Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 28 Mar 2024, 22:58


Autoru Poruka
Senka
Post  Tema posta: Re: Nemanjići - prva srpska dinastija  |  Poslato: 29 Apr 2017, 01:15
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
KAKO JE DOŠLO DO USPONA I PADA SRPSKE SREDNJOVEKOVNE DRŽAVE

7 PRIČA O NEMANJIĆIMA (4) Radoslav, Vladislav i Uroš: Braća jedan drugog skidala s vlasti

Slika

Svoju vladarsku poziciju jačali su ženidbom sa princezama iz susednih carevina, a po silasku sa prestola utehu su nalazili u manastirskom miru

Stefan Prvovenčani se za života, 1228, odrekao prestola u korist najstarijeg sina Radoslava. Ali, četiri godine kasnije, pod pritiskom vlastele i bugarskog cara, Radoslav je 1234. morao da vlast ustupi mlađem bratu Vladislavu, a on se zamonašio i umro u Studenici.

Najezda Mongola

Vladislav se oženio ćerkom bugarskog cara i na prestolu je ostao osam godina. Iskoristio je rodbinske veze da učvrsti svoju vlast. Još pre nego što je postao kralj, naime, dok je još bio samo upravnik jedne oblasti uz Lim, oko 1225, Vladislav je podigao manastir Mileševu i tu je doneo mošti Svetog Save.

Kad su Mongoli pregazili Balkansko poluostrvo i Bugarsku učinili vazalnom, a njegov tast umro, Vladislav je ostao bez podrške, pa je morao da vlast ustupi bratu po ocu Urošu Nemanjiću. Narednih 20 godina upravljao je jednom oblašću do smrti oko 1269. Njegovi sinovi Stefan i Desa nisu imali značajniju ulogu u istoriji. U leto 1990, tokom restauracije Mileševe, otkriven je Vladislavov grob. Posle antropološkog pregleda i identifikacije, mošti su predate monasima, i sad se nalaze u ćivotu postavljenom u crkvi.

Za razliku od svoje braće, prethodnika na prestolu, koji su oslonac politike nalazili u moćnim državama svojih tastova, kralj Uroš I je vodio samostalnu politiku, sa ciljem da ojača Srbiju. To mu je omogućilo proširenje države na jug i sever. Od braće se razlikovao i izborom žene. Dok su i Radoslav i Vladislav bili oženjeni princezama sa Istoka (vizantijskom i bugarskom), Uroš je oko 1250. doveo četrnaestogodišnju Jelenu Anžujsku, rođaku francuskih kraljeva.

Rodila mu je dva sina, Dragutina i Milutina, koji će docnije postati kraljevi. Legenda kaže da je Uroš naredio da se duž puta kojim je Jelena došla u Srbiju, uz Ibar od Kraljeva do Raške, zasadi jorgovan kako bi pripitomio i ulepšao sure litice doline i buduću kraljicu podsetio na rodnu Provansu. Po ugledu na srpske vladare, i kraljica Jelena zidala je manastire: najpoznatija njena zadužbina je Gradac, sazidan krajem 13. veka, kao i Crkva Svetog Nikole u Skadru, u kojoj se pred smrt zamonašila. Njen dvorac nalazio se na samom rubu današnjeg Kosova i Metohije, na izvoru Ibra, u mestu Brnjak. Tu je osnovala školu za siromašnu žensku decu i sirotište. Posle zbacivanja muža s vlasti 1276, kad je država bila podeljena na tri dela, Jelena je vladala oblastima između Dubrovnika i Skadra, a ostatkom Milutin i Dragutin.

Zbacili ga sinovi

Uroš je na prestolu ostao duže od 30 godina, a čitavu poslednju deceniju spremao se za rat sa Vizantijom. Ostvario je dobre odnose sa Ugarskom na severu, sa Kraljevstvom Sicilije, ali se, uprkos savezništvu s njima, nije usudio da napadne Carigrad. Sa prestola ga je 1276, uz pomoć ugarske vojske i u dogovoru s bratom Milutinom i majkom Jelenom, skinuo sin Dragutin. Uroš se potom zamonašio, ali je nepunu godinu posle razvlašćivanja umro (1277).

BOGATA SRBIJA

U vreme Vladislava i Uroša u Srbiju su iz Evrope došli rudari Sasi. Sa sobom su doneli nove tehnike pronalaženja i prerade ruda srebra, bakra i olova. Sasi su otvorili rudnike u Brskovu, Trepči, Rudniku, Rogozni, Novom Brdu i u drugim mestima. Razvoj rudarstva u Srbiji podstakao je jačanje trgovačkih veza s primorjem i južnom Italijom.


kurir

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Nemanjići - prva srpska dinastija  |  Poslato: 29 Apr 2017, 01:19
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
KAKO JE DOŠLO DO USPONA I PADA SRPSKE SREDNJOVEKOVNE DRŽAVE

7 PRIČA O NEMANJIĆIMA (5) Dragutin i Milutin: Pad s konja kao božji znak

Slika

Stariji brat je oteo kraljevsku krunu od oca Stefana Uroša I, a onda ju je, posle lomljenja noge, na saboru u Deževu predao mlađem bratu

Srpski kralj Uroš I i kraljica Jelena Anžujska imali su sinove Dragutina i Milutina. Dragutin, rođen najkasnije 1253, oženio se Katalinom, ćerkom ugarskog kralja, a uz pomoć Ugara 1276. zbacio je oca sa prestola. Zatim je državu podelio na tri dela: jedan deo dao je na upravljanje majci, drugi mlađem bratu, a za sebe zadržao najviše teritorija.

Širenje zemlje

Šest godina kasnije, dok je boravio u letnjikovcu nadomak Novog Pazara, pao je sa konja i slomio nogu. Shvativši ovu nesreću kao božju opomenu, Dragutin je na saboru u Deževu 1282. predao vlast Milutinu. Arhiepiskop Danilo II u svom delu „Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih“ navodi da je tada rekao: „Ljubljeni brate moj, evo vidiš: kako učinih, tako mi se i vrati, neću vladati na prestolu ovom, koji silom uzeh roditelju svom.“ Zadržao je pod svojom upravom samo manji deo, a od tašte, ugarske kraljice Jelisavete Kumanske, dobio je Mačvu (tada nazivanu „onostrani Srem“) i Beograd, i krajeve u severoistočnoj Bosni. Nazivan je sremskim kraljem, a živeo je pobožno, obučen u grubu lanenu odeću. Tvrdi se da je 23 godine „živeo je sa svojom ženom kao sa sestrom“. Pred smrt se zamonašio, a umro je 1316.

Ispostaviće se kasnije da je njegov dve-tri godine mlađi brat Milutin bio jedan od najmoćnijih srpskih vladara u srednjem veku. Tokom Milutinove skoro četrdesetogodišnje vladavine Srbija je otpočela svoje značajno širenje ka jugu na račun Vizantije, s kojom je 1299. uspostavljena nova granica na liniji Ohrid-Prilep-Štip, čime je srpskoj državi priključen severni deo današnje Albanije i veći deo današnje Republike Makedonije. Vodio je uspešne ratove s Bugarima, od kojih je trajno osvojio Braničevo s Kučevom, i s Tatarima.

On je prvi kralj Srbije koji postaje ozbiljan politički činilac u regionu, sklapa ofanzivne saveze, ali i biva meta jakih saveza okolnih država. Ženio se pet puta (poslednja supruga Simonida), i tako uspeo da sačuva teritorije osvojene u ratovima s Vizantijom i Bugarima, dok je sukob s Tatarima okončao slanjem sina Stefana, docnije nazvanog Dečanski, kao taoca. Na srpski dvor, do tada skroman, uveo je raskošan vizantijski protokol.

Izgradnja manastira

Njegov kulturni rad je još važniji od političkog. Znatno je proširena teritorija nad kojom je Srpska pravoslavna crkva imala jurisdikciju, a posebno se isticao kao ktitor i graditelj manastira. S Dragutinom je sazidao manastir Svetog Ahilija u Arilju, a on sam podigao je Bogorodicu Ljevišku, Gračanicu, i crkvu Bogorodice Trojeručice u Skoplju... Za četiri decenije vladavine podigao je četrdeset crkava i manastira - više nego svi Nemanjići pre njega zajedno. Sagradio je i bolnice u Prizrenu, Carigradu i Jerusalimu. Umro je u Nerodimlju 1321, a njegove mošti, posle nekoliko seljenja, od 1460. nalaze se u Sofiji.

PRINCEZE PREDU VUNU

Za Milutina je bila isprošena ćerka cara Ana. Ali njena svita zadržala se u putu, a Anina majka poslala je poslanike u Srbiju u izvidnicu. Oni su na srpskom dvoru zatekli Dragutinovu ženu Katalinu, ćerku ugarskog kralja, kako prede vunu, a kralj Uroš rekao im je da u Srbiji tako drže snahe. Kad je to saznala Anina majka, naredila je povratak u Carigrad.


kurir

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Nemanjići - prva srpska dinastija  |  Poslato: 02 Maj 2017, 20:19
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
KAKO JE DOŠLO DO USPONA I PADA SRPSKE SREDNJOVEKOVNE DRŽAVE

7 PRIČA O NEMANJIĆIMA (6) Stefan Dečanski: Zlosrećni kralj

Slika

Proširio je Srbiju i ostavio nam u nasleđe Dečane, ali je cena koju je platio da bi se našao na prestolu bila previsoka: otac ga je oslepio, a sin udavio


Kralj Milutin ženio se četiri puta. Svoju prvu suprugu, tesalsku princezu koja mu je rodila sina, vratio je prosto kući. Zatim je zaveo ćerku ugarskog kralja, sestru žene svog brata Dragutina, oženio se njom, pa je oterao. Treća njegova supruga bila je ćerka bugarskog cara i rodila mu je sina, Stefana Dečanskog. Taj brak je kasnije poništen, a Stefan je postao nezakonito dete da bi kralj mogao da se oženi i četvrti put vizantijskom princezom Simonidom.

Dinastički sukob

Sve to unelo je docnije zbrku u redosled u nasleđivanju prestola i dovelo do pravih ratova. Stefan je rođen u poslednjoj četvrtini 13. veka i kao desetogodišnjak, sa decom druge srpske vlastele, bio je upućen na dvor tatarskog kana Nogaja da tamo nekoliko godina bude talac. Njegov otac kralj Milutin oženio ga je ćerkom bugarskog cara i dao mu na upravu jednu oblast. Ali kad je Milutin pokušao da za naslednika srpskog prestola proglasi Vizantinca, brata svoje poslednje žene Simonide, Stefan se pobunio. Milutin ga je zarobio i poslao u Skoplje, gde su ga njegovi dvorjani oslepili. Sa ženom i dva deteta, sinovima Dušanom i Dušicom, bio je zatočen na dvoru vizantijskog cara.

Uprkos naređenju, Stefan nije bio potpuno oslepljen, ali je iz straha od kralja Milutina nosio povez preko očiju. Osećajući da mu se bliži kraj, Milutin je 1320, uz posredovanje sveštenstva, posle sedam godina sinu oprostio pobunu i dao mu na upravu Budimljansku oblast u Zeti. Milutin je umro u jesen 1321, a onog trenutka kad je čuo za očevu smrt, Stefan je obznanio da mu je Sveti Nikola vratio vid i skinuo zavoj s očiju. Vratio se u Rašku, gde je pridobio za sebe vlastelu i Crkvu, i tako ojačan, predložio je Milutinovom sinu iz prvog braka Konstantinu da podele vlast.

Kad je Konstantin odbio, počela je nemilosrdna borba oko Milutinovog nasleđa, i da Srbija nije već bila jaka država, lako je moglo da se desi da je pretendenti na presto upropaste. Stefan je posle 70 dana pobedio svog polubrata i na Bogojavljenje 1322. u Prizrenu krunisan za kralja. Presto je docnije ratom morao da brani i od sina svog strica Dragutina.

Širenje države

Stefan Dečanski nastavio je širenje srpske države ka jugu na račun Vizantije, koje je započeo njegov otac, a nakon pobede nad Bugarima kod Velbužda, stvorio je od Srbije najmoćniju silu na Balkanskom poluostrvu. Posle smrti prve žene, oženio se vizantijskom princezom i sa njom dobio sina i ćerku.

Ali kad je tog sina odredio za naslednika krune, stariji sin Dušan ga je, uz pomoć vlastele, zbacio s vlasti i zatočio u Zvečanu. Ne zna se pouzdano da li je Stefan Dečanski 1331. umro od srčanog udara ili je ubijen po Dušanovom naređenju. Srpska pravoslavna crkva, koja Stefana Dečanskog slavi kao Svetog kralja, za njega kaže da je „od oca oslepljen od sina udavljen“.

VISOKI DEČANI

Stefan Dečanski lično je položio ugani kamen i počeo gradnju Dečana 1327. Sa svojim neuobičajenim merama - 36 metara dužine, 30 visine - kojima duguju ono „visoki“ u imenu, Dečani su najveći i najbolje očuvani srednjovekovni srpski manastir. Manastirske zgrade stradale su u vreme turske okupacije, ali je crkva sa svojim vrednim freskama iz 14. veka do danas ostala potpuno sačuvana.




kurir

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Nemanjići - prva srpska dinastija  |  Poslato: 13 Maj 2017, 19:16
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
KAKO JE DOŠLO DO USPONA I PADA SRPSKE SREDNJOVEKOVNE DRŽAVE

7 PRIČA O NEMANJIĆIMA (7) Dušan: Srpski car Silni

Slika

Uzimanje najviše vladarske titule opravdao je time što je u njegovoj vlasti „sve što je nekad Gospod darovao caru Konstantinu Velikom“

Dušan je rođen oko 1310. godine kao prvi sin u braku Stefana Dečanskog i bugarske princeze Teodore. Kad je 1330. Stefan za naslednika krune proglasio svog sina iz drugog braka, Dušan ga je uz pomoć vlastele vojnički porazio, zbacio s prestola i zatočio u Zvečanu. Naredne godine Stefan Dečanski je umro, ne zna se pouzdano da li od srčanog udara ili je ubijen po naređenju svog sina Dušana.

Nova titula

Iskoristivši unutrašnje nemire u Vizantiji, Dušan je znatno proširio granice srpske države prema jugu, sve do Korintskog zaliva. Na severu je granica bila na Savi, a jedno vreme je i Beograd bio u sastavu njegove države. Dušan je uzdigao srpsku crkvu sa ranga arhiepiskopije na rang patrijaršije, a 1345. proglasio se za cara Srba, Grka (tada Romeja) i Bugara. Obrazloženje za uzimanje carske krune Dušan je našao u činjenici da se „sve što je nekada Gospod darovao prvom hrišćanskom caru Konstantinu Velikom“ tada našlo u njegovoj, Dušanovoj, vlasti. Krunisanje je obavljeno u tvrđavi Kale u Skoplju.

Nastojeći da se u svemu ponaša kao pravi car, Dušan je razvio i široku zakonodavnu delatnost, a krunu ovih nastojanja predstavlja Dušanov zakonik, najznačajniji srpski srednjovekovni pravni akt.

Slika


Vladimir Ćorović u znamenitoj „Istoriji Srba“ o Dušanu piše: „Taj silni car, koji je gospodario na Balkanu, bio je neobično popustljiv prema svojoj ženi Jeleni, koja je, više nego ijedna druga vladarka pre nje, uticala na državne poslove i na cara lično...“ Jelena je bila bugarska plemkinja. Imala je 21 godinu kad se 1332. udala za dve godine starijeg Dušana, koji samo što je preuzeo očev presto. Iako je njihov brak sklopljen iz političkih razloga, ostaće zajedno naredne tri decenije, sve do Dušanove smrti.

Istoričari nemaju visoko mišljenje o Jeleninoj naravi i karakteru, ali je Dušan zbog nje je bio spreman da se suprotstavi i Crkvi. Sveštenstvo je Dušanu bilo potrebno da bi preko vere za sebe pridobio Grke, čije je zemlje osvojio. Osim toga, bila mu je važna podrška Carigradske patrijaršije. U tom pogledu naročito je polagao na uticajne svetogorske monahe, pa ih je i lično posetio 1347. godine. Ali ma koliko je bio zainteresovan da ta poseta protekne što bolje, Dušan je popustio upornoj carici Jeleni da i nju povede sa sobom i da prekrši vekovima staro pravilo da na tle Svete gore ne sme kročiti ženska noga.

Sukob s Crkvom

Da bi se objasnila ova careva popustljivost ženi, neki istoričari Dušana pravdaju željom da „ženu na Svetoj gori skloni od epidemije kuge“. Delom zbog ovog, a delom zbog toga što je jedno vreme radio na uniji s katolicima, Dušan je jedini vladar iz dinastije Nemanjića koji nije bio proglašen za sveca posle smrti. Car Stefan Dušan umro je iznenada 1355, i dalje mlad i u punoj snazi. Sahranjen je u svojoj zadužbini, manastiru Svetih arhanđela kod Prizrena, a njegovi zemni ostaci danas su u Crkvi Svetog Marka u Beogradu.

KRAJ NEMANJIĆA

Dušan je imao sina jedinca Uroša (1337-1371), koji ga je nasledio na prestolu. U istoriji poznat kao Uroš Nejaki, on je bio žrtva bahatosti vlastele koja se naglo obogatila u prethodnim ratovima i pljačkama pod Dušanom. U Uroševo vreme slabi centralna vlast i oblasni gospodari se osamostaljuju. Posle smrti cara Uroša Nejakog država Nemanjića prestaje da postoji.


kurir

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Nemanjići - prva srpska dinastija  |  Poslato: 28 Jan 2018, 20:33
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
OVAJ NEMANJIĆ JE PODIGAO VIŠE CRKAVA NEGO SVI PRE NJEGA ZAJEDNO: Njegove mošti nisu u Srbiji, A PRED NJIMA SE KLANJAJU NAŠE KOMŠIJE

Mi se ne bavimo svojom istorijom, a tražimo od drugih da je poštuju. Arheološka iskopavanja Milutinove monumentalne zadužbine manastira Banjska traju decenijama, a još nisu objavljeni rezultati!

Resized Image - Click For Actual Size
Kralj Milutin, freska iz crkve svetog Ahilija u Arilju (oko 1296. godine)FOTO: WIKIPEDIA

Kako tvrdi zvanična istorija, mošti srpskog kralja Milutina su pred turskim rušilačkim besom, odmah posle Kosovske bitke, sklonjene u selo Trepča, a posle propasti srpske despotovine, zbog epidemije kuge, mitropolit Siluan odneo ih je 1460. u Bugarsku. Danas su izložene u Crkvi Svete nedelje u Sofiji, koju niko ne zove tim imenom već Kraljeva crkva u Milutinovu čast.


Kult svetog srpskog kralja Milutina u Bugarskoj je izuzetno jak još od 16. veka. U Kraljevoj crkvi svakodnevno se održava služba njemu posvećena, a vernici neprestano dolaze da celivaju mošti, kojima se pripisuje ogromna moć, u skladu s njegovom vladarskom veličinom. Nejasno je zašto naša država i crkva nikada nisu podnele zvaničan zahtev da se one vrate, kao ni mnoge druge relikvije opljačkane tokom svetskih ratova (npr. za srpsku javnost gotovo nepoznati Minhenski psaltir) – kaže istoričar prof. dr Vladimir Stanković, autor prve savremene biografije kralja Milutina.



S druge strane, popularnost moštiju kralja Milutina u Bugarskoj ne smanjuje se od srednjeg veka, a slave ga i drugi slovenski narodi, u prvom redu Rusi.



Bugarski istoričari navode da je prvi zahtev za povraćaj moštiju kralja Milutina iz Sofije u obnovljenu Pećku patrijaršiju podneo prvi ruski car Ivan Grozni. On je bio duboko vezan za srpsku tradiciju, jer ga je posle smrti roditelja odgajila baka Ana Jakšić (posle udaje Glinska) iz čuvene srpske plemićke porodice.



Kralj Milutin podigao je više crkava i manastira u Srbiji nego svi Nemanjići pre njega. Zna se da je podigao i obnovio 42 crkve u Srbiji, ali je gradio i hramove na Svetoj Gori, u Solunu, Carigradu, Sofiji, Jerusalimu.

Resized Image - Click For Actual Size
Kovčeg kralja Milutina u sofijskoj crkvi Svete Nedelje

Vladao je od 1282. do 1321. godine. Smrt ga je zadesila u Nerodimlju, na Kosovu, odakle je prenet u manastir Banjska. U Srbiji se kult svetog kralja Milutina održava od 1324. a još Stefan Dečanski ga naziva svetiteljem. Rimokatolička crkva je bila protiv kanonizacije kralja Milutina.



Međutim, ni Turci ni helenizovana Ohridska arhiepiskopija nisu dozvolili da se Milutin čak ni mrtav vrati u Srbiju, jer je bio suviše snažan simbol nekadašnje državnosti, moći i samostalnosti.



– Neobjašnjiv je srpski zaborav prema vladaru koji je državničkom mudrošću i vojnom veštinom stvorio od Srbije najveću silu na Balkanskom poluostrvu. Uprkos neverovatnim stvarima koje je postigao, on je, kao i celo naše srednjovekovlje gurnut u stranu.



Mi se ne bavimo svojom istorijom, a tražimo od drugih da je poštuju. Arheološka iskopavanja Milutinove monumentalne zadužbine manastira Banjska traju decenijama, a još nisu objavljeni rezultati! Niko ne zna šta je nađeno u grobnoj crkvi najvećeg srpskog vladara. Mediji su pre nekoliko godina objavili da je bugarski Sinod odobrio vraćanje dela Milutinovih moštiju, a onda se zaćutalo bez ikakvog objašnjenja – čudi se prof. dr Stanković.


espreso

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Nemanjići - prva srpska dinastija  |  Poslato: 13 Jan 2021, 01:07
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
Ја нисам човек, ја сам вук. Ја не причам и не пишем, ја завијам. Не завијам што ме је страх. Не завијам што сам бесан. Завијам да би ме чуо чопор мој, да би ме чули вукови, да би ме чула вучица, да би ме чули вучићи, да се окупи чопор мој. А, кад се окупи чопор мој, бојте се пси!
Душан Силни

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Nemanjići - prva srpska dinastija  |  Poslato: 13 Jan 2021, 01:14
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
Ја нисам човек, ја сам вук. Ја не причам, ја завијам. Kад се окупи чопор мој, бојте се пси:Овако је говорио Душан Силни!

Slika

Током владавине Стефана Душана Немањића, српска држава је била највећа и најцењенија у својој историји.

Јунак, војсковођа и законодавац – једни сматрају да је Цар Душан Силни био освајач, други да је ослободилац. Алтернативни историчари тврде да су Срби на Балкану присутни хиљадама година пре оснивања Римског царства, те да је Душан заправо ослобађао српске територије од ромејског окупатора, док други тврде супротно и овог Немањића сврставају у ред освајача. Једно је сигурно: у историји ће остати записано да је у првој половини 14. века живео највећи српски владар и да је био на престолу у време највећих европских владара­ – Јована Луксембуршког, Kарла Великог, Јована В Палеолога…

Душан Силни преминуо је 20. децембра 1355. године, још увек млад и у пуној снази, када се спремао на поход за освајање Цариграда. Узрок смрти никада није утврђен, али се говорило о тровању, можданом удару и чак епилепсији. У његову славу издвојили смо неке од чињеница које би сваки Србин требало да зна о контроверзном владару из династије Немањић.

1. Протеран у Цариград као дечак

Стефан Душан Немањић је на свет дошао око 1308. као другорођени син Стефана Дечанског, сина краља Милутина. Након што је Стефан био поражен у сукобу са својим оцем, Милутин је 1314. наредио да се он ослепи и пошаље у изгнанство у Цариград.

2. Управљао Зетом са 14 година

По повратку у Србију Душан је практично био талац на двору свог деде. Након смрти краља Милутина и крунисања оца Стефана Уроша ИИИ (6. јануара 1322.) Душан је са само 14 година добио на управљање област Зете и био је проглашен за краљевића. Властела окупљена око Душана непрестано га је наговарала да се побуни против оца и да узме власт.

3. Истакао се у бици код Велбужда

Још као млади краљ командовао је једним делом војске у главном нападу у бици код Велбужда (1330), у којој се Србија изборила за водећу улогу на Балкану. Односи између старог и младог краља су се погоршали јануара 1331. године.

4. Преузео власт после сукоба са оцем

Сам Стефан је на скоро идентичном месту ратовао са својим оцем, краљем Милутином, из истих разлога као и он сада са својим сином само у замењеним улогама.
Душан је напао Стефанов двор августа 1331. док је овај био у лову код тврђаве Петерцо са неколико слугу. Стефан на коњу бежи са нешто мало своје властеле, заборавивши чак и на краљицу и децу, а Душанова потера га без отпора хвата у тврђави Петрич и затвара заједно са целом породицом у тврђави Звечан.

5. Легенда о проклетству

Непосредно након Душановог крунисања Стефан Дечански је умро 11. новембра 1331. године и сахрањен је у својој задужбини манастиру Високи Дечани. По Даниловом ученику умро је природном смрћу, док други извори тврде да је Душан попустио пред наваљивањем моћне властеле и одобрио, ако већ и није наредио, да се Стефан погуби.

За смрт Стефана Дечанског везана је и легенда о проклетству Душанових каснијих потомака, а касније и целе српске државе. Наиме Стефан је, када су дошли људи да га убију, проклео сина и његове потомке. Проклетство се није испунило на сину, али пало је на унука Уроша, који је изгубио царство. Ова легенда је трајала много векова, а сви су се тог проклетства сетили онда када је кнез Лазар са својим ратницима пао на Kосову, а Србија пала под Турке.

6. Уздигао српско краљевство у царство

Увидевши да је Византијско царство ослабило, Душан одлучује да на рушевинама Византије подигне империју једног младог народа пуног снаге.
Након свих освајања Стефан Душан је одлучио да се прогласи за цара. Склопио је договор са Светом Гором, која је византијског цара одувек сматрала за свог јединог и легитимног владара. Kраљ Стефан Душан се прогласио за цара око Божића (25.12. 1345.) у граду Серу. Према устаљеним обичајима, цариградски патријарх је крунисао цареве на Истоку, а папа цареве на Западу. Пошто се није могао надати да ће га ико од ове двојице крунисати, српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије. Архиепископ Јоаникије је постао први српски патријарх.
Стефан Душан је крунисан за цара Срба и Грка, Бугара и Арбанаса на Ускрс (16.4. 1346.) у тврђави Kале у Скопљу. Kрунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и бугарски трновски патријарх Симеон, уз саслужење архиепископа аутокефалне Охридске архиепископије која је накада била патријаршија, као и свих игумана манастира Свете Горе.

7. Нису му сви признавали титулу

Васељенски патријарх Kалист бацио је анатему на српског цара, патријарха и архијереје и на тај начин их искључио из православног света. Јован Kантакузин је признао Душанову царску титулу, али је она била ограничена само на Србију и то је било највеће признање које је византијски цар могао да да. Душанову царску титулу признали су и светогорски калуђери, али уз услов да у својим молитвама на првом месту помињу византијског, па тек онда српског цара.

Дубровчани и босански достојанственици су у писмима упућеним у Србију Душана ословљавали као цара, међутим не и у писмима упућеним у Угарску. Угарска није признавала промену у титули и Душану се обраћала као краљу Рашке. Исто је чинио и папа. Млетачка република се Душану и Урошу обраћала као царевима, али и као краљевима при чему је у другом случају додаван епитет Раxие ет Грецорум (Рашке и Грчке).

8. Донео сурови законик

Једно од обележја Душанове владавине била је и обимна законодавна делатност. Издат је велики број повеља. Први део Законика проглашен је маја 1349. у Скопљу и састоји се од 155 чланова. Други део донет је 1354. и састоји се од 66 чланова. Састављачи нису познати, а вероватно су потицали из круга дворана чија је служба била повезана са судством.

Садржај Законика настоји да обухвати готово све области живота, али је појединим областима посвећена различита пажња. Србија је иза себе имала дугу правну традицију, па су неке области биле релативно добро законски регулисане. Законик је наставио свој живот дуго након Душанове смрти.

9. Није био светац

За разлику од осталих Немањића, он није канонизован од стране цркве. Нагађа се о неколико могућих разлога: зато што постоји сумња да је наредио убиство свог оца, зато што је био суров, зато што се окренуо Риму у намери да неутралише угарску претњу са севера и Срби су били близу да се покатоличе или зато што је увео своју жену Јелену на Свету Гору, што је строго забрањено и данас.

10. Почива у цркви светог Марка

Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих Арханђела код Призрена. После Душанове смрти наследио га је син, цар Урош В, а Српско царство је постепено почело да се распада. Kада су 1927. вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у југозападном делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљено да је царев. У гробу су пронађене испретуране кости које су на очај тадашњег режима пренете 18. маја 1968. у цркву светог Марка на Ташмајдану, где и данас почивају.

Овако је говорио Цар Душан Силни:

„Ја нисам човек, ја сам вук. Ја не причам и не пишем, ја завијам. Не завијам што ме је страх, не завијам што сам бесан. Завијам да би ме чуо чопор мој, да би ме чули вукови, да би ме чула вучица, да би ме чули вучићи, да се окупи чопор мој. А кад се окупи чопор мој, бојте се пси!“


cudors

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Nemanjići - prva srpska dinastija  |  Poslato: 13 Jan 2021, 01:32
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
Цар Душан Стефан Немањић - Душан Силни

Slika

„Бојте се-ја нисам човек, ја сам вук!
Ја не причам и не пишем-ја завијам!
Не завијам што ме је страх, не завијам што сам бесан.
Завијам да би ме чуо чопор мој, да би ме чули вукови, да би ме чуле вучице, да би ме чули вучићи- да би се окупио чопор мој!
А када се окупи чопор мој-бојте се пси!“ – речи Цара Душана.
Из Википедије, слободне енциклопедије
Стефан Урош IV Душан Немањић, познат и као Душан Силни (око 1308 — 20. децембар 1355) је био српски средњовековни краљ (1331 — 1345) и први српски цар (1346—1355). Био је син краља Стефана Уроша III Дечанског и отац цара Стефана Уроша V, у народу прозваног Нејаким, последњег владара из династије Немањића.
Душан је са власти збацио свог оца Стефана Дечанског, уз помоћ властеле незадовољне политиком Стефана Дечанског према Бугарској и Византији, након битке код Велбужда. Душан је значајно проширио границе српске државе према југу, све до Коринтског залива, искористивши унутрашње немире у Византији. По освајању великих византијских територија Стефан Душан се 1345. прогласио за цара Срба, Грка (тј. Ромеја) и Бугара, српску цркву је са ранга архиепископије уздигао на ранг патријаршије, да би га први српски патријарх Јоаникије 1346. крунисао.


Познат је и по доношењу Душановог законика, најзначајнијег српског средњовековног правног акта. Завршио је манастир Дечане, задужбину свога оца, а његова најзначајнија задужбина био је Манастир Светих архангела код Призрена, где се налазио и његов гроб. Без обзира на то, Стефан Душан је једини владар из династије Немањића који није био проглашен за свеца после смрти. Његова круна се држи у Цетињском манастиру у Црној Гори.
Младост
Краљ Стефан Урош II Милутин је због сукоба око власти са сином Стефаном Урошен III Дечанским, овога ухватио и протерао га у Скопље где је наредио да се ослепи (у средњем веку је постојало веровање да слеп човек не може да води државу па се ослепљивање често користило да се онемогући некоме да дође на власт). После делимичног ослепљења, Стефан је са женом и двоје деце Душицом и Душаном протеран на византијски двор код Милутиновог таста цара Андроника II Палеолога у Цариград. На захтев Цркве Милутин допушта Стефану да се врати у Србију али задржава Душана код себе, највероватније као таоца што је била честа пракса у средњем веку. После Милутинове смрти, Стефан је уз помоћ цркве и архиепископа Данила постао нови краљ под именом Стефан Урош III а истовремено је крунисан његов син Стефан Душан као „млађи краљ“.
Краљевић Душан

За више информација погледајте чланак Битка код Велбужда

Још као „млади краљ“ успешно се супроставио четама босанског бана Стефана II Котроманића у Захумљу (1329.). Командовао је једним делом војске у главном нападу у бици код Велбужда (1330), у којој се Србија изборила за водећу улогу на Балкану. Односи између старог и младог краља су се погоршали јануара 1331. године.
Сукоб оца и сина

За више информација погледајте чланак Грађански рат у Србији (1331)


Краљ Стефан Дечански са сином Душаном, на икони „Светог Николе“ из 1327. године.
У време битке код Велбужда (Ћустендил) Душан се веома истакао, па је краљ Стефан осећајући да му је син миљеник код властеле, те да би му можда могло пасти на памет да покуша да преузме краљевски престо још док је он жив, доделио на владање Зету која брзо постаје право легло незадовољства и бунтовника. Властела окупљена око Душана непрестано га је наговарала да се побуни против оца и да узме власт.
"Ови га даноноћно подстицаху да одузме краљевство из руку оца, који је због старости био неспособан за управљање, и да се тако обезбеди од свог брата Синише, кога је његов отац имао с другом женом" (Мавро Орбин)
На неки начин Орбин покушава да баци кривицу на Стефана Дечанског због тога што је имао са Маријом Палеолог сина Синишу којег је по наговору краљице Марије почео да припрема за престолонаследника, док је према Душану одједном охладнео. Веома сличну верзију износи и Нићифор Григора. „Пошто се пак сам краљ, коме је било педесет година, ожени наново ћерком царевом (из Цариграда), којој је било тек дванаест година, а међутим не ожени сина, и пошто с том ћерком царевом поче и децу рађати, син краљев, младић душе ватрене, подражен и подбуњиван од вршњака својих, поче смишљати одметање од оца и буну против њега“. Ипак то треба узети са резервом, основни покретач Стефановог пада није био Душан, већ искључиво незадовољна властела због Стефановог понашања након Велбужда када он није искористио плодове ове велике победе не допуштајући својој властели задобијање нових територија и пљачку.
Већ у јесен 1330. године дошло је до отвореног сукоба сина „младог краља“ Душана и оца краља Стефана Дечанског који је сакупио војску и ушао у Зету, дошавши све до Скадра. Сам Стефан је на скоро идентичном месту ратовао са својим оцем, краљем Милутином, из истих разлога као и он сада са својим сином само у замењеним улогама. Као што се и онда син није супротставио оцу и повукао преко Бојане, тако се и сада Душан повлачи а Стефан разори Душанов дворац на обали реке Дримца и опљачка цео тај крај. Стефан се вероватно сетио своје побуне када се исто тако повлачио пред Милутином, који га не на превару ухватио, оковао, ослепио и протерао у Цариград па је покушао нешто слично и почео позивати Душана на разговор. Душан ипак сазнаје да му отац спрема ликвидацију па се после много нећкања на наговор властеле ипак одлучује да покуша да обори Стефана изненадним нападом. Са мањом групом одабраних војника и верне властеле нападне Душан свога оца Стефана, док је овај са породицом боравио у свом дворцу Неродимљу.
Преузимање власти

За више информација погледајте чланак Напад на Неродимље

"Пошто је, дакле, потајно сакупио војску у обе Зете и извршио избор најбољих тамошњих ратника, водећи собом и Каравида Фратнута и Ђурђа Илијића као своје саветнике отпоче усиљен марш пут Рашке, у којој се налазио његов отац" (Мавро Орбин)
Радило се о добро припремљеној акцији у којој су били само они који су били војнички најспремнији, прави изненадни напад. Краљ Стефан није могао веровати да би Душан био у стању извршити тако дрску герилску акцију и напасти са малим бројем војника у центру његове државе Србије (Рашке). 21. августа 1331. године Душан је напао Стефанов двор док је овај био у лову код тврђаве Петерцо са неколико слугу. Стефан на коњу бежи са нешто мало своје властеле, заборавивши чак и на краљицу и децу, а Душанова потера га без отпора ухвати у тврђави Петрич и заточи заједно са целом породицом у тврђави Звечан.

Крунисање Душана

Након тога почну припреме за Душаново крунисање без неких већих проблема, тако да отпора у држави није било. Стефан Дечански очигледно није био омиљен и његов пад није проузроковао никаква узнемирења, али имајући на уму улогу Цркве и самог архиепископа Данила II у довођењу Стефана на краљевски престо, Душан замоли Данила II да дође и да га крунише за краља. Овај је мирно примио ову смену на престолу и веома свечано, крунисао Душана за краља свих српских и поморских земаља на дан 8. септембра 1331. године на двору у Сврчину.
dusan-silni-2"И тако заповеди да буде сабор Богом сабрани отачства његова. И када је овај преосвећени дошао са Богом дарованом му паством, епископима и игуманима, и са целим клиром црквеним, и када је био сабран цео сабор српске земље у његову царском двору Сврчину, и када је био славни празник Рођење пресвете Богородице, и на навечерје учинише хвалбена славословља, како је на похвалу славном празнику, и опет ноћно стајање такође, и ујутро, дан недеље, учинише на овом благочастивом све по законском уставу у цркви светога Претече, и преосвећени архиепископ кир Данило учини молитву, и узевши царски венац у своје руке, и положи на свечасну главу његову, говорећи: Положио си на главу његову венац од драгог камења, и умоли од тебе живота и дао си му дужину дана на векове векова" (Данилов ученик)
Непосредно након Душановог крунисања Стефан Дечански је умро 11. новембра 1331. године и сахрањен је у својој задужбини манастиру Високи Дечани. По Даниловом ученику умро је природном смрћу док други извори тврде да је Душан попустио пред наваљивањем моћне властеле и одобрио, ако већ и није наредио, да се Стефан погуби.
"Приволевши се син њиховим опаким саветима, посла неке људе спремне да изврше такво злодело, те га они удавише усред ноћи у реченој тврђави" (Мавро Орбин)
Први успеси краља Стефана Душана.

Године 1332. дошло је до побуне у Зети под вођством зетског војводе Богоја и арбанаса Димитрија Суме. Буна је убрзо угушена. Са новим бугарским царем Иваном Александром су успостављени савезнички односи, па се краљ Душан у пролеће 1332. године оженио Јеленом, сестром бугарског цара. Босански бан Стефан II Котроманић је желео да освоји цело Захумље, јер је само део Захумља освојио 1326. године после сукоба са Бранивојевићима. У том сукобу су учествовали и Дубровчани, заједно са баном Стефаном II, и пошто је затрта породица Бранивојевић, и пошто су Стефан и Дубровчани поделили међусобно њихове територије, Дубровчани су добили Пељешац са Стоном. Дубровчани за време краља Стефана Дечанског нису успели да легализују управу над Пељешцем и Стоном, па су то покушали за време краља Душана. 1333. године, Стефан Душан је издао повељу у Пологу, којом је Дубровчанима уступио приморје од Стона до Дубровника, са острвом Посредњицом код ушћа Неретве, уз обавезу да на рачун „стонског дохотка“ исплаћују 500 перпера, плус 8000 перпера које је требало платити одмах, док су се Дубровчани обавезали да ће дозволити верску слободу православном становништву добијених територија. Дубровчани су суму од 500 перпера плаћали и босанском бану, који је исте године издао повељу којом је потврдио право Дубровника на Стон, те су на миру могли користити своје нове поседе које су исте године почели да утврђују. Услов је био и да у Стону остане „Српски поп да поје“, јер је то епископију основао још свети Сава, али су Дубровчани то поштовали само до 1349. године када су довели католичког свештеника. Већ 1332. године Душан је освојио град Струмицу. Захваљујући саветима византијског пребега Сиргијана освојени су: Прилеп, Охрид, док је сам Сиргијан освојио Костур. Пред напад на Солун извршен је атентат на Сиргијана, од стране Сфранцеса Палеолога, кога је ангажовао сам цар Андроник III, те је Душан одустао од борбе. Склопљени су савезнички односи са царем Андроником III (1334) јер су северне границе угрозили Угари који су стигли до Жиче. Душан је успешно потукао угарску војску и успоставио границу на реци Сави. Једно време је у састав Душанове државе улазио и Београд.
У ово време пада једна од интимнијих слика из Душановог живота. Будући да са Јеленом није имао деце, радило се на томе да се од ње растави и ожени Јелисаветом, кћерком немачког цара Фридриха Лепог. Преговоре је 1336. године без сумње водио Палман Брахт, вођа немачких најамника у Србији, такозване Алеманске Гарде. Када је посланство стигло у Аустрију и када је млада кнегињица чула за кога треба да се уда, „у једну варварску земљу на истоку, за једног краља туђе вере и већ жењена“ пала је у постељу из које није ни устала. После овог догађаја Јелена је пожурила да роди сина и тако умири Душана. И заиста, у зиму 1336. или пролеће 1337. Јелена је на сумњив начин добила сина Уроша, и тако учврстила свој положај на двору.
После смрти византијског цара Андроника III, на власт долази његов малолетни син Јован V, место кога је управљало регентство (патријарх, царица-мајка и велики дукс Алексије Апокавк). Са политиком регентства се није сложио велики доместик Јован Кантакузин, који је очекивао да регентство припадне њему, као најближем сараднику Андроника III. У Византији је избио грађански рат. Кантакузин је у сукобу са својим противницима претрпео пораз и повукао се у Србију. Душан и Кантакузин су, под утицајем краљице Јелене, склопили савез и донели одлуку да свако од њих двојице задржи градове које освоји. Кантакузин је заједно са војском у којој су се налазили војвода Вратко, потомак Немањиног сина Вукана, и Јован Оливер претрпео неуспех приликом освајања града Сера. Душан је освојио целу Албанију, изузев Драча, који су држали Анжујци, и градове у северној Грчкој. Односи између Душана и Кантакузина су се погоршали када су аграрни феудалци из Тесалије признали Кантакузина за свог цара (1343). Кантакузин је нове савезнике нашао у Турцима Селџуцима, који су господарили западним деловима Мале Азије. Неславна заслуга за довођење Турака у Европу припада Јовану Кантакузину. Турци су прешавши Хелеспонт (Дарданеле) ступили на европско тле 1343. године. После раскида веза са Кантакузином, Душан је успоставио пријатељске односе са регентством и Јованом V. Први сукоб између Турака и Срба десио се маја 1344. године у бици код Стефанијане. Турци су лукавством извојевали победу тако што су њихови лако наоружани пешаци побегли уз брдо, док су тешко наоружани српски коњаници морали да сјашу и да коње оставе под брдом Турци су лако сишли с друге стране брда, узјахали српске коње и поразили тешко покретне, задихане српске витезове, сада сведене на пешаке. Победили су 1345. године деспота (војводу из народних песама) Момчила који се осамосталио у Родопима.
Уздизање српског краљевства на царство

Границе Душановог царства

Српска војска је освојила град Сер 25. септембра 1345. године. Освојена је и Халкидика, укључујући Свету гору Атонску. Увидевши да је Византијско царство ослабило, Душан одлучује да на рушевинама Византије подигне империју једног младог народа пуног снаге. Након свих освајања Стефан Душан је одлучио да се прогласи за цара. Склопио је договор са Светом гором, која је византијског цара одувек сматрала за свог јединог и легитимног владара. Светогорски Протат је одлучио да се Душаново име спомиње у свим молитвама после имена византијског цара Јована V. За узврат, Душан се обавезао да ће поштовати аутономију Свете горе. Краљ Стефан Душан се прогласио за цара око Божића (25. децембра 1345.) у граду Серу.
Према устаљеним обичајима цариградски патријарх је крунисао цареве на Истоку, а папа цареве на Западу. Пошто се није могао надати да ће га ико од ове двојице крунисати, српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије. Архиепископ Јоаникије је постао први српски патријарх.
Стефан Душан је крунисан за цара Срба и Грка на Ускрс (16. априла 1346.) у тврђави Кале[1] у Скопљу. Крунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон. Образложење за овај поступак цар Душан је нашао у учењу хришћанске цркве. Све што је некада Господ даровао првом хришћанском цару, Константину Великом, прешло је у Душанове руке. Мисли се на земље и велике градове „грчког царства“. Душанова титула сада је гласила: Вољом Божјом, Благоверни и Христољубиви цар Србљем и Грком и земље поморске и свему дису (западу).
Душаново царство.

Slika

Кантакузин је успео да 1347. године постане византијски цар. Он као и сви учени Грци Душана назива „српским краљем“, јер је сматрао да је у хришћанској васељени једини цар – византијски цар. Међутим, на Истоку је већ одраније постојао бугарски цар, мада се његова титула на западу третирала као краљевска. Против новостворене Српске патријаршије била је Цариградска патријаршија, чији су многобројни поседи прикључени Српској цркви. Цариградски патријарх Калист је, подстакнут од цара Јована VI Кантакузина, бацио анатему на цара Душана, патријарха Јоаникија и све српско свештенство и исључио их из заједнице православних хришћана (1350.). Сама анатема била је више политичке него верске природе што се види из чињенице да је бачена пар година после душановог крунисања за цара. Ова анатема је скинута за време кнеза Лазара 1375. године. Душан је за свог савладара одредио сина Уроша и доделио му титулу краља. Душан је, као цар, додељивао титуле и звања. Деспоти су постали: Душанов полубрат Симеон (Синиша), брат царице Јелене Јован Асен, потом Јован Оливер и Иваниш. Севастократори су постали: муж Душанове сестре Евдокије Дејан, отац Вука Бранковића Бранко Младеновић. Кесари су постали: Гргур Голубић, Душанов војсковођа Прељуб и Воихна.ž

Цар Душан и Света гора

Након што је Атос потпао под власт цара Душана 1345, он је оптужио грчког проту Нифона, поглавара свих манастира на Светој гори за месалијанство (односно богомилство), али је Нифона одбранио св. Григорије Палама. Сматра се да је ова оптужба политички мотивисана, јер је Душан хтео да постави српског уместо грчког поглавара.[тражи се извор од 12. 2013.]
Цар Душан је Хиландару потчинио цркву Светог Николе у Добрушти код Призрена, цркву Светих Арханђела у Штипу, цркву Светог Николе у Врању са насељима и добрима. Крајем 1347. године цар Душан и царица Јелена посетили су Хиландар. Присуство жена на Светој гори је забрањено, али су оне заједно са децом боравиле тамо за време опсаде Каталанаца. Цар Душан је Хиландару подарио новац, обновио манастирску болницу. Царици Јелени је дозвољено да постане други ктитор келије Светог Саве у Кареји. Захваљујући даровима цара Душана, Хиландар је постао највеће манастирско властелинство у Српском царству.
Освајање Епира и Тесалије
Куга је однела многе животе у Европи 1348. године. Она је и олакшала освајање Епира и Тесалије од стране српске војске. Српско царство се простирало од Дунава на северу до Коринта на југу и од Јадранског мора на западу до Егејског мора на истоку. Душанов намесник у Тесалији, са седиштем у граду Трикали, постао је војвода Прељуб, а у Епиру, са седиштем у Арти, Душанов полубрат Симеон-Синиша, док је у јужним деловима Албаније, са седиштем у Валони, намесник био Јован Асен, царичин брат. Византија се свела на Цариград и Тракију, а од осталих делова царства једино се држао Солун који није било могуће освојити само са сува, већ је била потребна флота. Душан је годинама покушавао да са Млечанима склопи савез против Византије, обећавајући им цело Цариградско предграђе Галату, коју су држали непријатељи и стари супарници Млечана - Ђеновљани, али је овима много више одговарала слаба Византија од које су добијали многе повластице и које су могли да држе у шаци, него снажна Србија. Но, Цариград није могао освојити без помоћи на мору. Венеција му је одбила савезништво, јер је била у рату са Ђеновом.
Поход против Босне
Босански бан Стефан II Котроманић је заузео Крајину између Цетине и Неретве и већи део Захумља. Душан је продро у Хумску Земљу и наставио према Цетини и Крки 1350. године. Душан је дошао до Крке како би помогао сестри Јелени, која је била удата за Младена III Брибирског, господара Омиша, Клиса и Скрадина на Крки. После Младенове смрти заинтересованост за његове поседе испољили су Угарска и Венеција. После вести о побунама на југу земље, Душан је зауставио напредовање ка западу. Босански бан је поново освојио Захумље. Кантакузин је освојио Верију и Воден, али не и Србицу, које је бранио кесар Прељуб. Душан је повратио територије, а Кантакузин се повукао у Солун. Стефан Душан је обећао помоћ легитимном цару Јовану V, како би се решили Кантакузина, те се Византија поново нашла у грађанском рату.
Турци Османлије на Балкану
Ратници сукобљених страна, Јована V, српског те бугарског цара са једне и Кантакузина и Орхана са друге стране, су се сукобили код Дидимотике ујесен 1352. године. Бугарска војска се пре битке повукла, док је српска претрпела стравичне губитке. После јаког земљотреса 1354. године, Турци су заузели тврђаву Галипоље и ту изградили базу за даље продоре у Европу.
Капетан хришћанства
Душан се специјалним посланством које је предводио Никола Бућа, которанин и царев протовестијар (благајник) обратио римском папи да га именује за капетана у борби против Турака и изразио спремност да римског папу призна за врховног поглавара хришћанске цркве. У повратку је Никола Бућа срео посланике Чешког краља који је ишао у Рим да буде крунисан за светог римско-немачког цара, који је Душану упутио писмо у коме изражава задовољство што Душан жели да призна католичку цркву за Unam Sanctam (Једину Свету) и да се још више радује што ће се у богослужењу моћи задржати словенски језик који везује два народа. Папа је пристао на те услове и упутио два посланика на челу са бискупом Петром Томом, са писмом (у коме је Душана назвао „краљем“, што се Душану није много свидело), да цара и његову породицу преведу у унијатску веру, јер цар није желео да се покатоличи већ само призна папу за врховног поглавара цркве али да остане православац. Међутим, мало пре доласка папиних посланика угарски краљ је гомилао војску на својој јужној граници и непосредно после тога извршио упад (у лето 1354), али је врло брзо био сузбијен, што од српска војске што од неке заразе која се проширила угарским табором, што је Душана натерало на размишљање јер је од папе тражио безбедност од свих католичких владара, посебно од угарског краља; ако папа није могао да спречи једног католичког владара у нападу на његове земље шта ће њему та унија? Он није унију тражио јер га је мучило неко теолошко питање већ из политичких разлога, а ако папа није могао да испуни свој део погодбе онда је унија била беспотребна. Папини посланици су стигли у лето 1355. године у Скопље где их је Душан са целом свитом дочекао, и одмах им ставио до знања да је променио мишљење у односу на прошлу годину. Наравно католички свештеници то нису добро примили и у повратку кроз угарске земље поручили краљу Лајошу да буде немилосрдан према „шизматицима“.
Смрт
Цар Стефан Душан је умро 20. децембра 1355. године, још увек млад и у пуној снази. Узрок смрти никада није утврђен али се говорило о тровању, можданом удару и чак епилепсији. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих Арханђела код Призрена. После Душанове смрти Српско царство је постепено почело да се распада.
Када су 1927. године вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у југозападном делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљено да је царев. Истраживања је вршио Радослав Грујић. У гробу су пронађене испретуране кости које су пренете у Патријаршију у Београд, а 1968. свечано пренесене у цркву Светог Марка у Београду где и данас почивају.[2]
Наследници
Са својом женом, Јеленом, цар Душан је имао једно дете:
• Стефана Уроша V, који је наследио српски престо као цар.
Поједини аутори сматрају да су Душан и Јелена, поред Уроша, имали још једно дете, ћерку непознатог имена, али се данас углавном сматра су имали само једно дете[3].
Законодавна делатност Стефана Душана

За више информација видети Душанов законик и Проглашење Душановог законика

Настојећи да се у свему понаша као прави цар Стефан Душан је развио и широку законодавну делатност. Душанов законик врхунац је ових настојања. Законик се, по уобичајној нумерацији, сасатоји од 201 члана. Донет је на сабору властеле и црквених великодостојника, одржаном на Вазнесење 21. 5. 1349. године у Скопљу (135 чланова), и допуњен је на сабору одржаном 31. 8. 1354. године у Серезу (66 чланова). Закон је усвојен са циљем да се српска држава уреди прописима који би важили за цело царство и подједнако за све поданике. У законику се цар Душан декларише као православни цар, заштитник и чувар вере, бранилац од јеретика и коме је припадало право да управља и црквеним пословима.[4]
Душанов законик[5] (у старим преписима се назива Закон благовјернаго цара Стефана) је, уз Законоправило[6][7][8] светог Саве, најважнији закон (устав) средњовековне Србије. Душанов законик је урађен на темељима Законоправила. У неким члановима цар Душан директно упућује на Законоправило (чланови 6, 8, 11, 101, 109 и 196). Једна трећина Законика је урађена по угледу на одговарајуће прописе византијског права[9]. Велика је сличност чланова 171 и 172 Законика (који прописују независност судства) са деловима из византијског зборника Василике (књига VII, 1, 16-17), које су биле византијска прерада Јустинијановог зборника[10][11].
Првих 38 чланова посвећено је цркви. Од 39-62 члана се утврђују права и обавезе властеле. Судије су биле дужне да суде по закону, а не у страху од цара. Душанов законик је садржао 201 члан (према издању Стојана Новаковића из 1898. године)[12], али се, у зависности од сачуваног преписа, састоји од 135 до 201 члана. Законик сачињава јединствену правну целину заједно са два византијска правна акта: Закон цара Јустинијана (Јустинијанов зборник) и скраћена Синтагма Матије Властара.


http://bobangajic.rs/index.php/srpski-s ... usan-slini

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Nemanjići - prva srpska dinastija  |  Poslato: 11 Nov 2021, 21:59
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
KO JE BIO STEFAN NEMANJA - rođenje najmlađeg sina, Svetog Save, ga IZNENADILO, a u trenutku njegove smrti DOGODILO SE ČUDO!

Stefan Nemanja je jedan od naših najistaknutijih vladara, bio je veliki župan Raške i rodonačelniK dinastije Nemanjić

Slika

Nemanjići su najpoznatija srednjovekovna srpska dinastija koja je vladala ovim prostorom više od dva veka. Dinastija je dala 11 vladara od kojih je poslednji bio car Stefan Uroš V poznat i kao Nejaki.

Ime je dobila po svom osnivaču Stefanu Nemanji, jednom od najznačajnijih srpskih vladara koji je bio veliki župan Raške, vladar koji je udario temelje stvaranja moćne srpske države u srednjem veku zajedno sa svojim sinom, Svetim Savom, i tvorac moćne srpske srednjovekovne državne. Period njegove vladavine smatra se veoma značajnim u srpskoj istoriji.

RANI ŽIVOT
Stefan Nemanja rođen je oko 1113 godine u Ribnici (današnja Podgorica) koja je bila deo srednjovekovne srpske države Duklje koja je postojala od VII veka do druge polovine XII veka, kao četvrti i najmlađi sin vlastelina Zavide. Prvo je bio kršten po rimokatoličkom obredu, a kasnije, kada se njegov otac vratio u Rašku, nakon što je bio prognan iz nje, kršten je u crkvi svetih Petra i Pavla u Rasu po grčkom obredu. Vizantijski car Manojlo I Komnin 1162. godine dodeljuje županiju Dubočicu Stefanu Nemanji, čime on postaje direktan carev vazal, a samim tim se poboljšava i njegov položaj u borbi za titulu velikog župana.

PORODICA

Otac

Otac Stefana Nemanje je bio srpski vlastelin Zavida koji je pripadao dinastiji Vukanović, jednoj od vladajućih tog vremena. On je prognan iz Raške i u žitiju Svetog Simeona piše da su mu braća oduzela zemlju. Zavida je otišao u Duklju gde mu je rođen najmlađi sin Stefan Nemanja.
O njegovom životu nema mnogo podataka, ali pretpostavlja se da se zbog sukoba sa rođacima sklonio iz Raške u Zetu.

Braća i sestre

Stefan Nemanja je imao tri starija brata - Tihomira koji je vladao Raškom, Stracimira koji je vladao oblastima oko Zapadne Morave i Miroslava koji je upravljao Zahumljem, sestru Vojslavu koja je bila udata za bosanskog bana Kulina i još jednu sestru čije ime nije poznato.

Neki istoričari su smatrali da je Nemanjin deda bio veliki župan Vukan, a drugi su tvrdili da je u pitanju Vukanov sinovac Stefan Vukan.

DOLAZAK NA VLAST I SUKOB SA BRAĆOM

1163. godine vizantijski car Manojlo I Komnin je proglasio Nemanjinog najstarijeg brata Tihomira za velikog župana. Oko 1165. godine Nemanja se susreo sa Manojlom koji mu je dao da upravlja župom Dubočicom i učinio ga je svojim vazalom. Smatra se da je Manojlo to uradio sa ciljem da pridobije njegovu podršku u čestim sukobima sa kraljevinom Mađarskom.

Neposredno nakon dobijanja županije, Stefan Nemanja kreće sa podizanjem dva manastira, čime dobija podršku Vizantije, plemstva i crkve. Ovo dovodi do sve veće netrpeljivosti između braće. Verovatno su glavni razlozi nezadovljstva njegove braće bile njegove pretentzije ka tituli "Velikog župana". Netrepeljivost eskalira na velikom skupu raške vlastele kada je Stefan Nemanja, zajedno sa svojim pristalicama, zarobljen u pećini Ras. Bio je zatvoren u tamnici iz koje je video samo pećine. U Nemanjinim žitijima piše da je molio svetog Đorđa da ga oslobodi i da mu je obećao da će mu, zauzvrat, sagraditi manastir. Održao je obećanje i 1171. godine je počeo da gradi manastir Đurđevi Stupovi.

Ubrzo je oslobođen i 1166. godine zbacuje sa vlasti svog najstarijeg brata Tihomira i proteruje ga iz zemlje zajedno sa ostalom braćom, Stracimirom i Miroslavom.

POMIRENJE SA BRAĆOM

Manojlo je pružio utočište Tihomiru, Stracimiru i Miroslavu i dao im je vojsku kako bi povratili vlast. 1168. godine se odigrala bitka kod Pantina u kojoj su Nemanjine snage potisle protivničku vojsku u Sitnicu. U reci se udavio veliki broj vojnika među kojima je bio i Nemanjin brat Tihomir.

Godinama kasnije Stefan Nemanja se izmirio sa svojom braćom.

SUPRUGA ANA

Nemanjina žena je bila plemkinja Ana o čijem se poreklu ne zna mnogo. Zajedno sa Stefanom Nemanjom se zamonašila i dobila svetovno ime Ana.

Sveta Anastasija je u svetovnom životu bila Ana, žena Stefana Nemanje i majka prvog srpskog kralja Stefana Nemanjića. Izvori ukazuju da je naverovatnije bila plemenitog porekla, ali se ne zna da li je bila vizantijska ili grčka plemkinja, a legenda čak tvrdi i da je bila francuska princeza.

Ana je prva žena koja je ostavila traga na srpsku istoriju i o kojoj su ostala svedočanstva zapisana u našim srednjovekovnim izvorima. Spomen o samoj Ani, vrlo je štur i protivrečan. I dan danas se ne zna poreklo ove vladarke, o kojoj se gradila priča tokom vekova više na osnovu predanja nego na osnovu materijalnih i pisanih izvora. Pisanih izvora o njoj skoro da nema. Baš kao i kada su naši srednjovekovni vladari u pitanju, možemo se osloniti samo na pisce žitija kao što su Domentijan i Teodosije.

Slika
Sveta Anastasija

Njeni sinovi Sveti Sava i Stefan Nemanjić koji su napisali opsežne biografije Stefana Nemanje, njihovog oca, o majci Ani daju vrlo šture podatke. Oni su zabeležili ono što se u Evropi toga doba i tražilo od žene, a to je da je Ana bila "dobra supruga, nežna mati, pobožna i milosrdna gospođa."

Ovo odsustvo pisanja o majci, objašnjava se duhom srednjeg veka u kome je muškarac stub porodice pa i društva, a pisci koji su ujedno bili i monasi koji su kod žene poštovali samo smerno ponašanje pred svetom, nežnost prema porodici i poslušnost prema suprugu.

Danas se poglavlja o monahinji Anastasiji tj. Ani, ženi Stefana Nemanje, pišu samo na osnovu pretpostavki koje se zasnivaju na narodnom predanju i podacima iz srednjovekovnih žitija naših vladara.

DECA

Stefan Nemanja je sa suprugom Anom imao tri sina - Vukana (oko 1165. – 1208), Stefana Prvovenčanog (oko 1166. – 1227.) i Rastka (1169. – 1236.), kao i tri ćerke - Jefimiju koja je bila udata za Manojla Duku, Elenu koja je bila žena bugarskog kralja Ivana Asena i ćerku nepoznatog imena koja je u braku sa plemićem Tihomirom rodila Konstantina I koji je bio bugarski car.

Njegov najmlađi sin je bio Rastko Nemanjić, koga svi znamo kao Svetog Savu. Rastko je na ovaj svet došao kada su Stefan Nemanja i Ana bili u poznim godinama, i kada nisu mislili da će imati još dece.

Slika
Freska iz Bogorodičine crkve u Studenici

PREDAJA VLASTI

Na velikom državnom saboru 25.marta 1196. godine predaje vlast svom srednjem sinu Stefanu Nemanjiću. Dugo je razmišljao kome će predati tron. Vukan je bio njegov stariji sin, i pretpostavljalo se da će on biti novi vladar. Ipak, odlučio se za Stefana, za kojeg je mislio da je mudriji, a i brak sa sinovicom vizantijskog cara Evdokijom je takođe bio od značaja da Stefan preuzme vlast.

ZAMONAŠENJE I SMRT

Nakon predaje vlasti, zajedno sa svojom suprugom Anom se zamonašuje u manastiru Studenici, gde dobijaju monaška imena Simeon i Anastasija. Zajedno sa sinom Savom odlazi na Svetu goru 1198. godine da obnove manastir Hilandar gde i umire 13. februara 1199. godine.

Slika
Stefan Nemanja

Posotoji mit da je u trenutku smrti Stefana Nemanje prostoriju u kojoj se nalazio obasjala svetlost.

Naredne godine je kanonizovan kao Sveti Simeon Mirotočivi, a njegove mošti Sava je doneo u Studenicu, da bi nad njima izmirio zavađenu braću Stefana i Vukana, gde se i danas nalaze.

ZADUŽBINE

Stefan Nemanja je ktitor velikog broja manastira i crkava, od kojih su najznačajniji Studenica, Hilandar i Đurđevi Stupovi. Prema legendi, Stefan Nemanja je Đurđeve Stupove izgradio u znak zahvalnosti svetom Đorđu kome se molio tokom svog zatočeništva u pećini Ras, obećavši da će, ako ga izbavi iz tamnice, podići manastir u njegovu čast na vrhu brda koje je jedino mogao da vidi iz pećine.

Slika
Manastir Hilandar

Stefan Nemanja će ostati upamćen kao pobožan vladar. U isto vreme je gajio dobre odnose sa Rimskim carstvom, a u njegovoj državi je boravilo i određeni broj katolika.

Njegove zadužbine su:

Manastir Bogorodice kod Kuršumlije (pre 1168. – 1172.);
Manastir svetog Nikole kod Kuršumlije (pre 1168.);
Manastir svetog Đorđa u Rasu – Đurđevi stupovi (posle 1168.);
Manastir Bogorodice Dobrotvorke – Studenica (1183. – oko 1191.);
Manastir Hilandar (1198);
Manastir svetog Nikole (Končul ili Kazinovići) na Ibru;
Manastir Bogorodice Bistričke na Bistrici kod Bijelog Polja;
Ženski manastir Bogorodice u Rasu;
Manastir svetog arhangela Mihajla u Skoplju (obnovio);
Crkva svetog Nikole u Nišu;
Crkva manastira svetog velikomučenika Pantelejmona u Nišu (obnovio);
Manastir svete Bogorodice Gradačke (ibarski Gradac) – pominje se od njegovog doba;
Manastir svetog Nikole u Dabru (Banja) kod Priboja – pominje se od njegovog doba;
Manastir svetog Đorđa u Dabru (Orahovica ili Mažići) kod Priboja – pominje se od njegovog doba.


Slika

Đurđevi stupovi


Takođe je pomagao hrišćanske svetinje koje se nalaze u drugim zemljama, a to su: Crkva Svetog groba u Jerusalimu, Crkva svetog Jovana Preteče u Jerusalimu, Crkva svetog Teodosija u pustinji kod Vitlejema, Crkva svetih apostola Petra i Pavla u Rimu, Crkva svetog Nikole u Bariju, Manastir Bogorodice Evergetide u Carigradu, Manastir svetog Dimitrija u Solunu.

Slika
Sveti Simeon i sveti Sava osnivaju Manastir Hilandar.

BORBA PROTIV JERETIKA

Stefan Nemanja se borio protiv bogumila koji nisu priznavali vizantijsku državnu i crkvenu vlast. 1170. godine je sazvao državni sabor na kome je odlučeno da se jeretici kazne. Oni su pružili otpor, ali Nemanjina vojska im je oduzela imovinu, prognala ih je iz zemlje, spaljivala ih je na lomači, žigosala ih je po telu...


Slika
Sabor protiv jeretika, crkva svetog Ahilija u Arilju (1290)


informer

_________________
Slika Slika


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 90 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker