DEVETSTOPETNAESTA: tragedija jednog naroda • Srbija Forum

Gasnu poslednje iskre

Kralj priča vojnicima kako je zla vila rušila njegovu državu. Ljudi padali kao mušice, grobovima beležili put

Narod i vojska na putu kroz Albaniju

ŠTO se dalje ide, put sve teži, a glad i zima sve više stežu i sve ih više ostaje uz put. Noći su bile naročito strahovite, a već se nigde nije moglo naći drva. Padali su uz put ljudi kao mušice, padali su i dizali se, ili su ostajali tamo da grobovima svojim obeleže put kojim je Srbija prošla.

Vlada je uvek napred žurila, i stigla je, kao što se u Spasu ugodilo, petoga dana po podne u Skadar. Kralj je duže putovao, čitavih osam dana do Lješa i još tri zatim do Tirane. Spavao je kao i ostale izbeglice, kraj vatre, pod krovom kakve arnautske seoske udžerice, po hanovima; jeo je suvi hleb ili, gdekad, ako bi gde zatekao kakvu komandu, što su mu odvajali pogdešto iz kazana.

Poslednje te večeri, pre no što će se povući pod krov da legne, kralj je prišao jednoj vatri oko koje su posedali vojnici. On sutra neće nastaviti put za Skadar, on će se sutra rastati od vojnika, pa je rad još malo s njima da progovori. On će sutra samo donekle poći skadarskim putem; zatim će pregaziti Drim i otići u Barbalušu, a odatle u Lješ. Vojnici i izbeglice nastaviće put pravo za Skadar.

Nešto je blago lebdelo u vazduhu naglašavajući blizinu obala na kojima sunce greje. Zvezde su jasnije sjale i boja neba nije bila više onako sumorna. Sve što je verovalo u smrt počelo je ponova verovati u život. Oh, kako je zamalo ta vera trajala!

Kralj je bio razgovoran. Ukazujući na modre planinske mase, koje se oko Skadra uznose i koje vedra noć jasno ocrtava i izdvaja, on veli vojnicima oko vatre:

- Eno, vidite li, deco, i tamo smo lili krv, po onim brdima.

- Kako se zovu ona brda? - pita jedan ostariji vojnik.

- Ono tamo, u dubini, što uznosi vrh, biće da je Taraboš, a ova manja brda, ovamo levo, tu je Brdica.

- Je l’ to Brdica? - zapita jedan čičica iz trećega poziva kome pri pomenu ovoga imena prelete namah taman oblak preko čela.

- To će biti!

Čičica se zagleda tamo, pomno se zagleda i zaigraše mu suze u očima. Zatim prošaputa više sebi:

- Tamo sam sina izgubio!

- Onda, je l’? - pita kralj.

- Jes’ onda - dodade čičica - pa evo sad došao sam da mu obiđem grob.

GLAD PRITISLA SKADAR

Šestoga dana putovanja kralj je sišao u Drimovu dolinu, gde put opet slazi na Drimove obale. Tu, kod Gomsića, gde Drim valja prebroditi pa ući u skadarsku ravnicu, već dopire blaži vetrić, već se dogleda sunce koje sja na jadranskim obalama i, daleko tamo, naziru se planine koje grle Skadar. Tamo svi željno pogledaju, tamo ima sunca, tamo ima hleba - tako bar svi misle, i ne sluteći da će po skadarskim ulicama padati kao snoplje i umirati od gladi.

Svi se ućutaše, osećajući dužnost da ne remete svečanost trenutka, u kome se u očevoj duši budi ponova tuga, na dogledu sinovlja groba. Čičica je dugo, dugo gledao one modre povijarke, gde toliki mladi srpski životi leže, pa se onda okrete vatri i dodade:

- Ko zna da nije bogu bilo drago da me dovede dovde, te da i ja u blizini sinovljoj legnem u zemlju. Evo, kako sam iznemogao, daj bože da sutra i do Skadra stignem.

- Što je bilo mučno i teško prešli smo već - teši ga kralj. - Ovo sad do Skadra lakši je put, možemo i mi starci.

Zatim se zapodenu razgovor i o Skadru. Kralj je pričao vojnicima da je u mladim godinama odlazio u Skadar i kazivao im je da je lep i bogat grad.

- A je l’ to naše? - pita vojnik.

- Naše je, naši su ga kraljevi zidali - veli kralj - tri brata, Vukašin, Uglješa i Gojko, i mnogo su muka videli dok su ga nazidali. Sve što bi oni za dan nazidali, zla bi vila za noć porušila. Je l’ zna ko onu pesmu o zidanju Skadra na Bojani?

- Znam ja - reče jedan mlađi vojnik iz grupe.

- E, je l’ tako kaže pesma: „Sve što braća za dan nazidala, zla bi vila za noć porušila?“

- Jes’, tako! - odgovori onaj.

- Ama, zar je to moglo uistinu da bude? - zapitaće jedan trezven starčić, koji je dotle samo slušao razgovore, zabavljajući se ušivanjem rukava na šinjelu koji je negde uz put zakačio i iscepao celom dužinom.

- Šta to? - pita ga mladić.

- Pa, to što pesma kazuje. Zar je bilo nekada tako zlih vila pa da za noć poruše sve što bi kraljevi za dan nazidali?

- Bilo je - dodade stari kralj - bilo je, a ima ih i sad.

- Sad? - učiniše nekoliko njih.

- I sad još! - nastavi kralj bolno mašući glavom - Eto, zar ne vidite moju sudbinu. Sve što za dan sagradim, zla mi vila za noć poruši. Koliko smo se svi mučili da sagradimo ovu državu, pa eto... poruši mi vila za noć, poruši do temelja!...

Kralj prekide i duboko se zamisli. Svi ućutaše povedeni i sami razmišljanjem o zloj vili koja ruši sve što Srbin zida.

Noć poče jače da osvaja, a zima jače da steže. Kralja opomenuše da mu valja leći.

(Kraj)

Novosti