Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 28 Mar 2024, 15:20


Autoru Poruka
lOOla
Post  Tema posta: Историја за VI разред  |  Poslato: 13 Maj 2017, 22:14
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Атила – Бич Божији



Slika
Атила



Атила (406—453), познат као Атила Хунски или Бич Божји, је био краљ Хуна од 434. године па до своје смрти. Он је био владар Хунског царства које се простирало од територија данашње Немачке до реке Урал и од Дунава до Балтичког мора. Током своје владавине Атила је био највећи непријатељ Источног и Западног римског царства: два пута је походио Балканско полуострво, прешао је Галију до Орлеана пре него што је заустављен у бици на Каталаунским пољима. Потиснуо је западноримског цара Валентинијана III из његове резиденције Равене 452. године, стигао је до Константинопоља и Рима, али није могао да заузме ни један од ова два града. У великом делу западне Европе је захваљујући римским изворима упамћен као отелотворење окрутности и похлепности. Насупрот томе, неки историчари га сматрају великим и племенитим краљем. Атила, будући вођа Хуна је по изворима рођен око 406. године. Његов отац се, по Приску из Панијума, звао Мундиух и имао је имао је брата Ругу. Руга (или Ругила) је био један од хунских поглавара (432—434). Атила је имао и старијег брата кога историјски извори називају под именом Бледа (грч.Βλήδας).

Атила је имао готско име (атила је умањеница од готске речи ата што значи отац). На његовом двору су владали готски обичаји, а спомен му је сачуван и у готској народној причи. Због својих пустошења и суровости прозван је Flagelum Dei (бич Божији). То име се први пут спомиње код анонимног писца из IX века. Ушао је у приче и легенде многих древних народа. Као легендарна личност Атила се јавља и у Нибелунзима (као: Етзел), Еди (као: Атли) и у народној традицији Јужних Словен као Атил Пасоглави.

Атила је један од највећих освајача у историји и најчувенији међу варварским вођама у доба сеобе народа а од римских царева је добио надимак бич божији. Постоји легенда која каже како је Атила уствари био мач Марса и да друге варварске вође нису могле да га погледају право у очи, а да се при томе не поколебају у својим намерама.



Slika



Легенда Хуна каже да је Атила од једног чобанина добио на поклон мач бога Марса. Атила је нашао чобанина са својим стадом и приметио крвави траг по трави. Чобанин му је рекао да пажљиво прати тај траг. Атила је пратио траг и из траве извадио бачени мач, кога је уздигао високо. Атила је поверовао да је то предсказање за њега да буде један од великих светских вођа по Божјој вољи.

Атилин брат Бледа је већ, као старији, приграбио власт над читавим Хунским племенским савезом, али се после повратка Атиле сагласио да владају заједно. Период двовлашћа у Хунској држави био је праћен неслогама. Бледа је ковао заверу против свог брата неколико пута, али га је Атила осујетио. Бледа је такође имао већи углед међу Хунима као старији владар. Атила је ојачао свој положај. Оптужио је Бледу да је отровао Ругу и решио га се убиством 445. године. Када је постао једини владар Хуна, ујединио је сва хунска племена и народе од Волге до Германије. Седиште његове државе, која се протезала од Данске до Паноније, од Лапоније и Рајне до Каспијског језера па све до Кине, било је у панонској низији, недалеко од данашњег Токаја. Његову власт признавала су многа племена Германа, Сармата, Словена и Турака. По речима Приска, који је једини видео Атилу и његову престоницу, војска му је бројала око 500.000 ратника. Била је наоружана стрелама, копљима, мачевима и ножевима.

По освајању власти Атила је решио да прекине савезништво са Римом, али да у почетку не угрожава територије Западног царства, већ само Источног, тј. Византије. Атили се за помоћ против Визигота обратио вандалски краљ Гајзерик, шаљући му бројне дарове да би га натерао да зарати против Визиготског краља Теодориха. То је Атилу покренуло да поново обнови непријатељства са Визиготима. Атила је послао своје изасланике цару Валентинијану III у чије је име владала његова мајка Гала Плацидија у намери да их одвуче од савеза са Визиготима и да се прикључе Хунима у заједничкој борби. Атила је обећавао да ће чувати мир према западном царству и да ће само ратовати против Теодориха са киме се већ дуго времена налазио у лошим односима. Теодорих је на време увидео опасност од поновног зближавања Хуна и Римљана, па је писао Атили да се заједно са Визиготима бори против Римљана. После преузимања трона, Атила је за кратко време успео да потчини велики број околних племена: Скира, Туркилинга, Сармата, Херула, Хазаре и коначно му је пошло за руком да и Остроготе стави под своју власт. Основао је моћно краљевство Хуна са седиштем у Панонији. Саградио је велелепну престоницу која се налазила недалеко од данашњег града Ђера у Мађарској. Скирски краљ му се покорио и дао му је своју ћерку за жену. Према извештајима Приска са Атилиног двора, Атилина жена се звала Крек и родила му је три сина. Атила је приређивао манифестације на двору, био је обожавалац шамана, а богату трпезу су му украшавале робиње из других племена.



Slika
Хунско царство



Атилини војни походи


Док је Западно римско царство било у трпељивом односу са хунским вођом, то није био случај са источним. Источним римским царством је тада владао цар Теодосије II, који се суочавао са хунском опасношћу. За време двовлашћа код Хуна било је само изолованих инцидената на граници Теодосијевог царства, да би се за време Атиле сукоби пренели и у унутрашњост царства. Источно римско царство је у то време било у сукобу са Вандалима који су освојили Картагину и са сасанидским краљем Јаздергердом II који је напао Јерменију 441. године. Ово је омогућило Атили и Бледи отворен пут кроз Илирик у унутрашњост Балканског полуострва, које су напали 441. године. Хунска војска је опустошила Маргус (Пожаревац) и Виминацијум (Костолац), заузела Сингидунум (Београд) и Сирмијум (Сремска Митровица), пре него што су се зауставили. Затишје је уследило 442. године и за то време је Теодосије II позвао своју војску из северне Африке и наредио ковање велике количине новца да би могао да финансира рат против Хуна. Након што је обавио припреме, помислио је да је у могућности да одбије хунске захтеве.

Атила је на то одговорио обновом похода 443. године. Хуни су опсели Наисус са опсадним овновима и покретним кулама – новим оружјем у свом арсеналу – затим су кренули дуж Нишаве и заузели Сердику (Софија), Филипољ (Пловдив) и Аркадиопољ. Срели су се и савладали римске снаге изван Константинопоља и зауставили се због недостатка опсадне опреме. Теодосије II је признао пораз и послао дворског званичника Анатолија да преговара о условима мира, који су били оштрији него претходни: цар се сложио да плати 6.000 римских фунти (око 1.963 кг) злата као казну за непоштовање споразума, годишњи данак је утростручен и попео се на 2.100 римских фунти (око 687 кг) злата. Године 447. Атила је опет кренуо на југ преко Мезије. Римска војска предвођена Арнегисклусом га је срела на реци Вид и била је поражена, али је нанела велике губитке Хунима. Хуни нису више имали препрека, па су стигли скроз до Термопила. Сам Константинопољ је спасио префект Флавије Константин, који је организовао обнову Теодосијевих бедема, које је претходно оштетио земљотрес, а неким местима је изградио нове утврђене линије испред старих.Атила је као услов за мир тражио да Римљани наставе да плаћају данак и да се повуку са појаса земље која се протезалаоко 480 км од Сингидунума, и око 160 км јужно од Дунава. Преговори су трајали око три године. На хунски двор је 448. године као изасланик византијског цара послат Приск. Он је више пута својим дипломатским акцијама успео да разузда Атилу и да отклони опасност од хунског освајања. Кренуо је дуж северних територија, преко Тисе у Атилину престоницу. Приск је описао Атилину престоницу као једно мало село у којима је већина кућа изграђена од дрвета, па и сам Атилин двор. У граду су се могли видети огромни дрвени зидови направљени од дасака, затим комплекси за исхрану хунских ратника и на крају, на сред села огромни круг на коме је изграђено постоље за хунског вођу. Приск је разговарао са Атилом у његовој одаји где је упознао и његову жену скирског порекла. На крају му је предао огромне количине злата и разне драгоцености које је послао цар Теодосије у знак мира.

Приск је нарочито описао дворски живот Хуна. Они су волели да певају, да се веселе, а свако вече су приређивали богате вечере. Нарочито је описивао Атилину неодољиву жељу за вином и Атилине робиње, које су увек биле поред њега. По речима Приска Хуни су полако превазилазили фазу варварског племена и почињали попримати одлике цивилизованог племена. Томе је сигурно допринео и Атилин боравак у Риму где је упознао прави живот народа високе расе. На Атилином двору је боравио и галски лекар Еудоксије, који је после слома Гала прешао на хунску страну. Такође боравио је и један Римљанин из Мезије који ће се касније оженити варварком, а Атила ће му лично кумовати.

Крајем 450. године напао је Галију. Атила излази пред западноримског цара са јасним намерама. Тражи да се ожени сестром цара Валентинијана III, Хоноријом. Занимљиво је објаснити како је дошло до повезаности Хонорије и Атиле. Хонорија, сестра цара Валентинијана, је 449. године затечена у љубавној вези са својим слугом. Након тога љубавник је погубљен, а Хонорија која је вероватно била трудна, изолована је из јавног живота. Бесна послала је поруку Атили у којој је замолила да постане њен витез. Атила је то протумачио као брачну понуду и затражио половину Западног римског царства за њен мираз. Против овога је нарочито устала Валентинијанова мајка Плацидија која је изјавила да се њена ћерка неће никада удати за варварина. Атила је решио да спор реши силом.

Једини човек који се тада могао супроставити Атили био је западноримски намесниик Флавије Аеције. Он је једно време био талац на хунском двору и упознао је хунски начин живљења, њихове обичаје и традицију. Године 451, Атила је стигао до Белгике.

Флавију Аецију је дата велика војска, а он је поново постављен за врховног заповедника римских легионара. Аеције је на југу формирао јаке војне снаге, примивши у војску Визиготе, Франке, Гале и Бургунде. Пошто је Атила заузео Орлеан, који је Аеције ускоро повратио, Атила је са отпочео да се враћа у отаџбину са богатим пленом, али га је Аеције у стопу гонио. Хунска војска је прешла Рајну низводно од Мајнца, али су их на другом крају сачекале одморне трупе Аеција.

У рано свитање 20. јуна 451. године на равници Каталаунских поља, седам и по километара од града Троа, започела је одсудна битка.

Када је Атила видео да је његова војска преслаба да би изборила победу, лично је кренуо на Аеција који се налазио на брдашцу одакле је мирно посматрао ток битке. Атила је после великих губитака наредио повлачење . Ту су Визиготи ноћу покушали да препадну Хуне, али су Хуни на време подигли узбуну и отерали Визиготе даље од логора. Идућег дана, Атила се са остатком војске повукао. Аеције је славио своју велику победу у Риму.



Slika
Сусрет папе Лава и Атиле



Атила је предузео нови ратни план, како би остварио своју жељу да се ожени Хоноријом. Прешао је Јулијске Алпе и упао у Италију 452. године. Опсео је град Аквилеју, близу Венеције и зидине је тукао катапултима. Кад је град пао, Атила је намеравао да одатле крене на Рим. Валентинијан је побео из Равене у Рим, док је Аеције остао на бојишту, али није имао довољно војске да се одупре. Атила је заузео више градова, опустошио долину Пада и стигао до Минциа где му је у сусрет дошао папа Свети Лав I. Само захваљујући папи Лаву I Рим је спашен од разарања. Епидемије и глад присилили су Атилу да напусти Италију.

Атила је умро почетком 453. године. Атила је умро на дан свог венчања, иако је већ имао велики број жена. Узео је нову жену по имену Илдико. Дан венчања протекао је у жестоком опијању и слављу. Пијан и пожудан када је пала ноћ младу је одвео у своје одаје. Нађен је мртав наредно јутро, а нова млада дрхатала је од страха док је поред ње лежао мртав велики хунски вођа. Наводно је умро од прекомерне дозе алкохола и јаког крварења из носа премда постоје и претпоставке како је смрт била насилна. Сахрањен је, према легенди, у три ковчега: златном, сребрном и гвозденом. Након његове смрти хунска се држава распала. У току ноћи, тело му је спаљено по старом хунском обичају, а затим стављено у ковчег, заједно с великом количином опљачканог блага и спуштено у реку Тису. Река је однела Атилино тело у незнане даљине. У више наврата било је покушаја да се открије његов гроб, али је до сада све остало само на покушајима. Хунско царство након Атилине смрти распало врло брзо. Већ 454. године, Остроготи и друга германска племена побунила су се против Хуна, а Атилини синови завађени међу собом нису се могли носити с кризом.


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Историја за VI разред  |  Poslato: 13 Maj 2017, 22:22
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Византијско царство и Јустинијан I Велики



Византијско царство или Источно римско царство је историјски термин који се користи како би се описало Римско царство из доба Позне антике и средњег века. Престоница Византије била је у Константинопољу и византијски цареви су владали царством као директни наследници римских царева. Не постоји тачан датум у историјској науци када почиње историја Византијског царства, односно када се завршава историја Римског царства. Као кључни датуми се сматрају 330. година када је Константинопољ постао престоница, затим година 395. када је цар Теодосије I поделио царство на два дела Источно и Западно и 476. година н. е. када је Западно римско царство престало да постоји.



Slika
Византијско царство



Византинци су сматрали себе Римљанима и говорили су грчки језик и током Средњег века развили су сопствену културу.
Током хиљадугогодишње историје Византија је доживела бројне успоне и падове. Византија је повратила западни део царства у 6. веку под владавином Јустинијана I. У 7. веку царство је поразило Аваре и Сасанидску Персију. Затим сз муслимански Арапи зазели већине блискоисточних поседа и крајем 7. века већину северноафричких поседа. Током 8. и 9. века, царство су уздрмале сеобе Словена и бугарских инвазија. Под Македонском династијом 867. – 1056 царство је доживело потпуну обнову и почетком 11. века било је водећа сила у Источној Европи и на Блиском истоку.
Сукоби са Селџучким Турцима у 11. веку проузроковали су трајни губитак у унутрашњости Мале Азије.
Пад Цариграда током Четвртог крсташког похода 1204. године је био катастрофални ударац Византијском царству. Царство је обновљено 1261. године под влашћу последње византијске династије, династије Палеолога.
Спољни непријатељи и грађански ратови, још више су ослабили Византију.
Византијска историја завршена је средином 15. века османским освајањима, падом Цариграда 1453. године.
Византијско царство се данас сматра једном од најважнијих цивилизација у историји, Византија је дала велики допринос модерном свету у пољима дипломатије, архитектуре, књижевности, уметности и посебан допринос је дала у сачувању класичне књижевности.



Slika
Јустинијан Велики



Император Јустинијан-пуно име: Јустинијан Флавије Петар Саватије рођен je у Таурезуму 483. на 28 km од данашњег Лесковца, археолошки локалитет Царичин Град.
Познат је као последњи римски и први византијски цар, император Источног римског царства (од 527—565). Настојао да обнови моћ Римског царства која је била распарчана унутрашњим проблемима и упадима варвара, народа који су продрли на територију Западног римског царства.
Укинуо је све нехришћанске филозофске школе у Атини 529. године, укључујући и Платонову Академију. Сазвао је Пети васељенски сабор 553. године у намери да помири монофизите са православнима.
Сматра једним од највећих кодификатора целокупног римског права.
Порески намети изазвани сталним ратовима довели су до побуне “Ника” 532 год. где је за једно послеподне убијено 50000 људи.
Пошто је сузбио побуну „Ника“, Јустинијан је скупио новац преко Јована Кападокијског и склопио 532. г. тзв. „вечни мир“ (са персијским царем, Хозројем I Ануширваном. Препустио му је области Мартиропоља, Теодосиопоља, Амиде и Нисибиса и пристао на плаћање данка. На тај начин је Јустинијан добио одрешене руке за обнобу царства.
Јустинијан 22. јуна 533. шаље у Африку војску од 15.000 и коњаника под командом Велизара, једног од најбољих војсковођа старог света. Две битке недалеко од Картагине (Ад Децимум, септембра, и Трицамарун, децембра 533) као и заробљавањем краља Гелимера учиниле су крај вандалској власти у Африци, која постаје префектура.
535 год Велизар са свега 9.000 људи, започиње освајање Италије. Загосподаривши Сицилијом крајем 535, он осваја Напуљ а децембра 536. улази у Рим. Источно-готски владар, Витигес, опседа га са огромном војском а з зиму 539—540, пошто је најзад добио појачање од Јустинијана, Велизар опседа Равену, улази на препад у град, маја 540, и заробљава Витигеса. Италија је враћена империји.
У походима на север, император Јустинијан стиже до Саве и Дунава, и око 535. године реновира град Сингидунум данашнји Београд
У Шпанији Јустинијан ослобађа само Андалузију и и у њој организује војно заповедништво.
532 год Персијанци почетком 540. нападају Антиохију, град разарају а становништво расељвају. Велизар ће их потући на Еуфрату, али је Јустинијан приморан да с њима, 546, затим 562. године, обнови мир
На Балкану се још од краја IV века појавила нова опасност: Словени, настањени између Балтика, Висле, мочвара Припети и Карпата, под сталним притиском завојевача из Азије, поделили су се у три гране и започели, да се шире у више праваца. Западни Словени заузимају, између Елбе и средњег тока Дунава територије које су напустили Германи. Источни Словени су образовали између Дњестра и Дона краљевину Анта. Од њихових племена Варјага (Руса), два века касније настаће Русија. Јужни Словени се појављују на доњем Дунаву
Они сваке године од 548. до 551 прелазе незаштићену границу и упадају све до Солуна и Цариграда. У исто време друге групације стижу до Јадрана (536). Племена настањена између доњег Дунава и Солунског залива потпадају под власт Хуна или Бугара, чије име примају. Ови пустоше Тракију, Илирикум, Грчку до самих прилаза Цариграду (538, 540, 558).
Тешкоће у којим се налази Источно царство одражавају се и на Западно где се јављају побуне. У Италији краљ Тотила поново осваја скоро цело полуострво, укључујући Рим, између 542. и 547. године. Велизаров наследник Нарзес, коме Јустинијан поверава, уз знатно појачање, врховно заповедништво над Италијом, поразио је Тотилу (552). У Африци под вођством гувернера Јована Троглите, угушена је побуна Бербера (546—548).



Slika
Јустинијанов новац



Као велики обновитељ старе моћи Римског царства, али у хришћанском духу и као изузетан хришћански владар, Јустинијан је настојао свим силама да одржи политику и духовни мир Царства, које је обухватало различите народе.
Посебно се старао о Цркви и православној вери, а потискивао је многобоштво, сујеверје, јереси. Старање о вери примећује се и у његовој огромној законодавној делатности, посебно у његовим Новелама (Новим законима) и Кодексу којима уређује и црквени живот:
У Јустинијановој теолошкој заоставштини налазе се и Исповедање вере (око 544), Три поглавља (око 551. године), затим Писмо или Посланица коју је упутио цариградском патријарху Мини
Монофизити су у Царству били тако бројни и јаки да је Јустинијан са њима водио преговоре. У Цариграду је одржан 532. године сусрет монофизитских и православних теолога али без успеха.
У покушају да измири становништво своје државе и учврсти јединство империје Јустинијан је сазвао Пети Васељенски Сабор (мај-јуни 553. године) у Цариграду. Римски папа је прихватио све саборске одлуке
Почевши од 555. године Јустинијан одустаје од освајања.
Трајни споменци које је Јустинијан оставио су: Кодекс (529), Дигеста и Институције (533) и Новеле (534).
Римско право које данас познајемо и које је основа савремених грађанских права цивилизације, заправо је Јустинијанова, византијска кодификација.
Током своје владавине Јустинијан је објавио велики број закона, теолошких списа, водио веома богату и садржајну преписку са државним и црквеним великодостојницима, и саставио црквену песму Јединородни Сине и Слове Божиј, која на литургији поје од 536. године.
За време Јустинијанове владавине саграђена је највећа хришћанска црква у Римском царству, Св. Софија (од 1453. постаје џамија, а од 1923. музеј) као и базилика у Равени. После његове смрти освојене земље поново су постале плен варварских народа, али његова Кодификација класичног римског права и допринос православној теологији представљају камене темељце савремене цивилизације.
Српска православна црква прославља Светог Јустинијана, цара византијског, 14. новембра по Јулијанском календару, односно 27. новембра по Грегоријанском календару, заједно са његовом женом, царицом Теодором.


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Историја за VI разред  |  Poslato: 13 Maj 2017, 22:27
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Стефан Душан




СТЕФАН ДУШАН НЕМАЊИЋ је рођен око 1308. године. Био је син Стефана Дечанског и Теодоре Смилец ћерке бугарског цара Смилца. Још за време његовог детињства његов деда краљ Милутин шаље Стефана Дечанског на ослепљивање у Скопље. После тога га протерује заједно са његовом женом и двоје деце Душицом и Душаном на двор свог таста, византијског цара, Андрока Другог. После неког времена, на захтев цркве, Милутин дозвољава Стефану да се врати у Србију. После Милутинове смрти Стефан се уз помоћ цркве докопава престола. Тада Душан бива крунисан за млађег краља.



Slika



Прве војне подвиге постиже успешним супростављањем четама босанског бана Стефана Другог Котромањића у Захумљу 1329. године и вођења дела војске у битци код Велбужда 1330. године. До конфликта између оца и сина долази 1330. године.
Разлог је незадовољна властела којој Стефан не дозвољава да насели подручија која су добијена у битци код Велбужда и она наговара Душана да оца отера са власти. Стефан знајући да му се нешто спрема сину на власт даје Зету која постаје легло незадовољства. Стефан у јесен исте године упада у Зету и потискује Душана уз Скадар. Стефан се сећа ситуације када је он био на синовом месту а на његовом месту краљ Милутин. Покушава да Душана намами у дворац и убије. Душан сазнаје да му се спрема ликвидација и оца напада са групом одабране властеле док се овај налази у свом дворцу у Неродимју. Напад се десио 21. Августа 1331. године. Стефан се тада налазио у лову са слугама. Бежи са неколико властелина али га Душанова потера хвата код тврђаве Петрич и заједно са другом женом Маријом и сином Синишом и осталом породицом заробљава у тврђави Звечан. Пошто је на челу цркве био архиепископ Данило Други који је Стефана Дечанског после Милутинове смрти попео на престо Душан га замоли да га крунише. Овај мирно прихвати ту промену на престолу и круниса Душана за краља 8. Септембра 1331. године. Непосредно после тога 11. Новамбра 1331. године Стефан умире.Неки кажу да је умро природном смрћу, а други пак да је Душан послао људе да га убију.

Као краљ прве војне успехе постиже смиривањем побуне у Зети 1332. године. После тога, у пролеће 1332. године Душан се жени са Јеленом, сестром бугарског цара Ивана Александра и тако учвршћује везе са њим. Исте године Душан осваја Струмицу, а захваљујући саветима византијског пребега Сиргијана осваја Прилеп и Охрид. Угри (Мађари) 1334. године угрожавају северну границу и продиру чак до Жиче. Душан их успешно побеђује и успоставља границу на реци Сави. Једно време је и Београд улазио у састав Душанове државе. Пошто са Јеленом није имао деце радило се на томе да се од ње растави и озени Јелисаветом ћерком немачког цара Фридриха Лепог. Када је девојка чула за кога треба да се уда пала је у постељу и умрла. После овога Јелена је у зиму 1336. или у пролеће 1337. родила Уроша. После смрти византијског цара Адроника Трећег на власт долази његов малолетни син уместо кога владају његова мајка, патријарх и велики дукс Алексије Апокавк. Јован Кантакузин, најближи сарадник бившег цара, је желео да он добије власт и у Византији је избио грађански рат. Кантакузин претрпљује пораз и повлачи се у Србију. Ту склапа савез са Душаном по коме сваки од њих двојице задржава територије које освоји. Кантакузин је доживео пораз приликом освајања града Сера а Дужан је освојио целу Албанију изузев Драча и градове у северној Грчкој. Односи између њих двојице су се погоршали 1343. када су феудалци из Тесалије признали Кантакузина за цара. Кантакузин је тада склопио савез са Турцима који су владали западном Азијом. После раскида савеза са Кантакузином Душан је ступио у пријатељске контакте са Јованом Петим, малолетним наследнком цара Андроника Трећег. Први сукоб између Турака и Срба се одиграо 1343. у Стефанији и тада су Турци однели победу. Такође су победили 1345. Деспота Момчила који се осамосталио. После тога српска војска 1345. осваја Сер, Халхидики и Свету Гору.



Slika
Душанов законик имао је 201 члан и донет је на сабору властеле
и цркве 1349 године, а допуњен на сабору који је одржан 1354. године у Серу.



Након тога је одлучио да се прогласи за цара и склопио договор са Светом Гором. Душан је за узврат поштовао независност Свете Горе. Пошто ни папа ни цариградски патријарх нису хтели да га крунишу, Душан је српску архиепископију подигао на ниво патријаршије. Душана су на Васкрс (16. Априла) 1346. крунисали за цара српски патријарх Јоаникије и бугарски патријарх Симеон. Крунусање се обавило у тврђави Кале у Скопљу.

Кантакузин је ипак успео да се докопа царског трона 1347. године.
Тада се против новонастале Српске патријаршије побунила Цариградска патријаршија чији су многи поседи припали Српској. Цариградски патријарх Калист је под утицајем Кантакузина бацио анатему на српску цркву и власт. Тај догађај се десио 1350. анатема је скинута за време кнета Лазара 1375. године.

Након тога цар Душан је свог сина Уроша крунисао за савладара, а титулу деспота је доделио: Синиши, свом полубрату, брату царице Јелене Јовану Асену, Јовану Оливеру и Иванишу Бериславићу. Севестократори су постали: муж Душанове сестре Дејан, Бранко Младеновић. Кесари су постали: Гргур Голубић, Прељуб и Воихна. Након што је Атос потпао под Душанову власт он је оптужио проту Нифона за богумилство. Ова оптужба је била политичка јер је Душан хтео да постави српског уместо грчког поглавара. После тога Душан је Хиландару дао на управљање цркве: Св. Арханђела у Шипу, Св. Николе код Призрена и Св. Николе у Врању. Крајем 1347. Душан и Јелена су боравили у Хиландару. Иако је присуство жена забрањењо, Јелена је боравила ту са децом за време опсаде Каталанаца. Цар Душан је подарио Хиландару новац а Јелена је постала други ктитор келије Светог Саве у Кареји. Захваљујићи Душановим даровима Хиландар је постао највеће манастирско властелинство у Српском царству.



Slika
Карта Србије у време цара Душана



Куга је однела многе животе у Европи и самим тим олакшала Душаново освајање Епира и Тесалије. Царство се простирало од Дунава на северу до Коринта на југу и до Јадранског мора на западу до Егејског на истоку. У Тесалији намесник је постао војвода Прељуб, у Епиру Синиша, у Албанији Јован Асен. Византија се свела на Цариград, Тракију и Солун. Душан је хтео да освоји Цариград и Солун али за то му је била потребна флота. Покушао је да склопи савез са Млечанима и Венецијом али они то нису прихватили. Потом је Душан кренуо у војни поход на Босну. Године 1350. продро је све до Крке како би помогао сестри за чије су поседе после смрти њеног мужа биле заинтересоване Венеција и Угарска. Пошто је на југу државе избила побуна Душан је прекинуо даља освајања ка западу. Тада је бан Стефан Други Котроманоћ освојио Захумље, а Кантакузин Верију и Воден. Душан је повратио изгубљење територије, а Кантакузин се повукао у Солун. Душан је потом предложио легитимном цару Јовану Петом да се реше Кантакузина па је у Византији опет избио грађански рат. Јован је прихватио предлог и заједно са Душаном и бугарским царем сукобио се са Кантакузином и Османлијама. Битка се одиграла код Дидимотике у јесен 1352. године. Бугарски цар се повукао а Срби су претрпели пораз. Након тога 1354. Османлије су заузеле Галипоље.Потом се цар обратио римском папи да га именује за капетана у борби против Турака, а за узврат би признао папу за врховног поглавара хришћанске цркве. Његову поруку папи је носило посланство на челу са Николом Бућом. Папа је прихватио услове и цару послао писмо у коме је писало да ће цара и његову породицу превести у унијатску веру јер цар није желео да се покатоличи. Међутим, мало пре доласка писма угарски цар је почео да гомила војску на границу између Србије и Угарске. Потом је и извршио упад у Србију који је српска војска брзо сузбила. Душана је то натерало на размишљање јер је од папе тражио безбедност од католичких владара. Одлучио је да не улази у унију, а папиним посланицима који су дошли у Скопље 1355. је јасно ставио до знања да је променио мишљење. Исте године тачније 20. децембра цар Душан је умро под непознатим околностима. Неки мисле да је умро од тровања или можданог удара, а неки чак мисле да је имао епилепсију. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих Архангела ког Призрена. Наследио га је син Урош који му је био и једино дете али није успео да очува царство. Када су 1927. вршена археолошка истраживања на југозападном делу цркве је пронадјен гроб који је установљен као царев. Мошти су пребачене у цркву Светог Марка у Београду где и данас почивају.


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Историја за VI разред  |  Poslato: 13 Maj 2017, 22:39
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Успон градова у средњем веку




Slika



Свако насеље је имало занатлије, али док год су они били кметови, њихова производња била је ограничена. Они нису имали разлога да производе више него што им треба да плате ренту јер је све њихово припадало њиховим господарима. Још озбиљније препреке произишле из неслободног стања биле су за неког ко је желео да се бави трговином. До краја XI века скупине занатлија, трговаца и оних који су то желели да постану, почеле су да добијају повластице неопходне за успешно пословање. Властелини су ове повластице давали у замену за новац или пораст престижа. Обично је оснивачком повељом неког града коју је издавао господар одређивано да је сваки становник града слободан и да свако ко у њему проживи годину и један дан постаје слободан. Наравно, ово се није односило на кметове господара чији је град то био, али је зато оберучке прихватао кметове других господара. Износ ренте по једном поседу обично је био одређен у повељи.
Трговци су хтели да се спорови брзо решавају, па су многи властелини давали грађанима право пресуђивања у тим случајевима пред трговачким судовима. Многе повеље давале су право грађанима да оснивају удружења, гилде. Гилда је, поред својих нормалних делатности окупљања занатлија исте струке, обично деловала и као верско братство, приређујући верске светковине и помажући локалну цркву. По правилу чланови једне гилде живели су заједно у истој улици.
Занатлија је започињао радни век постајући шегрт и то је остајао све док не изучи занат. Број шегрта и трајање његове обуке одређивала је гилда. Пошто оконча службу, шегрт је показивао своју вештину израдом мајсторског дела, тј. Производа којим је доказивао да је достојан да буде прихваћен као мајстор и члан гилде. До краја XIV века у многим гилдама су једино синови или мужеви мајсторских кћери могли имати неке наде да ће и сами постати мајстори, јер је шегрт по престанку учења постајао калфа који је радио за плату код мајстора пре него што би могао да се кандидује да постане мајстор.



Slika



Иако су гилде биле добра идеја у основи, ипак су се убрзо показале све њихове мане. Наиме, преко свог утицаја мајстори су могли да диктирају повишење цене производа и да онемогућују конкуренцију у граду. Наравно увек се настојало да се смање трошкови производње, због чега је често трпео квалитет. Уз то, прописи гилде спречавали су свако побољшање производње, осим ако сви чланови могу и желе да их уведу.
Када су стекли економску моћ градови су пожелели и политичку моћ. То је нарочито дошло до изражај у северној Италији, где опадање градова није било тако изражено као у западној Европи. Трговци и занатлије стварали су савезе заклетих са епископским вазалима, ткзв. Комуне. Епископи који су до тада држали неприкосновену власт били су немоћни пред устанцима комуна, па су стално попуштали њиховим захтевима. Захваљујући личном богатству, ускоро су комуне унајмљивале професионалне најамнике да ратују за њихов рачун, тзв. Кондотјере. Одмах по стицању независности, појавиле су се супротстављене странке које су неретко попуштале искушењу да стварају савезе са спољним силама. Тако је најчешће у градовима био присутан поларитет, с једне стране су били ројалисти, а са друге стране паписти. Крајем XI века идеја комуна прелила се из Италије у Француску и Фландрију. До почетка XII века Сен Кентан, Бове, Ноајон, Лаон и други градови били су под влашћу комуна.
Оживљавање трговине довело је до великог повећања потражње за кованим новцем. У Западној Европи није било рудника злата, па се од овог племенитог метала новац није ковао све до XIV века. С изузетком неколико италијанских златника, у Западној Европи током раног средњег века новац је био од сребра. Основна кованица био је сребрни денариј. Дванест њих чинило је један солид, а двадесет солида једну ливру. Постојала је и марка која је вредела тринаест солида и четири денарија. У Енглеској тог времена једини новац био је фунта стерлинга, док је на континенту малтене сваки већи властелин могао да кује свој новац. Међудржавни платни промет у XII и XIII веку вршили су темплари и хоспиталци првенствено. Они су имали имања и канцеларије широм Европе, те се тако могао уплатити новац у канцеларији у Енглеској, који би исплатила канцеларија у Италији ономе коме је био намењен.


Slika



Банкарство се споро развијало јер је црква забрањивала камате на позајмице, проглашавајући зеленаштво грешним. Зато су се том облашћу дуго времена бавили Јевреји које хришћански закони нису обавезивали. Властелини су често протежирали Јевреје, јер су ови давали велике суме новца у замену за сигурност и могућност пословања, а пошто нису имали никаква права у односу на хришћанско становништво властелин је могао да се према њима односи према сопственом нахођењу. Међутим, до XIII века трговци су пронашли начин да заобиђу законе о зеленаштву. Једна од најпознатијих трговачких кућа тог времена била је италијанска кућа Медичи, који су трговали са свим што је могло да донесе профит, али нарочито са тканинама.



ПИСМЕНОСТ

Кроз цео средњи век књишко знање у Западној Европи, са изузетком Италије, углавном је било ограничено на оне који су припадали свештеничким редовима. До XII века писмених лаика било је изузетно мало. После 1100. године њихов број се стално увећавао. Многи владари и племићи знали су да читају, док је међу трговцима и читање и писање сигурно било широко распрострањено. Међутим, не треба преувеличавати стварне размере писмености. Све племиће и већину трговаца опслуживали су чиновници који су водили њихову преписку и читали им писма која су добили. Истински образованих лаика готово да није било. Мада уобичајена тврдња да је Томас Мор први учени лаик који се појавио у Енглеској изазива сумњу, тешко је пронаћи неког пре њега. У Италији је ситуација у доброј мери била различита. Овде је римска традиција наставила да живи и ту је увек било добро образованих лаика и послова који су тражили образоване људе, а које се обављали лаици.



Школе у средњовековној Европи

Више школе у Римском царству биле су отворене за свакога ко је могао да плати школарину и добијале су велику новчану помоћ од државе. Њихов задатак био је да обучавају правнике и државне службенике. Зато се у њима највише полагало на учење убедљивог јавног говора па су називане реторским школама. У њима се изучавало седам слободних вештина: граматика, реторика, дијалектика, геометрија, математика, астрономија и музика



Slika



Оксфордски универзитет у Средњем веку


Град Оксфорд налази се у географском средишту Енглеске, па су током прве половине XII века путујући професори из Париза одржавали повремено предавања. Мање – више непрекидна непријатељства између енглеског краља Хенрија II и француског краља Луја VII отежавали су положај енглеских учених људи у Паризу и Хенри је 1167. године наредио свима њима да се врате кући. Овим је означен почетак заснивања великог школског средишта у Оксфорду. Знамо да је 1185. године Гиралдус Камбренсис прочитао једно од својих дела пред великим скупом професора и студената, као и да је 1209. Један можда превише одушевљени хроничар проценио број студената у Оксфорду на 3000. За челника универзитета са називом канцелар први пут чујемо 1214. године. Једно време професори су били подељени у две нације, северну и јужну, којима су на челу били проктори, али до краја XIII века нације су укинуте мада су два проктора остала као универзитетски званичници. За разлику од Париза виши факултети на Оксфорду нису имали декане, нити су били посебно организационо издвојени. Канцелар и проктори били су званичници универзитета у целини а већина управних послова обављена је на заједничкој скупштини свих професора.



Slika



Болоњски универзитет у средњем веку


Болоња је била нарочито позната по добрим предавачима вештине изражавања и један број значајних дела о реторици створили су тамошњи учитељи. Затим су у XI веку италијански правници почели да изражавају незадовољство једноставним приручницима римског права које су користили и тражили су да се дубље упознају са својом струком. Ово одушевљење увећано је поновним откривањем најважнијег дела Јустинијановог Зборника грађанског права (Цорпус Иурис Цивилис) – Дигеста. Убрзо су италијански ученици изучавали римско право у целини, а главно средиште тих изучавања била је Болоња. Крајем XI века помиње се чувени учитељ из Болоње Пепо. Међутим, човек који је заиста прославио Болоњу као средиште истраживања права био је Јернерије, који је изглеа први пут употребио опширна знања из римског права како би коментарисао законике који су тада били у практичној употреби. Грацијан је радио у Болоњи средином XII века. Пошто се изучавање медицине већ проширило по Италији из чувене медицинске школе у Салерну, Болоња је крајем XII века нудила подучавање из бар четири предмета: реторике, грађанског права, канонског права и медицине. Слава болоњских школа привлачила је студенте из цел западне Европе који су се ту окупљали да би учили од разних учитеља. Ови студенти нису могли да се заштите као појединци од превеликих цена које су им наметали станодаваци и дућанџије па су убрзо основали две гилде ради међусобне заштите. Студенти који су дошли изван Италије основали су Ултрамонтанску гилду или нацију док су Италијани чинили Цисмонтанску лигу. Сваку нацију водио је изабрани ректор (ректор). Убрзо су учитељи разних предмета створили сопствене гилде али су студентске гилде имале главну реч о свим питањима осим одређивања неопходног нивоа знања да би се стекла диплома. Учитељи, односно професори, морали су да се закуну на покорност ректорима, да питају за њихову дозволу пре него што изађу из града, као и да плаћају ако закасне на предавања или ако га превише продуже.



Париски универзитет у Средњем веку


Крајем 11. Века катедрална школа у Паризу постала је значајно образовно средиште. Канцелар, службеник колегијум коме је поверен надзор над школом и који је давао дозволе за предавања, одобравао је учитељима са одговарајућим квалификацијама да држе предавања у кућама близу катедрале Нотр Дам на Ил де ла Ситеу. Једина стварна веза између ових учитеља и саме катедралне школе састојала се у томе што им је дозволе давао и одузимао канцелар – . Сваки учитељ изнајмљивао је погодну собу и наплаћивао свој рад а свршени студенти добијали су дозволу да предају и диплому од канцелара. Гијом из Шампоа и Петар Абелар били су учитељи под покровитељством Нотр Дама када су водили своје чувене расправе о природи универзалија. Затегнутост између канцелара и учитеља била је неизбежна нарочито ако би се међу овим другим нашао неко слободоуман попут Абелара. На брежуљку на левој обали Сене, тачно наспрам Ил де ла ситеа уздизао се манастир Сен женевјев. На његовом месту данас се налази Пантеон, украшен муралима који приказују живот и добра дела свете Женевјеве. Учитељи који би се посвађали са канцеларом обично би прелазили преко реке да би предавали под заштитом опата. Временом крај овог манастира и падина која се спуштала према Сени прекривени су школама, док су Ил де ла Сите учитељи готово сасвим напустили. Управо ту, на левој обали усред Латинске четврти налази се и данас Париски универзитет. До краја 12. Века учитељи који су предавали у Паризу основали су гилду односно универзитет. У једној повељи Филипа Августа из 1200. године којом се дају повластице париским професорима и студентима, помиње се универзитет а десет година касније поменут је универзитетски званичник који се назива проктор. До 1219. године предавачи су се поделили на четири нације, свака са проктором на челу: Француска, Нормандија, Пикардија и Енглеска. Око средине XIII века појављује се изабрани главар свих професора који се назива ректор. Професори теологије, канонског права и медицине основали су посебне факултете са деканима на челу. Тако је ректор теоријски био само челник факултета слободних вештина али пошто је овај био далеко највећи он је полагао право на положај главног званичника универзитета. То право му је и признато али тек после дуге и огорчене борбе са деканом теолошког факултета.



Slika



Кембрички универзитет у Средњем веку


Порекло Кембриџа је веома магловито али све указује да су га основали дошљаци из Оксфорда и Париза. Пошто први универзитети нису умали своје зграде него су само изнајмљивали неопходне објекте, професори и студенти лако су се одлучивали на селидбу. У неколико наврата било је одлазака из Оксфорда због сукоба са градским или краљевским властима и неки који су тада отишли очигледно су се настанили у Кембриџу. Студенти Париза озбиљно су се сукобили са краљицом – намесницом Бланшом од Кастиље и папским легатом који јој је помагао да влада у име њеног малолетног сина (1230). Певајући простачке песмице о односима краљице и легата припадници универзитета масовно су напустили Париз. Многи су отишли у Aнжер, који је тада држао Бланшин огорчени непријатељ Петар од Дреа, војвода Бретање, али остали су доспели у Кембриџ.


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Историја за VI разред  |  Poslato: 13 Maj 2017, 22:44
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Смедерево




Slika



Смедерево се налази на обалама Дунава у североисточном делу Србије. Године 1427. након смрти свог претходника деспота Стефана Лазаревића, деспот Ђурађ Бранковић је по претходно утврђеном уговору морао угарском краљу да врати Београд. Као град са традицијом престонице Смедерево се издвојило одмах по изградњи Смедеревске тврђаве 1430. године. Смедерево данас представља једну од највећих средњовековних тврђава у Европи и крајњи домет српског војног градитељског умећа тога времена. Тврђава, првобитно планирана као мањи престони замак, изграђена је у невероватно кратком времену, за само две године, уз велике напоре ослабеле српске деспотовине.



Slika



Смедеревску тврђаву је основао деспот Ђурађ Бранковић. Смедерево је такође богато грожђем и вином. Деспот Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић, винограде су ширили још од 15. века. Све до 1459. град је био седиште Деспотовине. Након тога град потпада под власт Турака. Иако је разорен у сукобу 1459, Турци увиђају његов изузетно повољан положај на Дунаву и дограђују утврђење за своје потребе. Током дугог периода био је седиште Смедеревског санџака, све до доласка Аустроугара 1718. Град је опет под турском влашћу 1730. године. Карађорђев дуд је споменик природе – ботаничког карактера али и знаменито место из историје Смедерева. Под овим стаблом је Карађорђе 8. Новембра 1805. године, у присуству српских старешина и устаника примио кључеве Смедеревске тврђаве од турског заповедника града, диздара Мухарема Гуше. Предаја кључева је извршена на свечани начин, јер су Турци оставили Србима много топова и муниције, а Карађорђе им је дозволио да изађу из Смедерева са војним почастима и ситним оружјем и да лађама оду низ Дунав у Видин и Бугарску.



Slika



Прва основна школа отворена је 1806. године, за време Првог српског устанка. У то време у граду је основан Правитељствујушчи совјет. Под немачком окупацијом Смедерево је доживело катастрофалну експлозију 5. јуна 1941. године. Експлозију је изазвала муниција коју су окупатори превозили жележницом и складиштили у тврђави. Током експлозије је погинуло преко 3 000 људи, а цео град је био порушен и делом затрпан земљом.


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Историја за VI разред  |  Poslato: 13 Maj 2017, 22:49
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Сијена



Сијена је један од најимпресивнијих градова у Италији. Она има јединствен историјски центар са готском архитектуром. Сијена је у средњем веку била изузетно богат град све док ту улогу није преузела суседна Фиренца. Данас је Сијена један од најпосећенијих градова у Италији.



Slika


Палата Салимбени саграђена је 1472. године, била је средњовековно средиште најстарије банке на свету.

Дуомо је градска катедрала саграђена у романском стилу у којој се налазе једне од најпознатијих уметничких дела средњовековне Италије. Градња је почела у 12. веку, а главна фасада завршена је тек 1380. године. Дуомо је познат и по томе што му је основа у правцу север – југ, што је неуобичајено за хришћанске цркве.



Slika



Овај регион је од средњег века па до данас познат по винима и по маслиновом уљу. Око града се пружају безбројни виногради.Иначе Сијена је град у средишњој Италији. Сијена је светски позната као град са веома добро очуваним старим средњовековним језгром и огромним кутлурним и уметничким наслеђем. Као и остале тосканске градове на брдима Етрурци су први населили Сијену. Обичај им је био да се насељавају на јаке тврђаве на брдима. Римљани су основали град на месту етрурског насеља и на томе месту је настала Сијена. Могуће да је Сијена била под контролом Гала, који су опљачкали Рим. Због лошег положаја хришћанство се није појављивало до 4. века. Тек када су Лангобарди освојили Сијену и околно подручје започео је период напретка. Стари римски путеви пролазили су кроз подручја изложена византијским нападима, па су Лангобарди због тога преместили своје правце кретања, тако да су друмови између Рима и севера Италије почели пролазити кроз Сијену. Због тога је Сијена почела напредовати као трговачко место. Најстарије аристократске породице Сијене повезане су са ломбардским поразом од стране Карла Великог. Тада су град преплавили Франци, који су се поженили сијенским племством. Основали су низ манастира на територији Сијене. Када је умрла грофица Матилда 1115. године настало је неколико независних подручја. Сијена је напредовала и постала је велико средиште зајмодавства и трговине вуном. Најпре је Сијеном управљао епископ, али његова моћ је слабила у 12. веку. Процес јачања световних власти је завршен 1167. године када је Сијена постала независна од црквене власти. До 1179. године Сијена је имала устав. То раздобље је било јако значајно за Сијену, јер тада је изграђена Сијенска катедрала. Тада је настао главни трг Пјаца дел Кампо у Сијени. Изграђене су нове улице, које су водиле ка тргу. Трг је служио и као пијаца, а ту су се одигравали и витешки сусрети. У раном 12. веку самоуправна комуна заменила је аристократску владу. Временом су све више обични људи постајали конзули, а комуна се све више подручно ширила. Сијенски гибелини су уз помоћ краља Манфреда Сицилијанског 4. септембра 1260. године у бици код Монтапертија победили гвелфе из Фиренце. Тада се Сијена суочавала са надмоћном армијом Фиренце. Пре битке су извели велику процесију посвећену Богородици и предали су јој симболички град. Сијена је опустошена кугом 1348. године и никад није повратила некадашњу славу. Отада је Сијена била засењена Фиренцом. Остала је независна до 16. века. Козимо де Медичи је 1554. године сакупио велику царску војску у Фиренци и опседао је Сијену, која је обрану поверила Пјеру Штроцију. Када је Пјеро поражен у бици код Марћана 1554. године. Сијена се више није могла надати помоћи. Сијена се предала 17. априла 1555. године после 18 месеци отпора. Тиме је завршена ера Републике Сијене.

Каснија историја града везана је за историју Фиренце, а од 1860. године за историју Италије.


Slika


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Историја за VI разред  |  Poslato: 13 Maj 2017, 22:54
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Свакодневни живот у средњем веку




Под средњим веком подразумевамо време од 476. до 1492. године. То је изузетно дуг временски период, где се свакодневни живот људи разликовао у односу на то којем су сталежу припадали.

Први сталеж чине црквена лица тј. црквени великодостојници високог реда, обично свештенство и монаси. Молитва и верска обука обичног народа биле су свакодневне активности свештенства и монаха. Дневне послове везане за становање, исхрану и друго обављало је обично свештенство нижег реда уз помоћ слугу из народа. Високо свештенство је имало много слуга и нису се бавили обичним свакодневним пословима.


Slika



Други сталеж чине владари и племство. Њихов живот је често описиван кроз писане форме и сликарске изразе. Нису се бавили обичним свакодневним пословима. Други су то обављали за њих. Породични живот је био подређен владарским обавезама. Бракови су били уговорени или су били средство за мирење завађених страна. Неретко су склапани бракови у сродству. Деца су сматрана „малим одраслим људима“. Дневне активности су се сводиле на обављање владарских дужности, забаву, исхрану, организацију витешких турнира и надметања, васпитање и образовање деце и спровођење власти које је било искључиво њихово. Племство је живело на дворцима и утврђеним градовима који су изграђени од дрвета и камена. Мноштво слуга је радило за господу – кувало, прало, бринуло се о деци…


Slika



Просторије у кућама су биле одвојене за господу и слуге. Спаваће собе и личне одаје мушкараца и жена су биле одвојене. Деца су боравила у одајама мајке у првим годинама живота. Дневне активности су обављане у великој дворани која је служила и као трпезарија и место за забаву. Јело се са великих столова, из заједничких посуда, и пило се вино и медовина из пехара. Исхрана је била разноврсна, богата воћем и поврћем. Интересантно је да су жене јеле у посебним просторијама. Хигијенске навике су биле слабе. Није се претерано водило рачуна о хигијени одеће. Племићи су образовали своју децу и обично су им свакодневно свештеници држали часове. Мушка деца су учена витешким вештинама. Музичари, песници и други забављачи служили су господи с циљем да их забаве. Верски празници су се поштовали, лов и витешки турнири су били омиљени код племства.


Slika



Трећи сталеж чини обичан народ у селу и граду. Постоји јако мало података о свакодневном животу обичног народа. Нити се писало, нити су се радиле слике чија би тема била сиромашни слој. Нешто мало писаних података постоји о сељачким бунама. Породицу чине родитељи и деца који живе у заједничком домаћинству. Куће су мале, обично направљене од земље са једном просторијом са огњиштем у средини. Неретко су заједно живели и људи и животиње. Нису постојала организована села, него су куће биле разбацане. Жене су се бавиле децом, производњом и спремањем хране. Шиле су одећу и обућу. Мушкарци су радили тешке послове на земљи, ловили су, ратовали за господаре. Мали број сељака је био власник земље. Обично су обрађивали и производили за племство. Изузетно се тешко живело. Болести и неисхрањеност, чести ратови и лоше здравствене и хигијенске навике су учинили да су људи живели много краће него данас. Исхрана је била врло једнолична и обично су јели једном, уколико су имали и толико хране. Рађало се доста деце, али их је мали број доживео зреле године. Врло брзо су почињали да раде тешке послове заједно са одраслима. Образовање је било слабо, и углавном се сводило на усмена предања, веровања и легенде, које би се препричавале са колена на колено. Верске празнике су поштовали, али су их празновали скромно. Класне разлике су биле толико изражене да су чак постојала строга правила о одећи коју нижи слојеви могу да носе.

Ипак постојало је нешто што је било заједничко за све сталеже. Средњи век је познат по тешким и по живот фаталним болестима. Оне нису бирале кога ће и када да нападну. Куга, колера, лепра и друге у то време неизлечиве болести водиле су људе у изолацију и често смрт. Није без разлога средњи век често називан још и веком бактерија. Тек при крају ове временске епохе чине се помаци у схватању и начину лечења.

Средњи век још се назива и мрачним добом због контраста у односу на високо развијене цивилизације старог Рима пре њега и ренесансе после њега. Самим тим је свакодневни живот био тежак, без обзира о ком сталежу се ради.


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Историја за VI разред  |  Poslato: 13 Maj 2017, 23:03
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Свакодневни живот у средњем веку – медицина, мода…




Већина становништва живела је на селу. Села су била врло непривлачна насеља са грубим пространим кућицама, врло прљавих зидова споља. Становништво је свакодневно јело 20 декаграма грубог хлеба уз мало сира, млека, меса, маслаца, поврћа и одређене количине слабог пива. Није било ни виљушки ни тањира. Носили су одећу коју су сами правили од лана и конопља. Племићки дворци су били саграђени од камена. Имали су квалитетан кров, украсне црепове, а подови су били прекривени сламом или рогозом. Племство се хранило пиринчем који је био веома цењен. Јела су била зачињена мирођијом, бибером, црвеним и жутим шафраном. Пило се вино и пиво.



Медицина


Slika



Током раног средњег века,становништво градова и села ослањало се на народну медицину. Биљке које су користили су: камилица, рен, босиљак, купус, детелина, коморач. На пример за купус се веровало да лечи од дијареје, проблема са бубрезима, органима за варење. Осим коришћења биљака користили су се мноштво лекова животињског порекла. На пример, ако некога уједе пас он треба да поједе длаке тог пса што га је ујео. Постојали су и лекови који терају демоне, вештице и ђаволе, нпр. бели лук. Куга је харала светом у средњем веку. Њени симптоми су били ужасне главобоље,праћене знојем и дрхтавицом али и гнојним отоцима. Патње жртве су се завршавале смрћу и агонијом.



Мода


Slika



Током средњег века, одело је постало одраз богатства и друштвеног положаја. Најфинији материјали свила и крзно лакше су могли да се набаве. У Италији се о облачењу водило много више рачуна него било где у Европи. Да би се видело како читаво домаћинство одише богаством добростојеће породице су послугу облачиле у раскошну одећу.



Slika


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Историја за VI разред  |  Poslato: 13 Maj 2017, 23:09
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Свакодневни живот у средњем веку – владар, двор и дворски живот




Владар,двор и дворски живот


Slika



Са својом породицом и дворанима владар је живео на двору који је поред просторија за станованје имао више службених просторија за обављање државних послова. Двор је био раскошно узграђен и украшен уметничким делима. Владара су окруживали дворани: угледна властела, понекад и црквени веродостојници. Дворани су били високи државни службеници који су пратили владара. У личној служби владара налазили су се поверљиви људи с нижим звањима као што су: коњушар, пехарник и собар. Сваки јавни наступ владара имао је свечано обележје.Цвечаност (церемонија)одвијала се по утврђеним ппавилима, било да је реч о наступу на државном сабору, издавању усмених наредби, додељивању повеља, учествовању у поворкама, обредима, витешким турнирима, или пак у лову. Док су дворани често проводили живот у доколици, забавама и играма, сваког озбољниг државника чекали су неодложни послови. Бреме учесталих државних обавеза, понекад су и дуга одсуствовања због ратних похода, остављали су владару мало времена за приватни живот и породицу.



Властела


Slika



Крупна властела настојала је да у свему опонаша врховног господара. Они су окупљали сроднике и угледнике из покрајина којима су управљали као врховни господари. Дворови крупне властеле личили су на владарски двор. Током средњег века изграђен је иделан лик витеза као храбтог и племенитог ратника. Витез храбро ратује за свог господра али у обичном животу он се понаша углађено и уљудно. Своју снагу и надмоћ користи да би заштитион немоћне. Витешке повиге и врлине, који не одговарају стварности, препричавали су и опевали оновременци.



Живот у средњовековном граду


Slika



Средњовековни град био је пренасељен иако је у просеку имао мање од пет хиљада становника. Највећи део времена они су проводили у кућама где су им биле радње. Оне су се налазиле у приземљу које се називало трем,док се на спратовима становало. Радње и гостионице су се рано затварале. Било је не могуће радити под исувише лошим светлом. На улицу се излазило са упаљеним бакљама или фењерима. У средњовековном граду није било канала за одвођење прљавштине и отицање воде. Грађани су кроз прозор на улицу бацали отпатке и смеће. Улицама су лутале свиње, гуске и кокоши тражећи храну. Град је због нечистоће био веома погодан за ширење болести. Болести нису штеделе ни село ни град,али у граду су се брже шириле. Од XIII века постепено се мењао живот у градовим. Они мењају и изглед. Почињу да се граде поплочане улице и раскошне јавне грађевине.



Начин становања


Куће су биле различите величине-од велелепних палата до уџерца са једном просторијом. Станови су били неугодни и мрачни. Од броја просторија зависила је њихова намена. Водило се рачуна о радним просторијама. Траговци и занатлије становали су на спрату док су послове обављали у приземљу. На селу се педност давала радним просторијама и оставама, док се становало у скученим условима.



Приватни живот


Slika



Кућа и стан су основна језгра приватног живота. У кући ли стану живеле су уже или шире породице. Уже породице су се углавном састојале од брачног пара са децом, чешће су насељавале град него село. На селу се око истог огњишта окупљало више сродника. Они су чинили породичну задругу. Списатељи XV века подржавали су заједнички живот шире породице: „Желим да сви моји живе под истим кровом,да се греју на истој ватри и да једу за истом трпезом.“ Приватни живот уже или шире породице постајао је богатији проширивањем круга пријатеља, затим солидарним и присним односом са суседима. Високо се ценило кумство као духовно сродство. Кумовима су увек била отворена врата. Приватни живот у строго затвореном простору, иза дворичен ограде и браве, имао је своје наличје. Потпуно затворен приватни живот могао је да сакрива нежељене сукобе, јаче изражене у кући ного на јавном месту. Довољно говори чињеница да је жена током средњег века била у изузетно подређеном положају, док је отац породице био неприкосновен господар у кући. Његова реч се слушала без поговора. Такав однос у породици наслеђен је из обичајног права.


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Историја за VI разред  |  Poslato: 13 Maj 2017, 23:13
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Свакодневни живот у средњем веку – друштво




Свакодневни живот – живот обичног човека, његове породице, посматрано у разним периодима прошлости, а који није у вези са политичким дешавањима и ратовањима тј. политичком и војном историјом. То је пре свега живот човека у мирнодопском окружењу, што обухвата и његове навике, свакодневне обавезе и обичаје. Описан је начин живота најпре највиших друштвених слојева (владара, властеле), који је нама углавном познатији од живота обичних људи и обичаја који су у раном средњем веку и раније основа на којој су регулисани међуљудски односи, а преношени су усменим путем са колена на колено. Рад ће пратити средњевековну друштвену пирамиду и ићи ће од владара ка кметовима, па је потребно укратко се подсетити и структуре средњевековног друштва, указивањем на следећу слику:



Slika



Прича о животу владајуће класе почиње сликама из животу владара. Саставни део владарског живота биле су церемоније (слике Паје Јовановића: „Круницање цара Душана“ и „Свадба цара Душана“). Владар је са својом породицом живео на двору који је, поред просторија за становање, имао више службених просторија за обављање државних послова. Владара су окруживали дворани (угледна властела и црквени великодостојници). Властела је настојала да у свему опонаша врховног господара. Током средњег века изграђен је идеалан лик витеза као храброг и племенитог ратника. Слободно време владар и властела проводили су у лову, на витешким турнирима, у школама или путујући.

Средњевековни град био је пренасељен, иако је у просеку имао мање од пет хиљада становника. Највећи део времена грађани су проводили у кућама, где су им биле радње. Радње и гостионице рано су се затварале (поређење са радним временом данас). Ноћу се на улице излазило да бакљама и фењерима. У граду није било канала за одвођење прљавштине и отицање воде, па је због нечистоће град био погодан за ширење болести. Од XIII века постепено се мењао живот у градовима, па су и они попримали другачији изглед. Велики напредак за чистоћу града настао је у ХV веку, када је уз помоћ јарка почео да се одводи течни муљ. Кућа и стан су основна језгра приватног живота. Приватни живот уже или шире породице постао је богатији проширењем круга пријатеља, затим солидарним и присним односима са суседима. Жена је током средњег века била у изразито подређеном положају, док је отац породице био неприкосновени господар у кући. Такав однос у породици наслеђен је из обичајног права.



Slika
Паја Јовановић, Женидба цара Душана


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 20 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker