Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 28 Mar 2024, 22:09


Autoru Poruka
lOOla
Post  Tema posta: Re: Историја за VI разред  |  Poslato: 21 Maj 2017, 23:23
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Развој трговине и сајмова у позном средњем веку




Напади германских племена и грађански ратови довели су до опадања трговине у Западној Европи које је достигло врхунац у 9. веку. У то време Арабљани су загосподарили обалама Африке и Шпаније, а њихови бродови су контролисали поморске путеве. Јевреји су и даље трговали између муслимана и хришћана, али размена робе текла је у смањеном обиму. У Италији је почело оживљавање трговине које ће имати велики утицај на Западну Европу. Венеција је извозила жито, вино и дрво у Цариград, а са друге стране куповала је готове производе које је продавала суседима. У 10. веку Ђенова и Пиза развијају трговину дуж обала Француске, упркос нападима арабљанске флоте. Поменута два италијанска града, уједињени у борби против муслимана, успели су да освоје Корзику и Сардинију. Развој Ђенове и Пизе убрзали су крсташки ратови. Њихова флота превозила је до Јерусалима војску и вернике који су ишли да се поклоне светињама у Палестини. Продавали су свилене тканине, шећер и зачине, што им је омогућило велику зараду.



Slika



У време док је северна Италија постала центар трговине у Средоземљу, Фландрија је имала исту улогу у другом делу Европе. Пре него што су Римљани освојили Галију, област данашње Белгије била је позната по вуненим тканинама. Фламански трговци успели су да пласирају производе широм Европе. Центри трговине постали су градови: Бриж, Ган и Лил. Убрзо, у фламанским радионицама није више могло да се произведе довољно вуне за ткање и зато су трговци почели да односе тканине у Енглеску, како би купили сиров материјал-вуну. До краја 11. века Фландрија и северна Италија достигле су врхунац, али међусобна размена била је веома слаба. Основни узрок томе били су напади арабљанских гусара. Најлакши пут од Италије до Фландрије ишао је до Марсеја, преко Провансе до долине реке Роне, а затим је избијао у централну Француску. Ипак, овај трговачки пут био је веома скуп и није био исплатив, због великих царина које су наплаћивали феудални господари.



Slika



Почетком 12. века грофовови Шампање доживели су успон. Они су претворили своје поседе у огромну пијацу и основали су сајмове у градовима: Троа, Прованс и Лањи на Марни. Грофови су бирали место на коме ће одржати сајам, подизали су тезге, обезбеђивали наоружане људе да одржавају ред и судије да пресуђују у споровима. Сајмови су били пажљиво организовани и сваки дан трговало се одређеним производом. Последњег дана на сајму, трговци су доносили новац и плаћали робу. Гроф је изнајмљивао тезге по великим ценама, убирао приходе од царина и новчаних казни које су се плаћале за кршење правила сајма. Добијени новац он је користио да прошири власт и унапреди пословање сајмова.

Шампања је постала средиште трговаца из Италије и северне Европе. Градови на Апенинском полуострву пласирали су производе: мачеве, тканине и расне коње из Ломбардије. Италијански трговци су такође доносили свилу, шећер и зачине, док су људи са далеког севера продавали крзна, мед и дрвене предмете. Сајмови у Шампањи су скоро две стотине година имали водећу улогу у Европи, али нису били једини. У 12. веку појавили су се и други сајмови, које су основали феудални господари. Тако је епископ Винчестера организовао куповину и продају стоке у свом граду, док је на истоку Енглеске постојао велики сајам вуне. У 14. веку опао је значај сајмова у Шампањи и започео развој трговачких веза између Италије и северозапада Европе. Разлог томе је зато што је Шампања дошла под власт француских краљева, који су повећали цене изнајмљивања тезги и царине на продату робу и трговина је постала неисплатива. Појавили су се и нови поморски путеви. Венеција је штитила своје трговце уз помоћ великих и наоружаних бродова, што је било пресудно да Млечани постану водећи трговци у Европи.


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Историја за VI разред  |  Poslato: 21 Maj 2017, 23:29
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Како постати витез?



Slika


Ако отмена породица жели да њихов син догура до витеза, отпремиће га неких седам година у домаћинство каквог племића. Овде ће дечак постати паж и учиће се добрим манирима и јахању уз дугогодишњу обуку. Са неких петнаест година, паж је постајао штитоноша и обављао је дужност витезовог личног слуге. Било је потребно да савлада борилачке вештине и научи правила понашања какво се очекивало од витеза. Тада ће учити и да барата оружјем као и да бди над господаревим оклопом и коњима. Штитоноше су морали непрестано да вежбају и јачају мишиће. Неке од вежби којима су усавршавали ратничке вештине су: рвање, бацање камена, борба мачем, акробације, борба мотком.



Slika



Каткад је штитоноша пратио свог витеза у бој, помагао му да обуче оклоп и притрчавао му ако буде рањен или остане без коња. 2У XI и XII веку, штитоноше су по прилици били слуге из нижих друштвених слојева. Касније, отмени младићи ступају у штитоноше пре него што их прогласе за витезове, јер је у позном средњем веку витешки ранг био веома скуп, те су га намерно избегавали и остајали штитоноше. Најзад, ако покаже завидно умеће кад наврши 21. годину, штитоношу ће прогласити у витеза. Превођење у витеза се обављало на посебном догађају – светковини мачеположења – током које он клекне пред господарем или краљем који га лако додирне мачем по рамену.



ЖИВОТ У ЗАМКУ


Slika



У средњем веку замак је био утврђење које је служило као краљев или господарев дом. Многи замкови имали су и затворе, оружарницу и ризницу као и просторије за војнике. Замкови су често грађени на узвишењима која су пружала природну заштиту. Тврђава не само да је имала најбоље одбрамбено место у време напада, веђ су ту господар, његова породица и пратња живели. У њој се налазила пространа сала у којој су сви јели. Слуге су доносиле храну из оближње кухиње. Сала је била осветљена свећама и бакљама направљеним од дрвета и лоја. Иако је у њој постојао велики камин у коме горело дрво да би се просторија загрејала, на прозорима није било стакла и замкови су углавном били хладни. Ноћу би се господар и његова супруга повлачили у своје приватне одаје док су се пратња и слуге увијали у огртаче и спавали на поду покривеном сламом, заједно за домаћим животињама.



ГОСПА


Slika



Жена средњег века, макар била и високог рода, ужива знатно мање права него наше савременице. Дешавало се тада да девојчица од 14 година већ живи са мужем. Њена је породица уговорила брак, спремила мираз: тим ће се даром сладити њен супруг. Како и наследство девојчино припада мужу, то витезови неретко просе богату наследницу. Но, у приватном животу госпа је на равној нози са својим супругом. У срећном браку, она је њему подршка у ослонац. Неће се устручавати да на себе преузме сву бригу за дворац у његовом одсуству. Штавише, буде тако па госпа брани замак под опсадом и разгони непријатеља.


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Историја за VI разред  |  Poslato: 21 Maj 2017, 23:33
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Замак Гајар



Slika



Величанствена тврђава замка Гајар стоји на завоју реке Сене у Северној Француској. Изградио ју је 1195. године један од најпознатијих краљева средњовековне Европе, РИЧАРД I ЛАВЉЕ СРЦЕ, краљ Енглеске и сматрало се да је неосвојива. Изградио је замак да би осигурао границу са Француском. Градио га је од 1195. до 1198. Када је изградјен то је било трн у оку Филипа II. У центру замка Гајар била је велика утврда, са зидинама дебљим од 2,5м. Тврђава је имала три дворишта и штитила су је три низа масивних зидина од којих је сваки по 9м.



Slika



Велики канал је окруживао спољашње зидине. Филип II је први пут напао Гајар 1203. године и убрзо га опколио. Енглески командант Рожер де Ласи извео је све жене, децу и старије из замка да би их осигурали. У пролеће 1204. године Французи су довукли катапулте и опсадну кулу и почели да затрпавају канал замка да би копном пришли доњем делу спољашњих зидина. Заштићени дрвеним штитовима, копачи су поткопавали главну бочну кулу и по једном извору из тог времена кула се срушила. Французи су јурнули у спољашње двориштe и открили небрањен прокоп за канализацију, што им је омогућило лак, мада смрдљив приступ кроз зидине до средњег дворишта. Ту су довукли справу требиште и почели да нападају тање унутрашње зидине. Копачи су се дали на посао па су и ти зидови пали. Када су Французи почели јуриш, енглески гарнизон се предао и 140 бранилаца је заробљено.



Slika



Након опсаде, нови власници су поправљали замак Гајар док 1603. године Анри IV није наредио да се његове одбрамбене зидине уклоне. Током година, камен је одношен и коришћен за подизање разних грађевина, а замак је остао у рушевном стању, каквог га видимо данас.


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Историја за VI разред  |  Poslato: 21 Maj 2017, 23:38
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Живот на селу у доба Немањића



Slika




Становници села


Становници села су се бавили пољопривредом и сточарством. To су били меропси (земљорадници), власи – сточари, сеоске занатлије, сокалници (слуге), отроци (најсиромашнији сељаци). Ову групу зависног становништва Душанов законик назива себрима.



Изглед села

Села су била подизана на месту где постоји пијаћа вода, река или неки мањи извор. Била је битна и близина обрадиве земље, шума, пашњака и пута. Куће и друге зграде биле су углавном груписане на једном мањем простору. Просечно село је бројало око 40 кућа. Често се у средишту села или на оближњем брежуљку налазила сеоска црква око које се простирало гробље.



Изглед цркве

Сеоске цркве су једноставне и скромне грађевине, претежно зидане од камена, или у комбинацији са опеком. Понекад су имале куполу. Црква је у селима заузимала централно место у животима мештана, пошто су се сви важни догађаји одвијали око сеоског храма: крштење, венчање, недељна и празнична богослужења, прославе празника, опело и сахрана на гробљу поред цркве.



Изглед куће

Куће у селу су биле од камена и дрвета. Звале су се бондручаре. Темељи су им били од камена у блату или кречу. Зидови су прављени од дрвених дасака, а кровови су били прекривени сламом или дрвеним дашчицама (шиндром). Сеоске куће су обично имале две просторије.

У средини куће или једном од углова, налазило се ограђено огњиште. Скроман намештај чинили су неколико клупа за седење, ниске столичице и синија (сто), а можда полица и обавезан разбој. Укућани су спавали на слами прекривеној асурама.



Сеоски живот

Свако сеоско домаћинство уз саму окућницу или нешто даље од куће, обрађивало је врт са поврћем. Најзаступљеније врсте поврћа су црни и бели лук, празилук, купус, ротква и репа, а поред тога, у исхрани су биле махунарке, као што су сочиво, боб и грашак.

Воће се гајило за потребе домаћинства – 10 до 50 стабала по дому, најчешће крушака, шљива, трешњи, јабука и дуда. Њиве су биле засејане хељдом, пшеницом, јечмом, ражи и просом.

Поред свега тога, једна земљорадничка породица није могла преживети а да није гајила стоку. Обично је на једно домаћинство долазило 1-2 вола, 2-4 краве, 3-4 свиње и 10-20 оваца. Неке породице, бавиле су се грнчарским, пчеларским, ковачким и тесараским занатом.



Храна и пиће

Сељаци су јели овсене каше, као и каше од пасуља и грашка. На трпези је ретко било меса. Основне намирнице животињског порекла представљали су сир и млеко. Храна се припремала у скромном земљаном посуђу, а поред тога у употреби је било и разно дрвено посуђе. Месо се најбоље чувало сољењем и димљењем. Најзаступљенија пића су били пиво и медовина. Вино је било привилегија властеле, те је на сељачку трпезу доспевало ретко.



Одевање

За одећу се искључиво користе природни материјали које производи само домаћинство. За израду одеће употребљавале су се тканине добијене од лана (дуге кошуље, панталоне и хаљине) и вуне или животињске коже (обућа, огртачи, прслуци…). Записи из тог времена често помињу да Српкиње носе малу женску црвену капу. Накит је израђиван од сребра, бронзе и стаклене пасте, а њега су углавном носиле млађе жене. Од накита, на селу се најчешће носе наруквице, минђуше, прстење и огрлице.



Обавезе сељака

Села су припадала господарима, а самим тим, била за њих и обавезама везана. Сељаци су већи део својих производа морали давати властели и цркви, а мањи део задржавали за себе. Морали су да се одазову на позив властелина и заједно са властелом иду у рат. Од наоружања, сељаци су имали лак дрвени штит, копље, секиру, затим лук и стрелу.


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Историја за VI разред  |  Poslato: 21 Maj 2017, 23:46
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Деспот Стефан Лазаревић




Slika



Стефан Лазаревић познат и као Стеван Високи је био српски кнез и деспот, син Лазара Хребељановића и његове супруге кнегиње Милице. Рођен је у Крушевцу 1377. , умро је у Црквинама код Младеновца 1427. Поред Стефана, они су имали још седморо деце. После Косовске битке 28. јуна 1389. године, у којој је погинуо његов отац, Стефан је постао нови кнез, у чије име ће до његовог пунолетства владати његова мајка, кнегиња Милица. У своје време је важио за једног од најбољих витезова и војсковођа, а његова књижевна дела га чине једним од највећих српских књижевника у средњем веку.

Деспот Стефан Лазаревић је био троструки вазал. Као отомански (турски) вазал, предводио је српске помоћне одреде у биткама на Ровинама, код Никопоља и Ангоре. После битке код Ангоре је од Византинаца у Цариграду добио титулу деспота (1402), а крајем 1403. или почетком 1404. године, ступио је у вазалне односе и са мађарским краљем Жигмундом од кога је добио Мачву, Београд, Голубац и друге поседе, а касније (1411) и Сребреницу.



Slika
Споменик деспоту Стефану на Калемегдану



На унутрашњем плану, он је сломио отпор властеле, а периоде мира је искористио за снажење Србије у политичком, економском, културном и војном погледу. Он је 29. јануара 1412. године објавио „Законик о рудницима“, са посебним делом којим се уређује живот у, тада највећем руднику на Балкану, Новом Брду. Тиме је додатно појачао развој рударства, које је било главна привредна грана тадашње Србије, тако да је крајем његове владавине Србија била један од највећих произвођача сребра у Европи. Почетком 1404. године Стефану је предат Београд и у њему се од 1405. године, по први пут, налази престоница Србије. За време његове владавине Београд је доживео највећу обнову и најинтензивнији развој у средњем веку. Број становника Београда се нагло повећавао и град је убрзо постао једно од главних средишта трговинске размене између Централне Европе и Балкана. У самом граду је подигнут читав низ објеката неопходних за његово нормално функционисање од цркава, преко пекара и воденица, до пристаништа, царинарница и тргова. Стефан је, као велики заштитник културе и уметности, на свом двору у Београду окупљао учене људе из Србије и околних земаља, на тај начин он је постао средиште српског културног и књижевног живота.



Slika
Манастир Манасија, задужбина деспота Стефана



На пољу архитектуре, наставља се развој Моравског стила, који је започео у доба његовог оца градњом Раванице и Лазарице. Стефан Лазаревић је, попут свог оца и својих предака по мајци Немањића, био веома дарежљив према монасима и манастирима, а сматра се да је неколицини био и ктитор. Његова главна задужбина био је манастир Ресава, данас познатији као Манасија. Он је у Београду подигао и цркве посвећене светим Три Јерарха и светом Николи, које су се вероватно налазиле око данашње Скадарлије. Пошто му се престоница готово четврт века налазила у Београду, локална предања му приписују да је подигао већину данашњих манастира и манастирских развалина у Београдском крају. Такав је некадашњи манастир посвећен Ваведењу у Винчи, затим манастири на Космају: Тресије, па Кастаљан и Павловац, као и Никоље на Руднику, али и сеоска црква у Марковачким Црквинама, поред споменика о његовој смрти.



Slika
Стефан Лазаревић, фреска из манастира Манасије



Био је велики покровитељ уметности и културе пружајући подршку и уточиште како ученим људима из Србије, тако и избеглицама из околних земаља које су заузеле Османлије. Поред тога, он је и сам био писац, а његово најзначајније дело је „Слово љубве“ које се одликује ренесансним цртама. Пошто није имао деце, Стефан је на сабору у Сребреници 1426. године именовао свог сестрића Ђурђа за наследника. Стефана Лазаревића је канонизовала Српска православна црква, као Светог Стефана деспота Српског, на петстогодишњицу његове смрти 19. јула 1927. године. Слави се, на дан своје смрти 1. августа (19. јула по старом календару), заједно са својом мајком преподобном Евгенијом (Лазаревић). Ћивот у манастиру Копорин, за који се сматра да садржи његове мошти, отвара се два пута током године:

1. августа на дан његове смрти (по новом календару)
15. августа на дан славе овог манастира


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 7 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker