|
| Autoru |
Poruka |
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Predstavljena monografija „Manastir Mileševa“
U izdanju „Svetigore“ predstavljena monografija „Manastir Mileševa“, poslednja iz edicije „Nemanjićki manastiri“. Susret Istoka i Zapada u zadužbinama loze Nemanjića
REČENICA koja se pripisuje Svetom Savi, koja nije zapisana, ali je u stvarnosti istinita, da smo mi Istok na Zapadu i Zapad na Istoku, istorijski se verifikuje upravo preko zadužbina Nemanjića. Istok - to je unutarnje ustrojstvo, sjaj, lepota, doživljaj tajne u svim tim zadužbinama, a spoljašnji oblik Sutudenice, Dečana, Banjske i drugih nešto je što je primljeno sa Zapada. Dolazi do simbioze Istoka i Zapada, koja je svojstvena našem istorijskom biću i prostoru do najnovijih vremena - rekao je u petak mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović, predstavljajući monografiju „Manastir Mileševa“, poslednju iz edicije „Nemanjićki manastiri“, koju objavljuje Izdavačko-informativna ustanova „Svetigora“ Mitropolije crnogorsko-primorske, Srpske pravoslavne crkve.
Cilj edicije je, po Amfilohijevim rečima, da razotkrije i ukaže na sve dimenzije svetorodne loze povodom godišnjice korena te loze, Svetog Simeona Mirotočivog, da otkrije njen značaj, koji je presudan i izuzetan u svim vladarskim lozama na evropskim, čak i širim prostorima. U planu je izdavanje i sledeće edicije, u kojoj će biti svaka od glavnih ličnosti svetorodne loze Nemanjića posebno obrađena, počevši od Simeona i Svetoga Save.
Kao svetitelje SPC slavi 19 Nemanjića, a i više od toga imajući u vidu i ženske potomke, naglasila je Vesna Todorović, član „Svetigorine“ redakcije, i podsetila da su Nemanjići za nepuna dva veka svoje vladavine sagradili više od 2.000 crkava i manastira.
JUBILEJ RODONAČELNIKA
OVOM edicijom, čiji je jedan od prijatelja i Kompanija „Novosti“, „Svetigora“ je počela obeležavanje 900-godišnjice rođenja Simeona Nemanje, rodonačelnika dinastije Nemanjića, koji se rodio 1113. godine na Ribnici, u današnjoj Podgorici. Do sada su iz štampe izašli: „Visoki Dečani“, „Gračanica“, „Banjska“, „Sveti Arhanđeli“ kod Prizrena, „Morača“, „Studenica“, „Žiča“, „Hilandar“ i „Sopoćani“.
- Polazeći od činjenice da sve ozbiljno u životu jednog naroda počiva u njegovoj duhovnosti i kulturi, „Svetigora“ je kroz deset sažetih ilustrovanih monografija iznela pred današnjeg čitaoca, jednu mirnu priču o našoj kulturi - manastirima, koji svedoče o visokom aristokratskom duhu. Oni su stvoreni i utemljeni na mukotrpnom, vekovnom naporu srpskog naroda. Temelji udareni u doba Nemanjića toliko su čvrsti da su spremni da izdrže svaku srpsku državnu i kulturnu tvorevinu koja bi se na njih oslonila - rekla je Vesna Todorović.
Po rečima Dragana Vojvodića, profesora Filozofskog fakulteta, ovo je knjiga o manastiru iz čijeg samog imena izvire čitava jedna drevna i milozvučna pesma, a Mileševa je manastir izuzetan po svojoj sveštenoj istoriji i spomeničkom i umetničkom značaju.
Milka Čanak Medić rekla je da je naglasak u knjizi stavljen na istorijski deo, sa osvrtom na mnoge događaje i ličnosti koji osvetljavaju Mileševu, njen nastanak i vrednosti, a da se posebno ističe Sveti Sava. Mileševa se, po njenim rečima, zove njegovim domom ne samo zato što su tamo položene njegove mošti nego i zato što je učestvovao i savetovao kraljevića Vladislava o gradnji njegove zadužbine. Novosti
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Roman o Nadeždi Petrović
Književnica Olgica Cica o romanu posvećenom slikarki Nadeždi Petrović: Bila je poput Kosovke Devojke, negovala ratnike u tri uzastopna rata
VOLIM neobične, izuzetne ljude. Previše je prosečnosti oko nas u svakom smislu. Previše je straha koji nas usitnjava, sateruje u neke zaklone, da se skoro i ne vidimo - kaže za „Novosti“ književnica Olgica Cica iz Trebinja, povodom svog romana „Boje i barut“, romansirane biografije slikarke Nadežde Petrović, u izdanju Grafičkog ateljea „Dereta“.
Autorka na kraju knjige kaže da joj je jedan tekst u „Novostima“, o pojavljivanju novčanice sa likom velike slikarke, skrenuo pažnju na tu „posebnu ženu, hrabru, nadarenu, plemenitu“.
- U vreme kada je žena morala da bude samo muškarčev mali prst, usudila se da se ispolji kao celovita ličnost koja misli, govori, stvara, mitinguje, ide u rat, koja kreira svoj život onako kako želi i oseća, ne obazirući se na zapanjenost okoline, koja ne prašta originalnost i neuniformisanost. Nadežda bi i danas bila uočljiva i drukčija, a živela je krajem 19. i početkom 20. veka - objašnjava nam Olgica Cica.
* Zašto ste izabrali naslov „Boje i barut“?
- Logično je izrastao iz Nadeždine suštine i njene kratke i kao meteor blistave životne priče. Ona je bila zaljubljenik i majstor jasne, jake i čiste boje na svojim platnima. Živela je s bojama i gledala svet kroz njih. To je bio njen jezik, način izražavanja. To je bila ona sama. Ali nije se narcisoidno učaurila u taj svet gde se najbolje osećala. Bila je čovekolika iznutra, kao izvana. Bila je samarićanka, Kosovka Devojka, koja brižno neguje ratnike u tri uzastopna rata (dva balkanska i Prvi svetski rat), a taj deo njenog života obeležavam imenom barut. Nadežda pati sa svojim narodom, zabrinuta je za njegovu budućnost. Postaje medicinska sestra, želeći da što više očeva, braće, sinova i muževa ostane u životu. Ona je prvo čovek, pa tek onda umetnik. Nažalost, njenu sjajnu vertikalu pobeđuje pegavi tifus 1915. godine.
BORAC BEZ ILUZIJA
- UVEK učim od boljih od sebe. Od ovakvih kao što je Nadežda Petrović treba da učimo kako biti čovek, borac, kako ustati kad padneš, kako ostati veran onom najboljem delu sebe, kako osećati drugog čoveka, kako zaista živeti život, a ne samo imati iluziju da ga živiš - kaže autorka.
* Šta vas je najviše pogodilo u njenoj sudbini?
- U priči o njoj, kao i uopšte u životu, pogađa me što naš mentalitet često ne prepozna vrednosti, ne daje im zasluženo mesto, i zato mnoge od njih bespovratno propadnu, ne usuđujući se da se oglase i strepeći od uzaludnosti.
* Smatrate li da se nismo dovoljno odužili Nadeždi Petrović?
- Ljudima kakva je Nadežda - tvorac lepote, heroina, humanitarka, ne može se niko i nikad dovoljno odužiti. Skoro sve veličine u istoriji čovečanstva su ostale uskraćene, ali one su baš zato i velike što više daju, nego što očekuju. One su neiscrpne u davanju, ali su i svesne ljudske ograničenosti. Ipak, vole čoveka takvog kakav jeste. Htela bih da se svi mi češće setimo da, prepoznajući i ceneći te veće i bolje od nas, obogaćujemo sebe budeći sopstvenu plemenitost i svetlost, koje tako često zatrpavamo grubošću i senkom. Moja knjiga o Nadeždi Petrović je potreba da nešto, makar malo i skromno, učinim za nju i da pokažem radost što i takvi postoje. Taj mali napor za ljudskost i lepotu me je veoma usrećio. Novosti _________________ 
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
U svetu ima 200 potomaka Lava Nikolajeviča Tolstoja
U desetak zemalja sveta živi oko dve stotine potomaka Lava Nikolajeviča Tolstoja (1828-1910) koji se svake druge godine okupljaju radi viđanja i druženja
MOSKVA - U desetak zemalja sveta živi oko dve stotine potomaka Lava Nikolajeviča Tolstoja (1828-1910) koji se svake druge godine okupljaju radi viđanja i druženja, izjavio je prapraunuk slavnog pisca Vladimir Tolstoj.
Kako je prenela Verska informativna agencija (VIA), u Rusiji živi dvadesetak Tolstojevih potomaka, u Švedskoj skoro sto, dok su ostali u Italiji, Urugvaju, Brazilu, Americi i Francuskoj.
Nisu svi pravoslavci, ima ih katolika, ali i protestanata.
Vladimir Tolstoj, koga je predsednik Rusije Vladimir Putin nedavno imenovao za jednog od brojnih savetnika, kaže da su se neki 1945. vratili iz tadašnje Jugoslavije u Rusiju.
Inače, Vladimir Tolstoj je već godinama direktor memorijala "Jasna Poljana", koji je od Moskve udaljen 200 kilometara, a u kome je slavni pisac proveo najveći deo svog života.
Vladimir Tolstoj je do pre nekoliko godina pozivao Rusku pravoslavnu crkvu da ponovo razmotri okolnosti pod kojima je njegov čukundeda 1901. godine anatemisan i isključen iz Crkve. To isključenje je, kako se navodi, odvojilo znatan deo ruskih intelektualaca od crkve i ta distanca je ostala do danas.
Ruski sveštenici vernicima ne savetuju da čitaju dela Tolstoja.
VIA podseća da je 100. godišnjica Tolstojeve smrti pre dve godine obeležena veoma skromno i da je on ne samo za Crkvu, već i za državu, ostao buntovnik. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Sulejman krenuo u pohod na knjižare
Nakon velike popularnosti televizijske serije “Sulejman Veličanstveni” u domaćim knjižarama među najprodavanijim izdanjima ovih dana nalaze se knjige o toj turskoj znamenitoj ličnosti.
Istoriografska studija "Sulejman i Rokselana" akademika Radovana Samardžića (1922-1994) prvobitno je objavljena 1976. godine u “Plavom kolu” Srpske književne zadruge. Jedan od najvećih naših istoričara, Samardžić, bio je i izuzetno talentovani pisac, pa se njegovo delo čitalo kao dobra istočnjačka priča i bilo je veoma popularno među širom čitalačkom publikom.
“Samardzićeva knjiga je apsolutno neprevaziđena”, smatra vodeći srpski turkolog Ema Miljković.
Međutim prethodno izdanje knjige, koje je objavio Zavod za udžbenike u okviru Samardžićevih izabranih dela, čamilo je među stručnom literaturom namenjeno studentima i istoričarima.
Ipak, od početka emitovanja televizijske serije u februaru knjiga je nanovo “otkrivena” a Zavod je brzo rasprodao tiraž. U igru se potom uključila i “Laguna” koja je ponovo objavila knjigu podelivši je u dva toma.
“Nema ništa bolje na srpskom jeziku, a verovatno neće skoro ni biti. Koristio je izvore različite provenijencije, tako da je na višem nivou kredibiliteta od običnog istorijskog romana”, tvrdi Miljković koja je Samardžićevo delo koristila kao osnovnu literaturu za feljton “Istina o Sultanu” (Večernje novosti) koji je pisala sa orijentalistom Darkom Tanaskovićem sa beogradskog Filološkog fakulteta.
Slična situacija zadesila je još jednu ne tako davno objavljenu knjigu o Sulejmanovom periodu. Naime, 2008. godine izdavačka kuća “Alnari” objavila je roman Engleza Kolina Falkonera "Sultanov harem" (1992). Ipak, knjiga je tada utonula u more sličnih priča sa orijentalnom tematikom.
Korice novog, nedavno objavljenog izdanja krase krupna slova koja ispisuju Sulejmanovo ime. Uz reči “Raskošni roman o dvoru kojim je vladao” roman “Sultanov harem” preko noći je postao bestseler.
Autor Falkoner, koji se specijalizirao za komercijalne istorijske romane, nije se mnogo interesovao za pouzdane izvore već je iskoristio svet Sulejmanovog harema u kome su najmoćnije Gilbehar (u tv seriji se koristi njeno drugo ime Mahidervan) i Hirem (u seriji Hurem a kod Samardžića Rokselana) da bi gradio zaplet oko Venecijanke Ðulije koja je oteta i prodata kao robinja.
U romanu je, u prvom planu, sukob između sultana i njegovih sinova i borba oko nasledstva prestola, period Sulejmanove vladavine koji tek treba da bude obrađen u seriji.
Treću knjigu koja na koricama ima fotografije televizijskih likova Sulejmana i Hurem, kako joj glasi i naslov, napisao je Turčin Arhan Afjondžu, a objavila ju je ovih dana "Narodna knjiga".
Afjondžu (45) je po obrazovanju istoričar i sada radi kao docent na Fakultetu za književnost i umetnost Univerziteta u Marmari. Knjigu je priredio kao priručnik za studente kao da je želeo da iskoristi popularnost koju je i u Turskoj izazvala serija.
On je veoma vešto prikupio građu stavivši naglasak na prepisku toga vremena i uz veoma jasna i precizna objašnjenja povezao pisma i stihove u celinu koja baca autentično svetlo na aktere ove "istorijske sapunice".
Turkolog MIljković, koja predaje na Katedri istorije na Niškom univrzitetu, kao specijalista za period Osmanskog carstva u razgovoru za Tanjug osvrnula se i na kostime i scenografiju serije. Što se tiče scenografije, Miljković je prepoznala da su mnoge scene snimane u Topkapi saraju ili su njegovi enterijeri verno rekonstruisani u studiju.
Kako ona objašnjava, muški kostimi su autentičniji dok su ženski više odraz kasnijih epoha. Prema njenim rečima, to bi moglo da se dovede u vezu sa "Dobom Lala" (prve decenije 18. veka) kada se Osmanlije otvaraju prema Evropi i kada je izrazito jak francuski uticaj u svim sferema kulture.
Ona dodaje da niko ne može tačno da zna kako je izgledao ženski kostim 16. veka, jer ih niko izvan uskog haremskog kruga nije video. B92 _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Omaž Ivi Andriću
U Srpskoj književnoj zadruzi priređen omaž Nobelovcu, povodom 120 godina od njegovog rođenja
U prozi Ive Andrića naizgled je sve jasno i jednostavno, na prvi pogled razumljivo i u jezičkom i u stilskom pogledu normirano. Njegovo prozno delo, međutim, posmatrano kao celina ili predstavljeno samo pojedinačnim ostvarenjima, suštinski je jedno od najsloženijih i najslojevitijih književnih dela koje ima srpska književnost 20. veka.
Ovo je u četvrtak rekao Marko Nedić u Srpskoj književnoj zadruzi, gde je u okviru redovnog druženja sa novinarima priređen omaž Ivi Andriću, povodom 120 godina od njegovog rođenja.
- Smisao života u Andrićevoj prozi, odnosno smisao života njegovih književnih likova sažet je u zajedničkom iskustvu istorije koja se vekovima ponavlja u različitim oblicima i sa istim negativnim i tragičnim posledicama - nastavio je Nedić.
SAVREMENO I MODERNO
NEDIĆ je pokušao da odgovori na pitanje šta je u Andrićevom doživljaju književnosti savremeno: - Savremen je način na koji, posle opšteg i neposrednog iskustva iz druge decenije 20. veka, doživljava i transponuje tako izabranu prošlost. Izuzetno je savremeno i moderno njegovo egzistencijalno osećanje čovekove ličnosti u posleratnom vremenu.
- Odbranu od takvog iskustva njegovi književni likovi vrlo često vide u prilagođavanju, u mirenju sa postojećim stanjem, a povremeno i u otporu. Oni koji menjaju ili mimikrijski brane svoj moralni profil, opstaju u svetu, kao mnogi likovi u „Prokletoj avliji“ i pripovetkama.
Srba Ignjatović komentarisao je i ideju da je Andrić bio oportunista, dok je Milica Jeftimijević Lilić govorila o odnosu između Andrića - čoveka i Andrića - pisca.
- Andrić je potreban svetu koji pripada Zapadnom orijentu, levantu, mediteranskoj pojmovnosti. Potreban je kao Grinič koji se više nego precizno odredio između Herceg Novog i Dubrovnika, brionskih snoviđenja i zloviđenja, prošlog, sadašnjeg, budućeg, verujući da je prošlost stanje koje ne prolazi - smatra Svetislav Božić. - Svi okamenjeni tragovi u kojima su ga skrivali, okivali, opisivali njegovi arheolozi, pa čak ni ćuprija na Drini nisu stecišta njegovog boravka. On je na osami tih i sveprisutan na svom vencu koji nadgleda mile vode i ćudi ljudi oko njih. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Predstavljena knjiga o Draži Mihailoviću
Knjiga Pere Simića „Draža - Smrt duža od života“ predstavljena je u Beogradu u prisustvu autora, akademika Matije Bećkovića i urednika Petra Arbutine
KNjIGA Pere Simića „Draža - Smrt duža od života“ predstavljena je u knjižari „Glasnik“ u Beogradu u prisustvu autora, akademika Matije Bećkovića i urednika Petra Arbutine. Bećković je u svojoj besedi poredio životne priče Josipa Broza Tita i Mihailovića i ocenio da su njihovi životi i sudbine isprepletani.
- Jedan je bio maršal - titula za koju se do tada u srpskoj vojsci nije znalo, a drugi general koji se celoga života borio za Srbiju. Jedan je bio „heroj“ za koji se i dalje vezuju nostalgična sećanja, dok je drugi bezgrobnik i mučenik koji i posmrtno strada - rekao je Bećković.
Autor ove biografije smatra da su o Mihailoviću do sada pisane crno-bele knjige, mahom crne, a da je on pokušao da krene težim putem i ne prećuti niti skriva istorijske činjenice.
- Pokušao sam da otkrijem što više novih činjenica kako bi čitaoci sami sudili - rekao je Pero Simić.
U knjizi se prvi put objavljuju neki dokumenti, depeše tajnih službi, Titovi dokumenti... a „u paketu“ sa njom dobija se i tonski zapis sa suđenja Mihailoviću. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Predstavljena knjiga „Stope u pesku“ Borislava Pekića
Čitajući i pročitavajući Pekićeve rukopise u izdanju „Službenog glasnika“, ozaren autorovim duhom, ubeđeno kazujem: Borislav Pekić je najdublji i najsvestraniji mislilac u srpskoj književnosti
Na promociji Pekićeve knjige „Stope u pesku“
Čitajući i pročitavajući Pekićeve rukopise u izdanju „Službenog glasnika“, ozaren autorovim duhom, ubeđeno kazujem: Borislav Pekić je najdublji i najsvestraniji mislilac u srpskoj književnosti druge polovine 20. veka. Dobro znam rizik svakog kategoričkog mišljenja i vrednovanja umetnosti i svega u duhovnoj oblasti. Ali, oslanjajući se na Geteove neporecive kriterijume vrednovanja književnog stvaralaštva velikog pisca odlikuje univerzalnost sadržaja i stvaralačko obilje. Upravo ta spisateljska svojstva odlikuju Borislava Pekića.
Ovo je istakao Dobrica Ćosić, na promociji Pekićeve knjige „Stope u pesku“ u ponedeljak, koje su priredile supruga i ćerka velikog pisca, Ljiljana i Aleksandra Pekić. To je još jedna od 26 knjiga koliko će biti objavljeno iz Pekićevog neknjiževnog opusa (dnevnici, eseji, pisma, intervjui, govori, beleške...), rekao je Slobodan Gavrilović, direktor „Glasnika“ istakavši da je reč o autoru ogromnog moralnog uzora.
SINOVI NEĆE VEROVATI
- LiČni moral je osnova svake opšte politike. Budimo ljudi, građani i Srbi, ali nikada nijednu od tih osobina, urođenih ili stečenih, ne žrtvujmo drugoj. Ko počne sa žrtvovanjem svojih vrlina - završava sa žrtvovanjem tuđih života. Nemojmo dopustiti, da na kraju života, u sred ruševina svog dela, moramo objašnjavati šta smo sve plemenito hteli i zašto nam je uspelo da ništa od toga ne izvedemo. Sinovi nam neće verovati - zapisao je svojevremeno Pekić.Dobrica Ćosić između Ljiljane i Aleksandre Pekić
- Pekić je onaj srpski pisac čiji idejni i poetski sadržaj integralno korespondira sa modernim tokovima evropske književnosti i kulture - rekao je Ćosić. - Bio je to pisac nadljudske energije, moglo bi se reći da je bio totalan pisac. On je živeo pišući, svakodnevno, svakonoćno, na javi i u snu. On je čovek kome literatura nije bila profesija, nego apsolutno čitav život, to jest čitavo življenje.
Prof. dr Aleksandar Jerkov istakao je da je Pekić izuzetnom dubinom i razumevanjem mislio o prošlosti ali i o vremenu koje će doći. Dve decenije posle njegove smrti osećamo se kao neka siročad jer nam nedostaje njegova figura i njegova misao, rekao je Jerkov.
PRIJATELJSTVO
Na pitanje o prijateljstvu sa Pekićem, Ćosić je rekao da se ne može pohvaliti da su bili bliski prijatelji. Ali...
- Bilo je to čudno, ozbiljno prijateljstvo. Nikada nismo pričali viceve, nismo se svađali, a on je imao takvu duhovnu kondiciju da je čitavu noć mogao da provede u razgovorima o najozbiljnijim pitanjima našeg naroda i kulture. Ostao mi je u sećanju kao zamišljen i odgovoran čovek. Nije stigao da mi posveti svoju knjigu kao što ni ja nisam stigao da mu posvetim svoju. Na ovoj knjizi, međutim, stoji posveta što je želja njegove porodice koji su razlog za to našli u njegovom delu. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Petar Esterhazi: Fudbal mi je nekad bio sve
Gost Beogradskog književnog festivala, mađarski pisac evropskog renomea Peter Esterhazi, za „Novosti“. Sa 22 godine sam primetio da mi pero leži u ruci i tada sam postao književnik
ŠTA je život? Evo, ja ću ti reći. Kad se čovek rodi, može da bira između tri životna puta, jer nema bolji izbor. Kreneš li desno, poješće te vukovi; pođeš li levo, ti ćeš pojesti vukove; a kreneš li pravo, moći ćeš da pojedeš samog sebe“. Ovo kaže jedan od junaka romana „Pomoćni glagoli srca“ Petera Esterhazija (1950), mađarskog pisca koga ubrajaju u sam vrh savremene evropske književnosti. Posle dve decenije ponovo je u Beogradu kao učesnik prvog Beogradskog festivala evropske književnosti.
U razgovoru za „Novosti“ na pitanje kako je izabrao put pisca s obzirom na to da je završio matematiku i nekoliko godina radio u matematičkom institutu, Esterhazi kaže:
- Nisam bio u situaciji da se pretvorim od matematičara u pisca. Mislim da sam oduvek bio pisac koji poseduje diplomu matematičara. U gimnaziji sam bio odličan učenik, ali mi je pisanje zadataka uvek bio veliki problem. Bio je to dobar znak, jer kako kaže Tomas Man „pravi pisac je onaj kome pisanje predstavlja problem“. Sa 17. godina sam kao školski zadatak napisao novelu posle koje sam osećao veliku euforiju. Bio sam impresioniran time što mojoj glavnoj junakinji kuvarici mogu da odredim veličinu grudi i čitavu sudbinu. Iz toga sam zaključio da sam postao pisac ali tri godine nisam ništa napisao. Sa 22 počeo sam da pišem tekstove koji će kasnije ući u moju prvu knjigu, i tada sam primetio da mi pero leži u ruci i da zaista umem da pišem.
U mladosti je aktivno igrao fudbal, bio desna polutka i kako kaže nije učestvovao u odbrani, ali nije davao ni golove. A kad bolje razmisli igrao je vrlo inteligentno.
SARADNJA SA SUPRUGOM
RADIM kao birokrata, sedam za sto u devet i od stola ustajem u 17.00 časova. Kad počinjem tekst, uvek ga prvo pokažem supruzi. A ona zna šta joj je zadatak: ne sme da me slaže i mora da me pohvali. Tako „sarađujemo godinama“ ali se u poslednje vreme nešto promenilo, sada je važno samo da mi kaže istinu. Izađem u kuhinju, pročitam joj nekoliko rečenica, pitam je za mišljenje a ona kaže: Loše! Vraćajući se u sobu preko ramena joj kažem, pa i ja znam da to ništa ne valja. Znate, brak uspe da prekali čoveka.
- Kad sam bio mlad, fudbal mi je značio sve. Bila je to za mene čarobna igra. Stvari su se međutim kasnije promenile i danas retko odlazim na utakmice. Oduvek sam navijao za mađarsku reprezentaciju i Holandiju, ali su uvek dobijali Nemci.
„Pomoćni glagoli srca“ koje je kod nas nedavno objavio „Arhipelag“, ukrštena je priča koju izgovara glavni junak u nedeljama posle majčine smrti preispitujući sebe i svoj odnos sa majkom. Na pitanje u kojoj meri je ova knjiga autobiografska, Esterhazi odgovara:
- Sve moje knjige se poigravaju sa stvarnošću i vole da kažu za sebe da su autobiografske, ali i vole da slažu da se u njima sve govori o meni. A, naravno u njima nije reč samo o autoru nego i o čitaocu. Ova knjiga govori i o neočekivanoj situaciji u kojoj se našao čovek kome je umrla majka. Ja sam uvek verovao da mi majka neće nikada umreti. I čini mi se da to misle i svi čitaoci. Najviše bih voleo da je ovu knjigu mogla da pročita majka. Mislim da bi joj se dopala, možda bi samo pripretila prstom: „Ne igraj se sine!“
Kao svaki intelektualac i Esterhazi razmišlja o sudbini Evrope i nevoljama u kojima se našla. Smatra da Evropa sada traga za novim oblicima zajedničkog življenja, ali da tu novu formulu još nije pronašla.
- Ekonomska kriza karakteristična je za celu planetu i uopšte se nagomilalo mnogo onoga što nismo u stanju da razumemo. A ako čovek ne shvata mnoge stvari onda to u njemu izaziva strah. Evropske zemlje istovremeno žele da budu otvorene prema globalizaciji i da se zatvore u sopstvene nacionalizme. Ranije se godinama govorilo da živimo u nekom prelaznom razdoblju. Sada imam 62 godine i verovatno ću i umreti sa objašnjenjem da sam živeo u prelaznom društvu.
************
ESTERHAZI VIĐEN OČIMA SUPRUGE GITI
Najsjanija literarna zvezda u sazvežđu evropskih pisaca koji učestvuju na prvom Beogradskom festivalu evropske književnosti, Petar Esterhazi došao je u srpsku prestonicu u pratnji supruge Giti koja je Tanjugu ponešto ispričala o njihovoj porodici.
Dok su novinari svih medija opsedali danas pisca čiji su romani prevedeni na sve evropske jezike, a i na mnoge širom sveta, zgodna, vitka, mladolika, nepretenciozna plavuša sedela je diskretno po strani, ali se ozarila kada smo joj se obratili na maternjem mađarskom jeziku. Sa žaljenjem je priznala da ne zna dovoljno dobro engleski iako u poslednje vreme provode velik deo godine izvan Budimpešte.
Ovaj bračni par ne živi u nekom od brojnih dvoraca i palata koje su pripadale porodici Esterhazi, čiji je direktni izdanak njen muž, u neprekinutoj liniji koja seže u same početke dolaska Mađara u Panonsku nizuju pre više od 1000 godina.
Giti, nije krila svoje godine (61) i da će iduće godine Peter i ona slaviti 40 godina braka u kome su stekli četvoro dece.
Na pitanje zašto žive kao običan svet na periferiji Budimpešte na putu ka Sent Andreji,a ne u nekoj od palata u centru grada, ona je samo odmahnula rukom i rekla im je posle pada komunističkog režima ponuđeno za sve posede tako malo da sa tim sredstvima ne bi mogli da poprave krov nad glavom i da se njen muž odrekao svega što je bilo pre njega. On je inače prvi Esterhazi koji nije dobio grofovsku titulu odmah po rođenju.
Kao brižna majka, najviše je pričala o deci jer dvoje žive u inostranstvu, a dvoje su u Mađarskoj. Sin koji je likovni umetniku živi u Parizu, oženjen je Francuskinjom. Starija ćerka je udata u Berlinu i podarila im je unuče, a Giti kaže da joj je to "jako zgodno" jer tamo provode dva-tri meseca svake jeseni, pošto je Peter član Nemačke akademije za jezik i književnost i Akademije umetnosti u Berlinu. Treća akademija čiji je član je Evropska akademija nauka, umetnosti i književnosti.
Najmlađi Esterhazi koji ima samo 25 godina, izgleda da je mamin ljubimac jer se požalila da on planira da ode da živi u SAD. Nedavno se oženio pet godina starijom devojkom koja ga podržava u toj nameri, a želja mu je da se bavi filmom, ali iza kamere.
Sasvim "obična" porodica jednog od najvećih svetskih pisaca danas. Novosti
|
|
|
|
|
|
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Vesna Bjelogrlić Goldsvorti: Pesma je pero anđela
Gost festivala evropske književnosti. Prva zbirka na „Tajmsovoj“ listi najboljih knjiga 2011. godine
ZBIRKA „Solunski anđeo“ Vesne Bjelogrlić Goldsvorti, pojavila se sredinom novembra u Londonu, na engleskom jeziku, a već u decembru ceo tiraž je rasprodat i ugledni „Tajms“ je svrstao među najbolje pesničke knjige 2011. godine. U ovu godinu zakoračila je kao „Gardijanova“ knjiga nedelje, 13. januara.
Ova Beograđanka koja već četvrt veka živi u Velikoj Britaniji, gost je prvog festivala evropske književnosti u svom rodnom gradu, istovremeno kada je njen „Anđeo“, sleteo pred srpske čitaoce, u izdanju „Arhipelaga“.
- Nije reč o prevodu - kaže nam književnica, koju naši i evropski čitaoci prepoznaju po knjizi eseja „Izmišljanje Ruritanije“ i autobiografskoj prozi „Černobilske jagode“. - Iz krajnje konvencionalnih razloga, zbog obaveza prema fakultetu na kome radim, zbirka se prvo pojavila na engleskom. Ali, ona je u suštini dvojezična. U spisima za ovu knjigu imala sam iste stihove ispisane i na engelskom i na srpskom. Često sam proveravala kako to što pišem zvuči na jednom, a kako na drugom jeziku. Melodija jezika, je međutim, nešto što ne mogu da kontrolišem, što je nešto što se taloži vekovima. Mnogo toga se razlikuje u srpskom i engleskom, što utiče i na značenje i na muziku stihova. Na primer, mesec je na engleskom ženskog, a na srpskom muškog roda, kao i brod. I kada postoje reči koje slično zvuče poput anđela, postoji razlika. Englezi misle na bele skulpture, a mi na pozlatu ikona.
To tanano pitanje traženja jezika pesme, u zbirci nagrađenoj međunarodnom nagradom „Robert Krošou“, Vesna Goldsvorti pretvorila je u stih: „Da li je to tvoj jezik,/to taloženje kristala soli,/ to stezanje kristala u grlu?“. Iako je poezija bila njen prvi izbor, dok je još pisala samo na ovom našem jeziku koji ima više suglasnika, na engleskom je prve stihove zapisala tek kada je, posle dve decenije, počela i da sanja na tom jeziku.
- Nesvesnost je ključna za poeziju, koju ne kontrolišete, jednako kao što ne možete da utičete na svoje snove - objašnjava književnica. - Pesma potiče od nekog tananog pera koje kao da dolazi iz vazduha, kao da pada sa anđeoskog krila. Kada vas ono dotakne tada nastane pesma, to nema veze ni sa izborom teme, ni sa motivima, ni sa jezikom na kome pišete...
Stihovi „Solunskog anđela“, sa esejima iz „Ruritanije“ i ispovednom prozom „Jagoda“ predstavljaju za autorku neku vrstu sinteze u koju se stapa njen identitet, podeljen na dve kulture i dva jezika.
- Prati me to pitanje da li sam Srpkinja u Engleskoj, ili Engleskinja u Beogradu, ali se ono češće postavlja ovde, jer sam tamo uvek Srpkinja - zaključuje Vesna Bjelogrlić Goldsvorti.
KUCIJEVA PREPORUKA
NA koricama engleskog izdanja „Solunskog anđela“ je preporuka nobelovca Dž. M. Kucija. Naša književnica upoznala ga je na jednom književnom festivalu, na kome je čitala delove iz „Černobilskih jagoda“.
- Tada sam pomenula da pišem stihove, koje još nikom nisam dala na čitanje, a on je zatražio da ih pogleda - objašnjava Vesna Goldsvorti, kako je njen „Anđeo“ dobio pohvalu jednog nobelovca.
Inače, kaže nam da to nije jedini dobitnik ove najuglednije nagrade za književnost sa kojim se srela tokom prethodnih decenija. Upoznala je i Hertu Miler, Harolda Pintera, Josifa Brodskog i Česlava Miloša. Novosti
|
|
|
|
|
|
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Tolkinova biografija pred čitaocima
Jedina autorizovana biografija slavnog Tolkina, iz pera Hemfrija Karpentera, prvi put pred našim čitaocima. Život profesora, pisca, filologa iz korena se promenio onog dana kada je ocenjujući studentske eseje zapisao: „U rupi u zemlji živeo je hobit“
_620x0.jpg)
ČAK i oni koji nisu pročitali dela „Hobit“, „Gospodar prstenova“ i „Silmarilion“, znaju ko je bio Dž. R. R. Tolkin (1892-1973). Nasuprot tome, malo je onih koji poznaju pozadinu nastanka Srednjeg sveta, u kome žive njegovi junaci. „Biografija: Dž. R. R. Tolkin“ Hemfrija Karpentera, koja će uskoro izaći na srpskom u izdanju tek osnovane kuće „Albion buks“, pokušaj je da se čitaoci upoznaju sa neverovatnim izmaštanim svetom u koji je smeštena jedna od najfantastičnijih priča svetske književnosti.
Kroz razgovor sa prijateljima i porodicom, kao i potpun pristup zapisima i dokumentima, autor jedine Tolkinove autorizovane biografije pronikao je u gotovo sve piščeve tajne. To je raskošna priča o čoveku, profesoru, hrišćaninu, piscu i filologu, čiji se život iz korena promenio onog dana kada je ocenjujući studentske eseje zapisao rečenicu: „U rupi u zemlji živeo je hobit“ .
Tvorac najboljih dela epske fantastike rođen je 1892. u Blumfontejnu u Južnoafričkoj Republici. Tamo je proveo prvih nekoliko godina života, onda je sa majkom i bratom Hilarijem došao u Englesku. Kratka poseta majčinoj porodici u Birmingemu pretvorila se u trajnu - otac mu je iznenada umro od teškog krvarenja u mozgu. Nekoliko godina kasnije neočekivano je umrla i majka. Njega i brata odgajio je otac Frensis Morgan iz Birmingemskog oratorijuma. Tu je upoznao i zaljubio se u Edit Brat i uprkos mnogim preprekama oženio se svojom prvom i najiskrenijom ljubavi.
Ubrzo posle toga priključio se britanskoj vojsci tokom Prvog svetskog rata. Gledao je ratne drugove kako ginu, a i on je završio u bolnici zbog rovovske groznice. Dok se oporavljao, počinje da piše „Silmarilion“ kroz čiju je fantaziju pokušavao da pobegne od okrutne realnosti. Roman „Hobit“ objavio je tek 1937, a trebalo mu je još 17 godina da napiše trilogiju koja će ga proslaviti, „Gospodar prstenova“ („Družina prstena“ i „Dve kule“ objavio je 1954, a „Povratak kralja“ 1955).
Tolkin je bio profesor engleskog jezika, prvo na Univerzitetu u Lidsu, a zatim u Oksfordu, gde je ostao sve do penzionisanja 1959. godine. U međuvremenu, on i Edit dobili su četvoro dece. Njegov najmlađi sin Kristofer, koji je po temperamentu najviše ličio na oca, završio je „Silmalirion“ posle očeve smrti.
Osim „Hobita“ i „Gospodara prstenova“, Tolkin je objavio dosta pesama i članaka u raznim časopisima. Ali, Karpenterova biografija „hvata“ više i šire od puke bio-bibliografije.
Jedini ovlašćeni Tolkinov biograf priču počinje pre piščevog rođenja, kada je njegova majka Mejbl Safild otputovala u Južnu Afriku i srela Artura Tolkina. On pominje incident iz detinjstva, dok je Tolkin još bio u Africi, kada ga je ujeo pauk. Da li ga je to inspirisalo da kasnije kreira lik džinovskog pauka Šalobe iz „Gospodara prstenova“? Karpenter opisuje i malo selo Sarhol, u kome su on, majka i brat proveli nekoliko mirnih godina. Ono pomalo podseća na selo u kome su živeli Hobiti. Karpenter se bavi i piščevim prijateljima i njegovim odnosom sa njima.
Tolkin je uživao u izmišljanju priča da bi zabavio decu, nije očekivao da će postati popularne. Karpenter otkriva da je na nagovor studenta objavio knjigu pod naslovom „Hobit“ i tako je počelo...
Nauka o jezicima bila je njegova velika ljubav. Naučio je da čita u četvrtoj godini, a malo potom i da piše. Još kao dečak otkrio je talenat za učenje jezika i bio je veoma ponosan zbog toga. Izvanredno je znao drevni norveški, a govorio je i razumeo dosta evropskih jezika od romanskih (francuski, španski i italijanski), germanskih (rani oblici nemačkog i holandskog, poput starog saksonskog), do baltičkih i slovenskih. Čak je sa razumevanjem čitao knjige na srpskom jeziku. Ipak, najviše je voleo finski, govorio je da ga je naučio da bi u originalu mogao pročitati ep „Kalevala“ i da mu zvuk finskog najviše prija. Jezici i mitologije koje je proučavao ostavili su veliki trag u njegovim delima - imena patuljaka iz „Hobita“ potižu iz mitova Voluspa i Eda, dok su neki zapleti uzeti iz epa „Beovulf“.
Vrsni lingvista stvorio je čak petnaest veštačkih jezika, od kojih su najpoznatija dva vilovnjačka iz „Gospodara prstenova“: kvenija i sindarin. Karpenter otkriva da je stvaranje Srednje zemlje Tolkin započeo samo kao pozadinu za ova dva izmišljena jezika. Umesto da izmišlja jezik za vilenjake, on je uradio suprotno - stvorio je junake koji će govoriti njegovim jezikom. Karpenter poredi Tolkinovu ljubav prema rečima sa ljubavlju kompozitora prema muzici. Komponovao je jezik kao što su oni muziku. Otkrivajući, zajedno sa svojim junacima, jedan nov svet, Tolkin je, kao svaki istraživač, iscrtavao mape nepoznatih zemalja, interesovao se za njihovu istoriju, običaje i jezike i o svojim otkrićima ostavio obilje zapisa.
Karpenter pokazuje da je Tolkin bio veoma privržen supruzi i svojoj porodici, ali oni nisu bili deo njegovog akademskog života. Provodio je vreme sa prijateljima, profesorima i piscima, često su jedni drugima čitali svoja dela. Poseban osvrt autor biografije daje na Tolkinovo druženje sa K. S. Luisom, autorom „Letopisa Narnije“.
Tolkin je težio perfekcionizmu i stalno je ispravljao svoje tekstove. Karpenter smatra da mu je upravo zato bilo potrebno 17 godina da napiše „Gospodara prstenova“. „Priče su sklone da vam se otmu iz ruku“, pisao je Tolkin svom izdavaču. Mislio je na pojavu zlokobnog Crnog jahača u „Gospodaru prstenova“ koga prvobitno uopšte nije bio zamislio i koji je očigledno bio u potrazi za hobitima. Stalno je nešto menjao, čak i kad je prvi put otišao u štampariju, u rukama je držao hrpu izmenjenih tekstova. Ovo je, takođe, razlog zašto je „Silmarilion“ ostao nedovršen.
Novosti
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 138 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
