|
| Autoru |
Poruka |
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Srbija počasni gost solunskog sajma knjiga
Naša zemlja će biti počasni gost na Međunarodnom sajmu knjiga u Solunu. Pre svečanog otvaranja, promocija grčkog izdanja autobiografije Emira Kusturice
SRBIJA će biti počasni gost Sajma knjiga koji počinje u četvrtak u Solunu. Početak predstavljanja savremene srpske književnosti označiće, neposredno pre zvaničnog otvaranja, promocija grčkog izdanje romana „Smrt je neprovjerena glasina“ Emira Kusturice.
Namenski za ovaj nastup srpske književnosti u Solunu, naše Ministarstvo kulture podržalo je prevođenje na grčki jezik i objavljivanje nekoliko knjiga. To su „Karantin“ Raše Livade, „Porodične priče“ Biljane Srbljanović, „Trougao, kvadrat“ Gorana Milašinovića, „Generalna proba samoubistva“ Dušana Kovačevića i „Voz za jednog putnika“ Zorana Pešića Sigme.
- U Grčkoj su drame Dušana Kovačevića vrlo izvođene, dok je Biljana Srbljanović na neki način novina za njihove čitaoce - kaže Mladen Vesković, organizator našeg nastupa na međunarodnim sajmovima i savetnik u Ministarstvu kulture. - Svetislav Basara ima nekoliko naslova prevedenih na grčki, dok su u Grčkoj već objavljeni romani Vladislava Bajca „Druida iz Sindiduna“ i „Hamam Balkanija“.
SVI PREVODI
GRČKO izdanje knjige „Smrt je neprovjerena glasina“ Emira Kusturice, u izdanju „Patakisa“ biće predstavljno u sali „Kikiforos Vretakos“ od 18 do 19.30. Pored autora (koji na promociju dolazi direktno iz Kana) o knjizi će govoriti pisci Nikos Panajotopulos i Soti Trijantafilu. Veliki izdavački hit Kompanije „Novosti“, čija su četiri izdanja prodata u 113.000 primeraka, doživljava uspeh na svim meridijanima. Objavljeno je desetak prevoda, među kojima i na engleski, francuski, italijanski, nemački, ruski, a odnedavno i na češki.
Posebni programi biće posvećeni Danilu Kišu (prošle godine u Grčkoj je objavljen „Čas anatomije“), Miloradu Paviću i Justinu Popoviću. U diskusiji povodom izložbe „Andrić, pisac i (ili) diplomata“ učestvovaće Tanja Korićanac, Hristos Guvis, grčki prevodilac, Vasa Pavković i Dragan Županjevac, ambasador Srbije u Grčkoj. Naši pesnici čitaće svoje stihove na Prvom međubalkanskom festivalu poezije, a biće predstavljena i antologija srpske poezije HEMUS. Pored radionice za srpsku decu u Solunu, najmlađi će videti i performans glumice Agni Strumbuli, nastao na osnovu grčkog izdanja „Srpskih bajki“.
- Naš štand je na površini od 120 kvadrata i izdeljen je na četiri celine: pravoslavna književnost, dečja, izložba o Ivi Andriću i savremeni srpski pisci - kaže Mirko Prlja, izvršni organizator našeg nastupa ispred Privredne komore Srbije. - U delu koji se odnosi na pravoslavnu baštinu biće izložena velika maketa Hilandara.
Od svih izdavača tražen je spisak knjiga za koje smatraju da treba da budu pokazane, a u Ministarstvu kulture su napravili odabir.
- Kupili smo knjige od onih izdavača koji su insistirali na tome, ali većina je poklonila svoja izdanja, jer to smatraju i sopstvenim predstavljanjem. Nastup Srbije na Sajmu u Solunu koštaće pet miliona dinara - objašnjava Prlja.
SRPSKA REPREZENTACIJA
U reprezentaciji srpskih pisaca za Solun putuju Dušan Kovačević, Svetislav Basara, Vida Ognjenović, Biljana Srbljanović, Goran Petrović, Vladislav Bajac, Dragan Velikić, Borivoje Adašević, Goran Milašinović, Jelena Lengold, Tanja Kragujević, Zoran Pešić Sigma i Jasminka Petrović. Oni će učestvovati na promocijama svojih knjiga u prevodu na grčki jezik. Na poziv grčkog izdavača, a ne u organizaciji naše države, u Solun će otputovati i Ljiljana Habjanović Đurović. Poznati grčki pisac Titos Patrikios izrazio je želju da učestvuje u našem programu, kada je čuo da smo počasni gosti.
Srpski nastup će upotpuniti prevodioci Gaga Rosić, Mina Radulović i Moma Radić, književni kritičari Aleksandar Jerkov, Vasa Pavković, Mladen Vesković, kao i neki grčki književnici, akademici, filolozi... Novosti
|
|
|
|
|
|
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Đorđo Sladoje: Zlatni odblesci duše
Pesnik Đorđo Sladoje o novoj knjizi pesama objavljenoj u kolu Srpske književne zadruge. Zavičaj je nevesela priča i jedna od mojih opsesivnih lirskih tema
„ZLATNE olupine“ nastale su iz osećanja da živimo u jednom starom, razrušenom i razlupanom svetu. Olupina je i planeta na kojoj živimo, očigledno je, olupina je i država u kojoj živimo, već duže vreme, naši pojedinačni životi, olupina je, nažalost, i SKZ, i knjige koje pišemo i objavljujemo, a olupina je i ovaj koji je „Zlatne olupine“ napisao - rekao je, za „Novosti“, pesnik Đorđo Sladoje, o svojoj novoj knjizi pesama, koju je predstavio u Srpskoj književnoj zadruzi, objavljenoj u 104. kolu.
Prvorazredni lirski pesnik početni deo zbirke posvetio je biblijskim i istorijskim temama u koje je ugradio svoj slučaj i svoj život. Prošlost u pesnikovim slikama, reminiscencijama i aktuelnim značenjima, kako je rekao urednik Dragan Lakićević, traje sve do Kosova - ovog sadašnjeg.
- E, u tom grdnom kršu i lomu, ipak postoji zlatna poluga ili podloga. Otud ovaj oksimoron u naslovu, a ta zlatna poluga jeste zapravo duša. Za njenim odblescima koji nastaju u sudaru sa tim i takvim svetom, lirika traga i lovi ih, od Pindara do dana današnjeg - rekao nam je pesnik.
VAVILONSKA FUSNOTA
Jedna glava -
Hiljadu jezika
Ali ni na jednom
Molitvu ne čujem
Samo urlici
Vapaji
I skika
Čiji se eho vraća
U prazna srca
I u duše gluve
E ja se ne zvao Bog
Ako vas ne sapnem opet
U jedno jedino slovo -
Ko u ćilibar muve.
Te odbleske duše, za koju piše da je „zraka koju je isplela nevidljiva ruka u tvrđavi tela“, Sladoje je, osim u Bibliji, nalazio u helenskim i srpskim mitovima, istoriji, u biljnom svetu, u „letnjim igrama“ - kako glasi jedan od naslova pesama.
- Nalazio sam ih u igrama sunca i smrti, senke i svetlosti, neumitnosti starenja i razuzdanosti, obesti života, radosti postojanja. Nalazio sam, konačno, te odbleske u trenucima ljubavi, osame, prisnosti sa svetom. I u nekim knjigama koje pišu drugi pesnici, naravno, bolji od mene - objasnio je Sladoje.
Drugi ciklus u „Zlatnim olupinama“ donosi male lirske drame u prirodi, među godišnjim dobima i biljkama. Paradoksi odnosa prema cveću i lekovitom bilju, kao u pesmi „Berači“, jesu paradoksi sveta i čoveka - prema sebi i drugima. Pesnik opeva svaku biljku i svaku vrstu, a u njihovoj seči i pogibiji vidi „seču kneginja“, najlepših ženskih bića planete i okućnice.
Kao i u prethodnim knjigama, Sladoje poseban snop lirske svetlosti baca na predele detinjstva, zavičaja, kućnog praga, mitskih lica i reči roditelja. Tako u uvodnoj pesmi kaže: „Prvu sam pjesmu ispjevao/ U domu očevome/ U sjaju petrolejke/ Koju mi majčine ruke/ Još katkad u snu pale...“
- Čarobni svet detinjstva zaista jeste neiscrpan bunar za pesnike koji pišu lirske pesme. Za svakog liričara važan je taj prvotni doživljaj sveta - čist, nevin, dubok, očaran svim i svačim, sve dok ne postanemo svesni da smo smrtni. Čim se pojavi ta pukotina, i na detinjstvo padne mala senka. U više navrata sam ponavljao da moj ideal jeste da u poeziji sačuvam čistotu, izvornost i taj intenzitet dečijeg doživljaja, ma o čemu pričao. Dakle zavičaj u najširem smislu shvaćen - a možemo o zavičaju govoriti i u tom geografskom, mada je to nevesela priča - jeste jedna od mojih opsesivnih lirskih tema - zaključio je Sladoje.
ZBORNIK
SLADOJE je objavio deset zbirki pesama i jednu za decu, kao i nekoliko knjiga izabranih pesama, a za svoje stihove dobio je gotovo sve važne pesničke nagrade. Biblioteka „Stefan Prvovenčani“ iz Kraljeva, povodom nagrade „Žička hrisovulja“, organizovala je razgovor o Sladojevoj poeziji, i 2008. godine objavila zbornik radova sa tog skupa. Novosti
|
|
|
|
|
|
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Stiven King najavio nastavak „Isijavanja“
Početkom januara 2013. pojaviće se knjiga „Doktor San“ koji prati sada sredovečnog Denija Torensa i neobičnu devojčicu. Ideju za „Isijavanje“ King dobio kada je sa suprugom proveo vikend u izolovanom „Stenlijevom hotelu“
NEPRIKOSNOVENI majstor horor romana Stiven King rešio je da svojoj čitalačkoj publici još jednom „utera strah u kosti“ najavivši nastavak romana „Isijavanje“ iz 1977. godine. Početkom januara 2013. pojaviće se knjiga „Doktor San“ koji prati sada sredovečnog Denija Torensa (dečaka protagonistu u „Isijavanju“) i neobičnu 12-godišnju devojčicu. Prema sadržaju, objavljenom na Kingovom zvaničnom sajtu, mala Abra Stoun ima do sada neviđeno „isijavanje“ (telepatske moći), a Deni mora da je odbrani od „plemena paranormalnih ubica“.
Po zajedničkoj oceni kritičara i fanova, „Isijavanje“ je jedna od najboljih, ako ne i najbolja Kingova knjiga, pa se mnogi s razlogom pitaju da li će nastavak stići do tih „visina“. Vrednost originala dodatno je uvećala maestralna ekranizacija Stenlija Kjubrika iz 1980. godine, sa Džekom Nikolsonom u ulozi poludelog Džeka Torensa. King je za ovo delo, kao i za većinu svojih knjiga, koristio stvarne podatke, imena nekih ličnosti i objekata koje je sretao na putovanjima. Ideju za „Isijavanje“ slavni autor je dobio kada je sa suprugom Tabitom proveo jedan vikend u izolovanom „Stenlijevom hotelu“. Odsevši u sobi 217 (koja će u romanu postati izvor svih zala), Stiven i supruga su bili poslednji gosti pred zatvaranje hotela. Pisac je, navodno, te noći sanjao neobične snove, koje je po povratku kući pretočio u remek-delo horor literature.
Danas kultni autor, na početku umalo nije odustao od pisanja. Njegova prva dela pripadaju žanru naučne fantastike, ali se kasnije opredelio za „strašnije“ priče. Prvi roman „Keri“ objavljen 1974. postigao je momentalni uspeh, baš kao i istoimeni film, snimljen dve godine kasnije. Ali, ovaj uspeh se ne bi desio da Kingova supruga nije nekoliko meseci ranije već gotov rukopis izvukla iz smeća, gde je završio zbog autorovog nezadovoljstva. Za reprint romana „Keri“, posle razgrabljenog prvog izdanja, Stiven King je dobio za to vreme neverovatan honorar od 200.000 dolara. Kada je video da od pisanja može da živi, napustio je posao profesora engleskog i posvetio se novim delima. Njegova formula uspešnog pisanja glasi: čitaj i piši 4 do 6 sati dnevno. Ako nemaš toliko vremena, ne možeš očekivati da postaneš dobar pisac!
Po sopstvenom priznanju, King piše svakog dana, osim na svoj rođendan, Božić i Dan nezavisnosti, a neretko radi na dve ili tri priče istovremeno. Osim što je dobar, nesumnjivo je i veoma plodan pisac. Do sada je objavio četrdesetak dela, od prvog romana „Keri“, preko „Salemova“, „Bede“, legendarnog horora „To“, „Groblja kućnih ljubimaca“ do trilogije „Mračna kula“. Stiven King je danas prepoznatljivo ime u svim zemljama sveta, a njegova dela prodata su u više od 350 miliona primeraka.
Oni koji ga dobro poznaju kažu da je Stiven King privatno zanimljiv koliko i njegovo delo. Slavni pisac, pak, za sebe tvrdi da je „labilna i zavisna ličnost, u večnoj borbi sa ličnim demonima i fobijama“. Uz pomoć psihijatra godinama se leči od paranoje, ali lista njegovih fobija tu ne staje - ima strah od insekata, zatvorenog prostora, zmija, pacova - i, što je najneverovatnije - od mraka! „Mraka se ne bojim samo kad pišem o njemu“, kaže King i to dokazuje svojim knjigama u kojima se najveći užasi dešavaju pod okriljem tame.
Stiven King je bivši alkoholičar, ali i bivši zavisnik od kokaina i cigareta. Po sopstvenom priznanju, ranija dela pisao je pod uticajem alkohola i droga i tog perioda gotovo se i ne seća. Kaže da „spas od smrti“ duguje svojoj vernoj supruzi Tabiti King koja mu je pomogla da ostavi opasne poroke. Nedugo posle lečenja od zavisnosti, King je 1999. umalo poginuo kada je na njega naleteo džip dok je šetao u blizini svoje kuće. Udarac ga je odbacio nekoliko metara niz ulicu. King je slomio kuk, koleno, rebra i levu nogu na nekoliko mesta, a ozbiljno je povredio i kičmu.
Izmučen brojnim terapijama, majstor horora je 2002. objavio da - prestaje da piše! Na radost njegovih obožavalaca, depresija u koju je uronio posle nesreće je prošla, pa je King 2006. objavio roman „Mobilni telefon“. Mada poslednjih godina u redovnim razmacima štampa nove knjige, ovaj bestseler pisac tvrdi da „piše mnogo sporije i teže i da svaka knjiga može biti njegova poslednja“.
HOROR U HOLIVUDU
MALO je autora čiji je toliki broj knjiga ekranizovan, kao što je to slučaj sa delima Stivena Kinga. Ne samo što su scene horora oživele na filmskom platnu, već se danas većina filmova, snimljenih po Kingovim romanima, smatra remek-delima koja prevazilaze horor žanr. Filmovi „Keri“, „Isijavanje“, „Beda“, „Kristina“, „Bekstvo iz Šošenka“, „Zelena milja“ osvajali su Oskare, Zlatne globuse i druge vredne nagrade, a za većinu njih King je sam pisao scenario. Nema sumnje da holivudska „sudbina“ čeka i nastavak „Isijavanja“.
SKROMNI MILIONER
UPRKOS tome što je jedan od najbogatijih pisaca na svetu, Stiven King slovi za izuzetno skromnog čoveka. Veći deo života provodi povučeno na svom imanju u gradiću Bangor, u Mejnu. Obučen u „leviske“ i patike sa prijateljima u lokalnim kafićima gleda bejzbol. Veliki je fan Red soksa, pije samo „pepsi“ i vodu, a kada ne piše provodi vreme u dugim šetnjama sa suprugom. „Ja sam potpuno normalna osoba, sve dok ne sednem za radni sto. Onda postajem čudovište“, kaže poluozbiljno King. Novosti
|
|
|
|
|
|
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Konstantin Veliki u stripu
„Kraljevstvo krvi“, prvi deo bestselera Dejana Stojiljkovića pretočenog u devetu umetnost. Prva adaptacija jednog srpskog romana mogla bi da razbije mnoge predrasude o stripu kao šund literaturi
SRBIJA, Drugi svetski rat, nacisti su na tragu najveće tajne Konstantina Velikog... reči su dobro poznate onima koji su tragali za tajnom Konstantinovog raskršća, ne ispuštajući iz ruku istoimeni roman Dejana Stojiljkovića. Međutim, sada nas sa korica u ponovljenu (ili sasvim novu) avanturu mame i reči: „Dobrodošli u jedan novi svet; jer ovoga puta, tajne će se pred vama otkriti ne samo kroz reči već i kroz sliku.“ Da, jedan od najčitanijih srpskih romana poslednjih godina pretočen je u roman, ali onaj sa prefiksom „grafički“, ili narodski rečeno - strip.
Scenario za ovu strip adaptaciju domaćeg hit romana, prvu u istoriji srpske kulture, potpisuje sam pisac Dejan Stojiljković čiji novi roman „Duge noći i crne zastave“ upravo obara rekorde u prodaji. Tako je ovaj kreativni Nišlija doživeo ostvarenje svoje velike želje, da njegovo delo oživi i u mediju čiji je veliki ljubitelj i poznavalac, te u čijoj promociji učestvuje ne samo kao čitalac već i kao scenarista, teoretičar i kritičar stripa.
- Moja knjiga mogla je da bude pretočena ili u loš film ili u dobar strip, a imao sam sreće da se dogodi ovo drugo - rekao je Stojiljković držeći u rukama svoj romansijerski prvenac, sada u sasvim novom mediju.
Stara priča je u ovom, novom okruženju dobila posve drugačiji oblik i novu dimenziju. Od literarnog predloška, strip se razlikuje ne samo po pitanju naracije i grafizma već i u tome što u njemu postoje delovi priče kojih uopšte nema u romanu, što ga čini potpuno samostalnim, autohtonim delom podjednako interesantnim onima koji poznaju radnju „Konstantinovog raskršća“ i onima koji se prvi put susreću sa ovim naslovom.
BOGATO „KRALJEVSTVO“
PRVI, objavljeni, od tri planirana dela grafičkog romana naslovljen je „Kraljevstvo krvi“. U sledeća dva nastavka biće obuhvaćena radnja romana, uz mnoštvo dodatnih materijala i novih scena, poput prologa sa Konstantinom Velikim kao glavnim protagonistom. „Kraljevstvo krvi“ obogaćeno je i sa dva eseja na temu Konstantina Velikog i okultne nacističke organizacije Anenerbe, kao i pripovetkom „Mrtve stvari“ koju su ilustrovali Dražen Kovačević i Milorad Vicanović Maza iz Republike Srpske, obojica poznati i priznati crtači u Francuskoj.
„Kroz Deksinu višeslojnu priču defiluju karakteri - nipošto ’likovi’, od istorijskih ličnosti preko zbilja postojećih znanih osoba poput pokojnog oca Predraga Živkovića - Tozovca ili pokojnog Šabana Bajramovića kao tek deteta, do ubogih večitih ’čekalaca’ na ’južnoj pruzi’ kojom vazda kasne povesni vozovi koji nikuda ne idu. Sve to Stojiljković - malo je reći maestralno - tka u južnosrpski ćilim užasa, krvi, patologije, fantazmagorije, zla, beznađa, delom umrtvljenih a delom proključalih emocija, poroka - i časti, muževnosti i valjanosti koje pokreću individualni karakteri živih ljudi zanavek nastanjenih u svetrajanju između korica - sada pred vama izvanrednog stripa ’Konstantinovo raskršće’, koji diše punim životom uz svoj romaneskni izvornik“, navodi u predgovoru Bojan M. Đukić, veliki strip aktivista i autor.
Te upečatljive karaktere, ponegde skicirane u istorijskim zapisima ali uvek „docrtane“ Stojiljkovićevim perom, sada je i bukvalno „iscrtao“ Dragan Paunović, „majstor stripa u formiranju“ a već formirani slikar, čiji je stripovski (crtački) prvenac „Družina Dardaneli“ bio najprodavaniji domaći strip prošle godine.
- Nije za čuđenje što je isti Dragan ubrzo po završetku originalnog albuma „Družina Dardaneli“, pozvan da jezikom stripa ispriča tegobnu, gnusnu, patološku priču o mističnoj opsesiji, paralelnoj istoriji, drugačijem poimanju življenja bez života i smrti bez umiranja... Dejan Stojiljković je tačno znao koga treba pozvati da „Raskršće“ ispriča osobitim pristupom sekvencijalnosti koja nije puko „prepričavanje kroz slike sa minimumom teksta“ već potpuno novi stvaralački čin - smatra Đukić.
Stojiljković, pisac hit romana, sada u ulozi scenariste adaptacije svog prvog bestselera, kaže da su naši književni kritičari u „Konstantinovom raskršću“ odmah „registrovali“ poetiku stripa, stripovski način izlaganja priče.
- Neki su to isticali kao pozitivan aspekt romana, dok su oni drugi to tumačili rečima: „Eto on piše po uzoru na neke strip autore, a strip literatura je loša literatura, literatura za loše đake...“. Ja jesam pisao pod uticajem Nila Gejmana i Frenka Milera, ali sam pisao i pod uticajem Crnjanskog i Andrića - kaže Dejan, dok Paunović priznaje da je, pre stupanja na teritoriju devete umetnosti, i sam imao gard prema stripu i njegovoj „umetničkoj“ vrednosti (literarnoj ali i likovnoj).
Paunović dodaje da nije mogao da odbije poziv da potezima svoje olovke „oživi“ roman koji ga je oduševio kao izuzetno jasan za vizuelnu naraciju i izazovan za ekranizaciju.
- Tek kasnije su na scenu stupili sebični razlozi i argumenti, kada sam shvatio koliki je značaj ovog romana i uvideo koliki odjek njegova adaptacija može i mora imati na našoj strip sceni - navodi ovaj crtač.
Dejan Stojiljković pak ističe da je ovo pokušaj da pokažu kako strip ni u kom slučaju nije nekakva bezvredna literatura, već punopravna umetnost koja i te kako korespondira sa književnošću.
- Prva adaptacija jednog srpskog romana mogla bi da razbije mnoge predrasude o stripu kao šund literaturi, da privuče sasvim novu publiku, ljude koji nikada u životu nisu otvorili niti bi im palo na pamet da uzmu u ruke neko ostvarenje devete umetnosti jer ga ne smatraju pravom umetnošću - smatra autor „Konstantinovog raskršća“. Novosti
|
|
|
|
|
|
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Novi roman Dena Brauna
Američki pisac najavio novi roman, a njegova popularnost je i dalje svetski fenomen. Čitaoci očekuju nove avanture glavnog junaka, profesora Roberta Langdona
DOKTOR za hitove, američki pisac Den Braun, šturo je najavio da piše novi roman, vest je brzo proletela svetom i napravila pravu pometnju među obožavateljima. Autor romana „Da Vinčijev kod“ koji je širom planete prodat u više od 80 miliona primeraka, rekao je da ponovo sprema avanture svog junaka Roberta Langdona, harvardskog profesora i stručnjaka za simbole.
Braun je Langdona već vodio kroz lavirinte i tajne „Anđela i Demona“, „Da Vinčijevog koda“ i „Izgubljenog simbola“, a ovi misteriozni trileri koji oduzimaju dah odigravali su se u Rimu, Parizu i Vašingtonu. Publika je već u ekstazi i ne može da izdrži da sazna šta će se dešavati u četvrtoj epizodi, i u kom gradu! Slavni pisac tradicionalno malo govori o novim planovima i podatke o novom romanu krije „kao zmija noge“. Odao je samo podatak da je utrošio proteklih godinu i po dana na istraživanje, a da je pisanje sada već uveliko u toku.
- Roman će biti smešten u Evropu, u najuzbudljivije mesto u kome sam ikad bio - rekao je nedavno Braun novinarima U Nju Hempširu, u kojem je odrastao, i - to bi bilo to.
Fenomen popularnosti romana ovog pisca razmatra se godinama unazad i mnogobrojni tumači, „braunolozi“ pokušavaju da defiruju Braunov kod. Te knjige redom ruše sve rekorde. Poslednji roman u nizu, „Izgubljeni simbol“, za samo 24 sata otkako je ušao u štampu, prodat je u milion primeraka!
Svako vreme, po mišljenju dr Aleksandra Gajića, ima predstavnike popularne književnosti, koji temama svojih priča i pristupom njima pogađaju želje i interesovanja publike. Žanr detektivskih misterija, tj. spoj avanturističkog i kriminalističkog žanra, jedan je od najzastupljenijih u pop-literaturi.
- Den Braun je ovom spoju dodao momente zavodljivih teorija zavera i alternativnih (para)istorija u kojima se mešaju predstave naučne egzaktnosti sa parareligijskim i mističnim temama što, inače, bujaju u nju ejdž pseudoreligijskim pokretima tako bliskim današnjim površnim konzumentima popularne kulture. Ne treba prenebregnuti ni da je on pripovedač koji ume da konstruiše zabavno, uzbudljivo štivo izražavajući se na jednostavan način, pristupačan prosečnom čitaocu, te da i „velike“, misteriozne teme, i „stručna pitanja“ upravo prilagodi opsegu poimanja savremenih konzumenata pop kulture - kaže za „Novosti“ Gajić, naučni saradnik Instituta za evropske studije i autor zapažene knjige „Korporativna nostalgija“, koja se bavi kulturnim pojavama naše epohe.
Ovaj spoj se tako pokazao dobitnom kombinacijom i odatle velika čitanost i popularnost ovog pisca. Ali to nije sve. Braunova popularnost je, smatra naš sagovornik, tim veća jer je potenciranjem parahrišćanskih i antihrišćanskih motiva preuzetih iz savremenih mitova koji su predstavljeni kao „tajna istorija“ a koji demistifikuju (u stvari poriču) tradicionalna hrišćanska uverenja (kao ono što je preostalo od hrišćanske vere) uzburkao duhove, probudio reakcije i osude - i tako dobio dodatnu reklamu za sopstvene romane. „Da Vinčijev kod“ je zbog svega toga postao bestseler.
- Treba još dodati da Braunovo literarno „nepravoverje“ nije nešto što ide mimo mejnstrima, koji je takođe nehrišćanski, već od njega dobija znatnu medijsku i drugu „logističku podršku“. U stavovima, prikazanim kao „nepobitne činjenice“ u njegovim romanima, vide se tek drugorazredni istorijski i naučni falsifikati, brojne netačnosti i nagađanja koja mogu samo da zasene prostotu - kaže Gajić.
VELIKO PLATNO
NA veliko platno, inače, dospeli su „Anđeli i demoni“ i „Da Vinčijev kod“. U ovom poslednjem koji je zaradio više od 700 miliona dolara, Langdona je igrao oskarovac Tom Henks.
Mnogobrojni književni kritičari, pa i naš sagovornik, drže da romani Dena Brauna nemaju nikakvu ozbiljnu literarnu vrednost mimo toga što su reprezenti popularne zabavne literature, gde se ukršta više njegovih žanrova. Stilski i sadržajno krajnje skromni (u tome se uglavnom slaže sva stručna kritika) oni, po Gajićevom mišljenju, imaju neophodnu dozu uzbudljivosti i intrigantnosti na koju su svikla publika mahom okrenuta holivudskim trilerima.
- Uzbuđenju doprinose avanturistički i detektivsko-misteriozni i „kriptografski“ momenti Braunovih priča. Svi ti elementi su već dosta puta viđeni u popularnoj literaturi, ali ne u takvom spoju i u tolikoj meri vezano za krupne „teorije zavere“ i to je ono što intrigira. Prema tome, eventualna tematska inovacija koju je Braun uneo u već postojeći žanrovski „crossover“ jeste to što je konspirološke teze izneo iz ezoterijskih i paranaučnih studija i preneo ih u svet zabavne književnosti - kaže Gajić.
Ta zabavna književnost je sastavni deo zabavnog dela popularne kulture. Njen udeo je „manjinski“ u odnosu na vizuelno stvaralaštvo (film, kompjuterska animacija, spot, TV) i po obimu i dubini uticaja, ali je ipak značajan. Zašto?
- Zato što se, sa jedne strane, kroz zabavnu, „lepu“ književnost popularizuju uže, ozbiljne i stručne, te parastručne teme koje pre toga dosežu samo do „užeg“ kruga čitalaštva što je u stanju da prati i proučava stručnu i parastručnu literaturu, i zato što se sa druge strane, „uspeli“ sadržaji zabavne književnosti pretvaraju u scenarističku podlogu koja se posle ekranizuje u vizuelnim medijima. Po njima se snimaju filmovi, serije i prave kompjuterske igre. Filmska ekranizacija dve najčitanije Braunove knjige tipičan je primer obe tendencije - objašnjava Gajić. Novosti
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Gordana Kuić piše novu knjigu
Čuvena autorka bestseler romana Miris kiše na Balkanu, Cvat lipe na Balkanu, Legenda o Benjaminu Baruhu, za predstojeći Sajam knjiga priprema devetu knjigu – zbirku priča Sa druge strane noći.
Radnja ovih priča obuhvata period od šest vekova, od 15. do 21. veka. Smeštene u Beogradu, Jerusalimu, Banjaluci, Lisabonu, Fezu, Palermu, Firenci, Sarajevu, u vozu na putu za Niš, priče govore o dogodovštinama malih i velikih ljudi različitih uzrasta, obrazovanja, temperamenta i sklonosti.
- Pisala sam o junacima pokatkad veselim, pokatkad tužnim, upravo onakvim kakav je i sam život; o stanju svesti i duha različitih osoba u različitim vremenima, o uvek nestalnim istorijskim (ne)prilikama, o bežanju, seljenju, o ostajanju, o baštini, o (ne)poštenju, o borbi za opstanak, o krivici i kajanju, o ljubavi i maštanju – kaže Gordana Kuić i dodaje:
- Napisala sam ove priče da biste razmišljali. Uživali, saznali, uporedili se, osmehnuli i uzdahnuli. Story _________________ 
|
|
|
|
|
|
|
Joo
|
|
Pridružio se: 05 Jun 2012, 20:19
Postovi: 16
|
Vedrana Rudan: Molim drkadžije da ne kupuju moju knjigu
Vedrana Rudan, popularna književnica koju često prati epitet „kontroverzna”, dolazi danas u Beograd gde će 8. juna promovisati najnoviju knjigu „Kosturi okruga Medison”, za koju kaže da je njen prvi ljubavni roman. Dva ljubavna trougla su središte radnje nove knjige Vedrane Rudan
U duhovitom, slojevitom, oporom i pitkom romanu „Kosturi okruga Medison” Vedrane Rudan (izdavač VBZ) prepliću se dve ljubavne priče, odnosno dva ljubavna trougla u čijim središtima su majka i ćerka.
Govoreći o tome šta ju je opredelilo da svoje pero preusmeri u te vode, kaže: „Dosta mi je krvi, bijede, rata, poželjela sam da napišem knjigu u kojoj likove samo ljubav mori.”
Svojevrsni najvažniji „sporedni junaci” vašeg romana su (ženska) hrabrost da se prenebregnu društvene norme, razobličavanje laži i licemerja, seks i kao muka i kao psihoterapija i kao težak fizički rad...
- U knjizi razvlačim dvije teme. Prva, u kojim godinama žena ima pravo reći seksu ne, ma koliko njen stari partner mislio da je u najboljoj formi. Znam mnoge žene mojih godina koje nemaju hrabrosti staviti točku na radnje koje bi njihove muževe mogle dovesti do orgazma da nisu u sedamdeset i nekoj. Seks s godinama za udanu ženu postaje velika tlaka. Evo, prva sam koja o tome piše. Druga tema romana je kako se osjeća žena koja se istovremeno tuca sa mužem i ljubavnikom.
Javno ste, citiram, zamolili „drkadžije da ne kupuju roman ‘Kosturi okruga Medison’”?
- Da, zaista molim drkadžije da ne kupuju moju knjigu, oni ionako imaju sve što im treba. Dešnjaci desnicu, ljevaci ljevicu, blago njima. Sami su svojih tijela gospodari. Drkanje je vjerojatno najbolji seks jer nakon njega nikome ne moraš nježno zahvaljivati.
Blic - T.Njezic
|
|
|
|
|
|
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Ljiljana Habjanović Đurović: Drame tri hrabre žene
Spisateljica o novom romanu „Sjaj u oku zvezde“, literarnom svedočanstvu o snazi vere. Priča o caricama Irini i Teodori i ikonopiscu Liliji koje su branile hrišćanstvo
Novi roman Ljiljane Habjanović Đurović (1953) „Sjaj u oku zvezde“ koji se u subotu pojavio iz štampe, u izdanju „Globosino Aleksandrije“, u najkraćem predstavlja uzbudljivu priču o snazi vere kroz sudbine tri istorijske ličnosti, vizantijskih carica Irine i Teodore i ikonopisateljke Lilije. Radnja se događa u drugoj polovini osmog i prvoj polovini devetog veka kada su se ove tri hrabre žene usudile da odbrane hrišćanstvo u vreme pretvaranja crkvi u magacine i konjušnice, i najstrašnijeg kažnjavanja ikonoljubaca čija su uverenja proglašavana za najcrnju jeres.
Ovo je 11 roman najtiražnije srpske spisateljice u poslednjih petnaestak godina čije su dosadašnje knjige prodate u milion primeraka, a pet puta su bile najčitanije u bibliotekama Srbije.
* Šta je bio podsticaj i razlog da se prihvatite ovako složene teme?
- Tokom boravka u Svetoj zemlji, septembra 2004. godine, jednoga dana bili smo najpre na grobu Presvete Bogorodice, a potom na grobu Gospodnjem. Kada smo se vratili u hotel moji muž i sin otišli su u svoju sobu, a ja u svoju. Legla sam, ispunjena radosnim mirom i nekako čudesno laka. Tada sam čula misao: „Napiši knjigu o slikarki ikona koja je živela u Vizantiji i koja je oslepela. Naslov neka bude „Sjaj u oku zvezde“.
NOVI ČITAOCI
* Svake godine obnavljate neke od svojih romana, što nije uobičajeno?
- To govori dve stvari, koje doznajem i od čitalaca: Prvo, da sa svakom novom knjigom stičem nove čitaoce, koji se onda vrate starim naslovima. I drugo, da imam mnogo čitalaca među mladima. Moji romani „Javna ptica“, „Ana Marija me nije volela“ i „Iva“ stariji su od svojih najmlađih čitalaca.
* U to vreme radili ste na romanu „Svih žalosnih radost“, a potom ste napisali „Zapis duše“ (2007)...
- Dok sam završavala roman „Voda iz kamena“ leta 2009, znala sam da je vreme za „Sjaj u oku zvezde“. Istoga dana kada sam rukopis predala u štampariju, počela sam da čitam studiju akademika Lazarova „Istorija vizantijskog slikarstva“. I videla sam da je najznačajniji trenutak te istorije bio sukob između onih koji su poštovali i voleli ikone i onih koji su ih uništavali. Jer je taj sukob zadirao u samu suštinu hrišćanske vere - ovaploćenje Boga Sina i Njegovu dvostruku prirodu. Pošto su protivnici ikona bili carevi i carskom voljom postavljani patrijarsi, ljubitelji ikona i ikonopisci su surovo proganjani. To je bila savršena osnova za jednu slojevitu i višedimenzionalnu priču.
* S obzirom da se radi o istorijskom romanu, trebalo je uložiti dosta truda da se istraže arhive i iščitaju knjige?
- Dok istražujem, ja se dalje obrazujem. Istovremeno, to istrajno i pažljivo proučavanje građe, ali i poštovanje istorijske istine dok pišem, čine moje romane verodostojnim. Tako se i „Sjaj u oku zvezde“ može čitati kao pouzdano svedočanstvo o ovim događajima koji su potresali Vizantijsko carstvo i hrišćansku crkvu dugih 125 godina. Period u kome se odvija radnja romana, veoma je značajno doba i u građanskoj istoriji i u istoriji hrišćanske crkve. U to vreme pojavile su se znamenite istorijske ličnosti i izvan Vizantije, poput franačkog kralja Karla Velikog i arapskog kalifa Haruna Al Rašida. U borbi za prevlast nad hrišćanskim svetom sukobili su se prosvećena i uređena Vizantija kao naslednik Konstantinovog Istočnog Rimskog carstva, i varvarski zapad koji uvodi nova pravila u do tada jedinstvenu veru, što će u narednom veku dovesti do podele u hrišćanskoj crkvi, koja i danas traje.
NA DVANAEST JEZIKA
* Vaše knjige se sve više prevode. Kakvi su odjeci?
- U inostranstvu je do danas objavljeno 25 mojih knjiga na 12 jezika u 35 izdanja. Još nekoliko je u pripremi ili u štampi. „Igra anđela“ je proglašena za najbolju stranu knjigu objavljenu u Rusiji 2010. godine, a dobila sam i najprestižniju književnu nagradu slovenskih zemalja - nagradu „Zlatni vitez“. Organizatori jednog festivala ženskog stvaralaštva u Italiji za moto su uzeli citat iz „Ženskog rodoslova“, uredno potpisan mojim imenom. Recenzent romana „Igra anđela“ U Italiji je istakao: “Njene knjige treba ‘jesti’ kao hleb naš nasušni da bismo pokušali da budemo bolji.“
* U romanu ste veoma uspešno predstavili raskošni svet Vizantije, kojim ste, očigledno, impresionirani?
- O Vizantijskom carstvu koje je počivalo na idealnoj sintezi grčke umetnosti, rimskog prava i hrišćanske vere, i trajalo 12 vekova, malo znamo, a njegovi smo baštinici. Čitajući dokumenta još jednom sam se uverila da je u svakom značajnom događaju u istoriji hrišćanstva veoma važnu, ponekad i presudnu ulogu, imala neka žena. Tako je bilo i sa borbom i pobedom nad ikonoborstvom. Zato sam odlučila da uz priču moje slikarke ikona u romanu pratim i priče još dve žene, carice. Ali istorijska građa i dramatične i čudesne priče glavnih junakinja samo su okvir i osnova za duhovni deo knjige.
* Vaše junakinje Irina i Teodora streme istom cilju, ali na različite načine?
- Bile su žene i majke vizantijskih careva ikonomrzaca. Njihove sudbine su slične. Njihova ljubav prema ikonama i zaveti Presvetoj Bogorodici istovetni. Njihov cilj isti - povratak poštovanja ikona. Ali njihove prirode su različite. Puna različitost tih priroda oštro će blesnuti kada svaka od njih, u trenucima istinske drame, mora da spasava dušu najmilijeg - Irina dušu svoga sina, Teodora dušu svoga muža. Irina se opredeljuje za zločin, Teodora za ljubav.
Irina je jedina žena koja je potpisala dokument vaseljens-kog sabora, i to Sedmog, najvažnijeg, kojim je, kroz proglašenje pobede nad ikonoborstvom, ozvaničena i kanonizovana pobeda vere nad svim jeresima. Uspomenu na Teodorin podvig i pobedu Crkva i danas proslavlja litijom u prvu nedelju Vaskršnjeg posta, a taj praznik se zove Nedelja pobede pravoslavlja. Ovde se ne radi o pobedi pravoslavlja nad katoličanstvom, već „pobeda pravoslavlja“ označava pobedu prave vere nad zloverjem.
* Kroz trud vaše junakinje Lilije da savlada ikonopisanje ukazali ste i na večnu muku stvaralaštva, praćenog najrazličitijim sumnjama?
- Lilija stvara ispunjena ljubavlju prema Majci Božjoj. Slika ikone i kada je ikonopisanje zabranjeno, i kada mnogi umetnici prihvataju da se odreknu sebe i svoga dela, da odbace dar Božji kako bi primili darove carske. Ona zna da je „vera osnov svega čemu se nadamo, potvrda stvari nevidljivih“, kao što piše u Jevanđelju i živi po istini da „ne vredi čoveku da zadobije čitav svet ako duši svojoj naudi“.
Sve što osećam i znam o stvaralaštvu i veri, sve što mi se dogodilo, i ono što sam preživljavala u sebi, utkala sam u ovaj roman i lik ikonopisateljke Lilije. Njene sumnje i strahovi, zanosi i nadahnuća, neprestana borba da očuva plamen Duha u sebi, osećaj bogoostavljenosti i osećaj prisustva Duha Svetoga, moji su. Znam da ću još pisati. Znam i šta. Ali usuđujem se da kažem da je „Sjaj u oku zvezde“ moj roman-testament, a Lilija - to sam ja! Novosti
|
|
|
|
|
|
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Vukov rječnik kao roman
Matica Srpska iz Novog Sada objavila treće kolo antologijske edicije „Deset vekova srpske književnosti“. Miro Vuksanović: Skladnost i ravnomerna zastupljenost svih oblasti i žanrova
VELIKI izdavački i kulturni poduhvat, antologijsku ediciju „Deset vekova srpske književnosti“ Izdavački centar Matice srpske nastavio je trećim kolom, u deset knjiga, koje je upravo izašlo iz štampe. Ovaj moćni izbor iz naše sveukupne pisane reči finansijski su podržali Pokrajinski sekretarijat za kulturu i Ministarstvo kulture, kao i medijski sponzor „Večernje novosti“.
- Dok sam komponovao predloge za ovo kolo, imao sam na umu nekoliko činjenica, od kojih odvajam najvažniju: skladnost i ravnomernu zastupljenost svih oblasti i žanrova - kaže za „Novosti“ Miro Vuksanović, glavni i odgovorni urednik, predstavljajući objavljena dela.
Zajednička knjiga Stefana Prvovenčanog, Domentijana i Teodosija predstavlja vrhunska dela srpske žitijne književnosti, kako je zapazio u recenziji urednik Tomislav Jovanović. Predgovor priređivača, prof. dr Ljiljane Juhas Georgijevske, komponovanje tekstova i naučnih dodataka, čine lepu celinu sa esejima Kašanina, Radojčića, Bogdanovića, Vitić. Zanimljiv poetski venac isplela je prof. dr Ljiljana Pešikan Ljuštanović, priređujući „Lirske narodne pesme“, čiji izbor, po Vuksanovićevom mišljenju, liči na ispiranje zlatnih pločica. Vrednost ovoj knjizi daju i prilozi Hatidže Krnjević, Miodraga Pavlovića i Marije Kleut.
30 KNjIGA
do sada je objavljeno 30 knjiga, od kojih svaka ima antologijski izbor iz dela pisca, novi predgovor, hronologiju, bibliografiju... Uređivački odbor izdvojio je za prvu seriju 120 naslova, dok je za drugu predvideo pisce 20. i 21. veka, kojima će biti priključena dela istoričara književnosti, kritičara i esejista.
Knjiga „Branko Radičević“ donosi poeziju prvog Vukovog lirskog saradnika u dva simetrična kruga, koje je priredila dr Tatjana Jovićević. Tekstovi o Branku iz pera Vulovića, Pavla Popovića i mladog Vladušića, osvetljavaju veselu i elegičnu romantičarsku poeziju. Obiman književni rad Jovana Jovanovića Zmaja, od „proba pera“ do „slavujskih stihova“, dr Tatjana Popović ogradila je u devet povezanih krugova. Takvom izboru vrednost daju i eseji o Zmaju Jovana Skerlića i Svetozara Petrovića.
Između dva rata važan pisac, koji je jedno vreme bio prećutkivan, kažnjen, pa pomilovan, Dragiša Vasić dobio je svoje pravo mesto u ovom izboru. Priređivač dr Marko Nedić načinio je dobar izbor s „Crvenim maglama“ uokvirenim pripovetkama. Vasićevo delo tumače Nikša Stipčević i Aleksandar Jovanović. I u ovom kolu, treći put dr Slavko Gordić birao je odakle je najteže odabrati, iz dela Ive Andrića, koje je progovorilo na 49 jezika na svim meridijanima. U knjizi je „Travnička hronika“, a ispred nje početne knjige velikana „Edž Ponto“ i „Nemiri“. Vrednost knjige zaokružuju eseji Milana Bogdanovića i Miroslava Bekera. I Miloš Crnjanski je dobio još jednu knjigu, ovoga puta to su „Seobe“ (druga knjiga), praćene naučnom aparaturom, predgovorom i tekstovima Nikole Miloševića i Mila Lompara.
BEZ POLITIČKIH OGRANIČENjA
UREĐIVAČKI odbor edicije „Deset vekova srpske književnosti“ imenovan je pre tri godine. - Odvažilo se nas jedanaestoro da osmatramo sa naše civilizacijske uzvišice, ukrštanjem nekadašnjih i savremenih merila, u korist ovih drugih - ističe Vuksanović. - Da osmotrimo celinu srpske usmene i pisane književnosti, na svim njenim jezičkim oblicima, pod svim imenima srpskog jezika, po savremenom pravopisu; da okupimo glavne znakove - knjige i imena - ono što je nezaobilazno; da s drugima bez nadgornjavanja delimo ono što je zajedničko, da ne priznajemo politička ograničenja kao književne granice, da srpsku književnost stavimo u evropski kontekst...
Poetsko i prozno, esejističko delo Rastka Petrovića probrala je i na pregledan i primamljiv način čitaocu predstavila Bojana Stojanović Pantović. Svoj izbor je okarakterisala kao „spoj arhaičnog i modernog“, a dodala mu je zanimljiva viđenja Jana Vježbickog, Svetlane Slapšak i Tatjane Rosić. Svom omiljenom pretku Bogdanu Popoviću, vratio se Predrag Palavestra, autor kapitalne „Istorije srpske književne kritike“ (1768-2007). U knjizi je dao čuvenu Popovićevu „Antologiju“, a uz nju odabrao oglede antologičara, koji se i danas izdvajaju u srpskoj književnoj građanskoj misli. Tekstovi Dragana M. Jeremića i Branka Lazarevića dopunjuju vrednost ove knjige. Zanimljivost ovog kola je „Srpski rječnik, ili azbučni roman Vuka St. Karadžića“, koji je priredio Miro Vuksanović.
- To je zbornik različitih književnih žanrova i na književni način opisanih istorijskih, geografskih, mitoloških i srodnih pojava i događanja. Čita se kao naročit etnografski leksikon. Ogledalo je narodnog duha, njegove tragičnosti i humora, nespretne dovitljivosti i spretne prostote, poezije i proznih oblika svevidećih vrsta. U njemu je azbučni roman začetnik - kaže Vuksanović. - Odabrao sam književne primere iz dva izdanja Rječnika, iz 1818. i iz 1852, uazbučene, i tako smo dobili novo Vukovo književno delo, roman koji je prethodnik savremenog rečničkog i enciklopedijskog romana u srpskoj književnosti. Novosti
|
|
|
|
|
|
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Tajna Ajnštajnove i Milevine vanbračne ćerke
Knjiga Mišel Zekhajm „Ajnštajnova kći“, priča o zlosrećnom detetu, baca senku na legendu o genijalnom naučniku
ZA postojanje vanbračne kćerke Alberta i Mileve Ajnštajn, po imenu Lizerl, saznalo se tek krajem osamdesetih godina po objavljivanju njihovih ljubavnih pisama sačuvanih u arhivama Ajnštajnovih dokumenata, poverenih na staranje Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu.
Intrigantnu priču o traganju za dokazima o sudbini tog zlosrećnog deteta, predstavila je Amerikanka Mišel Zekhajm, slikarka iz Grinič Vilidža, u knjizi „Ajnštajnova kći“, koju je na srpskom objavila izdavačka kuća „Admiral buks“, u prevodu Gorana Skrobonje.
Ovo delo, po rečima prevodioca, otkriva mnogo toga, ne samo o međusobnim odnosima i bračnom životu Mileve i Alberta, već i o društvenim prilikama i običajima koji su vladali početkom dvadesetog veka u zemljama Srednje Evrope.
- Sama činjenica da je Mileva zatrudnela pre udaje za Alberta bila je ogroman teret i za nju i za njenu porodicu. Upravo zbog toga, devojčica po imenu Lizerl (Elizabeta od milja) skrivana je na imanju Milevinog oca u Kaću, da bi veoma brzo nestala bez ikakvog traga - kaže za „Novosti“ Skrobonja.
Po njegovim rečima, Albert Ajnštajn i Mileva u knjizi Zekhajmove, nisu prikazani na posebno nov način (premda se može iz teksta osetiti blaga feministička pristrasnost spisateljice prema Milevi i prećutna osuda Albertovih postupaka prema njoj), ali društveni kontekst u koji je smeštena priča o potrazi za Lizerl i njenoj sudbini možda je presudan za to da se „Ajnštajnova kći“ ističe u moru biografskih knjiga o najvećem naučniku 20. veka.
- Nije nikakva novost to da Ajnštajn nije bio bogzna koliko prijatno ljudsko biće. Sa genijima je obično tako - i pored ogromnog doprinosa čovečanstvu, oni su ipak samo ljudi, sa vrlinama i manama koje ponekad upravo zbog slike kakvu javnost ima o njima mogu da deluju prenaglašeno i neočekivano. „Ajnštajnova kći“ se dotiče te ljudske Albertove dimenzije upravo onoliko koliko je to neophodno za pripovest o potrazi za Lizerl, i više pojedinosti o njegovom karakteru sigurno se može pronaći u drugim biografskim knjigama. Ovde je fokus, ipak, ponajpre na Milevi, njenoj porodici i neprilikama do kojih je dovelo Lizerlino rađanje u potaji, daleko od očiju sveta. Zekhajmova se, naravno, dotiče i Albertovog naučnog rada i Milevinog doprinosa, ali samo uzgred. Ovde je u centru pažnje ljudska drama ovog slavnog bračnog para, što ceo tekst čini još zanimljivijim za čitaoce - kaže prevodilac ove knjige.
Lizerlina sudbina trajno je obeležila i bacila senku na Albertov i Milevin zajednički život. I premda su posle Lizerl imali dva sina, Hansa Alberta i Eduarda, iz dokumenata i Milevinih pisama provejava duboka melahnolija zbog sudbine njihovog prvog deteta kojem su se - onako mladi i zaljubljeni - toliko radovali, da bi ono kasnije, po rođenju, zagonetno nestalo bez traga. Albert je bio u prilici da se oženi Milevom tek posle smrti svog oca, i poznato je da Milevu Albertova majka nije nikako mogla da podnese, ali se on makar poneo prema njoj odgovorno i uzeo je za ženu premda je njegovo neposredno okruženje bilo protiv tog braka.
Međutim, kako podseća naš sagovornik, ta veza je bila osuđena na propast, uglavnom zbog Albertove sklonosti da juri za suknjama. Tišina u vezi sa Lizerl koja je odlikovala komunikaciju između Alberta i Mileve sve do kraja njenog života veoma je indikativna: Zekhajmova to tumači kao posledicu prerane Lizerline smrti i neprijatnu temu iz prošlosti kojom nijedno od njih nije želelo da se bavi.
Po oceni „Tajmove“ kritike, Lizerlina sudbina, kao neka nerešena jednačina, baca senku na legendu o Ajnštajnu. Priča u ovoj knjizi ispraćena je fotografijama iz ličnih arhiva. Neke od tih fotografija nikada pre nisu objavljene, kao i najintrigantnija fotografija same male Lizerl.
Deo knjige „Ajnštajnova kći“ posvećen je i Srbiji, ovdašnjem duhu i mentalitetu, prilikama i ljudima. Upravo zbog tog aspekta ova će knjiga biti izuzetno zanimljiva našim čitaocima. Zekhajmova je prilikom istraživanja građe za „Ajnštajnovu kći“ odlazila u posetu svim lokacijama bitnim za priču o Albertu i Milevi - Cirih i Bern, Budimpeštu i Beč, ali isto tako i u Novi Sad, Titel, Kać i Beograd. Tom prilikom razgovarala je sa mnogim ovdašnjim ljudima koji pripadaju široj porodici Marić, ne bi li iz razgovora sa njima uspela da dođe do zaključka o Lizerlinoj sudbini, ili da eventualno pronađe pisma, slike i druge dokumente koji bi potvrdili njene pretpostavke.
- Posebno je interesantan period u kojem je Zekhajmova boravila u Srbiji - bila je to sredina devedesetih i vreme ratova i najgorih sankcija, tako da ono što smo tada doživeli vidimo kroz prizmu jedne Amerikanke koja se bavi naučnim radom i pokušava da pronikne u socijalne mehanizme i mentalitet naroda iz kog je Mileva potekla. Meni lično su upravo ti delovi, u kojima autorka opisuje sve poteškoće, bizarnosti i gotovo egzotične prilike na koje je nailazila za vreme boravka u Srbiji, bili najupečatljiviji - ali to je dimenzija, pogled koji u čitanju ove knjige može imati samo neko s ovih prostora. Stoga je, pored priče o pravoj detektivskoj potrazi za činjenicama o zagonetnoj istorijskoj ličnosti, „izgubljenoj“ Albertovoj i Milevinoj kćerki, „Ajnštajnova kći“ istovremeno i - možda nenamerna, ali time ništa manje precizna i objektivna - studija o srpskoj tradiciji, društvenom nasleđu i izvitoperenim vrednostima u olovno doba Miloševićeve vladavine - objašnjava Skrobonja.
Pored junaka romana Mileve i Alberta, njihovih savremenika i porodice spominju se i važna imena iz kulturnog establišmenta Srbije, koje je Mišel upoznavala pri svojim dolascima u Srbiju i koji su joj otvarali vrata svojih domova, predavali važne porodične spise koji su otkrivali, ili produbljivali tajnu o izgubljenoj kćeri Ajnštajnovih. Neki od njih su Vida Ognjenović, Mila Alečković, Ivana Stefanović, direktori biblioteka, bolnica, starešine manastira... Novosti
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 237 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
