|
| Autoru |
Poruka |
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
APOLLON
(Grč. Apollon, lat. Apollo - sin Zevsa i titanke Lete, bog svetla i sunca, čuvar života i poretka, nepogrešiv strelac i vrač)
Rodio se na ostrvu Delosu, gde se njegova majka bila sklonila bežeći pred Pitonom, strašnom zmijom s glavom zmaja, kojom ju je progonila Zevsova ljubomorna žena Hera. Delos je tada bilo ploveće ostrvo koje se ljuljalo na morskim talasima i zbog toga nije bio posebno sigurno utočište. Progonjena Leta nije imala drugog izbora jer je Hera bacila na nju kletvu da ne nađe ni komadić čvrste zemlje gde bi mogla da rodi Zevsovu decu. Čim je stala na tlo ostrva, dogodilo se čudo: iz morskih dubina izronile su dve stene, od kojih je jedna zaustavila kretanje ostrva, a druga preprečila put Pitonu. Leta je zatim na gori Kint rodila blizance - kćer Artemidu i sina Apolona.
Kad je Apolon odrastao, uzdigao se sa svojim oružjem, zlatnom lirom i srebrnim lukom, u visine i krenuo u zemlju u kojoj je živeo Piton da mu se osveti zbog progona njegove majke. Našao ga je u dubokoj uvali pod Parnasom, zasuo ga kišom strela i u kratkoj borbi ubio. Njegovo telo je zakopao u zemlju da od njega ne ostane ni spomena i Pito, dotadašnje ime te zemlje promenio je u Delfi. Na mestu svoje pobede utemeljio je svetilište i proročište da u njima objavljuje ljudima Zevsovu volju.
Iako je Piton bio odvratna neman, bio je božansko biće i Apolon je morao da ispašta, tj. da se očisti od krivice za njegovo ubistvo, inače nije mogao da se prihvati svojih božanskih funkcija. Zbog toga je, po Zevsovoj zapovesti, pošao u Tesaliju i tamo osam godina služio kod kralja Admeta kao običan pastir. Posle očišćenja od krivice vratio se u Delfe, koje je posle Delosa najviše voleo. Kad se bližila zima, odvezao bi se svojim kolima koja su vukli labudovi u zemlju Hiperboreju u kojoj vlada večno proleće. To je činio svake godine: proleće i leto provodio je u Delfima, a jesen i zimu u krajevima večnog proleća, ako nije boravio među bogovima na visokom Olimpu.
Apolonov dolazak na Olimp donosio je sa sobom radost i dobro raspoloženje. Dolazio je na čelu muza, boginja lepih umetnosti, kao njihov priznati vođa. Niko od bogova nije mu bio ravan u sviranju na liri. Kad bi odjeknula njegova pesma, uzdahnuo bi i bog rata Ares. Bio je Zevsov miljenik, kao i njegova sestra Artemida, a ostali bogovi često su zbog toga bili ljubomorni na njega. Ljudi su ga poštovali iz više razloga: bio je bog svetla i sunca, a bez njih ne bi bilo života, zatim začetnik harmonije i lepote, a bez njih život ne bi imao smisla. Štitio je ljude u ratu i opasnostima, lečio ih u bolesti, brinuo se za poredak koji je uspostavio Zevs, voleo je i nagrađivao dobro, a kažnjavao zlo. Strele iz njegovog luka nikad nisu promašile. Kao osvetnice nepogrešivo su pogađale donoseći kugu. Jednako su neumitna bila i njegova proročanstva. U njima je ljudima objavljivao Zevsovu volju posredstvom proročica, posebno delfijskih, Pitije i Sibile, a i drugih proročišta. (Ako se Apolonova proročanstva nisu ispunila, krivica je, svakako, bila samo na ljudima koji nisu znali da ih pravilno protumače.)
U svetu bogova i junaka Apolon je imao istaknutu ulogu. I sam je bio junak mnogih događaja. Poznato je njegovo nadmetanje u muzici sa satirom Marsijom, koji je svoj poraz platio svojom kožom. Prilikom jednog sličnog nadmetanja s Panom, bogom šuma i pastira, kralj Mida dobio je svoje magareće uši. Slično je bilo i prilikom Apolonovog nesrećnog nadmetanja sa mladim Hijakintom, a posebno kada je reč o njegovoj okrutnoj osveti tebanskoj kraljici Niobi, kojoj je zbog uvrede njegove majke ustrelio sve sinove. U trojanskom ratu Apolon je bio na strani Trojanaca i pomagao im na sve moguće načine. Upravo je on usmerio strelu koja je Ahila pogodila u petu.
Kao svaki drugi bog i Apolon je imao brojne ljubavnice. Ali kod njih, uprkos svojoj lepoti, nije baš imao mnogo uspeha. Njegova prva ljubav, nimfa Dafna, pretvorila se pred njim u lovorovo stablo da bi se spasila od njega. Njegova nagovaranja i ponude odbile su čak i dve smrtne žene, Kasandra i Marpesa. Od njegovih potomaka najviše se proslavio trački pevač Orfej, kojeg je imao sa muzom Kaliopom, zatim bog lečništva Asklepije, kojeg je rodila njegova ljubavnica Koronida, a i Aristej, sin nimfe Kirene, koji je naučio ljude kako da uzgajaju pčele i stoku. Njenim sinom bio je smatran i Himen, bog ženidbe, pomoćnik boginje Afrodite.
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
 ADONIS
Adonis je sin kiparskog kralja Kinire i njegove kćeri Mire. On je i bog vegetacije i svega što brzo raste i umire.
Statua Adonisa u LuvruNiko mu nije bio ravan po lepoti, pa se u njega zaljubila boginja lepote i ljubavi Afrodita. Silazila je ka Adoniqwdsu na zemlju, pa je i iz ljubavi prema njemu počela se zanimati za lov, što je Adonis jako voleo. Čak mu je i sama Afrodita pomagala u lovu. Uvek mu napominjala da ne lovi divlje zveri, govoreći kako je dovoljno biti odvažan prema plašljivima, a prema hrabrima opasno je biti hrabar. Adonisu je njegova muževnost branila da sluša takve savete. Kada ga je jednom prilikom Afrodita ostavila samog, Adonis je otišao u lov na veprove, ali je to za njega bilo sudbonosno: ranjena zver ga je napala i usmrtila ogromnim očnjacima. Kada je Afrodita saznala za smrt svog voljenog, obuzela je ogromna tuga. Proklela je sudbinu, moćniju od bogova, i plačući pala na kolena pred najvišim bogom Zevsom. Molila ga je da joj dragog vrati, pa makar na kratko. Zevs se sažalio nad njom, pa je naredio Hadu, bogu podzemlja da u proleće pusti Adonisa iz svog mračnog carstva na zemlju, tako da Adonis samo pola godine ostane u podzemnom carstvu, a pola godine provodi sa Afroditom na zemlji. Priroda se tada raduje, oblači u zeleno i cveće, jer se Adonis vraća, a obuzima je tuga kada se u jesen vraća u carstvo sena.
Incest koji je predhodio Adonisovom rođenju je izazvala ljubomorna Afrodita, koja je bila ljubomorna na Mirninu lepotu i uticala da se otac i ćerka spoje. kad je kralj Kiniris shvatio prevaru hteo je da ubije ćerku i nerođeno dete. Afrodita se u međuvremenu pokajala zbog svog nedela i pretvorila devojku u stablo mirte, mač je prepolovio drvo i iz njega je izišlo prelepo dete Adonis. Afrodita je dete sakrila i predala kraljici smrti Persefoni da ga čuva. Kad je adonis odrasto sa Persefonom u podzemlju, Afrodita je zatražila da joj se vrati ali je persefona to odbila. Zamolile su Zevsa da donese odluku i on je odlučio da svakoj pripadne po pola godine, kod Persefone Adonis je provodio zimu a proleće i leto sa Afroditom.
Adonisovo rađanje i smrt simbolizuju smenu godišnjih doba.
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
 PERSEJ
(grčki: Περσεύς, Περσέως ili Περσέας) je lik iz grčke mitologije. Bio je sin Zevsa i Danaje.
Akrisije, Persejev deda, imao je samo jednog potomka, ćerku Danaju. Otišao je u proročište u Delfiju da mu proročica kaže hoće li imati sinova. Rekla mu je da neće, ali da će prvo dete njegove ćerke biti muško i da će ga on njegov unuk, ubiti.
On je odlučio da Danaju utamniči i skloni od prosaca kako se ne bi udala i dobila prorečenog sina. Zevs je, u obliku zlatne kiše, dopreo do Danajine tamnice i začeli su sina Perseja. Akrisije se bojao da ubije Zevsovog sina pa je Danaju i svog unuka prognao iz svoje kraljevine.
Persej, polubog po očevoj strani, izrastao je u lepog i snažnog mladića. Uz pomoć svoga oca, čarobnih sandala, šlema i štita odsekao je glavu Meduzi Gorgoni, najopasnijoj od tri Gorgone koja je imala moć da svakog ko je pogleda, okameni a od čije je krvi naknadno nastao Pegaz.
U Etiopiji je oslobodio Andromedu koju je boginja Atina bila privezala za stenu i prepustila na milost i ne milost morskom čudovištu. Persej se zaljubio u Andromedu i uzeo je za ženu.
Proročanstvo da će kralja Akrisija ubiti sopstveni unuk se ispunilo. Persej se vratio u rodnu kraljevinu iz koje je dugo bio izgnan po naređenju svog dede u trenutku kada se održavalo takmičenje u bacanju diska. Odlučio je da i sam učestvuje u takmičenju i bacio je disk tako snažno da je slučajno usmrtio upravo Akrisija i ne znajući da je to bio njegov deda.
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
TANATOS
(grč. Thánatos) bog je smrti, a ujedno i njezina personifikacija; Niktin i Erebov sin, Hipnov brat. U psihoanalizi, tanatos je volja za smrću kao antonim erosu kao volji za životom
Karakteristike
Hipno i Tanatos odnose Sarpedonovo tijelo, 510. p.n.e.U ranom mitološkom prikazivanju, bio je moćno ilustriran oružan mačem, s čupavom bradom i bijesnim licem. Njegov su dolazak pratile bol i tuga. Poslije je Tanatos prikazivan na ljepši način, kao prekrasan mlad čovjek, a brojni su ga rimski sarkofazi prikazivali kao krilata dječaka, slična Erosu. Tanatosa su onda prikazivali kao mlada čovjeka s crnim krilima i ugašenom, ili napola ugašenom, bakljom. Često je bio u društvu sa svojim bratom, bogom sna Hipnom.
Imao je srce od željeza i crna, ledena krila, a često ga se prikazivali kako nosi leptira.
Mitologija
Samo su dva puta ljudi izigrali Tanatosa: Heraklo ga je svladao i preoteo mu dušu Admetove žene Alkestide, a Sizif ga je vezao i i zatvorio u željeznu bačvu ili u podrum. Zeus je naredio Aresu da ga oslobodi jer su ljudi prestali bogovima prinositi žrtve. Druga inačica mita govori da ga je gnjevni Ares sam oslobodio jer više nije mogao uživati u krvoproliću bitaka budući da nitko nije umirao.
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
 AHIL
(Grč. Akhileus, lat. Achilles - sin ftijskog kralja Peleja i morske boginje Tetide, najveći ahejski junak u trojanskom ratu)
Ni jedan od sto hiljada Ahejaca, koji su pod vođstvom mikenskog kralja
Agamemnona došli pod bedeme visoke Troje, nije mu bio ravan po snazi,
odvažnosti, okretnosti i brzini, a ni po otvorenoj i prijatnoj ćudi i
muževnoj lepoti. Obilovao je vrlinama koje krase muškarca. Sudbina mu je
podarila sve osobine, samo mu je uskratila jedno: sreću. Rodio se u
braku koji je njegovoj majci bio nametnut. Najpre je Tetidu hteo da uzme
sam najviši bog Zevs, ali je od titana Prometeja doznao za proročanstvo
da će Tetidin sin nadvisiti svog oca. Zato je u svom interesu nju udao
za smrtnog čoveka. Kada joj se rodio sin, majka ga je, pričalo se,
uronila u vode Stiksa, reke podzemnog sveta, tako da mu je celo telo,
osim pete za koju ga je držala, pokrio nevidljiv oklop. Već kao
desetogodišnji dečak golim rukama je zadavio vepra i u trku dostigao
jelena. Do pune zrelosti naučio je sve što je tadašnjem junaku trebalo u
životu: da se ponaša kao muškarac, da vlada oružjem, vida rane, da
svira liru i peva.
Tetida je znala za proročanstvo da će njen sin
biti stavljen pred izbor: dug život bez slave, ili kratak i slavan
život junaka. Iako mu je želela slavu, kao majka je, svakako, davala
prednost životu. Kad je saznala da ahejski kraljevi spremaju rat protiv
Troje, sakrila je Ahila na ostrvu Skiru kod kralja Likomeda, gde je
prerušen u ženske haljine živeo među kraljevim kćerima. Uz pomoć vrača
Kalhanta kralj Agamemnon otkrio je njegovo skrovište i poslao po njega
itačkog kralja Odiseja i argejskog kralja Diomeda. Prerušeni u trgovce
Odisej i Diomed ušli su Likomedovu palatu i pred kraljevim kćerima
rasprostrli svoju robu. Među skupocene tkanine, nakit i slične predmete,
za koje se žene obično zanimaju, stavili su, kao slučajno, mač. Kad se
na ugovoreni znak pred palatom začuo bojni poklič njihovih drugova i
zveket oružja, sve su se devojke u strahu razbežale, ali jedna ruka je
zgrabila mač. Ahil se tako otkrio i bez dugog nagovaranja obećao da će
se pridružiti ahejskoj vojsci. Nije mogla da ga zaustavi ni Likomedova
kći Dejdamija, koja je očekivala njegovo dete, ni izgledi na dugu i
sretnu vladavinu u domovini. Ahil je izabrao nadu u slavu.
U luku
Aulidu, u kojoj su se skupili ahejski brodovi pred pohod na Troju, Ahil
je doveo pet hiljada junaka, jezgra kojih su bili hrabri Mirmidonci.
Njegov otac Pelej, koji zbog starosti nije mogao da učestvuje u ratu,
dao mu je svoj oklop, veliko koplje od tvrdog jasena i bojna kola s
besmrtnim konjima. To su bili pokloni koje je kao svadbeni dar dobio od
bogova kada se venčao sa Tetidom. Ahil je znao da ih iskoristi. Devet
godina je ratovao na bojnom polju pod Trojom i osvojio dvadeset i tri
grada u njenoj okolini. Samom svojom pojavom izazivao je u redovima
Trojanaca grozu i strah. Ahejska vojska i sve vojskovođe cenili su ga
kao najhrabrijeg i najuspešnijeg ratnika - osim vrhovnog zapovednika,
Agamemnona.
Agamemnon je, naime, na Ahila bio ljubomoran. Bio je,
doduše, moćan kralj i sposoban ratnik, ali ne i tako velik čovek da bi
oprostio podređenom koji ga nadvisuje zaslugama i popularnošću. Dugo je
skrivao svoje neprijateljstvo, ali jednom prilikom nije uspeo da se
savlada: izazvao je svađu koja je gotovo dovela do propasti ahejske
vojske.
Bilo je to početkom desete godine rata, kad je u ahejskom
taboru zavladalo duboko nezadovoljstvo zbog beskrajnog odugovlačenja
rata. Vojnici su želeli da se vrate kućama, a vojskovođe su izgubile
nadu da će osvajanjem Troje steći slavu i domoći se bogatog plena. Ahil
je sa svojim Mirmidoncima krenuo u susedno kraljevtsvo da pribavi hranu i
plen koji bi vojnicima podigao moral i razbio malodušnost. Među
zarobljenicima doveo je i kćer Apolonovog sveštenika Hrisa. Pri deobi
plena devojka je pripala Agamemnonu. Ahil nije imao ništa protiv toga
jer nije žudeo za njom. Voleo je lepu Briseidu, koju je zarobio u jednom
od svojih prethodnih pohoda. Ali nedugo posle toga pojavio se u
ahejskom taboru Hriseidin otac Hris i, poželevši Ahejcima skoru pobedu,
zamolio Agamemnona da mu vrati kćer, naravno uz veliku otkupninu.
Ahejcima se dopala sveštenikova ponuda, ali je protiv toga ustao
Agamemnon: da mu se, navodno, devojka sviđa, da je neće dati ni za šta
na svetu i neka se Hris vrati odakle je i došao. Sveštenik je otišao,
ali je zamolio Apolona da ga osveti. Uslišivši njegovu molbu, Apolon je
sišao sa Olimpa i strelama iz svog srebrnog luka počeo da seje kugu po
ahejskom taboru. Vojnici su umirali, ali Agamemnon nije preduzeo ništa
da umiri gnevnog boga. Kad je stanje u vojsci postalo nepodnošljivo,
Ahil je odlučio da stupi u akciju: sazvao je vojsku u skupštinu da se
dogovore šta da rade. Agamemnon se osetio uvređenim zbog Ahilovog
mešanja i naumio je da mu se osveti. Kad je vrač Kalhant objavio u
skupštini da se Apolon može umiriti jedino vraćanjem Hrisove kćeri,
naravno bez otkupnine i uz izvinjenje, Agamemnon se okomio na njega i
pritom grubo napao i Ahila koji ga je branio. Posle nečuvenih uvreda,
kojima je pred celom vojskom osramotio Ahilovu čast, izjavio je na kraju
da će se u interesu vojske odreći Hriseide, ali da će kao naknadu za
nju izabrati robinju jednog vojskovođe - i izabrao je Ahilovu miljenicu
Briseidu.
Ahil se disciplinovano pokorio odluci vrhovnog
zapovednika, ali se zakleo da neće ratovati sve dok ga Agamemnon za to
ne zamoli i ne pruži mu zadovoljenje pred celom ahejskom vojskom. Uputio
se na morsku obalu, pozvao iz morskih dubina svoju majku i zamolio je
da se zauzme za njega kod najvišeg boga. Zevs neka pomogne Trojancima da
potisnu ahejsku vojsku, kako bi Agamemnon shvatio da bez Ahila ne moze
da ratuje i došao kod njega sa izvinjenjem i molbom. Tetida je prenela
sinovljevu molbu, i najviši bog joj je udovoljio. Zabranio je bogovima
da učestvuju u borbi i podstakao Hektora, vođu Trojanaca, da iskoristi
Ahilov izostanak iz borbe i potisne Ahejce sve do mora. U isto vreme
Agamemnonu je poslao varljiv san da ga, uprkos slabljenju njegovih
snaga, podstakne u napad. Iako su se Ahejci hrabro borili, morali su da
odstupe. Trojanci se, posle nove bitke, čak nisu ni povukli iza gradskih
bedema, nego su prenoćili na ravnici pred samim ahejskim taborom, kako
bi ga sutradan uništili nezadrživim jurišem. Kad su se Ahejci našli u
škripcu, Agamemnon je Ahilu poslao izaslanike s porukom da žali sto ga
je uvredio, da mu vraća Briseidu i povrh toga daje još sedam drugih
devojaka i bogate darove, samo da prestane da se ljuti i vrati se u
borbu. Ali Ahil je u svojoj srdžbi prevršio meru. Odbio je Agamemnonov
predlog i izjavio da neće ratovati sve dok Hektor ne napadne njegov
tabor. Ali do toga neće doći jer će se on sa vojskom vratiti u rodnu
Ftiju.
Katastrofa je izgledala neizbežna. Trojanci su u jutarnjem
napadu potisnuli ahejski bojni red, srušili bedem koji je branio
ahejski tabor, a Hektor se čak probio do lađa s namerom da ih zapali i
tako onemogući Ahejcima da se spasu bekstvom. U tom času Ahilu je
pristupio Patroklo, njegov najdraži prijatelj, i zamolio ga da mu
pozajmi svoj oklop i dozvoli da pomogne drugovima u času teskog
iskušenja. Kad Trojanci ugledaju Ahilovo oružje, pomisliće da je protiv
njih krenuo sam Ahil pa će se u strahu pred njim povući. Ahil se za
trenutak kolebao, ali ugledavši vatru koju je Hektor bacio na jednu
ahejsku lađu, odmah je ispunio Patroklovu molbu. Osim oklopa dao mu je i
svu svoju vojsku. Patroklo se brzinom munje bacio na Trojance i
lukavstvo je uspelo. Misleći da pred sobom imaju Ahila, Trojanci su
počeli da se povlače u opštoj pometnji. Ugasivši vatru, Patroklo je
udario na Trojance koji su se povlačili, goneći ih prema bedemima. Ali
tada je neprijatelj uvideo da je prevaren jer se Patroklo nije usudio da
u boj ponese Ahilovo teško koplje. Suprotstavili su se Patroklu, a
kopljanik Euforb, uz pomoć boga Apolona, smrtno ga je ranio a Hektor
zatim probo kopljem.
Doznavši da mu je poginuo najbolji
prijatelj, Ahil je udario u strašno naricanje. Njegovi drugovi su
mislili da će u očajanju zabiti sebi mač u grlo. Zaboravivši istog časa
sve uvrede, hteo je da se baci u borbu i osveti Patrokla, ali njegov
oklop je bio u rukama pobedničkog Hektora. Zato je Ahil zamolio majku
Tetidu da mu nabavi drugi. Napravio mu ga je, na njenu molbu, sam oružar
bogova Hefest za samo jednu noć. Nad Patroklovim mrtvim telom, koje su
Ahejci posle strašnog krvoprolića oteli Trojancima, Ahil se zakleo da će
se ljuto osvetiti Hektoru. Pomirio se s Agamemnonom, koji je pred celom
vojskom priznao svoju krivicu i vratio mu Briseidu i u prvoj bici posle
Patroklove smrti ubio Hektora.
Bila je to nemilosrdna borba.
Ahil je trazio Hektora u bojnim redovima i tri puta ga našao, ali ga je
svaki put spazio Apolon, veran braniocima Troje. Obuzet strašnim besom,
Ahil je raspršio trojanski bojni red, uništio deo vojske, a ostatak
prisilio da se skloni iza bedema. Kad su se zatvorila ogromna Skejska
vrata, pred njima je čekao Hektor: izazvao je Ahila na dvoboj da bi
spasio svoju čast i čast svoje vojske. Predložio je da pobednik ostavi
telo palog svojim drugovima, kako bi mogli da ga dostojno sahrane. Ali
Ahil je prihvatio samo izazov na dvoboj i bacio se na Hektora kao orao
na zeca. Uprkos svojoj snazi, Hektor se dao u beg. U trci da spasi goli
život triput je optrčao visoke trojanske bedeme, ali se na kraju
zaustavio na nagovor boginje Atene, koja je Trojancima želela propast.
Ukrstio je svoje oružje s Ahilom u dvoboju na život i smrt, nad kojim su
se užasnuli čak i bogovi, i pao proboden Ahilovim kopljem.
Pobednik
Ahil vezao je mrtvog Hektora za svoja borna kola, tri puta je na njima
obišao trojanske bedeme i dovukao leš u ahejski tabor da ga baci na
milost i nemilost ahejskim psima. Ali bogovi nisu dozvolili da se
skrnavi leš hrabrog Hektora. Zevs je naredio Tetidi da obuzda svog sina.
Ona je to učinila i utišala njegovu jarost. Kad je zatim pod plaštom
noći u Ahilov toranj došao stari trojanski kralj Prijam da iskupi leš
svoga sina, Ahil mu ga je predao ganut njegovom sudbinom. Potom je na
dvanaest dana obustavio borbe da bi Trojanci mogli dostojno da sahrane
svog mrtvog vođu. Pobedio je ne samo neprijatelja u borbi nego i svoju
strast. Dokazao je ne samo da je heroj nego i nešto više - čovek.
Ali
Ahilu nije bilo suđeno da doživi pad Prijamovog grada, i sam je pao
ubrzo nakon Hektora. Pobedio je još i ubio kraljicu Amazonki
Pentezileju, koja je sa svojom ženskom vojskom pritekla u pomoć Troji, a
ubio je u dvoboju i novog vrhovnog zapovednika trojanske vojske, kralja
Memnona iz daleke Etiopije. Ali kad je posle njegove pogibije hteo da
provali kroz otvorena Skejska vrata u grad, na put mu je stao sam bog
Apolon. Ahil mu je doviknuo da mu se skloni s puta jer će ga inače
probosti kopljem. Apolon ga je poslušao, ali samo da mu se osveti zbog
nanete uvrede. Uspeo se na trojanske bedeme, potražio u bojnoj vrevi
Prijamovog sina Parisa i pozvao ga da napne svoj luk i strelu nanišani
na Ahila. Paris se nije dao dva puta nagovarati, i Apolon je uputio
njegovu strelu pravo u Ahilovu petu koja nije bila zaštićena oklopom.
Bojnu viku nadjačao je jedini krik užasa - Ahil je pao kao Sunce oboreno
s nebeskog svoda i zemlja se pod njim zatresla da su popucali trojanski
bedemi. Ali odmah nakon toga Ahil je ustao i istrgnuo strelu iz pete.
Medjutim, kuke na njenom vrhu iščupale su mu iz noge veliki komad mesa,
rastrgle žile i iz rane je šiknuo jak mlaz krvi. Kada je Ahil osetio da s
krvlju gubi snagu, a s njom i život, kriknuo je očajno, strašnom
kletvom prokleo Apolona i Troju i ispustio dušu. Za Ahilovo telo se
razbuktala ogorčena bitka. Na kraju su ga Ahejci oteli iz trojanskih
ruku i svečano sahranili na visokoj lomači koju je zapalio sam bog
Hefest. Zatim su njegov pepeo pomešali s pepelom Patrokla i nad njihovim
zajedničkim grobom podigli visok nadgrobni spomenik od gline da bi
stalno podsećao svet na slavu dvojice junaka.
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
Koliko ste puta čuli neki izraz, a zapravo niste znali šta znači i odakle potiče…
1. PROMETEJEVA VATRA
Prometej
je bio Titan i voleo je ljude. Želeći da im olakša život, ukrao je
vatru s Olimpa. To se nije dopalo Zevsu pa je Prometeja okovao na
planinu Kavkaz. Godinama je visio okovan, a svako jutro dolazio je orao
da mu kljuca jetru, koja bi se preko noći obnovila. Strašnih muka
oslobodio ga je Herakle.
2. PANDORINA KUTIJA
Zevs je kaznio
ljudski rod jer su ljudi, dobivši vatru, postali moćni. Naredio je bogu
Hefestu da od zemlje i vode načini prekrasnu devojku koju su ostali
bogovi obdarili svojim darovima (Pandora = svim darovima obdarena).
Pandora je dobila i kutiju koju nije smela da otvori. Kad ju je Hermes
doveo na zemlju, u nju se zaljubio Epimetej, Prometejev brat. Nije
poslušao savet da se ne ženi Pandorom. Pandora je sama, iz radoznalosti
ili na nagovor Epimeteja, podigla poklopac i iz kutije su izletela sva
moguća zla, nevolje, muke, obesti i bolesti koje su se razletele po
svetu. Pandora je brzo zatvorila kutiju, ali bilo je prekasno. Ipak, na
dnu je ostala nada.
3. JABUKA RAZDORA
Na svadbu smrtnika
Peleja i morske nimfe Tetide bili su pozvani svi bogovi i boginje osim
Eride, boginje svađe. Ona je sama došla na svadbu i pred Heru, Atenu i
Afroditu bacila zlatnu jabuku s natpisom Najlepšoj! Boginje su se
posvađale jer je svaka mislila da je baš ona zaslužuje.
4. PARISOV SUD
Boginje
nisu mogle da se slože kojoj će pripasti zlatna jabuka pa su otišle kod
Zevsa. On ih je poslao na planinu Idu iznad Troje gde je pastir Paris,
ne znajući još da je sin trojanskog kralja Prijama, čuvao kraljeva
stada. Paris je bio neodlučan, jer su sve tri bile prelepe. Svaka je
ponudila Parisu nešto za nagradu ako baš njoj da zlatnu jabuku. Hera mu
je ponudila vlast nad celom Azijom, Atena slavu i pobedu u svakom ratu, a
Afrodita najlepšu ženu na svetu. Pastir je jabuku dodelio Afroditi.
5. PENELOPINA VERNOST
Penelopa
se za Odiseja udala iz ljubavi a kad im se rodio sin Telemah, Odisej je
morao u Trojanski rat. Rat je trajao deset godina, a još deset godina
Odisej je lutao morima dok se nije vratio na Itaku. Dvadeset godina
Penelopa je verno čekala muža, a s vremenom su počeli da je opsedaju
prosci. Penelopa je htela da dobije na vremenu pa je varala prosce.
Izjavila je kako će se udati za jednog od njih kad starom Odisejevom ocu
Laertu isplete pogrebno ruho. Ona je noću parala ono što je po danu
isprela, no prosci su to otkrili. Kad se Odisej vratio, pobio je sve
prosce.
6. SCILA I HARIBDA
Bile su morske nemani koje su
uništavale brodove. Scila (ona koja razdire) bila je opasna litica o
koju su se razbijali brodovi. Imala je šest glava na dugačkim vratovima i
dvanaest kandži kojima je hvatala mornare. Sa sicilijanske strane
vrebala je Haribda (ona koja usisava), opasan vir koji su brodovi mogli
izbeći samo dok je spavala, a triput na dan je uvlačila i izbacivala
vodu.
7. PESMA SIRENA
Bile su ćerke muze Terpsihore i sve su
lepo pevale pa su i same Muze izazvale na dvoboj, koji su izgubile. Muze
su ih kaznile tako što su ih pretvorile u čudovišta s ptičjim telom i
ženskim glavama. Živele su na cvetnom ostrvu blizu Scile i Haribde i
svojim glasom mamile mornare koje bi zadavile i pile im krv. Odoleo im
je samo Odisej.
8. SFINGINA ZAGONETKA
Sfinga je neman sa
ženskom glavom, lavljim telom i ptičjim krilima. Živela je na planini
pokraj Tebe i putnicima postavljala zagonetku koju je saznala od Muza.
„Ko ujutro ide na četiri noge, u podne na dve, a uveče na tri”? Sve
ljude koji nisu znali odgovor Sfinga bi rastrgla. Zagonetku je rešio
Edip: „To je čovek”, a Sfinga se bacila sa stene.
9. EDIPOV KOMPLEKS
Edip
je u neznanju ubio svog oca tebanskoga kralja Laja. Rešivši Sfinginu
zagonetku postao je tebanski kralj i, ništa ne sluteći, oženio se svojom
majkom Jokastom s kojom je imao četvoro dece. Kad je saznao istinu,
oslepeo se kopčom sa haljine svoje majke i supruge pošto se ona obesila.
10. HIMERA
Bila
je Kerberova sestra. Kombinacija je lava, divlje koze i zmije sa
zmajskom glavom. Imala je divovsku snagu i bljuvala je vatru. Ubio ju je
strelom Belerofont, približivši joj se na krilatom konju Pegazu kojeg
je uhvatio na izvoru.
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
 Vulkan (Lat. Vulcanus, grč. Hephaistos - rimski bog vatre, njene razorne snage)
Na njegovu prvobitnu funkciju Rimljani nisu sasvim zaboravili ni kad su ga gotovo izjednačili s grčkim bogom Hefestom. Njegovim ocem obično su smatrali boga neba Celusa, grčkog Urana. Prema tim novijim predstavljanjima bio je, kao i Hefest, kovač i oružar. Pri poslu su mu pomagali jednooki divovi, kiklopi. U toj novoj funkciji su ga nazivali Malciber, ťRazmekšivač (metala)Ť, ili ťKrotitelj (ognja)Ť, a poštovali su ga i kao zaštitnika od požara. Njegova sedišta uglavnom su smeštali pod vulkan Etnu na Siciliji, ili na Liparska ostrva. Jedno od njih, ťkum svih vulkanaŤ, i danas se zove Vulcano.
Vulkanov kult u Rimu bio je drevan. Na kraju Foruma, pod Kapitolom imao je žrtvenik isklesan u steni, tzv. Vulkanal, pored kog se okupljala skupština već u vreme kraljevstva. Obično su mu žrtvovane ribe, otelovljenje elementa neprijateljskog vatri. Posebno su ga poštovali kovači, koji su ga smatrali zaštitnikom svog zanata.
Ostaci Vulkanala vidljivi su i danas na Forumu. Za Vulkanov hram na Marsovom polju se zna samo na osnovu antičkih izvora. Njegove ruševine nisu pronađene, ali je sačuvan veliki broj slika s njegovim likom kao i manjih kipova od metala. Njihovu izradu su naručivali uglavnom ljudi koji su preživeli udar groma. Njegovo ime je još od starog veka sinonim za vulkan.
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
 Tetida (grč. Thetis, kći morskog boga Nereja i Doride, majka junaka Ahila)
Bila je lepa, dobroćudna i ljubazna, ali sreća joj nije bila naklonjena. To se događa i smrtnim ženama sličnih osobina. Poželeli su je istovremeno i bog mora Posejdon i najviši bog Zevs. Ali kad se otkrilo proročanstvo da će Tetidin sin nadmašiti svog oca, Zevs ju je u svom interesu prisilio da se uda za smrtnika i odabrao joj je za muža ftijskog kralja Peleja. Kralj je, inače, bio čovek odvažan i pun vrlina, ali ne bi se moglo reći da ga je volela. Naprotiv, nisu se razumeli.
Rodila mu je sina Ahila, koga je kao malog uronila u vode Stiksa, reke podzemnog sveta, tako da mu je celo telo, osim pete za koju ga je držala, pokrio nevidljiv oklop. Međutim, ubrzo je napustila i Peleja i sina. Pelej ju je, naime, zatekao kako kali sina nad vatrom da bi postao neranjiv i, misleći da hoće da ga ubije, potegao je na nju mač. Prestrašena Tetida je pobegla, ne objasnivši šta radi i nikad se više nije vratila. Nije je radovala ni slava zato što je majka najvećeg junaka među sto hiljada ahejskih vojnika pod Trojom. Znala je za proročanstvo da će Ahil, izabere li slavu ratnika umesto duge i spokojne vladavine u Ftiji, poginuti u cvetu mladosti. Kao majka želela je, svakako, da njeno dete živi, ali Ahil je odabrao slavu. Tetida je preduzimala sve što je bilo u njenoj moći da mu spasi život, čak ga je i sakrila od kralja Agamemnona koji ga je kao vrhovni zapovednik ahejske vojske pozvao u rat protiv Troje, a kad je u bojevima pod Trojom Ahil ostao bez oružja, zamolila je boga Hefesta da mu izradi novo. Međutim, protiv sudbine nemoćni su i bogovi.
U burne događaje sveta mitova Tetida je često znala da se umeša, i to uvek onako kako je nalagala njena plaha i dobra ćud. Spasila je Hefesta, kad ga je njegova majka zbog telesne mane bacila s Olimpa. Sakrila je u svojoj podmorskoj pećini boga Dionisa, kad ga je progonio kralj Likurg. Pomogla je čak i Zevsu, kad su se protiv njega pobunili olimpski bogovi i privezali ga uz presto tako da nije mogao da se pomeri: pozvala je storukog diva Brijareja da ga oslobodi. Na Tetidinoj svadbi s kraljem Pelejem došlo je do čuvenog spora oko zlatne jabuke, spora koji je svojim posledicama doveo do trojanskog rata i Ahilove smrti.
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
 Odisej (Grč. Odysseus, lat. Ulixes - sin junaka Laerta i njegove žene Antiklije, itački kralj)
Odisej je uz Herkula i Tezeja (a sigurno i Ikara) jedan od najpoznatijih junaka grčkih mitova. "Odiseja" je još uvek smislom najbogatiji naziv za dugotrajna i mukotrpna putovanja. Najveću zaslugu za Odisejevu slavu ima Homer, koji ga je uzdigao do naslovnog junaka svoje Odiseje. Kao junak bez straha, iako ne uvek bez mane, Odisej je živeo u bezbrojnim delima grčkih i rimskih i u radovima umetnika novog veka, a u njima živi i danas. Dok su ga kod Grka njegove ljudske greške i slabosti spasile od toga da postane papirnati junak, kod Rimljana su ga pretvorile u sasvim negativan lik. Rimljani, koji su sebe smatralli potomcima Trojanaca, na taj način su mu se osvetili jer je od svih ahejskih vođa imao najviše zasluga za propast Troje.
Svoje poreklo po ocu Odisej je vukao od samog Zevsa, a po majci od boga Hermesa. Njegov otac Laert bio je, doduše, kraljevskog porekla, ali nije vladao na Itaci (niti igde drugde). Svoje kraljevstvo Odisej je dobio oženivši Penelopu, ćerku akarnanskog kralja Ikarija i njegove žene Peribeje. Njegovo kraljevstvo se sastojalo od ostrva Itake, Kefalenije i Zakinta i od obližnjeg kopna. Mudar koliko i lukav, vladao je pravedno, u saglasnosti sa odlukama skupštine i voljom naroda, a sa susednim kraljevima je živeo u miru.
Imao je zasluga za mir i u oblasti cele Helade, čime se proslavio jednako kao i u ratu protiv Troje. Kad je postao kralj pretila je opasnost da će izbiti otvoren sukob među ahejskim kraljevima, čiji su se sinovi posvađali oko ruke lepe Helene, pastorke spartanskog kralja Tindareja. Da bi sprečio najgore, Odisej se uputio u Spartu i savetovao Tindareju nešto nečuveno: neka jednostavno ne haje za dinastičke obzire i dopusti Heleni da izabere muža po sopstvenoj volji. Helenine prosce naveo je na to da se svečano obavežu da će njen izbor prihvatiti bez pogovora, a njenom odabraniku pružiti svaku pomoć. Helena je za muža izabrala hrabrog Menelaja, brata budućeg mikenskog kralja Agamemnona, za kojeg se udala njena sestra Klitemnestra - i sve je bilo u redu. Ali ne zadugo: samo do onog trenutka kada je Helenu oteo sin trojanskog kralja Prijama, lepi slatkorečivi Paris.
Otmica kraljeve žene u herojsko doba se smatrala neospornim i neopozivim razlogom za objavu rata. Menelaju je, osim toga, nestala i riznica, a ni preko toga se nije moglo lako preći. Budući da je rat uvek manje poželjna alternativa rešavanja sporova, Odisej je pokušao sve kako bi sprečio njegovo izbijanje. Na Agamemnonov savet uputio se s Menelajem u Troju da mu pomogne da spor reši na miran način. Ali Paris je ostao neumoljiv. Pristao je da vrati riznicu, ali je odlučno odbio zahtev da se Helena vrati Menelaju. Kralj Prijam ga je podržao u tome. Kad se ispostavilo da su svi napori da se spor reši mirnim putem uzaludni, Agamemnon je pozvao sve ahejske kraljeve da pomognu Menelaju da vrati ženu i čast, a sam je počeo da se priprema za pohod protiv Troje.
Odisej se na taj poziv jednostavno oglušio. Mislio je da je za Menelaja već dovoljno učinio, i umesto da se bori za ženu drugog kralja, nameravao je da mirno proživi uz svoju. Agamemnon je na to poslao junaka Palameda da ga uveri kako je Parisov zločin u stvari uvreda naneta svim ahejskim kraljevima, a i u to da ratni pohod, na čije se čelo stavio moćni mikenski kralj, obećava veliku slavu i bogat plen. Međutim Odiseja je bilo teško uveriti. Glumio je ludilo, što je u tom slučaju bio nesumnjiv dokaz bistrine i lukavosti, a da bi svoje ludilo potkrepio delom, izašao je u polje, počeo da ga ore, zatim da seje so. Za Palameda je to bio providan trik. Uzeo je Odisejevog sina Telemaha, umotanog u pelene, i položio ga ispred konjske zaprege koja je vukla plug. Odisej je, svakako, zaustavio konje. Time je odao da mu je u glavi sve u najboljem redu - a bilo je u redu i tokom celog rata, u koji se na kraju ipak zaputio. Postao je najbolji savetnik vrhovnog zapovednika, a istakao se, kako na bojnom polju, tako i u izviđanjima u pozadini neprijateljskih redova i u diplomatskim misijama. Njegova zamisao je bio i čuveni "trojanski konj".
Prvu veliku uslugu ahejskoj vojsci je učinio još pre nego što su brodovi isplovili put Troje. Armijski vrač Kalhant objavio je da će Ahejci osvojiti Troju jedino ako se pohodu pridruži junak Ahil. Ahilova majka, morska boginja Tetida, znala je, međutim, za drugo proročanstvo: ako njen sin ode u rat, pod zidinama Troje će steći besmrtnu slavu, ali će u ratu izgubiti život. A kako je za majku život deteta uvek dragoceniji nego njegova slava, sakrila je Ahila na ostrvu Skiru gde je, preodeven u ženu morao da živi među kćerima kralja Likomeda. Kada je Agamemnon otkrio Ahilovo skrovište, poslao je Odiseja da ga dovede po bilo koju cenu. Kao pratioca dodelio mu je argejskog kralja Diomeda. Kako je varka obično uspešnija od nasilja, oba kralja su se prerušila u trgovce i bez teškoća stigla do Likomedove palate. Među zlato, nakit i skupocene tkanine koje su položili i rasprostrli pred kraljevim kćerima, kao slučajno su stavili i mač. Kad su zatim njihovi pratioci na dogovoreni znak zazveketali ispred palate oružjem, i kad je odjeknuo njihov bojni poklič, devojke su se se prestravljene razbežale. Jedino Ahil nije uspeo da se obuzda. Zbacio je ruho koje ga je prerušavalo i njegova ruka je prihvatila mač. Nakon toga Odisej nije morao dugo da ga nagovara. Uskoro se sa svojim prijateljem Patroklom i vojskom svog oca priključio združenim armijama ahejskih kraljeva i otplovio s njima u rat protiv Troje.
Odiseju takođe pripada i glavna zasluga za uspeh operacije iskrcavanja. Problem nije bio u tome da je Agamemnon loše manevrisao brodovima, niti su njegovi vojnici bili kukavice. U pitanju je bilo nešto drugo. Znalo se, naime, za proročanstvo da će prvi ratnik koji stupi na trojansko tlo, prvi i poginuti. Ahejski ratnici su oklevali: niko nije želeo da pođe u susret sigurnoj smrti. Kada je Odisej video da odugovlačenje omogućava Trojancima da formiraju bojne redove, odlučio se na akciju: bacio je na obalu svoj štit i spretno skočio na njega. Mladi Protesilaj, koji je najviše od svih čeznuo za junačkim delima, ugledao je Odiseja na obali i skočio za njim. Dotakao se zemlje i u istom trenutku bio proboden kopljem. Zatim je na trojansko tlo stupio i Odisej i svojim primerom povukao celu vojsku, koja je u krvavom boju potisnula Trojance iza bedema njihovog grada.
Tokom deset dugih godina, koliko je trajala opsada Troje, Odisej je izveo mnoga junačka dela. Borio se hrabro i kad je trebalo nije oklevao da izloži opasnosti sopstveni život kako bi spasio drugove u smrtnoj opsnosti. Još više nego u bojnim redovima isticao se u izvršavanju posebno teških i zamršenih zadataka. S kraljem Diomedom javio se u opasno noćno izviđanje trojanskog tabora. Pri tom je zarobio Trojanca Dolona i od njega dobio niz važnih informacija koje su Diomedu omogućile da uništi tabor trojanskog saveznika, trakijskog kralja Resa. Preduzeo je i vrlo opasan poduhvat - pošlo mu je za rukom da prodre u samo središte neprijateljskog grada, a to je bilo presudno za ahejsku pobedu. Da ga Trojanci ne bi prepoznali, unakazio je lice bičem i s Diomedom, koji je glumio prosjaka s odvratnom bolešću, dospeo čak do glavnog hrama u trojanskom gradu, i odneo iz njega paladijum, pozlaćeni kip palade Atene. Kip je, po obećanju Zevsa, štitio Troju od osvajanja. Ni u najtežim okolnostima Odisej nije očajavao. Kad je poginuo najveći ahejski junak Ahil, bio je jedan od prvih koji je uspeo da savlada šok zbog njegove smrti i zajedno s velikim Ajantom spasio njegovo telo da ne padne u ruke Trojancima.
Iako je licem u lice s neprijateljem dokazao da je odvažan i snažan, bilo je ahejskih boraca koji su mu u tome bili ravni, čak su ga i nadmašivali, ali niko nije mogao da ga prevaziđe u oštroumnosti kojom je znao da reši i najzamršeniji problem, i u snalažljivosti u najtežim situacijama. Kad su početkom desete godine rata Agamemnon i Ahil došli u sukob koji je lako mogao da rezultira propašću cele ahejske vojske, Odisej se na čelu mirovnog poslanstva zaputio Ahilu. Istini za volju, njegova misija nije uspela zbog Ahilove tvrdoglave upornosti, ali na Odisejevom mestu niko drugi ne bi postigao bolji rezultat. Ipak, uspeo je da umiri Apolonovog sveštenika Hrisa koji je iz osvete što ga je Agamemnon uvredio prizvao kugu na ahejsku vojsku. Odisej je takođe pod bedeme grada kralja Prijama doveo Ahilovog sina Neoptolema, njemu je sudbina namenila da osvoji kraljevsku palatu Troje. Pošlo mu je za rukom da dovede u ahejski tabor i lukonošu Filokteta, nakon što je u potaji (čuvši proročanstvo trojanskog vrača Helena) doznao da bez Filokteta Troja ne može pasti i, napokon, upravo je Odisej došao na zamisao čije je sprovođenje u delo odlučilo o padu Troje.
Kad je grad kralja Prijama već deset godina odolevao svim ahejskim napadima, palo je Odiseju na um da bi možda bilo moguće potplatiti neki odred trojanskih saveznika, koji su ratovali isključivo za novac, da s leđa udari na branitelje grada i Ahejcima otvori gradska vrata. Nakon dugog premišljanja došao je na ideju kako bi bilo bolje da se u Troju potajno uvuče odabrani ahejski odred. Nakon što je ratni savet odobrio taj plan, Odisej je dao da se sagradi ogroman drveni konj u čijoj su se unutrašnjosti zatim sakrili najbolji ahejski ratnici. U prvom redu on sam, zatim Ahilov sin Neoptolem, spartanski kralj Menelaj, argejski kralj Diomed, kopljonoša Ajant, lukonoša Filoktet, a uz njih i Epej, graditelj konja. Vrhovni zapovednik Agamemnon je zatim naredio da se zapali ahejski tabor, ukrcao vojsku na brodove i otplovio. Ali nije otplovio kući, kako su mislili Trojanci. Na pučini je okrenuo brodove i sakrio ih iza ostrva Teneda. Onde je pričekao sumrak i vratio se na trojanske obale.
Cela operacija je protekla tačno prema Odisejevom planu. Čim su Trojanci videli da su Ahejci napustili svoj tabor, dotrčali su na obalu obuzeti neopisivim veseljem. Poverovali su da je Agamemnon napustio opsadu. Iza ruševina i zgarišta ahejskog tabora ugledali su ogromnog konja i počeli da se savetuju šta da urade s njim. Većina je bila za to da se konj odvuče u grad. Tada im se pridružio Apolonov sveštenik Laokoont i savetovao ih da konja unište. Pre nego što su stigli da razmisle o njegovom savetu, pažnju im je privuklo glasno naricanje nekog vezanog čoveka, kojeg su doveli pred kralja Prijama. Kralju je ispričao da se zove Sinon i da se čudom spasio iz ahejskog tabora gde su ga izabrali kao žrtvu za srećan povratak vojske u otadžbinu. Prijam mu je podario slobodu i upitao zbog čega su Ahejci sagradili tako velikog konja. Na to pitanje Sinon je nestrpljivo i čekao. Odgovorio je rečima kojima ga je naučio Odisej: konja su sagradili na savet vrača Kalhanta kako bi time iskupili Odisejevu i Diomedovu krađu paladijuma, posvećenog kipa Palade Atene, iz glavnog trojanskog hrama. Konj je tako velikih razmera da Trojanci ne bi mogli da ga odvuku u grad, a njega bi konj branio umesto ukradenog Ateninog kipa. Trojanci su poverovali njegovim rečima, ali Laokoont nije. Dohvatio je koplje i zabio ga konju u bok. U taj čas Ahejcima je pritekla u pomoć boginja Atena, a ona je već dugo priželjkivala uništenje Troje: poslala je iz mora dve zmije, koje su se bacile na Laokoonta i njegova dva sina i začas ih svu trojicu usmrtile. Za Laokoontovu smrt Trojanci su našli samo jedno objašnjenje: osvetu bogova zbog oskvrnuća konja. Budući da konj nije mogao da prođe kroz glavna vrata, srušili su deo bedema i kroz nastali otvor odvukli ga u grad. Oduševljeni i srećni zbog pobedničkog završetka rata, priredili su veliko slavlje i savladani jelom i pićem pali na postelje, ne sluteći da je to njihova poslednja noć u rodnom gradu.
Kad je nad Trojom zavladala tišina, Sinon je izvukao rezu na trbuhu konja i pustio skrivene ratnike. Zatim je otrčao na bedem i buktinjom označio mesto na kom su ga Trojanci razrušili. Kad je Agamemnon uočio Sinonov znak, naredio je vojsci da se iskrca iz lađa i provalio je u grad. Započelo je strašno klanje, koje se pretvorilo u bitku onda kad pobeda Ahejaca više nije bila u pitanju. Kao da su se trgli iz strašnog sna, Trojanci su počeli da pružaju otpor i time samo ubrzali svoju propast. Izginuli su svi trojanski ratnici, a poginuo je i stari kralj Prijam sa svim svojim sinovima, zetovima i unucima. Spasila se samo nekolicina muškaraca i žena koji su s dardanskim vođom Enejom uspeli da umaknu iz zapaljene Troje. A žene i deca koji nisu poginuli ili su se spasili bekstvom, postali su ahejsko roblje. Ujutro je samo zadimljena gomila pepela iznad ruševina podsećala na mesto gde je stajala slavna Troja.
Nakon osvajanja Troje među ahejskim kraljevima izbili su sporovi, uobičajeni među saveznicima koji dobiju rat. Njihove lađe, krcate plenom: zlatom, srebrom a najviše robinjama, otplovile su u otadžbinu razdvojene u male, zavađene skupine. Malo junaka je imalo tu sreću da s posadama, bez većih nezgoda, stignu kući. Mnogi su neslavno poginuli u morskim olujama i na stenovitim obalama, drugi odmah nakon iskrcavanja na tlo otadžbine, a ostalima je sudbina namenila duge godine lutanja nepoznatim morima i dalekim zemljama. Nijedan ahejski junak nije morao da poduzme tako dugotrajno putovanje i savlada tako velike nevolje kao Odisej.
Uzrok svim njegovim mukama bio je gnev boga mora Posejdona ili, bolje rečeno, događaj kojim je Odisej na sebe navukao bes bogova. Nije to bila kazna za počinjeni zločin, nego posledica čina koji se s Odisejevog gledišta može sasvim opravdati. U mitovima stvari često teku kao i u životu: za Palamedovu smrt, za koju je, navodno, bio kriv Odisej, koji se Palamedu osvetio zato što ga je primorao da ode u rat protiv svoje volje, nije ga stigla nikakva kazna bogova, a bezrazložni napad i osvajanje grada Ismara, nakon isplovljavanja iz Troje, platio je Odisej samo uobičajenim dankom u krvi. Ali za delo bez sumnje počinjeno u samoodbrani i u interesu svojih drugova Odisej je morao da ispašta. Dogodilo se to za vreme plovidbe sa ostrva Lotofaga, u Trakiji, na kome se Odisej zaustavio nakon prepada Ismara. Vetar je njegove lađe odneo prema nepoznatim obalama. Odisej je pristao uz obalu da vidi kakvi ljudi žive tamo. Nakon iskustva stečenog za vreme boravka kod Lotofaga, gde je neke od njegovih vojnika toliko privukao slatki ukus lotosovih plodova da više nisu hteli da se vrate na lađu i nastave putovanje, pripremio se za svaku moguću opasnost. Stvarnost je, međutim, nadmašila njegove najveće strepnje. Iskrcali su se na ostrvu kiklopa, strašnih jednookih divova, koji nisu poznavali zakone i nisu poštovali sveti običaj gostoprimstva. Prvi kojeg je Odisej posetio, Polifem, zarobio ga je u svojoj pećini nameravajući da se pogosti njime i njegovim drugovima. Šestoricu ljudi mu je kiklop ubio i pojeo jednog za drugim, a tada ga je Odisej opio vinom i dok je kiklop spavao, probo mu je oko užarenim kolcem. Oslepljen Plifem je počeo da divlja po pećini dozivajući u pomoć. Kad su njegovi suplemenici iz susednih pećina pohitali da vide šta se dešava i kad su ga pitali ko ga je ranio, Polifem je odgovorio da je to bio Niko, kako mu se Odisej pre toga bio predstavio. Ujutro je Odisej s preostalim drugovima pobegao iz pećina kroz uzan otvor kroz koji je div puštao svoje ovce na pašu. Međutim to baš i nije bilo tako jednostavno jer je Polifem opipavao leđa svake životinje da se nijedan zarobljenik ne bi provukao. Odisej je svoje drugove privezao pod trbuhe snažnih ovnova, a na kraju se i sam uhvatio za runo ispod trbuha najvećeg. A kad je najzad dospeo na lađu, nije odoleo iskušenju da ismeva Polifema. Pobesneli kiklop je na to odvalio vrh najbližeg brda i strovalio ga u more odakle je dopirao Odisejev glas. Kad mu nije pošlo za rukom da pogodi lađu, pozvao je svog oca Posejdona da se osveti Odiseju. Bog mora uslišio je sinovljevu molbu, a Odisej je mogao da zahvali bogovima što su ljudima uskratili da unapred znaju svoju sudbinu.
Posejdon je najpre ostavio Odiseju nadu u srećan povratak kući, a zatim ga sunovratio na samo dno očajanja. Dozvolio mu je da doplovi do ostrva Eola, gospodara vetrova, koji ga je primio gostoljubivo i dao mu za put vrlo koristan dar. Bila je to mešina od volujske kože u kojoj su bili zatvoreni svi vetrovi, osim Zefira, a ovaj je trebalo da Odisejeve lađe odnese prema obalama Itake. Kad je Odisej najzad dospeo nadomak rodnog ostrva, dvojica muškaraca iz njegove posade krišom su razvezali mešinu, misleći da se tu nalazi zlato i srebro koje bi im kao plen i te kako dobro došlo. U taj čas iz mešine su izleteli vetrovi i, radujući se svom oslobađanju, podigli strahovitu oluju, a zatim se poslušno vratili na ostrvo svog gospodara. To samo po sebi ne bi bilo strašno da sa sobom nisu povukli i Odisejeve lađe.
Uzalud se nesrećni Odisej izvinjavao Eolu što nije bolje čuvao njegov dar, uzalud je ponovo pokušavao da stekne njegovu naklonost. Eol je izjavio da onaj ko ume da protiv sebe okrene prijateljev dar sigurno nije bogovima drag i oterao je Odiseja bez nade u povoljan vetar.
Na putu s Eolovog ostrva Odisej je zalutao u nepoznata morska prostranstva i najzad doplovio do ostrva na kom su živeli Lestrigonci. Kao što se ubrzo uverio, bili su to divovi slični kiklopima, takođe ljudožderi. Odisejeve lađe su, bez ikakvog prethodnog upozorenja, zasuli kamenjem i stenama i sve ih uništili osim jedne, koju je Odisej usidrio pored ostrva, podalje od obale. Na njoj je zatim sa nekolicinom drugova umakao sudbini ostalih, od kojih su Lestrigonci priredili sebi ljudoždersku gozbu.
Posle duge plovidbe vetrovi su Odisejev brod zaneli prema obalama ostrva Eeje, na kom je živela čarobnica Kirka, kći boga sunca Heliosa. Odisej je pristao na ostrvu, ne sluteći da mu je tu suđeno da proživi godinu dana. Ljude koje je Odisej poslao u izviđanje Kirka je zamahom svog čarobnog pruta pretvorila u svinje: dobili su svinjske glave i tela, roktali su i rili zemlju, samo im je razum ostao ljudski. Ali Odisej ih nije prepustio sudbini i zaputio se Kirki da ih oslobodi. Njegova odvažnost svidela se bogu Hermesu, koji mu je dao biljku koja je suzbijala Kirkine čarolije i savetovao ga da je golim mačem i pretnjom da će je ubiti prisili na obećanje da će njegovim drugovima vratiti ljudski lik. Kirka mu je to obećala, ali pod uslovom da ostane na ostrvu godinu dana i pravi joj društvo u njenoj osami. Nemajući izbora, Odisej je na to pristao. Kod Kirke mu nije bilo loše i s njom se više nego sprijateljio. Uprkos tome, zaista se radovao kad je došao očekivani dan i on je mogao da zatraži od čarobnice da ga pusti kući.
Kirka je ispunila obećanje i prijateljski ispratila Odiseja i njegove drugove. Osim darova dala mu je i savet da se na putu kući zaustavi na pragu podzemnog sveta i prizove duh tebanskog vrača Tirezije, koji će mu reći šta ga očekuje i šta sve treba da preduzme kako bi se srećno vratio kući. Bio je to težak zadatak, ali Odisej nije oklevao. Uputio se na daleki sever u zemlju Kimerana, gde se nalazio ulaz u podzemni svet. Na mestu gde se s visoke stene vode ruše u Aheront, reku podzemnog sveta, Odisej je prineo žrtvu senama mrtvih i prizvao Tireziju. Od njega je saznao da mu je umrla majka, ali da njegova žena Penelopa, sin Telemah i stari otac Laert očekuju dan njegovog povratka, sa svim drugovima koji su s njim, jedino ako neko od njih ne uvredi boga sunca Heliosa. Obradovan što može da napusti sumorno Hadovo carstvo. Odisej se opet vratio na Kirkino ostrvo. Uzdrhtao je od jeze kad mu je rekla kakav ga put očekuje.
Prvo je morao da prođe pored ostrva sirena, čijim čarobnim glasovima čovek nije mogao da odoli, a kad bi stupio na obalu, bacile bi se na njega i isisale mu krv. Zbog toga je Odisej svojim drugovima voskom začepio uši da ne čuju njihovu pesmu. Naredio je da ga privežu uz jarbol i da ga, ako bude zahtevao i molio da ga oslobode konopaca koji ga sputavaju, još čvršće pritegnu. Kad su srećno prošli pored ostrva prepunog kostiju namamljenih pomoraca, spazili su jako udaranje mora i čuli strahovitu grmljavinu. Našli su se pred morskim tesnacem gde je na jednoj strani vrebala neman Skila, a na drugoj strašni vir Haribda. Odisej nije mogao da kaže svojim drugovima kuda da plove - već iz poslovice bilo im je poznato da onaj koji želi da umakne Haribdi padne kao žrtva Skile. Zato im je naredio da se ne obaziru ni levo ni desno, nego da svim silama veslaju napred. Poslušali su ga, ali šestorica su uprkos tome poginula: dok se trudio da izbegne Haribdu, nije obratio pažnju na Skilu koja mu je s krme otrgla šestoricu ljudi i progutala ih. Uzalud se Odisej nadao da je najzad umakao svom zlu ovog sveta. Na horizontu se pokazalo predivno ostrvo. Zvalo se Trinakija, a pripadalo je bogu sunca Heliosu. Kirka ga je bila ozbiljno upozorila da se ne zaustavlja na ostrvu. Iznureni drugovi prisilili su Odiseja da na njega pristane kako bi se odmorili. Čim su se iskrcali, spazio ih bog Posejdon i razmahao strahovitu oluju tako da nisu mogli da isplove. Nakon nekoliko dana nisu više mogli da izdrže glad koja ih je morila. Ali Odisej ih je primorao da se zakunu da neće dirati stoku koja živi na ostrvu jer pripadaju bogu Heliosu. Ljudi su pričekali da Odisej zaspi, a zatim su bez obzira na zabranu zaklali nekoliko goveda. Kad je to video bog Helios sa svojih sunčanih kola, silno se razljutio. Dok je vozio nebeskim svodom svoja sunčana kola nije mogao da siđe na zemlju, pa je od Zevsa zatražio da ga osveti. Najviši bog je udovoljio njegovoj želji: kad je Odisejeva lađa isplovila na pučinu, podigao je strašnu oluju i ošinuo brod munjom. Svi su se udavili u visokim zapenjenim talasima, jedino se Odisej, koji nije uvredio Heliosa, spasio uhvativši se za otkinuti komad katarke.
Morao je ponovo da prođe pored Scile i Haribde: uspeo je uz nadljudsko naprezanje svih svojih sila i volje. Nakon devetodnevnog plutanja bez hrane i vode, talasi su ga izbacili na obalu. Ali svoje spasenje je skupo platio: bilo je to ostrvo Ogigija, sedište moćne nimfe Kalipse, koja mu nije dozvolila da ode sa ostrva punih sedam godina. Iako ga je okružila svim slastima ovog sveta, na čemu su mogli da mu pozavide i bogovi, Odisej je u dubini duše bio nesrećan: čeznuo je za povratkom u rodnu zemlju.
U to vreme stvari na Itaci stajale su vrlo loše. Tamo su dolazili ljudi iz mnogih zemalja da nagovore Odisejevu ženu Penelopu da se ponovo uda jer je već sigurno udovica. Nijedan se nije zadovoljio odlučnim odbijanjem i nijedan nije otišao. S vremenom ih se skupilo stotinu i osmorica. Ma koliko su ti Penelopini prosci bili različiti mišlju i delom, u jednom su se savršeno slagali: svojom spremnošću da vreme čekanja na Penelopinu odluku prekrate gozbama i pijankama na Odisejev račun. Najzad, prisilili su Penelopu da pristane na udaju. Uspela je jedino da izbori sebi rok: doneće odluku kad završi tkanje pogrebnog ruha za Odisejevog starog oca Laerta. Ali ono što bi danju tkala, Penelopa bi noću parala. Tri godine joj je polazilo za rukom da time obmanjuje svoje napasnike i dobijala je na vremenu. Međutim, prosci su saznali za varku. To im je odala jedna Penelopina služavka i nakon toga prisilili su Penelopu da dovrši pogrebno ruho.
Telemah još nije imao snage da odbrani majku od nasrtljivih napasnika pa je zbog toga sazvao skupštinu koja je trebalo da ih pozove da odustanu od prošnje i odu. Prosci su, međutim, rasterali skupštinu, a neki su izjavili da će Odiseja, ako se slučajno vrati - ubiti. Nakon toga Telemah je odlučio da ode u svet i traži oca. Kod spartanskog kralja Menelaja saznao je da mu je otac živ i da je zarobljen na ostvu nimfe Kalipse koja mu ne dozvoljava da se vrati kući. Telemah se odmah uputio majci s tom vešću, ali ga je boginja Atena upozorila da ne ide pravo kući jer i na njega vrebaju prosci da ga ubiju. Telemah se zato iskrcao na prvom itačkom rtu kome se primakla njegova lađa i zaputio se pastiru Eumeju, vernom sluzi, da u njegovoj kući potraži utočište. Tu je sreo nepoznatog starca. Kako se pokazalo, taj starac nije bio niko drugi nego Odisej glavom.
Bogovi su se najzad smilovali Odiseju i nakon sedam godina prisilili nimfu Kalipsu da ga pusti kući. Odisej je sagradio splav i otisnuo se na more. Plovio je dok ga nije spazio Posejdon i uništio mu splav iz stare mržnje i neprijateljstva. Neuzdrman tim novim udarcem sudbine plivao je Odisej puna dva dana prema udaljenom kopnu, sve dok nije dospeo do ušća tihe rečice gde je izašao na obalu i iscrpljen pao u dubok san. Kad se probuio, video je pored sebe lepu devojku koja je tu došla sa služavkama da pere rublje. Bila je to Nausikaja, kći kraljice Arete i njenog muža Alkinoja, kralja zemlje Faečana. Nausikaja je odvela Odiseja u dom svog oca, koji ga je uljudno primio i u njegovu čast priredio gozbu i sportska ndmetanja sa sličnim disciplinama kao na Olimpijadama. Zatim je bogato darivao Odiseja i dao mu lađu koja ga je iskrcala na obalu u blizini Eumejeve kuće. Da ga prosci ne bi prepoznali pre vremena i ubili, Atena mu je dala lik starog prosjaka. U tom liku se Odisej sreo sa svojim sinom.
Vratio se na Itaku u poslednji čas: Penelopa je bila iscrpla sva sredstva kojima je odlagala svoju odluku. Zato je, na pritisak prosaca, objavila nadmetanje za svoju ruku i ono je trebalo da se održi već idućeg dana. Naredila je da se donese teški Odisejev luk i dvanaest sekira: onaj ko strelom prostreli drške svih sekira, zabodenih u jednom redu u zemlju, postaće njen muž.
U predvečerje nadmetanja Telemah je doveo Odiseja u kraljevsku palatu. Niko ga nije prepoznao osim starog psa Arga, koji više nije mogao da ustane sa mesta na kom je ležao. Moleći milostinju, Odisej je detaljno proučio sve prisutne prosce od kojih je isprosio samo uvrede. Za njega se zauzela jedino Penelopa, koja u svojoj plemenitosti nije dopuštala da u njenoj kući vređaju čak ni prosjaka. Naredila je služavki Eurikleji da mu opere noge i pripremi postelju kako dolikuje gostu. Eurikeja, stara Odisejeva dadilja, prepoznala ga je po ožiljku na nozi, ali ništa nije odala jer joj je Odisej to zabranio. Neprepoznat od prosaca i sopstvene žene, Odisej je, po prvi put posle dvadeset godina, proveo noć u svojoj kući - i dobro je iskoristio za pripremanje plana za idući dan.
Ujutro su prosci s divljenjem razgledali Odisejev luk i dali ga najpre Telemahu da ga zapne. Kad to njemu nije pošlo za rukom, pokušali su svaki pojedinačno, ali im je nedostajalo snage. Odlučili su da se okrepe jelom i krenuli u dvoranu. Tada ih je Odisej zamoio da mu dozvole da i on okuša sreću. Umesto odgovora prosci su ga ismejali. Na kraju su mu ipak dali luk na Penelopinu molbu. Odisej je bez napora zapeo luk, seo na prag ulaznih vrata, odapeo stralu i prostrelio drške svih dvanaest sekira.
Zatim je ustao, zbacio sa sebe prosjačke krpe i stao pred prosce u svom pravom obličju koje mu je Atena u tom času vratila. Posegnuo je za novom strelom u tobolcu, napeo luk, naciljao na Antinoja, nezadovoljnog prosca, i prostrelio mu grlo. Odmah zatim ubio je i drugog. Kad je naciljao i treći put, užasnuti prosci su se bacili prema zidu gde je visilo njihovo oružje, ali Odisej je ranije naredio da se ono krišom odnese. Za odbranu su im ostali samo kratki mačevi i nameštaj u dvorani, ali uprkos tome nisu se predavali. Razvila se žestoka bitka, ali njen ishod nije izmenio ni to što je izdajnički Odisejev rob Melantej proscima doneo njihovo oružje. Odisej ih je, uz Telemahovu pomoć poubijao do poslednjeg, a nije poštedeo nijednog njihovog pomagača - osim glasonoše Medonta i pevača Femija, koji su im služili protiv svoje volje.
Nakon te pobede Odisej, "divni stradalac", morao je da položi još jedan ispit. Penelopa, u kojoj se tokom dugih godina njegove odsutnosti učvrstilo duboko nepoverenje prema muškarcima, nije verovala da pred sobom ima svog muža. Kad je zatražio da mu prostre postelju, naredila je služavkama da mu kraljev krevet pripreme u velikoj dvorani. Tada je Odisej upitao ko je premestio njegov krevet koji je on sam napravio, opisavši kako ga je sačinio od drveta masline. Penelopa je na to radosno kliknula da se ne ljuti na nju, jer je godinama strahovala da se on neće vratiti, ali je sada bila sigurna da je to on.
Odiseju više ništa nije stajalo na putu da preuzme vladavinu u svom domu i celom kraljevstvu. A da bi sve opet bilo kao nekad, najviši bog Zevs, na molbu svoje kćeri Atene, iz svesti svih ljudi izbrisao je želju za osvetom zbog onoga što im je Odisej ikada učinio nažao, presudivši ovako: "Neka se verom tvrdom zakunu, i Odisej nek u njih ostane kraljem, a mi učinimo krv da sinova i braće svoje oni zaborave; neka se ljube kao i pre, te mira i blaga nek međ njima bude".
Da li su se Zevsove reči ispunile nije poznato. Od Homera ne saznajemo ništa o novim Odisejevim doživljajima. Bilo mu je, navodno, suđeno da krene u još jedno dugo putovanje kroz grčke krajeve, i to s veslom na ramenu. To hodočašće je trebalo da se završi kad Odisej sretne čoveka koji će ga pitati kakvu to čudnovatu lopatu nosi - ali da li bi se u grčkim zemljama, usred širokog mora, našao čovek koji ne bi znao za veslo?
Prema pesničkim delima iz novijih vremena Odisej je, navodno, nakon mnogih godina poginuo od ruke svog drugog sina, Telegona, koga je rodila čarobnica Kirka posle njegovog odlaska sa ostrva Eeje. Telegon se sukobio sa Odisejem u dvoboju do kojeg je došlo kad je, tražeći oca, dospeo na Itaku gde su njegovi drugovi izazvali tuču. Ne sluteći da se suprostavio svom ocu, Telegon ga je probo mačem. Zatim je, kažu, preneo njegovo telo na ostrvo čarobnice Kirke, svoje majke, i tamo mu priredio veličanstven pogreb.
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
Orfej (Grč. Orpheus, lat. Orpheus - sin boga Apolona (ili rečnog boga Eagra) i muze Kaliope, najveći pevač i muzikant grčkih mitova)
To što su Orfeja u antici smatrali herojem je u savršenom skladu sa antičkim pogledom na svet: takva počast ne pripada samo čoveku koji druge nadmaši u boju, nego i istaknutom umetniku. Uostalom, sebi ravnim smatrali su ga i ostali junaci. Tako su ga, na primer, Argonauti pozvali da im se pridruži u pohodu za zlatnim runom u Kolhidu. Orfej je zaista bio umetnik čudesne nadarenosti: kad bi zazvonila njegova lira a on zapevao, divlje bi zveri dolazile k njemu iz šuma, ptice bi sletale oko njega, drveće i stene bi se pomerale kako bi mu bile bliže - vuk je ležao pored jagnjeta i ganuto ga slušao, jasika ne bi ni list pomakla, a krošnja platana ne bi bacala senu na poljski cvet - u prirodi bi zavladao savršen sklad i mir.
Kao svojom umetnošću, Orfej se proslavio i ljubavlju prema svojoj mladoj ženi Euridiki. Ali sudbina mu nije namenila da s njom poživi život u sreći: berući cveće, Euridika je nagazila na zmiju otrovnicu, a kad je Orfej dotrčao, čuvši njen krik, ona je već bila mrtva. Obuzela ga je beskrajna tuga koja se pretvorila u očajanje, a zatim u odluku da preduzme nešto za šta do tada nije skupio snagu ni jedan smrtnik: odlučio je da pođe u podzemni svet i zatraži od njegovog vladara da mu vrati voljenu ženu. Čarolijom svoje muzike Orfej je smekšao starca Harona i on ga je u svom čamcu prevezao preko Stiksa, reke podzemnog sveta. Tada je Orfej stupio pred Hada i njegovu ženu Persefonu. Zapevavši pred njima pesmu o svojoj ljubavi prema Euridiki, zamolio ih je da mu je vrate u ime svoje vlastite ljubavi. Od njih on zapravo ne traži nikakav dar, nego jednostavno posudbu: ionako će je ponovo dobiti natrag kad završi svoj zemaljski život. A ako mu je ne daju, moli za drugu milost: neka njega uzmu u svoje carstvo gde će živeti pored njene sene. Orfejeva pesma je ganula ceo podzemni svet: Tantal je zaboravio na svoju zeđ i glad, Sizif je prestao da gura svoj kamen, Iksionov točak se zaustavio. Čak su se i u očima neumoljivih Erinija zacaklile suze. Kad je Had video da se rasplakala i njegova žena Persefona, obećao je da će ispuniti Orfejevu molbu pod jednim uslovom: kad ga bog Hermes bude vodio iz podzemnog carstva nazad, poći će za njim strmim i tegobnim stazama i neće se okretati za Euridikom koja će ga pratiti sve dok se ne vrate u gornji svet.
Orfej je odusevljeno pristao na Hadov uslov i savladavao se uspešno tokom tog dugog i mukotrpnog puta. Pre samog ulaska u tenersku provaliju, iza koje se već prostiralo carstvo živih, Orfeja je izdalo strpljenje. Okrenuo se da vidi nije li Euridika zalutala i klonula od umora: ali tada je opazio samo senu kako nestaje u daljini. Tako je sam bio kriv za njenu drugu smrt.
Uzalud je Orfej po drugi put pokušao da uđe u carstvo mrtvih. Neumoljivi Haron nije više hteo da ga preveze na drugu obalu Stiksa. Sedam dana i sedam noći je sedeo Orfej gladan i žedan na obali Stiksa i naricao, molio i plakao. Bilo je uzalud. U dubokoj skrušenosti vratio se zatim obalama reke Hebra u rodnoj Trakiji.
Sa Euridikom se susreo za četiri godine kada je bio primoran da se oprosti od svog mukotrpnog života. Poginuo je od ruku trakijskih žena koje su ga optuzile kao neprijatelja ljudskog roda zato što izbegava žene. Jednom prilikom, za vreme bahovih svečanosti, spazile su ga na proplanku ispod Rodopskih stena i omamljene pićem počele da bacaju kamenje na njega. U besu što se kamenje, ganuto Orfejevom pesmom, zaustavljalo u letu, bacile su se na njega kao jato ptica grabljivica, rastrgle ga, a njegovu glavu i liru bacile u talase Hebra. Cela se priroda zgrozila nad tim zločinom i zavila u tugu. Čak su i stene proplakale a od njihovih suza su nabujale reke. I kad se bliži godišnjica Orfejeve smrti, priroda zapada u tugu. Najviše plaču Rodopske stene i njihove suze i dan-danas izlivaju reku Hebar, iako je ime promenila u Marica.
Neke verzije mita o Orfeju nisu se zadovoljile tim nesrećnim završetkom. Prema njima, on se spasio i završio svoj život negde u zemlji Hiperborejaca, nad kojom sunce nikad ne zalazi. Prema drugima, talasi su njegovu glavu i liru odneli na ostrvo Lezbos, gde zatim opet javilo lirsko pevanje.
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 79 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
