|
Autoru |
Poruka |
lOOla
|
|
Administrator
Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05 Postovi: 1388
|
Bila sam dječak U mjesecinu me sakrila večer, utrnuvši svijeće. Svu noć sam zamišljena snila u modroj šumi kroz drveće.
Bila sam zrno rumena grozda u zubima sred poljubaca lišića utekla iz gvozda dječak, što praćkom poklike baca;
i ujed pjesme nasred čela šarena mačka u košari igre. Šta nisam bila, šta nisam smjela, zrcalo ribe u zjenici vidre!
|
|
|
|
|
lOOla
|
|
Administrator
Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05 Postovi: 1388
|
Да си близу
Да си близу, наслонила бих чело на твој штап и, насмијешена свила бих руке око твојих кољена. Али ниси близу, и моја љубав за тобом неспокојна не може да усне ни у ноћној трави
ни на валу морском, ни на љиљанима.
Да си близу. Да си барем тако нестално близу као кишни облак над изгубљеном кућом у долини. као над морем сурим крик галеба што одлијеће пред долазак олује у вечер пуну брига.
О да си барем тако тужно близу као цвијет што спава затворених очију под бијелим кровом снијега у тишини камених шума, чекајући прољеће.
Да си близу, о мој хладни цвијете. Само једном кретњом да си близу невеселим вртовима мојим што већ сахну клонути од бдијења.
Али ноћ је, и свијет је далеко. А ја не знам мир твој. Птице твоје с мојих су грана сашле. И сјај зоре из мојих зјена одлази заувијек у увријеђену земљу заборава у којој је незнано име љубави.
|
|
|
|
|
lOOla
|
|
Administrator
Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05 Postovi: 1388
|
Pred morem, kao pred smrću, nemam tajne Ako tražiš put u moju dušu odvedi me moru olujnom.
Ondje ćeš vidjeti otkrit život moj kao razvaljen hram; moju mladost smokvama ograđenu visoravan. Moja bedra: drevnu tužaljku radi koje poganski bogovi kleče na koljenima.
Pred morem, kao pred smrću, nemam tajne. Zemlja i mjesec postaju moje tijelo. Ljubav presađuje moje misli u vrtove vječnosti.
|
|
|
|
|
lOOla
|
|
Administrator
Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05 Postovi: 1388
|
Кад би се могло отпутовати Кад би се могло отпутовати, кад би се могло сјести на коња и отићи заувијек, или неку стару лађу преварити да нас одведе из града, пријатељ би оставио пријатеља, мати би оставила дјецу. Куће би се распукле од суза оних који остају планине би зазелениле од пјесме оних који одлазе.
Па не знам с киме бих хтјела ишчекати зору са онима који плачу, или са онима што пјевају. Јер који плачу полако ће се утјешити а који пјевају уморит ће се пјесме.
Ја никад не бих отпутовала ни на коњу ни на лађи јер су ми и онако већ далеко сви које хтједох задржати близу. Јер немам од кога да бјежим. И зато јер се плашим повратка.
Али кад би се могло отићи заувијек, и заиста отићи с пјесмом мислим да бих се растајала дуго од мјеста на којима сам плакала. И никад не бих заборавила оне који су због мене, бар једном били мало радосни и праштали ми насмијешени.
|
|
|
|
|
|
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 4 gostiju |
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|