|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
PiSanje uz vetar
Imala sam momaka pre braka, da se razumemo.
Sad se setih jednog, Bože, zamalo da mi bude momak...zašto zamalo?
Pa evo: mladost, ludost, žurke, sedim za stolom sa jednim umetnikom, divan momak, lep, pametan, nazdrvljamo, pričamo, nazdravljamo, pričamo, nazdravljamo...
sećam se samo da se ujutru budimo u istom krevetu.
Šta je tu bilo pojma ja nemam, ali vidim on isto fin, lep, pametan, duhovit, i ujutru, bože neke oči plave prelepe,
kosa duža, zubi biseri...u velikom smo gradu, predlaže da idemo tamo i tamo, hajde da ustanemo, ustanemo kad imam šta da vidim!
On meni do ramena!
Majku ti **bem Milijana šta ćeš sad?!
*ebo te pa da!
Mi nismo ni ustajali da bi videla da sam za glavu veća, čoveče, blama, gleda on, gledam ja,
počemo se smejati, još on meni - U al si visoka (milsim se nisam ja visoka nego si ti nizak) i kao ajd prošetamo ...ju naopako.
Brže bolje sam gledala kako da se rastanemo, ljudski fino...kuku lele.
Naravoučenije, deco draga, ustanite pre nego što legnete, ako boga znate!
PiSanje uz vetar
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
TELE ŠOP
Priznajem: volim da gledam tele šop. Možete slobodno reći da nisam normalna. Ali, na tele-šopu sve izgleda tako jednostavno, tako lako i tako lepo. Poželiš odjednom da budeš savršena domaćica. Poželiš da budeš „uradi sam“ čovek, poželiš da budeš spretna i brza kuvarica, baštovanka ili frizerka. Kao omađijana sam, bez obzira da li gledam onog ćelavog matorca sa minđušicom u jednom uvu, koji, obučen u svečano odelo, bez i jedne kapi farbe, uz pomoć genijalnih alatki koje prodaje, okreči celu sobu za nekoliko sati. Ili gledam onog drugog, koji minijaturnim paročistačem za nekoliko minuta besprekorno očisti pločice u kupatilu, parkete, opere tepihe, osveži kombinovanu sobu a usput sredi i zavese.
U vreme najveće krize kad su nam plate bile nekoliko maraka, na tele-šopu sam ugledala stvar bez koje jednostavno nisam mogla da više zamislim svoj život: tučani tučak za meso koji je u isto vreme čistač krljušti, cediljka za beli luk, izbacivač košpica iz višanja, drobilica za orahe, a po potrebi i hladno oružje. 20 maraka. Naravno da sam ga kupila!Ne znam da li sam ga nekoliko puta upotrebila, ali eno ga u kuhinjskoj fioci, znam da će mi zatrebati. Dodajmo svemu tome sokovnik Džeka Lalejna, seckalice i rendalice, sprave za vežbanje mišića butina, gimnastičarsku loptu, toster za sendviče u obliku mašne, minijaturni paročistač!, električnu četku za kosu koja se sama okreće ( i koja mi je par puta mrsila kosu) i sve u tom stilu. A tek, Stomak eliminator! I onaj pojas na baterije, koji staviš oko struka, i koji zamenjuje naporne trbušnjake! Pošteno priznajem: svakog jutra se spoplićem na spravu u obliku trotineta, smišljenu za zatezanje zadnje lože i unutrašnjih mišića butina, koja već nekoliko godina služi isključivo kao čiviluk. Kupila sam naravno i onaj moderni blender za pravljenje mnoooogo gustih sokova od voća i povrća, i uopšte sve što čini moderno domaćinstvo – imam.
I svaki put kad bih kao bez duše trčala pred samo zatvaranje radnje da nešto od toga kupim ( u panici da mi se ne rasproda!), moja majka je uvek imala duhovite komentare u stilu : „Pravi si pacijent“. Onda bih se iz sve snage trudila da joj dokažem da greši: Prva dva dana pila sam po dva litra ceđenih sokova, udarala meso tučkom koji je nezgodan za držanje jer na ručki ima bodlje za krljušti, gledala sam Dnevnih prvih nekoliko minuta radeći gimnastiku na sobnom trotinetu, Razvlačila Stomak eliminator, ili sam četkala kosu samovrtećom četkom, kao luda. I posle odjednom, prestanem.
Izgleda da sam se malo opametila: što se tiče gimnastike i fitnesa, sve što mi treba nalazi se u mom fitnes klubu. Kućni tegići mi služe da drže prozor od kuhinje otškrinutim. U kuhinji i dalje koristim najviše dasku i nož, da izvinete, tiganj, cediljku i dve šerpe. Mikser, i električni štap za čorbe. I, naravno, kuvalo za kafu! I to je sve.
Jedino što me trenutno potajno zanima jeste električna višenamenska testera, da mogu i ja da režem ne samo živu ogradu i drveće po Vrujcima, nego i plastične cevi, kao što rade na slikama.
Teško mi je da priznam, ali mama je bila u pravu. Sve je to sumanuto zatrpavanje života nepotrebnim stvarima. A radi se o tome da ih se oslobodimo.
Napredujem:prvi korak svakog oslobođenja je kad možemo da se smejemo samima sebi.
Mirjana Bobić Mojsilović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
VedriOblači
Pišem jer ne znam šta ću sa svojim mislima.
Ne mogu da ih se oslobodim, a nadvijaju se kao oblaci.
Probam tako da im pokažem koliko sam strašna ali umesto da nestanu dolaze i crni i beli.
Oluja traje dugo kao večnost, a razvedravanje samo trenutak.
Kad uhvatim taj momenat pomislim kako je život lep i nije nam pružen uzalud.
Treba se boriti.
Za istinu i ljubav.
VedriOblači
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
KIŠNI ČOVEK ©
Rekla sam:
Samo jedan stih napiši,
sve ostalo prepusti meni, i kiši.
I on je sredio:
padala je kiša kao kod Prevera
U Brestu,
ili kao u bilo kojoj drugoj
dobroj pesmi.
Na stoljnjaku
među čašama
i flekama od prethodnih gostiju
koji su, očigledno,
posipali so preko crvenih mrlja
Između tanjirića i ribljih kostiju
bili smo ošinuti znojem konobarice
kojoj je bilo čudno što on žvrlja
viljuškom po soli.
Ipak, donela nam je još malo
vina,
sažalila se u hodu
i kiselu vodu.
Ali je rekla da uskoro zatvara
jer kuvarici poslednji autobus
ide za pola sata
i da stanuje preko mosta
što je značilo
da je bilo dosta
sa ovom pesmom i svim ostalim
Jer nismo više mali
da treba da požurimo
i da prestanemo da se ljubakamo
I žmurimo
I onda nas je
izbacila na ulicu
u dvadeset do jedan
nemajući pojma da nemamo svoj stan
i ništa naše
Osim što bismo ponekad
pobegli
u ćošak neke musave
sale za ručavanja
ne bez ustručavanja
Da vidimo kako je to
ponovo biti mlad
pre pilula za spavanje
i samog spavanja.
I uvek,
bilo je kuvarica
i poslednih autobusa
mirisa duvana
novembra u prozoru
štedljivih sijalica
bez šanse da dočekamo zoru
kafanskih menija u kartonu
i ostalog sa spiska
nekadašnjeg Beograda
po bontonu.
I tu nije bilo pomoći.
Još koliko juče
bili smo Deca noći.
Ljubili se stojećki
kao kod Prevera ili u nekoj drugoj sličnoj
stvarnosnoj prozi
u kojoj još uvek postoji
stajanje na jednoj nozi
dok me ljubi
naslonjen na tuđi spisak stanara
u ukradenim trenucima
neutvrđenim danima
u nekoliko nedelja
pre nego što je stigla zima.
Bilo je mnogo kiše i vina
A on nam je napravio kape od novina
Bio je pesnik, starog kova
po nama su padala samo slova.
Bio je kišni čovek.
To ne znači ni kišobran, ni šešir,
ni barica koju ostavlja za sobom,
ni mokar sako.
Već da je zbog njega bilo plakati lako.
Mirjana Bobić Mojsilović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
PESNIK I KURVA
Svaka umetnost uvek je ples kurve i pesnika
na krovu napuštenog hotela
preko puta železničke stanice u kojoj vozovi ne staju više
ispod kiše izbledele mesečine
koja miriše na poslednji dan leta
Ušao je te večeri u kafanu na kraju grada
i na početku večnosti
sa venama na čelu boje, mastila kojim piše pesme
i sa bradom od pet jesenjih dana
i video te i morao da se uhvati za šank
da ne propadne u tvoje oči
u oči boje maka
i prešao je pogledom panično preko kafane kao da nekog traži
a Mefista je tražio da mu proda dušu
samo da pred tebe kroči mlad i lep
Prišao ti je i nisi mu rekla da si kurva
shvatila si da to nije video i rešila si da vidiš koliko će mu trebati da shvati
a svetlom stranom svoga napuklog srca u stvari si uživala u ponuđenom kolaču dostojanstva
i tom zrnu vremena koje ti ne pripada
u kojem si opet bila mlada studentkinja arheologije
pod čijim nogama je bio čitav svet
spreman da umre da bi ga iskopale tvoje tople šake
Pošla si sa njim i igrala igru uskakanja u barice
ko stane na suvo magarac!
pokazao ti je pod svetlom ulične lampe kako se vaše senke ljube
nevešto i celim licima kao deca
hvatao je golubove i stavljao ih oko tvoje glave i nazvao te Hermesom
koji će mu doneti dobru vest
iskakali ste iz mračnih ulica hodajući kao zombiji i plašili tetke sa 26 kesa iz supermarketa
skinuo je šal i očistio cipele čistaču cipela
plesali ste pred devojčicom koja je na ulici svirala na violini melodiju njegovog izgubljenog zavičaja
A onda, negde između zagrljaja i poljupca rekao je da te voli
i ti si se otkinula
pustila ga kao tanjir sa vrelom supom
i pošla nazad u mrak boje svetla
mogla si da mu daš svoje usne
svoje telo kao dušu na pamuk
da sa njim radi šta god mu je volja
mogla si da mu daš svoje vreme i mladost
čak i novac i kosu i nakit
i nokte
i život čak
ali nisi nikako mogla da mu daš nadu
tolika kurva ipak nisam - rekla si sebi
Noćas ti je mnogo teže da uđeš u svoju haljinu
žuljaju te cipele dva broja veće
a osmeh se nakrivio kao putokaz ka sreći
ljubiš čašu kamparija želeći da ga zaboraviš
ali on će ponovo doći
možda će imati drugačije lice, hod ili kosu
drukčije će zvučati i nositi ožiljak sa druge strane čela
ali ne brini, biće to on
pesnik koji svake noći luta ovim gradom tražeči ono što ne može da dobije
i nalazeći nekog ko to ne može da mu da
Zato je on vazda pesnik
i zato si t vazda kurva
i zato je svaka umetnost uvek ples kurve i pesnika
na krovu napuštenog hotela
preko puta železničke stanice u kojoj vozovi ne staju više
ispod kiše izbledele mesečine
koja miriše na poslednji dan leta
dok u daljini odzvanjaju reči
- Volim te, zauvek....
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Branislav Janković: Jedino oproštaj donosi mirJoš jedan roman o zločinu i kazni. Ova tema je lajt motiv skoro svih Vaših romana.
Nisam upoznao, a voleo bih, nekoga ko nije bezgrešan. Naši životi su skup zločina, sitnih, velikih, vidljivih ili nevidljivih, pre svega prema nama samima, i skup kazni kojima sami sebe kažnjavamo ako se provučemo pored suda ljudi ili Boga. Deluje apsurdno? Ni najmanje – treba samo malo zaviriti u sebe i videti gde smo pogrešili. I pre svega oprostiti sebi. Jedino oproštaj donosi mir. Osveta? Ne dao je Bog nikome. Gorka je to stvar.
Posle istorijskih trilera (O vukovima i senkama, Suze Svetog Nikole, Vetrovi zla), iznenadili ste svoju publiku savremenom temom, smeštajući radnju u sadašnje vreme. Odakle taj preokret?
Svaki pisac voli da eksperimentiše, da se oproba u nečem novom. Pisanje sličnih tema i žanrova, neminovno vas dovodi do jedne vrste prezasićenja i onda prosto morate da se oprobate u drugoj temi, vremenu i žanru, da izađete iz sveta koji ste stvorili i počnete da stvarate skroz drugačiji. Ni bolji ni lošiji – drugačiji. Tema koje sam se prihvatio bila je izenađenje i za mene, ali siguran sam da sam uspeo da je približim čitaocima. Nadam se i molim Boga da je nisu osetili na svojoj koži.
Glavna junakinja ubija i beži. Nimalo nalik „klasičnim“ ženskim likovima u književnosti.
Knjigu sam napisao u prvom licu, iz ženskog ugla, rizikujući da pogrešim u tako komplikovanoj i muškarcima nedovoljno poznatoj stvari zvanoj ženska psiha. Pogotovo, jer je moja junakinja i ubica i monahinja i zatvorenica, te mi je to još više otežalo zadatak snalaženja na tom minskom polju. Usudio sam se da odškrinem vrata ženskih odaja. Prema reakcijama čitateljki uspešno sam preneo ono što sam video iza njih. Ko je Teodora Kaluđerović? – pitaju me mnogi čitaoci. Da li je priča istinita? Ako je istinita onda je strašna. Gde je ta srušena crkva koju mora ponovo da podigne?
Ko je Teodora Kaluđerović?
Jedna od onih žena koja prolaze pored nas, žive sa nama, vole nas ili ne primećuju. Teodora je svaka žena. Neko ko se bori za ono što je njoj sveto i zbog čega je spremna da ubije. Nije svaka žena takva? Ja mislim da jeste. Samo probajte da dirnete u nešto do čega joj je stalo više od sopstvenog života. Moja junakinja beži jer ne želi da se preda zbog učinjenog zločina i ja joj kao pisac pomažem u bekstvu. Čak joj dajem i zaklon. Nalazim joj utočište. Ali to ubistvo ide za njom i ona mora da ga okaje. I pred ljudskim i pred božjim zakonima. Nisam bio njen advokat, ali sam je branio. Jedino nisam smeo da joj dam oproštaj, to će čitaoci učiniti. Ili neće. I sama mora da prizna učinjeni greh. Jesam li saučesnik u njenom zločinu? Jesam. Da li joj dajem opravdanje? Dajem. Zašto? Jer je volim.
Život u manastiru, život u zatvoru. Slobodno možemo reći, većini ljudi nedovoljno poznatih mesta.
Peta-zica-04b 1To su mesta na koja ne možete tek tako otići i reći: znate meni trebaju neke informacije jer pišem priču o ženi ubici koja postaje lažna iskušenica i monahinja, a roman inače počinje u zatvoru. Te žene, i na jednom i na drugom mestu, tihe su i predate svojim mislima i ne žele da ih dele. Postoje i pisana i grdna nepisana pravila na tim mestima. Ženskom manastiru morate prići sa dužnim poštovanjem i skrušenošću, ženskom kazneno – popravnom domu sa iskrenošću i razumevanjem. Srećom, imao sam dobre savetnice dok sam pisao knjigu, kojima se uvek zahvalim, ali ne smem da ih pomenem. To je bio uslov.
„Peta žica“ se na indirektan način dotiče nasilja u porodici.
Skoro sam dobio poziv od nekoliko organizacija koje se bave problemom nasilja u porodici, da zbog teme svoje knjige, učestvujem na njihovim tribinama i vrlo rado ću se odazvati. Može li se opravdati ubistvo nasilnika? Može li žena, godinama maltretirana, biti oslobođena za ubistvo? Zašto žene ne prijavljuju batine i zlostavljanje? Jako osetljiva tema u koju moraju svi da se uključe. Od zakonodavaca do psihologa. „Peta žica“ je pogled iz jednog drugačijeg ugla. Neka samo jedna žena, posle pročitanje knjige, smogne snage da prijavi nasilnika, ova knjiga je ispunila svoju misiju.Slaviša Pavlović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
OČI
Ne znam da li te oči iz kojih izvire dobrota mogu da se opišu. Ako pokušam ništa ne gubim, a ako uspem možda shatite da ih i vi poznajete. One su toliko tople da želite uvek da ih gledate. Nešto vas vuče da ne trepnete nijednog trenutka, ali onda pomislite kako će vas drugi gledati dok vodite ljubav pogledom. Te oči su toliko žive da ih upravo gledam dok kucam na slepo. Ne znam šta to ima u njima koje druge nemaju, ali nekako su magične… ali i ranjive. Što ih duže gledam osećam kako mi nešto struji telom i privlači da postanemo jedno. Mogu da ih gledam u isto vreme dok slušam svaku reč, a obično okrenem samo uvo ka usnama. Imaju svu moju pažnju. I kad nisu tu pa ih ponovo sretnem, osetim da su jako bliske mojim očima i da je osećaj isti kao da su sve vreme bile tu. Zenice se šire dok se usne razvlače u osmeh baš kao moje. Mora da su u nekom srodstvu sa mojom dušom jer ne bi ona postala toliko meka i dopadljiva da nije prepoznala svoju.
VedriOblači
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Najkraća tužna priča na svetu:
Ljudi nemaju vremena 
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Pariz 1809 godina
Kada je Džejk čuo od svoje prijateljice da se njegov najbolji prijatelj Ernest ljubi u Parizu sa njegovom simpatijom Klarom, nagnuo je flašu alkohola, potom uzeo pištolj i ubio se. Čuvši Henri, Džejkov brat, vest da je izgubio brata, i on se takođe ubio. Ubio se i Klarin brat, Džošua, koji je bio gej i koji je bio potajno zaljubljen u Henrija.
Klara je napisala oproštajno pismo u kom piše da je izgubila dve svoje najveće ljubavi, Džejka i, brata Džošuu, potom se ubila iz očevog pištolja na sred Trga u Parizu.
Ernest se posle tri dana vratio iz Berlina. Saznao je od Džejkove prijateljice da je izgubio svog najboljeg prijatelja. Deprimiran vešću, Ernest je počeo da piše roman o životu i smrti Džejka kao omaž svom najboljem i jedinom istinskom prijatelju kojeg je imao. Takođe je u roman ubacio Henrija, Klaru i Džošuu. Njihova tragična smrt inspirisala ga je da napiše remek delo, ljubavnu dramu, koja se zove "Smrt je ubila Ljubav u Parizu" koja se prevela na trideset dva jezika, a po istoimenom romanu odigrava se i pozorišni komad širom sveta.
Jedanaest godina kasnije, proslavljeni satiričar, dramaturg i romanopisac, Ernest, saznaje da je Džejkova prijateljica izmislila priču da su se On i Klara ljubili u Parizu jer je bila bolesno ljubomorna, opsednuta i nesrećno zaljubljena u Džejka. To je Ernestu i Džejkova prijateljica lično priznala u pismu koje mu je poslala na adresu.
Kako ga je Sećanje pristiglo a bol mu srce stezalo, Ernest je, povučen besom i savešću koje mu ne da mira, tri meseca, dve nedelje i četiri dana bio zatvoren u svojoj garsonjeri, u siromašnom predgrađu Pariza. Bar su komšije tvrdile da nije toliko dugo napuštao stan.
Policija ga je posle sedam dana našla samog u stanu, mrtvog. Komšije su znale da se Ernest opijao, a veruje se da je doživeo srčani udar tokom pijanstva. Nije imao rođake, porodicu niti prijatelje. Bio je samac. Ernest je za tri i po meseca napisao drugu knjigu, koja nosi naziv "Nije Smrt kriva za Ljubav. Već Laž!". Njegovo Drugo delo bilo je prodavanije od Prvog dela, a isto je stavljeno kao Drugi čin u pozorišnom komadu.
Dva dana kasnije pronašli su i testament koji je Ernest ostavio, u kojem je pisalo:
"Sva moja imovina, koju i nemam nešto naročito, i sav moj novac, kojeg imam mnogo, a koji mi nije bio potreban jer je novac ništa u poređenju sa prijateljstvom, poklanjam svim bibliotekama, pozorištima i pabovima u Parizu kako bi se u istim sklapala i čuvala prijateljstva. Onom Đavolu ne dozvoliti da uđe u vaš život i da vas ubije!"
U potpisu:
- Prijatelj Ernest"
Ljudi koji su upoznati sa ovom pričom, i njegovim delima, veruju da je Ernest mislio u testamentu na "Đavola" - Džejkovu prijateljicu, čije ime niko ne zna, a koja je ušla u njegov život i "ubila" ga priznanjem. Takođe "Džejkova prijateljica" je postala sinonim za ljubomoru koja može "ubiti" čoveka. Dok s druge strane jedan deo ljudi, koji ne izlaze iz pabova, veruje da je Ernest mislio na "Onom Đavolu ne dozvoliti da uđe u vaš život i da vas ubije" - alkohol koji ga je ubio.
Дабетић Иван
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
***
Nemam svog junaka, odnosno superheroja jer su svi narkomani.
Na primer Betmenu su uvalili lošu drogu (Venom) zbog čega je on postao zavisnik i siledžija.
I lik je takođe na steroidima.
Kratko i jasno: Betmen je narkoman.
Ne mogu sebi dozvoliti da mi narkoman bude omiljeni superheroj.
I mnogi superjunaci su skloni psihoaktivnim supstancama.
Sve je sranje.
Dabetic Ivan
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 9 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
