|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
****!!!!!?!
Tibor Tot iz Apatina, zubni protetičar, otac, administrator foruma DANUBIUS. Ovaj moj prijatelj koga, za sada znam samo preko neta, zaslužio je da dobije prostor na blogu. Pre svega i iznad svega, dobar je čovek.
DANI
Tibore, sa tobom mi je nekako najteže početi razgovor. Ne znam šta sve da te pitam 
Kako je to živeti u Srbiji u ovim strašnim vremenima?
Teško, i nije ekonomija ,nezaposlenost ,siromaštvo najgori problem . Problem je beznađe,apatija, mirenje sa svim onim što nam se dešava godinama.
Izgubljena je nada u bolje, koja je postojala posle „petog oktobra“ . Ubistvom Zorana Đinđića stavljena je tačka i na poslednje mrvice vere u nešto drugačije i bolje u budućnosti .
Nama, koji smo uspeli da sačuvamo koliko toliko zdrav razum ,koji pamte duže od tri dana ,i koji ne veruju režimskim medijima i lažima aktuelne vlasti ,je verovatno i najteže . Gledati svaki dan pljačke svega što se još može opljačkati ,enormno bogaćenje partijskih poslušnika ,bedu u koju tone sada već većina građana Srbije ,čini život u Srbiji nedostojan življenja .Pri tome su urušene i privatizovane sve državne institucije ,korupcija vlada svuda …pa ,zato i sve više ljudi, naročito mladih i obrazovanih masovno napušta Srbiju.
Kako se izlazi na kraj?
Kao i svi drugi,nekako, a da ni sami matematički ne znamo, kako. Zdravstvo je na samom dnu, materijalni položaj zaposlenih je ponižavajući, čak i dosta ispod ne suviše visokog „republičkog proseka“ . Dodatni prihodi gotovo i ne postoje ,jer narod nema da plati ni u „državnoj instituciji“ ,kamoli da plati „privatno“ .Zato i ovde imamo masovne odlaske u inostranstvo, što će se obiti o glavu „vladajućima“ koji ovu pojavu ignorišu i minimalizuju. Mladi uopšte i ne pokušavaju da se zaposle u zdravstvenoj struci ,odlaze čim im se pruži prilika. Oni stariji ili sačekaju penziju ,ili odu u „privremenu“ ,ili im jednostavno „pukne film“ ,pa daju otkaz i odu bilo gde u inostranstvo .
Pre ili kasnije ,sistem se mora urušiti ,jer smo i sada desetkovani ,a ona suluda „uredba“ o „zabrani zapošljavanja“ je dovela do toga da mnoge manje sredine ,koje su 50 godina imale bar primarnu zdravstvenu zaštitu ,sada je nemaju .A ovo je tek početak lavine .Nijedna zemlja ne može da „nadoknadi“ odlazak 1000 lekara godišnje, i bar još trostruko drugog medicinskog osoblja .
Jedini način da se zadrže je bar neko povećanje plata ,a videli smo svi kakvo poniženje nas je sačekalo .Tako je i drugim strukama ,ljudi ne mogu da žive od te milostinje koju zarađuju ,i odlaze masovno. To se više ne može zaustaviti nikakvi, bajkama o „patriotizmu“,ljudi ne mogu da prežive.
Da li je teško danas vaspitavati decu?
Naravno. Deca imaju negativne uzore koje im poturaju mediji. Mi, roditelji, koji radimo i živimo pošteno, ne možemo da im pružimo gotovo ništa ,i tu se onda lako rađa bunt ,a još lakše „zastranjuje “ Možemo mi da ih vaspitavamo koliko god hoćemo -oni vide kako „neki“ dobijaju fakultetske diplome, dobro plaćene poslove, novac ,stanove i druga materijalna dobra bez ikakvog truda .Vide i gde smo mi, koji smo ceo život i radni vek proveli ovde . Mlad čovek vidi da dobri, pošteni ,radni ,obrazovani ,ovde nemaju šanse, pa ili odlaze ,ili i oni pokušavaju da imitiraju te negativne uzore. Škola i sistem obrazovanja je nemotivisan da se bavi onim što mu je uloga u društvu, i zato nam je i omladina, dobrim delom ,takva kakva jeste. Generacija bez budućnosti, kao što smo i mi sami.
Reci mi, kako si i zašto napravio forum, i otkud ime Danubius?
Sviđalo mi se oduvek reći svoje mišljenje,a i diskutovati ,i za to ne postoji bolji način od foruma. Društvene mreže, blogovi ne daju tako širok dijapazon kao forumi .
Forum je nastao slučajno, jednostavno me zanimalo kako se formira skripta. Našlo se par ljudi koji su već bili iskusni forumaši na drugim forumima (isto kao i ja ,uostalom) i tako je krenulo ,i eto trajemo već 8 godina.
Da li je teško biti admin na velikom forumu?
DF nije „veliki“ forum ,niti je ikada imao ambiciju da bude. Broj članova na papiru ne znači ništa ukoliko nisu aktivni . Da li je teško ili ne,zavisi od članova .
Admin bi u stvari trebao da bude neka vrsta „kućepazitelja“ čiji je zadatak da sve u kući radi kako treba ,a ostalo zavisi od „stanara“ ,da li će da prave buku, bacaju đubre pred vrata i sl . Ako čeljad nisu besna ,ni kuća nije tesna ,kako kaže narodna izreka . DF je zamišljen kao narodni ,demokratski forum na kojem su svi ravnopravni ,i manje više je ta ideja i uspela .
No generalno …društvene mreže su uništile i velike ,ogromne forume ,i ja sam zadovoljan i ovim brojem kvalitetnih i vernih koji i dalje dolaze ,i što i dalje funkcionišemo . Dakle ,moj pogled na „administriranje“ i „vlasništvo“ se prilično razlikuje od uobičajenih pogleda i postupaka „kolega“ ,a nemam problem ni da „podelim opcije “ sa drugim ljudima u koje imam poverenja ,na ravnopravnim osnovama.
Koliko si ljudi sa neta upoznao lično?
Dosta, i imao sam sreću da me nijedna, ali baš nijedna osoba nije razočarala. Bili su upravo onakvi kakvima sam ih ja video u „virtuelnom svetu“ . No nije uvek tako. Ima puno „virtuelnih likova“ ,lažova i obmanjivača na „mreži“ . Ja sam nekako imao sreće da takve uočim pre nego što je došlo do susreta „uživo“ ,ali znam dosta ljudi koji imaju malo gora iskustva.
Da li je moguće ostvariti emocije koje su počele na netu?
Naravno. Za ovih desetak godina ,imao sam simpatije , stupao u razne vrste kraćih ili dužih emotivnih veza, imao čak i dve više nego ozbiljne ,ali …to što se nisu ostvarile u smislu koji je logičan mojim godinama ,nema veze sa emocijama ,nego sa životnim preprekama koje su ,u tom trenutku bile nepremostive .
Emocije koje „počnu na netu“ se ništa ne razlikuju od onih koje „počnu“ bilo gde drugo . Zrelim ljudima net zamenjuje diskoteke ,kafiće i druga mesta gde uopšte mogu da se upoznaju.
Šta misliš i o prijateljstvima nastalim na netu?
Imam sreću da imam bolje prijatelje sa neta ,nego što su možda oni koje viđam svaki dan „uživo“ . To kažem , jer su se dokazalo i u „realu“ . Iza svakog „net lika“ ,nicka ,avatara ,ipak postoji osoba (ako se naravno iza toga ne krije „virtuelni lik“ ,što nije osoba ) i ima par ljudi (čitaj, većinom žena ) za koje mogu da kažem da su iskreni i pravi prijatelji (dokazano) I prijateljstvo je emocija , a svaka emocija nađe put da se pogleda oči u oči i u „realu“ ,pre ili kasnije . Virtuelni svet nije život ,a mi koji sedimo iza monitora smo živi ljudi .Živi ljudi se sreću i komuniciraju i bez tehnologije . Rada72ps хммм
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Боже, carpe diem! А и ти, Србијо!
„Радозналост. Видети више, сазнати више, схватити више, искусити више. Стварати. И, бунити се. Борити се. Ићи против система.”
Александар Ламброс: Бог се никад не смеје
Од како је 2014. године објављена, у издању Нове поетике, књига Александра Ламброса Бог се никад не смеје са поднасловом: „Запис о атеистичком аутовању” изазива бројне контроверзе, као и сам аутор. Писаније, активизам и личност Александра Ламброса познати су читалачкој и блогерској публици у Србији. Луцидан дух, завидна ерудиција, бритак језик, провоцирајућа нарцисоидност, искључивост која није последица импулсивног и непромишљеног реаговања, аргументована расправа, специфичан смисао за хумор, отвореност, директност, смели закључци – основне су црте Ламбросовог списатљеског делања, па и саме књиге. Сам наслов Ламбросове књиге је и сувише провокативан, али не и сензационалистички – провоцира читалачки дух, читалачку мисао у нади да ће пробудити сумњу, за коју и сам аутор каже да води до сазнања. Зашто се Бог заправо не смеје? Има ли ралога за смех уопште? И, наравно, оксиморонски карактер наслова несумњиво позива на упитаност – како би се и смејао кад не постоји?!
Да разјаснимо на самом почетку, књига није научна студија, иако се Ламброс позива на бројне ауторе и истраживања из области религије, социологије, психологије, филозофије; реч је о есејистичким записима који су произашли из ауторовог дугогодишњег бављења, најшире речено – културним (верским, политичким, друштвеним, научним…) механизмима који одређују начин прихватања стварности. Посебну вредност књиге чине и аутобиографске референце из живота и рада самог аутора.
Александар Ламброс, како видимо из саме књиге, заговорник је идеје о неопходности сваког појединца да конституише сопствени културни идентитет, одбацивши концепт о унапред задатом обрасцу. Јер, идентитет није ништа другао до задатак који треба испунити, а који се формира као резултат делатности, размене искустава, гледишта и знања. Идентитет није императив, заповест која се a priori прихвата. Или јесте?! У том случају, одређене културне појаве (да не дође до забуне, када говорим о култури пре свега имам на уму речи Исидоре Секулић о култури као атрибуту живота, о култури која оплемењивање човека), као што је религија – постају истовремено и узрок и резултат, па самим тим успостављају механизам контроле који подразумева да човек у великој мери зависи од прихватања или одбацивања верских норми које саме по себи нису природне, већ су конструисане захваљујући дисциплинујућим техникама. Ламбросово критичко перо усмерено је на религије, у првом плану на хришћанску, исламску и јудаистичку доктрину, и њене апологете (док, су хиндуизам и будизам у повлашћенијем положају), односно на религиозне представе стварности које се битно разликују од ње саме.
Књига Александра Ламброса је свакако друштвено детерминисана, јер њено значење се не одвија у културној празнини, пишући о мизогенству, верском лицемерству, политизацији религије, мизогенству, хомофобији, ксенофобији, фашизму, педофилији и свим залима инспирисаним верским побудама, аутор раскринкава једну матрицу која се вековима прихвата као апсолутни ауторитет и вечита истина. У неку руку импресионистички приступ постаје објективистички, па и документаристички, само у случајевима када Ламброс настоји да обзнани недела божијих изасланика који у име Бога суспендују индивидуална права зарад неких виших, најчешће трансцедентних, колективних циљева.
Књизи се може замерити тенденциозност и субјективност, јер аутор недвосмислено религију перципира као појаву која ограничава човекову слободу, а њене проповеднике као мрачњаке који вековима оснажују модел активности који, најблаже речено, доводи до стагнације, па чак и назадовања човечанства (бар у оним деловима света где религија има неоспорно јак утицај). Међутим, Ламбросова намера и није била да не буде тенденциозан, напротив. Сам аутор јасно артикулише сопствене намере, и себе декларише као борца за слободу људи који грцају у оковима теократије и политичке диктатуре (грађане, најчешће, по унапред испробаним религиозним механизмима страховладе). Страх, застрашивање, казна – основе су механизма.
Можда неко од читалаца постави питање – зашто аутор није нашао бар једну позитиву страну религије? Очекивано би било да Александар Ламброс, као историчар уметности, помене бар оне примере када су религије инспирисале уметнике захваљујући којима су настала велика уметничка дела. Ово питање сам и сам поставио. Али, ово није књига која има за циљ да на било који начин афирмише религиозност, то би био можда најпрецизнији одговор. И кад говори о уметности која у основи има религиозне мотиве, Ламброс износи крајње инспиративана тумачења, како би афирмисао живот и уметност, а не религију. На пример, описујући скулптуру Занос свете Терезе Ђанлоренца Бернинија, аутор каже: „Берлинија није заварала визија оцвале девице. Пажљивим погледом открива да је анђео (који пробада Терезу, додао Д. Б.) заправо више Купидон или Ерос него хришћанско бестелесно и бесполно митско створење. И осмех му је помало демонски. Богата заковитлана драперија као да сугерише ту унутрашњу сласт и ватру коју Тереза описује. Тело је од ње малаксало, опуштено, као што се види по њеној руци и стопалу, које као да управо напушта грч. Изнад свега њене полузатворене очи и полуотворена уста. И последњи детаљ, лако предвидив јер зависи од угла посматрања – стрела није уперена у срце. ‘Анђео’ циља ниже. Где стрела, схватимо ли је као метафору, обично и циља. Бернини је, заправо, представио жену о оргазмичкој екстази.”
Књига Бог се никад не смеје започиње поглављем „Госпа од Марса” које суштински одређује два главна мисаона тока самог аутора: манипулисање верника разноразним чудима из светих књига, од стране матине-пророка, и дијаметралну супротстављност верских учења научним сазнањима и открићима. Заиста, и сам се питам како је могуће да још увек човечанство здраво за готово узима да је Марија безгрешно зачела и родила Христа, и након порођаја остала дева, а као будалаштину и са подсмехом говори о Атинином рођењу из Зевсове главе? Има ли разлике? О овом питању можда не би било лоше да се расправља на часовима верске наставе. (Иначе, Ламбросова књига би могла, да смо либералнија земља, бити нека врста приручника о коме би се баш на часовима верске наставе дискутовало – многобројна су питања за дискусију, верујем, крајње интересантну за ученике старијих разреда средње школе.)
Далеко је Ламбросова визија Земље од ,,долине плача” и привременог човековог станишта. Нити је тело храм духа, нити је душа бесмртна: „Земља јесмо, / остало су све привиди”. Зато аутор и предлаже да на овом месту, сада, без одлагања и илузија о неком лепшем и бољем месту, потврдимо своје постојање: „Потврдити моћ постојања, неким чином који појачава чисто иманентну димензију живљења, испуњава ме срећом. Као пливање наг у мору, трчање, а посебно туширање и мирис купке од лимунове траве након њега, добар мохито… секс. Баш секс, не вођење љубави, јер секс, чисто телесног задовољства ради, леп је и добар колико и онај из љубави (а често и бољи) и време је да збацимо окове антиживотног јудеохришћанског сексуалног морала.” (Мораћу да направим једну дигресију, и да се позовем на књигу професора Драгана Жунића Отићи, која на духовит начин проговара о сексу као једној врсти трансцедентног измештања човека са земаљског простора у неки метафизички: ,,Према причању неких мојих пријатеља, једна дама, претежно фолколорнога културног профила, у досезању врхунца задовољства, у екстази, узвикнула је: ‘Одох…!’ То се препричавало као неки мушки виц (мангупска посла), и изазивало мушки смех (што више није ни мангупски). А, заправо, дама је била на правом путу одлажења, привременога одлажења из равнине и учмалости свакодневнога живота. Она је била на врхунцу, и већ скоро с оне стране света и живота, у трансу, и последњим трачком свести, ‘известила’ о томе да ‘одлази’. Какав доживљај – такво именовање! Како тачно означавање! Хвала јој. Она је доживела, она зна! То је било одлажење у бољи и лепши свет.” Ето, лепшег света, бољег од овог, земаљског, ипак изгледа има. Стиче се утисак да је Ламброс свом снагом проповедник баш таквог бољег и лепшег света.
Последње поглавље Ламбросове књиге носи назив „Чујте, Срби! Чувајте се себе”. У овом поглављу аутор анализира друштвено-историјске прилике у Србији, осврће се на лош образовни систем: „Мени НАТО бомбардовање из 1999. изгледа, по далекосежности последица, мање трагично од тренутног стања у српском образовању”, као и на националне заблуде и параноје. Са много емпатије проговара о сопственом народу, о заблудама, митолошким конструктима, епској свести, предрасудама, сујеверју и интелектуалној јаловости политичких моћника. Проговара о нашем незнању, и о шансама које смо у историји пропустили. Звучаће претерано, али морам да констатујем истински и јасан патритизам којим је читаво поглавље инспирисано: „Поента је да станемо. Да не трзамо. Погледамо у огледало. Повучемо црту. Видимо шта можемо да учинимо за себе саме. Засучемо рукаве. Помогнемо себи. Кренемо да се дижемо. Помогнемо и ономе до нас да се дигне. Солидарност не може да промаши. Да променимо слику, не ону коју свет има о нама, већ ону коју имамо о себи.”
Да резимирам, књига Бог се никад не смеје пример је књиге са којом се полемише, која може читаоце да одушеви или разгневи, али никог не може оставити равнодушним. Књига инспирише на нова истраживања, узнемирава и увесељава самог читаоца. Ово је књига о избору, слободи, о нетолеранцији нетолерантности.
Душан Благојевић
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Spasavanje Srbije
Srbi više nisu i da nikada više, nikada, neće dozvoliti da budu "loši momci" u globalnim medijima koji određuju globalni kasting u informativnim filmovima koje gledamo
DA, istoriju treba ostaviti za sobom, i treba krenuti napred ka budućnosti. I da, naravno, nije mudro ložiti se na neprijatelje, nepravdu i staru mržnju. I, da, treba biti otvorenog uma i srca, i pokazati svetu da je nova stranica zaista okrenuta. Da Srbi više nisu i da nikada više, nikada, neće dozvoliti da budu "loši momci" u globalnim medijima koji određuju globalni kasting u informativnim filmovima koje gledamo. Da, u stvari, istina je nesaznatljiva i relativna, ali u ime stvarnosti i racionalnosti, ne treba gubiti vreme na nju, nego se prikloniti glavnim tokovima, jer je to jedini način da malim zemljama i narodima bude bolje.
Da, na ovoj strašnoj vetrometini treba sačuvati glavu na ramenu, i ne kaže li čuvena srpska poslovica da "nije ljutiti onoga koga je moliti", i da oni koji se, kao pijan plota, drže tradicije, istorijskog prava, pravde i rešavanja bezbrojnog niza istorijskih nepravdi, samo ubacuju klipove pod točkove našeg puta u bolju budućnost, koja se, naravno, jedino može ostvariti bez velikog talasanja.
Ne pominjati "Milosrdnog anđela", na primer; sa poštovanjem i zahvalnošću obnavljati odnose sa tlačiteljima, ili poput one vatrene braniteljke Novog Rima ubeđivati domaću javnost da osiromašeni uranijum kojim su nas bombardovali, u stvari, i nije štetan kao što neprijatelji EUforije tvrde namerno šireći paniku; biti u procesu dostojanstvenog pokoravanja, jer novi katehizis uči da su jogunjenje, pobuna i revolucija uvek loši, kontraproduktivni i pogubni, i da će biti žestoko osuđena na Si-En-Enu, osim ako je ne organizuje neki poznati filantrop, koji voli da otvara mala društva i male zemlje za nove geopolitičke koncepte.
Čitava silesija analitičara nadmeće se u poslednje vreme da nas ubedi da je realnost realnost, i da sa realnošću nema neizvesnosti, te da je POKORAVANjE, o kome mudro i zastrašujuće piše Mišel Uelbek, najmudrija od svih mudrih odluka, a da je vrhunac slobode upravo u pameti takvog izbora: zanimljivo je kako je pojam slobode redefinisan, i kako brojni intelektualci imaju zadatak da objasne da su mali narodi na čudesnoj filozofskoj prekretnici - da napokon razumeju da je sloboda - sloboda izbora između suptilnog ropstva, koje je najviši mogući domet slobode, i starinskog koncepta slobode koja, za male narode, u stvari, znači samo suludu slobodu u izolaciji.
U tom svetlu treba čitati savremene pokušaje spasavanja Srbije: spasavanje se izvodi na načine koji su za male zemlje i male narode jedino mogući - odustajanjem od mnogo čega od čega se može odustati, kao na primer Crna Gora, koja podržava Kosovo u Unesko, zarad dobiti na nekoj drugoj strani. Ili privlačenjem kupaca za ono što mali narod i mala zemlja ima da proda. Izvore vode, parčiće neba, i, naravno - zemlju.
U ime realnosti i spasavanja naroda i zemlje, pustiti ako treba, druge narode da u nju uđu, slati deci Sirije koju bombarduju oni koji od nas očekuju krotkost, novčanu pomoć, jer deca Srbije moraju da razumeju da je sve što se danas radi, ostavština za bolju budućnost. Zagrliti svakog ko nam je naneo nepravdu, ako imamo šansu da mu nešto prodamo, oprostiti sve ako su u pitanju investicije, progutati reči izazova, stresti pretnje i praviti se kao da one ne postoje, negovati dobrosusedske odnose sa celim svetom i truditi se, da ako već ne možemo da zasmejemo gospodara, da ga bar ne namrštimo.
Čuvanje Srbije sa idejom da ona nikako i ničim ne pokvari sreću celog sveta, i promocija novih realističnih vrednosti koje se, obrni-okreni, zasnivaju na realističnoj mudrosti priklanjanja jačem - jer to je jedna od glavnih teza vodilja koje se putem neprekidnog ponavljanja utiskuje u svest građanina kao Jedanaesta Božja zapovest, možda će zaista sačuvati Srbiju od nečega.
Plaše nas ratom, sankcijama, izolacijom.
Ali, kad se malo izmaknemo, postoji jedna bolna sličnost između Srbije i zlostavljane žene. I zlostavljana žena najčešće prihvata svoju zlu sudbinu - zbog budućnosti (dece), zbog toga što nema kuda da ode, zbog toga što je siromašna ili zbog toga što će je okolina osuditi, pogotovo ako muž zlostavljač dobro zarađuje i obezbeđuje investicije.
Neobična je ta šizofrenija - nikada nije postojala jača društvena kampanja protiv krotkosti i ćutanja zlostavljanih žena, nikada veća i ozbiljnija kampanja protiv rehabilitacije Nedića, koji je u ime "spasavanja srpskog naroda" sarađivao sa Nemcima u Drugom svetskom ratu.
I nikada takva velika kampanja većine stranaka i pozicije i opozicije da se Srbija sa radošću "sretne sa svojom sudbinom" i prigrli je.
Mirjana Bobić-Mojsilović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Odmor
Nesto sam se umorila. Ne znam od cega. Inace ustajem rano i kad ne radim, dakle nemam potrebu da se naspavam. Mislim da sam se vise uzelela da se prepustim vremenu, nego da stalno gledam na sat i zapisujem sta sve treba da uradim tog dana. Svi me pitaju gde idem. Nigde - kazem ja. "Ih pa to ti i nije neki odmor, umorices se jos vise".
Znam da necu.
Kao prvo, zakazala sam svakodnevnu masazu narednih nedelju dana. Nisam bila kod kozmeticara...pa ne pamtim. I to cu. Manikir, pedikir, masaza stopala...to se podrazumeva. Nesto sam se kao usinula u levo rame, morace Mica fizioterapeut da me malo "namesti". U fioci sa racunima je pravi lelek. Poslednje dve godine samo sam trpala placene racune. Mozda se (nedajboze) zaturio i neki neplaceni. Za to mi treba pola dana i mnogo volje.
Negde mi se zaturio jedan dzemper, ne mogu vec danima da ga nadjem. Znaci - svi ormani moraju da se isprazne. Ko zna sta cu sve da nadjem.
Imam dosta posla.
Zove me majka, pita "Sine sta radis?" (nikada se nece odvici da me zove sine, i ako ima i musko dete). Kazem kako sam na odmoru, a ona pita "A sto?". Kao nije vreme odmora. Odma' se zabrine, da se nije "nesto desilo". Panicarka.
Svratila juce na kafu. Na svu srecu tu je i moja sestra da smiruje situaciju. A ja? Znam da voli pitu sa jabukama, onu seljacku obicnu - samo jabuke i seckani orasi. Zamotam. Moja sestra pravi neku fensi sa seckanim jabukama pa ih malo dinsta... bude na oko kao strudla, valjda i med dodaje...nemam pojma. Ja potrosim dva kilograma jabuka i brdo cimeta...cela kuca mirise.
Imala sam neki ribanac i suva rebra, moja majka voli kupus a sestra ne, pa ako ne bude htela da jede, da joj spakujem. I spakovala sam.
Pre nego sto su dosle morala sam da se nasminkam malo da ne slusam ono njeno "Jaoo sine sto si tako bleda", "Jaooo mnogo si mrsava..."
Poceo mi odmor. Prvo sam skinula sat i buket narukvica. Narednih nekoliko dana posvecujem sebi. Fizicki i duhovno i mentalno... Da izadjem iz rutine, da ne gledam na sat, da pijem kafu sa drugaricama, da iskljucim telefon ako mnogo bude zvonio, da smislim gde cu na more, da presadim neko cvece, da napisem kilometarsko pismo drugarici koja zivi daleko, da izadjem bar jedno vece sa kumom i drugovima na pivo, da odgledam neke filmove koje nisam stigla, da procitam one tri knjige sto me cekaju... Valjda cu sve stici.
Nego, sterilisala sam macku (ne ja nego veterinar). Moram da sam u kuci non stop. Tek u petak skida konce. Pratim ponasanje, negujem, dajem hrane po malo, bdim, ustajem nocu da proverim da li dise... Razumete?
Povukla sam na majku. Panicarka.
Gorica Nesovic
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Režiser
Kino Jadran, popodnevna predstava, naš drugi “rendez – vous”. Izlazimo iz sale. Male zgrade u centru i glavni gradski trg prekriveni snegom. Noć se primakla, poneki far automobila i lelujave siluete koje se razilaze svaka na svoju stranu. Iznad crkvenog zvonika osvetljenog reflektorom čija se svetlost polako gubila u dimu obližnjih odžaka video se u nejasno ocrtanom krugu žuti mesec. Ona, u crnom kaputu i crvenim pletenim rukavicama, lagano skreće ka klupi glavnog šetališta sa koje je očišćen sneg. U bilo koje drugo doba tu bi sedeli penzioneri, majke sa kolicima, bubuljičavi vojnici, deca, narkomani, učenici neke ekskurzije ili dokoni beskućnici. Ćutke sedam pored nje dok preostalim kokicama hrani promrzla ptičja srca.
– Te ptice mnogo lepše izgledaju kroz izlog poslastičarnice preko puta u kojoj služe vruć salep.
– Ahaaa.
Da, pomislio sam kako je to nehajno ponašanje nepogrešivi znak ili signal kojim mi daje do znanja da joj se ne žuri. Ustaje neki minut kasnije, gleda me veselo i značajno, sijajući od zadovoljstva valjda zato što je učinila dobro delo za ptice.
– Znaš kako ću zvati film koji smo gledali, upita me?
– Ne. Nema šanse…
– Lovac na srne, kaže, i raširi ruke.
Od tog časa ništa više nije bilo neizvesno. Gledao sam u nju kao u glavnu glumicu. U svakom slučaju kao u nešto pufnasto i mirišljavo. Uhvatila me ispod ruke, hodali smo u korak a iza nas su se redom gasila fluorescentna svetla u starim zanatskim radnjama. Pekar, časovničar, zlatar, apotekar, baš tim redom spuštali su teške rešetkaste zavese na izlozima. I dok su štikle njenih čizmica odjekivale trotoarom, između zidova pasaža i betonskim stepenicama petospratnice u ulici Nikole Pašića znali smo da samo za nas počinje večernja predstava jednog novog filma…
Pixel
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
A ljubav?
A ljubav?
– Šta ljubav?
– Pa ljubav.
– Šta sa njom?
Da li veruješ u ljubav?
– Ne verujem
– Ne veruješ u ljubav?
– Ne, ja znam da ona postoji.
– Mudro, jesi li to sam smislio?
– Nisam, parfraziram Nikolaja Velimirovića, samo je on to rekao za Boga, a moj Bog je Ljubav.
– Imao si ljubav u detinjstvu koliko se sećam sa početka naših, seansi.
– Da naravno kao i svako dete, prvenstveno ljubav majke u njenoj utrobi na njenim grudima, zatim ljubav oca, pa ćaleta, pa Baka… Ta ljubav sleduje po rođenju, ali je bezuslovna ona je čista i bez zadnjih namena.
– Da slažem se sa tobom, mada je mnogi nažalost ne dobiju.
– Svako danas dobija decu i onda se zapitaš gde je tu Bog, šta mu se dogodilo.
– Niče kaže da je mrtav.
– Ali ljubav nije, koliko god puta me je ispovređivala, ljubav kod mene je još živa, još mi treperi u stomaku i lupa u grudima, to mi je znak da Bog nije mrtav. Primetio sam da mnogi mlađi od mene ne veruju više u ljubav. Mislim da lažu i kenjaju.
– Razočarani, neshvaćeni, bez puno roditeljske pažnje.
– Ma to je samo strah od povređivanja. Da bi osetio ljubav moraš da je joj se pustiš, moraš da spustiš gard i da zaboleće ali i to je ljubav.
– Imaš iskustva u ljubavnim povredama?
– O da, ja sam kao Čorba bio zaljubljivao sam se pet – šest puta u roku od par minuta. Ali bukvalo, prepoznam nekog frika, na lujke sam uvek padao, drugačijuod okoline i odmah se zaljubim, na keca, nemam potrebe ni da razgovaram sa njom. Idealizujem, maštam, a znaš doktore da mašta može svašta i onda tako sa sve izidealizovanom slikom i mojom nemerljivom zaljubljenosti stanem pred tu personu i razočaram se nakada pre nekada kasnije. Shvatio sam dosta kasno da je problem do mene, ne do njih. Nego do mene, ja sam taj koji sebi pravi fantaziju i stvara lažnu sliku o njoj. Imam zatim prevelika očekivanja, zamerke, smatram da ne dobijam ono što zaslužujem jer ja to isto dajem, zašto si sebična, bla, bla, bla, bla. A ona nema pojma šta mi je, što zakeram, što se ponašam kao žena. Što mi je neka davna devojka i rekla. Pogodilo me to što mi je rekla da se ponašam kao žena, a onda sam okrenuo ploču i počeo da se ponašam kao neki muškarac koga sam takođe idalizovao. I krenuo sam da se igram i ja sa njima. Shvatio brzo da sitem hlađenja u ovoj igri zapravo zagreva i potire zakone hemije. Odlepljivale su zamnom, a ja sam kao kulirao, kao nisam primećivao, dok mi je ego rastao kao kvasac, a onda bi uzeo sve od nje i postala bi mi dosadna i to je to.
– Ali to nije ljubav
– Naravno da nije, ali, reagovao sam u tom trenutku tako, jer sam već samog sebe ispovređivao, a za to sam okrivljivao njih, a one nisu ni znale koliko su u mojim očima u početku bile savršene. Stavio sam gard i povredio neke devojčice bez garda i napravio nove osvete nekom opet nesretniku koji naleti na njih.
– Vidim da si to već sam shvatio
– Nikada nije kasno da shvatiš ako želiš da shvatiš. Povređivao sam jer sam ja bio povređen, povredio sam da bi se zaštitio i to nije ljubav to je samo bol koji se lančano prenosi dalje na koletarne žrtve. Izvinjavam se bio sam glup.
– A šta je ljubav za tebe sada?
– Ljubav sada za mene je život.
– Život?
– Pa da ona je za mene, moj život, moj Bog, moja životinja, moja biljka, moje sunce, moja voda, moj vazduh, moja strast, moja muzika, moja moja nikada završena knjiga. Danas je poštujem i pazim, čuvam i mazim. Dosta je bilo fatalnih ljubavi, ja te volim, volim i ja tebe aj ratujemo, koja glupost i nezrelost, fatalno samo po sebi je loše, to se pamti jer je bolelo. Realna ljubav je u razumevanju, podršci, pažnji, radosti, tuzi, brizi i slozi i kada je najteže da prijateljstvo i poštovanje bude u priči. Ljubav je najiskrenije prijateljstvo bez zadnjih namera.
– A Sex?
– Sex, doktore to ćemo sledeće srede, sada moram hitno da odem kući zagrlim ženu i dete i kažem im da ih volim. Aj ćao.
***
– Natalija, volim te
– Molim, otkuda to?
– Ma imao sam sada pacijenta pa smo pričali o ljubavi.
– I ti si se malo raznežio. Volim i ja tebe blesane moj.
onajkarlo
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Tamo gde ljubav traje
– Misliš da ljubav ima rok trajanja? – pitala me je Anđa.
– Odakle sad to?
– Bila sam na nekoj tribini „Da li ljubav traje večno?”, pa me zanima tvoje mišljenje.
– Išla si na tribinu na kojoj su te ubedili da ljubav ne može da traje?! Si luda, bre?
– Ne, ne! Nisam toliko luda! – čujem je kako se smeje s one strane ekrana. – Samo, šta znam. Opet su pričali o razlici između ljubavi i zaljubljenosti. Takve stvari. Htela sam tebe da čujem.
– Meni je zaljubljenost kao začin za ljubav – procvrkućem. A znam da hoće neku mudrost veću od toga. – Ljubav može da traje, ali moraš da voliš. – kažem naglas. I poverujem u svoje reči.
Ne znam koliko ona poveruje u moja slova na ekranu. Ali se odjednom nađem oči u oči sa tom idejom večne ljubavi i večne zapitanosti u večnu ljubav.
Obrni okreni, uvek se nekako, pored svih muka (onih stvarnih), zaglavimo kod ovog pitanja. I tu onda postane jasno da bez ljubavi nema kotrljanja niz drum. Okej, uvek možemo da se opomenemo u šta mi tu citiraš mlake Cezarove misli – stilu, ali ako je Cezar mogao mlako da misli, što ne bismo i mi?
Ima tu raznoraznih teorijica i pre i posle Frojda, al’ se mi nekako uvek zagrlimo sa praksom. Jer to što su oni rekli da sam ja njega idealizovala, to uopšte nije tačno! On je savršen, zar ne? (Psiholozi tvrde da ta savršenost potraje nekih godinu i po do tri). Posle se razmaknu zavese. Pa krenemo da tumačimo teorije. A teorija i praksa se opet sukobe.
Jer oni kažu da ja sad treba da prihvatim da je on OVAKAV, a ja znam da nije. On se promenio. Mora da se promenio. I kako to da mu ne nedostajem, prošlo je VEĆ pola sata otkad sam izašla iz njegovog stana? Kako to da je on meni nedostajao pola sata pre nego što ću uopšte da krenem od njega?
Rekao je da ne mogu da očekujem da budem centar njegovog univerzuma. (Prećutala sam da je on u centru mog).
I sad treba da shvatim da se sa ovom FAZOM naše veze prepliću sve moguće faze iz njegovog i mog ranog detinjstva. Ako mi još jednom neko pomene Edipov kompleks, klepiću ga posred njuške, majke mi!
Meni je tada, nekada, kada sam se ovako zaglavljivala u blatu, trebalo da mi neko kaže: Alo, devojko, stojiš nasred Terazija i ispravljaš krive Drine! Zagrli ga i odvedi na kafu. (Kaži mu da ga vodiš na kafu, popijte po tekilu.) Pa nek vam gori grlo, da gluposti ne mogu da vam izađu iz usta! Mani se Frojda i poljubi čoveka!
Meni je tada, nekada, trebalo da me neko iščaši iz tog uvrnutog sistema po kom sve mora da bude kako drugi kažu. Da mi iščaši sve one šuntave misli i besmislena pitanja: šta je ljubav, da li je ovo zaljubljenost ili opsesija? Zašto se on ne pita sve ovo umesto mene?
Meni je tada, nekada, trebala prečica do danas gde je zaljubljenost začin za ljubav. Gde ti se ne jede baš svaki dan slano ili kiselo. Gde služiš i uživaš ljubav u različitim ukusima, gde Frojd i ostala psihijatrijska braća nemaju pristupa. Gde samo voliš. Bez tribina, bez pitanja i odgovora.
Gde ljubav traje. Jer voliš.
Srbijanka Stanković
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
ljubavno pismo za momke
Ja sam napisala i ljubavno pismo za momke, da i oni mogu da smuvaju sebi neku devojku koja im se sviđa!
"Draga moja buduća devojko,
Pišem ti ovo ljubavno pismo da te obavestim u vezi nekih lepih osećanja koja su me snašla zbog tebe, i zbog kojih sam rešio da ću da počnem da ti se udvaram, a isto tako ću i da te muvam. Meni su sva ta lepa osećanja udarila na srce, a i na glavu isto, tako da sam ja sad skoro sigurno zaljubljen u tebe, i zato ćeš mi ti ubuduće mnogo više i češće padati na pamet, a možda ću čak početi i da te sanjam. A kad počnem da te sanjam, pa se posle tih snova probudim, biće mi nekako žao što se i ti nisi probudila sa mnom, i želeću da te mnogo više i češće viđam dok smo oboje budni.
Koliko se razumem u sve te stvari, ja mislim da bi sad između nas trebalo da nastane neka, kako se kaže, romantika, a posle možda i ljubav, ali neće toga biti tek tako, nego moramo i ja i ti da uradimo ponešto. Ja sam zato spremio mnogo komplimenata, pohvala i raznih drugih lepih reči koje ću da ti govorim kad god te vidim. Neke od tih komplimenata ja sam lično smislio baš zbog tebe, nisu uopšte postojali dok se nisam zaljubio, tako da mislim da bi trebalo da ti bude posebno drago što sam se toliko potrudio zbog tebe. Znam da ćeš ti u početku morati da se ponašaš malo hladnije, i da se praviš k’o da si tvrd orah, jer tako to ide kad momak devojku muva radi udvaranja, ali ja se neću razočarati zbog toga, nego ću da budem hrabar i uporan, pa ću da nastavim da se ponašam romantično, dok ti ne popustiš i ne počneš da se ponašaš zaljubljeno k’o ja, mada ću ja uvek morati da budem malo više zaljubljeniji od tebe i da vodim računa o našoj ljubavi, jer sam ja jači pol, i treba to da radim. Ti si lepši pol, zbog tebe će svi da nam se dive. Ti se zato ponašaj k’o princeza, a ja ću k’o vitez, nema veze što nismo u bajci!
Treba još da znaš da bih ja voleo da odemo u bioskop da gledamo jedan film u kome ima puno ljubavničkih scena, da vidiš koliko je sve to lepo kad se gleda, a posle možemo da i mi radimo to isto (u nekom mraku), da osetiš da je još lepše kad je uživo. Mada, da znaš da ja neću da navaljujem na tebe, nego ću da budem pametan pa ću da čekam dok ti prva to ne budeš htela, ili dok se ne desi taj neki mnogo lep trenutak pa sve krene samo od sebe!
Eto tako, ja sam ti napisao u ovom pismu sve što sam hteo, a ti sad sve to imaj u vidu kad me sretneš.
Voli te tvoj budući dečko/momak, to jest, ja!"
SkitajućisaDunjom
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
ZALJUBLJENI MUŠKARAC
Zaljubljenog muškarca prepoznaš među hiljadu
ima dve leve noge, dve leve ruke
i dva srca na levoj strani
Zaljubljeni muškarac očisti cipele čistaču cipela
i još mu i plati i pošalje ga kući
jer duboko u srcu veruje da i njega ovog dana čeka neka Pepeljuga
kojoj fali čista cipelica od stakla
Zaljubljeni muškarac grli i ljubi kontrolu u GSP-u
kao da mu se te noći rodilo muško
vođi na predizbornim plakatama ne docrtava brkove
već naočare sa staklima u obliku srca
da i on vidi lepše ovaj svet
Zaljubljeni muškarac se jedini smeje dok čita dnevnu štampu
jer od svih jarkih tabloidnih slova on vidi samo slova njenog imena
na rođendanskim žurkama on se nikada ne gura da pusti svoju pesmu
jer sve su pesme ona jedna
njegova i njena
samo u nekima bend opasno falšira
ali on ipak svojim apsolutnim sluhom srca prepoznaje da mangupi pevaju o njoj
Zaljubljeni muškarac ne pije
on ne mora da pije jer se jednoga dana napio i nikad se više nije otreznio
uzalud ga svi vode na ispiranje srca
i kače na infuzije gluposti
on i dalje baulja i ramenima ruši sva njihova Potemkinova sela smisla
njegov mamurluk se zove ljubav
Zaljubljeni muškarac je usamljen
kao školjka iz Kotora na vrhu Avale
budan je u četiri ujutru jer radi u Hitnoj pomoći -
daje veštačko disanje flaši crnog vina ženskoga roda
sa otvorenim grlićem i uz očekivanu opasnot da se cela svaki čas razbije
on guta sve njene crvene suze i moli
moli Svetog Valentina, Svetog Trifuna, Dan zaljubljenih, Dan mrmota
ma sve proklete svece i dane da se već jednom dogovore
i kažu joj koliko je voli
Zaljubljenog muškarca prepoznaš među hiljadu
ima dve leve noge, dve leve ruke
i dva srca na levoj strani
hoda zatvorenih očiju
slep od ljubavi
i vodi ga pas njegove vernosti
dok na njegovom licu zjapi osmeh
veliki kao Aljaska
osmeh kao srednji prst ovome svetu
jer kakav god bio nije uspeo da ga spreči da je vidi
tog dalekog februara
i da zauvek zatvori oči jer ne želi da vidi ništa sem nje
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
HALJINA
To se nalazi u mojim knjigama
U mojim pozorišnim komadima
Na mojim slikama
Oblačim moje heroine
Uvek u istu običnu
Dirljivu modu
Ništa posebno :
Haljina na tufne,
Možda od viskoze ili cica
Kao ona davna, siromašna,
Haljinica .
I onda su došle bolje haljine
Moj stil je postao bolji
Elegantniji
Moje haljine su od svile i muslina
pliša
Za svako godišnje doba
Kada je blaga noć il kad je kiša
Pametne haljine,
zrele
Sa rukavima od tila
I na bretele
Skupe i zastrašujuće
Preozbiljne, za veče
Koje obavezuju
Obučene samo po nekoliko puta
Obešene u plakaru
poput duhova
Između kaputa
Usamljene su i nesigurne
To su haljine koje su
Išle u provode
A vraćale se uglavnom pripite
koje su bile gladne i kad su site
Haljine koje su mnogo pričale
I pušile
Haljine koje su se trudile
Da ostave utisak
A onda su mrzovoljno svlačene
I bacane u mrak
Haljine koje su se same budile
Navikle na ponavljanja
Na rutinu
Na taj ples varkin
Što bi rekao Filip Larkin
Šapatom i kricima
navikle
Na rutinu života
Proćerdanog
Među viljuškama i licima.
U mojim knjigama
U mojim slikama
Pozorišnim komadima
Moje junakinje
S kojim god da se bore jadima
Bolje žive od mene
Jer sam sredila da
svaka
Od njih ima
Uspomene
U vidu haljine od viskoze ili od cica
Na tufne.
Obična haljinica.
Mala melodramatičnost trena
Za kojim čezne svaka žena
Nisi razumeo da ti
treba budeš taj
Koji iz ljubavi
Ode u neku radnju
Iz čista mira
I izabere haljinu, za mene
čak i pogrešnog broja
Ili smešnog kroja
Po svojoj volji
I život bi bio mnogo bolji.
Bila bi to tvoja
lelujava nežnost
Nezapamćene snage
Od koje ne bih mogla da dišem.
Ali nisi to shvatio
I zato slikam
I pišem.
Mirjana Bobić Mojsilović
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 30 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
