|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Vreme i kako ga kvalitetno protraćiti
Nemaju ljudi vremena da menjaju svoje živote nabolje, da uzmu sudbinu u ruke ili da pronalaze kojekakve životne svrhe, od turanja noseva u tuđe živote, od ljubomore zbog tuđih uspeha, od kafanske politike, čitanja o skandalima poznatih ličnosti i polemisanju o poslednjoj epizodi omiljene trećerazredne sapunice.
Nemaju ljudi vremena da tragaju za velikim životnim istinama, dubokim filozofijama, da razmišljaju o rečima Isusa, Bude ili Gandija, da mozgaju o Bogu i kako je on mogao zamisliti tok ljudskog života, od kukanja po komšijskim dvorištima, kafićima, autobusima, bolnicama i radnim mestima, od jadanja kako je situacija nepodnošljiva i kako im nikako ne ide u glavu šta su to mogli zgrešiti da ih Bog tako surovo kažnjava.
Nemaju ljudi vremena za čitanje dubokoumnih knjiga u kojima neko studiozno, s ljubavlju, izlaže životne mudrosti do kojih je godinama, a često i decenijama, mukotrpno dolazio; za kojima je tragao kao gladan za parčetom hleba i koje je strpljivo proučavao, skupljao, beležio. Ego im je suviše zauzet da tuđe mišljenje makar uzme u obzir, da se malo zamisli i shvati da postoji mogućnost da nisu u pravu i da su njihova verovanja i stavovi pogrešni, a ponekad i bolesni, izvitopereni.
I nikako da nađu vremena da aktivno žive živote koje im je neka moćna sila od srca poklonila, u nadi da će dok postoje ostaviti neizbrisiv trag; da će dobrineti dobrobiti sveta, da će učiniti kakvo dobro delo, pomoći strancu u nevolji, podariti svoje slobodno vreme bolesnima, nemoćnima, jadnima.
Nemaju vremena da malo budu sami sa sobom, sa svojom dušom, srcem i umom, ne bi li otkrili kakve se sve moći, talenti, sposobnosti i mogućnosti kriju u njima i čekaju na njih da konačno obrate pažnju na sebe, na svoj dragoceni život, na svoje mesto u velikoj šemi stvari.
Ko još ima vremena da oseća ljubav prema životu, od svakodnevne mržnje, netolerancije i netrpeljivosti koja se svesrdno i s punim pravom upućuje svemu što je drugačije, svemu što nije po njihovoj volji i njihovim standardima?
I ko ima vremena da bilo šta humano učini od svakodnevnog beskrajnog kafenisanja, ogovaranja svih koji nisu prisutni, spletkarenja, podmetanja nogu boljima, sposobnijima, iskrenijima, vrednijima, upornijima, pametnijima?
Ni od šopingovanja brendirane garderobe, nakita, tašni i šešira, fensi cipela i najmodernijih mobilnih telefona, koje jedva mogu priuštiti, ljudi ne stižu da bar pokušaju da proniknu u večnu tajnu svrhe života; ili da razmisle o čuvenoj misteriji zašto se nešto desi baš njima, baš tamo i baš tada; da shvate princip „učenja ponavljanjam greške” – princip po kome žive čitav život a da toga nisu ni svesni; da uče o duhovnosti, zakonima privlačnosti, zakonima uzroka i posledice.
Nikako se ne može, od sve te gluposti koju mnogi nazivaju življenjem, naći vremena da se obrati pažnja na istinu o tome kako svaka ljudska misao, reč, kritika, laž, spletka, pljuvački post na Fejsbuku, reč mržnje i netolerancije nosi energiju, oživljava i dobija putanju, i hteli oni to ili ne, odlazi u etar gde vredno preuređuje atome, elektrone, molekule i šalje ih nazad, pošiljaocu, u obliku bolesti, nesreće, gubitka, nemaštine, patnje, jeda.
Uostalom, zašto da se menjaju? Bolje da sačekaju da se desi neko čudo, da promene dođu same od sebe, da se ceo svet promeni da bi njima bilo potaman. Zašto bi iko mrdnuo prstom? Nije ih Bog valjda poslao na ovu Zemlju da urade nešto dostojanstveno, da nauče nešto jedinstveno ili iskuse nešto drugačije, nešto vredno pomena.
Do tada nikako ne treba na sebi da rade, da sebe unapređuju. Ne treba nikako da obrate pažnju na ono što misle i govore, niti da brinu o tome da li se rečima neko može povrediti, ubiti u pojam, obeshrabriti, poniziti, i da li im se to nekako može vratiti kao bumerang. Ne treba da brinu o tome šta bi mogli učiniti da bi ovaj haotični svet posao malo smireniji, bolji, lepši. To nije njihov posao. To je uvek odgovornost nekog drugog. Neka se neko drugi žrtvuje dok oni bulje u rijaliti-šou, ispijaju petu kafu u podne, laju na zvezde i umesto protesta planiraju roštilj za Prvi maj.
Treba samo strpljivo da sačekaju to bolje sutra, ne pokušavajući ništa, ama baš ništa.
Bojana Čupić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Snovi i stvarnost
Osećam te, osećaš me. Dišemo, gorimo, trgamo naša plavetnila i crnila i opet ih krojimo.
Gledali smo noževe munja i pošasti kako seku oblake ispod onog hrasta
koji je raširio grane samo za nas, što je istrpeo svaki ožiljak uboden na njegovoj kori…
…a on se smejao, ništa nije rekao. Stresao je ponekad svoju rosu sa lišća na naša usahla lica zaleđena u rastanku.
Sad palim cigaretu, osluškujem noć, tek čujem poneki šaptaj tvojih obrva na jastuku.
Slušam i opet ne verujem…Ti sanjaš, sve ono što sam probudio pre jutarnje kafe…
insajdervuk
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Kišobran
Jedan čovek stoji na kiši, pod otvorenim kišobranom, sluša kako kapi sviraju po platnenom krovu i nehajno vrti dršku u smeru kazaljke na satu.
Oseća kako ruci, da bi dršku zavrtela, postepeno treba sve više napora, ali za to ne mari.
Kada napor dostigne vrhunac, a drška, uprkos tome, uporno odbija da se dalje vrti, čovek promoli glavu na kišu i shvati da je kišobran u nebo ušrafio. “Bože”, pomisli čovek, “šta sad da radim s tolikim nebom na glavi?”
I krene da odvrće kišobran.
nematihpara
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Bilo šta obično
Za koji sat na horizontu će prasnuti praskozorje. Dan će početi da puni ulice.
Dole, pod prozorom, izmešaće se odjek različitih cipela, đonova i štikli, i tek pokoja reč…
Poneko pospano dobro jutro i mrmljanja koja niko ne razume, ali umeju da posluže kao simulacija pristojne komunikacije…
Zastaćeš, skrivena u nekom šapatu, kao molitva. Ili pesma…
Na trenutak…
A onda će se žamor izmetnuti u galamu.
I sve će se okrenuti na šalu, zbilju ili bilo šta obično, kao da ničega nikada nije ni bilo…
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
GLAD ZA ŽIVOTOM
Video sam sebe, noćas, ostarelog i nemoćnog, u nekoj sobi prepunoj knjiga, i svetlosti koju sam jedva udisao.
Snaga je dolazila, i gubila se, kao i draga bića koja su treperila pred mojim očima, i mojom posteljom.
Godina dvehiljadepedeset i neka, nepoznati grad, i nepoznati “ja”, prikovan za krevet.
Gotovo pola veka udaljen od današnjeg dana, od današnjih ljudi, i neba.
Mogao sam samo da mislim, misli su bile čiste, blistave, gladne života koji mi je izmicao. Sve sam imao, a sve mi je falilo. Borio sam se za svaki minut, svaki pogled, svaki dodir, sećanje...
Želeo sam još samo jedan dan, još samo jednu pesmu, još samo jednu nežnost…
Tako mi je delovalo sve veliko, i daleko, i mladost koju sam odavno proživeo, i gradovi koje sam izgubio, i prijatelji koji su me zaboravili, i neprijatelji koji nisu.
Odjednom je sve dobilo na težini, svaki predmet u sobi, svaka sitnica koju nisam primećivao do tada.
Znao sam da odlazim, a nije mi se odlazilo. Znao sam da srce bije poslednju bitku, a disalo mi se još uvek. Hteo sam još, još, i još od ovog sveta, i života, sa kojim sam toliko puta bio posvađan, koji mi je toliko puta rekao “ne”.
Hteo sam još samo jednu godinu, još samo jedno leto, još samo jednu…
Želeo sam još da živim, gladan ljubavi, putovanja, svega, želeo sam, a horizont života se zatvarao, i ostajale su samo misli. Nedorečene i neiskazane, kao nedovršena kuća u kojoj ne može da se ostane, ali ni da se napusti tek tako.
Video sam i svoju decu, ćerku, sina, unuke, video sam neke svoje prijatelje koji su i u starosti ostali mladi, isti onakvi kakvi su danas…
Video sam i svoju ženu koju u ovom životu još nisam upoznao, beskrajno milu i odanu, baš onakvu kakvu želim. Video sam desetine dragih lica koja još nisam stigao da zagrlim u ovom životu, a u onom se već rastajemo, zauvek.
Video sam i nju, moju najveću ljubav, takođe ostarelu i promenjenu, ali i dalje nedostižnu i daleku, kao nedosanjani san koji ni tada nisam uspeo da zagrlim do kraja, onako kako sam hteo.
Video sam sve one žene koje sam svih ovih godina poželeo, a mimoišli smo se za dva metra, ili za dva života…
Video sam stotine lica poređanih u mojim knjigama, i ulogama, a video sam i sebe, skrivenog, u sobi prepunoj tajni, koje su se gasile zajedno sa mnom.
Video sam neki drugi svet, mnogo bolji od ovog, mirniji, pametniji, nestvarniji, prepun predela koji podsećaju na uspeli akvarel velikog majstora.
Svideo mi se taj svet, ali svideo mi se i ovaj, možda i više nego ikad, iako je moj peščani sat brojao svoja poslednja zrna, a nije bilo moguće okrenuti ga, i početi ponovo, ispočetka.
Šta ostaje čoveku na odlasku? Ostaju dragi ljudi, predmeti, bujica misli izmešana sećanjima i nadanjima, a najviše onaj osećaj posebnosti koji ga okružuje, kao da napušta sveto mesto gde je živeo, a onda se seli…
Ni sam ne zna gde, ni sam ne zna kome, a najverovatnije nigde…
Nekada u silnim lutanjima zaboravim koliko imam godina, preispitujem se, preispitujem, i odahnem kada shvatim da sam još uvek mlad, beskrajno mlad.
To mi je uteha, a i šansa da iskoristim nove dane koji tek dolaze…
A ovo je svakako jedan od njih…
Stefan Simic
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Mi smo ta generacija
Ona je mala. Kad kažem mala, ne mislim da je fizički mala, nego da ima malo godina. Ona sigurna u sebe stoji i čita. Kaže: Naše vreme tek dolazi. Izbori su pred nama. Možda smo baš mi ti koji će menjati svet. Možda smo baš mi ta generacija koja će činiti čuda.
Jeza. Jeza i halucinacija. I mi smo to mislili. I mi smo tako pisali. *ebo te, pa mi smo u to verovali.
Pričali su mi da ja biram, da od mene zavisi, da mogu i smem, da samo treba da se usudim.
Gledam je. Lepa je. Mlada, Ona veruje. Kako je čisto i prozračno lice onog koji veruje. Ona veruje, *ebo te, da je dovoljno da uči i da će uvek biti najbolja kao sad u školi. Ona posle časova ide na violinu. Ima časove enegleskog. Trenira odbojku. Može i ume sve. Uh, sećaš se kako smo i mi tako. Čak i onda, veselih devedesetih, ćale i keva su na jedvite jade krpili, ali su plaćali svakakve treninge i obuke. Govorili su nam da tako valja, tako ćemo postati dobri ljudi i da će nam ta snaga značiti kasnije. Prekalićemo se. Na svim školskim priredbama čitali smo, glumili i recitovali. Bili smo glavni. Svi su hteli da sednu pored nas. A potajno nas ogovarali.
Znaš gde smo sad? *ebo te, rintaš u advokatskoj kancelariji, baš je fensi, onako uštogljena, ima samo opasne klijente, jake ličnosti, po ceo dan. Zaboravio si kako se to ide na kafu, pijucka i ćaska na miru, polako, po tri sata. Kad ćemo samo da pričamo? Ili samo da ćutimo? Nakon što smo promenili svet? A ona? Ona radi u Ministarstvu vojnom za 350 evra, a *ebo te, doktorirala na tehnološkom. A mi smo prve diplomirale u generaciji, razbijale smo. Kako beše, Anči je na Floridi, Sanja je na kraju odustala, Nikola u Cirihu, Tijana u Parizu.
I oko ove klinke takvi genijalci. Jedan od njih mi kaže kako se oseća frustrirano ako ne ume da reši neki zadatak. Ne zato što će dobiti 4, nego zato što ne ume, jer onda zna, eto, da postoji nešto što je nerešivo za njega i onda se nervira i upinje da ga reši, samo o tome misli. Gledam ga, ne razumem. Pa gde ti rasteš? Znaš li gde si? U ovoj zemlji ništa se ne može rešiti, znaš kako će te boleti glava za koju godinu. Tvoje drugare baš boli…(ma da ne psujem više) za rešavanje teških, najtežih zadataka. Brinu o najskupljim patikama, one jebene najskuplje, sa vazdušnim đonom, sećam ih se iz devedesetih.
Tačno ih vidim. I oni će pokušati da reše svašta. Trudiće se, preznojavaće, boleće ih tetive od naprezanja, i onda će neki osrednji, površni, zainteresovani samo za veličinu grudnjaka i napetost nabildovanih mišića da ih zgaze. Preći će preko njih.
Vidiš onu izbljahanu plavušu duge ravne kose,što nosi neku odranu životnju na leđima, štikle u kojima se klati ko poslednji pijanac koji pred jutro ide u cik-cak pokušavajući da pogodi ulicu i šarene nokturanje. Da, tako moja mam kaže – nokturanje. a nokturanje su one zašiljene moderne kandže koje se specijalno prave i plaćaju više nego jedan čas stranog jezika. Koga boli dupe što ne umeš da govoriš, kad imaš plave, na šljokiće noktiće?!!! E, pa ta plavuša pornićarka – njoj će biti bolje nego ovoj maloj koja sva ponosna čita sastav. Znam je, bila je povređena što je na prethodnom dobila 4, pa je sad dala sve samo da napiše bolji, Mala razbija, sveznalica je. I sad čita o tome kako su oni ta generacija. Jeste, pile moje, vi ste ti, kao što smo i mi bili. I kad ti uz rame stane ona pornićarka i napući svoj pačiji kljun, ti ćeš da vidiš da oči ove bede ne vide tvoju pamet i to što si volela da učiš, ti ćeš im biti smešna, ne ona. Aha, ti i ja se smejemo njoj, ali smo toliko vaspitani da i nju uvažavamo i pričamo kao da je ok, a ona ne. Ona će da gazi bez milosti. I objasniće ti da za tebe ovde nema mesta. I sešćeš na avion. Ili ćeš raditi za 350 evra, volećeš svoj posao, ali ćeš žaliti. I gledaćeš neku klinku kako čita sastav i govori da su oni ta generacija. a znaćeš da nisu.
Godine prolaze, mi stojimo.
toniokreger
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Никада више свега
Никада више медија, никада мање истине.
Никада више прича о људским правима, никада мање поштовања човека.
Никада више студената, никада мање користи од њих.
Никада више титула, никада мање људских величина.
Никада више политичара и странака, никада мање праве политике.
Никада више хуманитарних организација, никада мање солидарности и хуманости.
Никада више лепоте, никада мање свести о правој лепоти.
Никада више верника, никада мање вере и верности.
Никада више научника, никада мање вере у науку…
Никада више средстава за комуникацију, никада мање правих људских спојева.
Никада више талената, никада мање могућности да се испоље.
Никада више приче о парама, никада мање могућности да се на поштен начин зараде.
Никада веће могућности путовања, никада мање оних са којима би то нешто могло да се види.
Никада више прича о екологији, никада мања могућност да се нешто стварно промени.
Никада више глумаца, никада мање потребе за позориштем.
Никада више сликара, никада мање поштовалаца сликарства.
Никада више уметника, никада мање праве уметности…
Никада више прича о љубави, никада мање љубави.
Никада више снова, никада мање остварених.
Никада више интереса, никада мање идеала.
Никада више форме, никада мање садржаја.
Никада више хумора, никада мање праве духовитости и смеха.
Никада више прича о сексу, никада мање вођења љубави.
Никада више прича о патриотизму, никада мање правих патриота.
Никада више сигурносних камера и полиције, никада више лажи и превара.
Никада више наводне стручности, никада више кварова.
Никада више доктора, никада више болести.
Никада више информација, никада више дезинформација.
Никада више пријатељстава, никада више лажних.
Никада више…
Никада више…
Никада више…
… А, у ствари, никада мање љубави и људскости!
Никада више…
Никада више…
Никада више…
…онакве земље и онаквог света.
Стефан Симић
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Ožiljci
Poražen je samo onaj ko odustane. Svi drugi su pobednici.
Doći će trenutak kada će svi teški trenuci postati samo deo priče koju će pripovedati, ponosni, onima koji budu hteli da je saslušaju.
I svi će ih slušati uz poštovanje i naučiti tri važne stvari:
Da strpljivo sačekaju pravi trenutak za delanje.
Da budu mudri i ne dozvole sledećoj prilici da propadne.
I da budu ponosni na svoje ožiljke.
babylonsong
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Pusti sebe iz sebe
Čuo sam odavno jednu izreku koja kaže „Ako u dvadesetim nisi lep, ako u tridesetim nisi pametan i ako u četerdesetim nisi bogat – bolje da nisi ni živeo“. Zaključak – bolje da je nisam ni čuo. Mislim da toliku glupost od tad pa do sad nijedna nova izreka nije nadmašila. Možda jedino ona „ko zna zašto je to dobro“…
Ako u životu niste par puta umrli onda niste ni živeli. Od bola, od ljubavi, od tuge, od nepravde, od previše ničega i od premalo svačega. Ako niste umirali onda znajte da niste živeli, samo ste postojali. Kao što nema udaha bez izdisaja, tako nema ni pravog življenja bez umiranja.
Življenje nema nikakve veze sa lepotom, jer je prolazna, ni sa pameću, jer danas svako misli da je ima, a pogotovo sa bogatstvom jer je prokleto. Proživi se tek onda kada svoje unutrašnje biće naučiš kako se ljubavi preboljevaju, kako se dželatima oprašta, kako se zla dobrotom pobeđuju, kad ga naučiš kako da snažno ćuti onda kad svi od bola kukaju i kako da najglasnije govori onda kad svi od straha ćute. Tek tada čovekoliki nosilac JMBG-a postaje živi Čovek.
Kada ste poslednji put pitali svoje unutrašnje biće kako je? Evo ja ga pitam:
Kako si? Kada si poslednji put iskreno pričalo sa gazdom? Da li te sluša uopšte kad se dereš iznutra, ili kad mu šapućeš kroz savest? Kada si poslednji put videlo svetlost dana? Kada si poslednji put ljubilo neku drugu dušu toliko dugo da ti od prokrvljenosti usne utrnu? Kada si poslednji put bilo toliko napaljeno da si knedlom guralo požudu niz grlo? Kada si poslednji put igralo do vrtoglavice dok su ti ruke uprte u plafon a stopala odlepljena od poda? Kada si poslednji put pustilo da ti stih neke pesme ježenjem izvrće naopačke pore duž kičmenog stuba?
Pustite ga napolje iz sebe. Odmah sada. Posle je već kasno. Neka diše i neka trči. Budite iskreni prema sebi jer ako niste, onda niste ni živeli. Samo ste se zavaravali. Pokušajte da svoje unutrašnje biće što pre pustite napolje jer samo tamo može da živi, i pokušajte da kad izađe tamo nekog i zatekne jer svet neće čekati na tebe da shvatiš kako se živi sa iskrenošću.
Nebitno je da li imate dvadeset, pedeset ili osamdeset, ako ste živi već ste lepi, pametni i bogati jer se život ne meri lajkovima, IQ-om i parama. Zato iako ste punoletni odigrajte ponekad žmurke, iako su vam kerovi koje ste hranili ujedali ruke, udomite neku lutalicu, iako su vas pljačkali oni kojima ste pomagali, i dalje neznancima ostavite veći bakšiš nego što ste planirali, držite što više dece u naručju, odvrnite muziku do daske i ljubite. Mnogo ljubite.
Svojom dobrotom možda nećemo promeniti čitav svet, ali sigurno možemo nekome promeniti čitav jedan svet.
b(L)ogdan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Opet
Prokleo sam te vučjim očima,
ostavio ti trag da vidiš
odraz gde si bivala,
gde si snivala,
zašto je ovaj svet goreo,
a ja sam i dalje ujedao Mesec
obrasao koprivama,
gledao noćne ptice
što čuvaju naše gnezdo…
samo naše…
Kruni se ta bleda svetiljka
na nebeskom svodu,
gleda kako ti jutro uzima
sjaj iz oka,
ti odevena u odoru zore
ideš prema horizontu
tamo me čekaš,
a znaš da tamo neću biti…
Ulična svetla trepere,
odavno je prošla ponoć,
treba zaspati, treba usniti…opet…
insajdervuk
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 29 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
