|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
НОВЕМБАР
Новембар је месец у којем напрасно схватимо
да су нам шалови, рукавице
и смешне вунене капе
само ортопедска помагала за топлоту
Ортопедска помагала, које користе они
који су несрећним случајем
изгубили оне који су их грејали
загрљајима, пољупцима и осмехом
Новембар је као неспретни отац
који нам на пола кашике супе
истртља истину коју је мама Јул
брижљиво чувала да нас не повреди
Мрзимо новембар јер тек у њему схватимо
да је лето одавно мртво
и да је ова година већ прошла
ко дланом о длан
док смо ми наивно чекали велике, шарене лептире
Мрзимо новембар
јер тек у њему схватимо
да смо одавно сами
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Hoću li ikada biti
Hoću li ikada biti dovoljno dobar?
- pitam se, moja epileptična zvezdo
Kosa mi je sve redja i redja
A sve više liči na mitraljesko gnezdo
I nemoj da pitaš zašto sam sludjen
A imam tek jedva četvrt veka
U dubini ja sam raspolućen
U meni živi pola coveka
Sumnjam u svoje namere časne
Sumnjam u svoje minorno znanje
Noć je pomutila bistrine jasne
A nadu je zamenilo očajanje
Na svojim ivicama imam brijače
Svi moji zagrljaji seku i bole
Priđeš mi blize ja udarim jace
Povredjujem one koji me vole
Posaljem kišu svakom svom letu
Svoj lanac ofarbam u zlatan lanac
I upoznao sam sve ljude na svetu
Ali sam sebi ostao stranac
Osmeh na mome licu je otok
Dete na pola odraslo u čoveka
Ja sam prerano pomućen potok
Kojeg plaši i najmanja reka
Zauvek poništim brak sa bolom
I kao Feniks rodim se sutra
I svima izgledam kao Apolon
Ali i dalje znam na sta ličim unutra
U svetu grobova je najživlji grobar
Tu gde nema sveta ima polusveta
O jako je lako ispasti dobar
Kad živis u dolini mediokriteta
I ne boli Staljingrad u mome glasu
Ne bole dodiri sa tetovažom straha
Boli što znam da ću i u poslednjem času
Moliti boga za još malo, malo daha
Hoću li ikada biti
Dovoljno dobar?
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Recept
Uhvati me povremeno neka neizdrž, ne znam kako se to pravilno zove, ali nešto mi se radi a ne znam šta.
Na šta god pomislim - nije to. Ne priča mi se, ne razmišlja mi se, ne planira mi se... Kao da otupim.
Drugarica i ja smo svojevremeno govorile "Danas sam glupa". To znaci da telo hoće da se pokrene.
Obično pravim novi razmeštaj u kući, ili imam neko veliko spremanje... nešto gde se fizički angažujem.
To uvek bude lekovito.
E za vikend mi je bilo tako. Šta ću, kud ću...ajde da budem korisna. Napravih džem od pomorandže, pa reko', da podelim.
Ima nekih stvari koje nikada ne mogu da budu tako dobre kao kad se u kući naprave.
Džem od pomorandže
(nemojte da vas uplaši što ga dva dana spremate, sve je u stvari jako brzo)
5 kilograma zdravih i lepih pomorandži, 2 кilograma šećera, 1 limun, 2 obična džemfixa.
1. dan : oljuštiti pomorandže i kore odvajati u posebnu posudu, pa ih preliti vodom, a takozvano meso stavljati u šerpu u kojoj će se kuvati pa preko njega izručiti šećer, pokriti krpom i ostaviti do sutra. Vodu u kojoj su kore, menjati nekoliko puta u toku dana (kao treba na tri sata, ali u stvari, kad se setite). U vodi će kora omekšati, i izaći će otrovi od prskanja, kao i ona gorčina. Neka sve prenoći..
2. dan: Sa kore skinuti onaj beli deo, koji se sada lako skida, a onaj lepi narandžasti usitniti u blenderu, tako da bude krupno kao kad se rendaju jabuke. Onda uključiti ringlu sa šerpom u kojoj je meso pomorandže i pustiti da se kuva. Slobodno na jako. Povremeno se promeša, mada nema šanse da zagori jer je sve puno vode. Kuva se jedno 45 minuta.. Kada se pojavi penica, skidati je , a kad se izbistri, štapnim mikserom provrteti po šerpi, da se krupni delovi usitne. (Ako nemate tu napravu, onda kriške narandže pre kuvanja iseći na manje parčiće.). Оnda dodati one usitnjene korice, nacediti limun i kuvati još jedno 15ak minuta. Na kraju dodati ona dva džemfixa.
U zagrejane tegle, sipati vruć džem, zatvoriti, okrenuti naopačke na 10 min. Potom ih lepo poređati, prekriti ćebencetom i ostaviti do sutra da se lepo ohlade.
Džem je divan, osvežava, cela kuća miriše, nemojte da vas mrzi da probate, domaći je.
Poklonite starijim gospođama iz familije, ako ga nikada nisu pravile...
Bolje je da se sipa u manje tegle, ispadne više, a što bi babe rekle "baš je izdašan".
Gorica Nešović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Srce
Sta mi je sve slamalo srce u zivotu ili koliko puta je bilo slomljeno? Da li se racunaju i napukline? Sve se racuna i svega je bilo.
Moja svekrva je tako vesto umela da zalepi slomljenu vaznu, da se sa spoljne strane nista ne vidi. Tek iznutra kad se pogleda, vide se tanke linije gde je bio lom. Ali nije srce vazna da se lepi pa da i dalje stoji kao da nista nije bilo. Uostalom vidi se, iznutra.
Ljubavni jadi najcesce slamaju srce. Bar u mladosti, dok se ne pojavi princ "na belom konju" koji zaleci sve naprsline. Onda se sva prethodna slamanja preimenuju u "iskustvo" pa bude lakse.
Kad odrastemo i sazrimo, srce mogu da nam lome razne nepravde, prijatelji, sefovi... Bez obzira na toliku razlicitost, srce uvek kuca brze, knedla se steze u korenu nosa i u grlu i samo sto ne eksplodira.
Ako eksplodira ta knedla, onda suze nezaustavno teku a to nije dobro.
Jednom je jedan nazovi sef, na jednom sastanku u svom monologu pricao i lagao, izvrtao reci i recenice, pogresno zakljucivao, pretio i lupetao... Na stolu je bila velika teska piksla. Imala sam zelju da je podignem i bacim na sto, da se sve slomi. Druga opcija je bila da ustanem i bez reci izadjem. Ni jedno od ta dva nisam uradila. Sedela sam cutke do kraja. Da sam nesto progovorila, knedla bi eksplodirala i znam da ne bih mogla da zaustavim suze. Bol zbog nepravde, zlobe... slama srce. O da.
Kada muskarci slamaju srce, nema univerzalnog pravila na osnovu kojeg se prepoznaje srcolomac. Ono sto je ipak zajednicko je to da govore zenama ono sto bi one volele da cuju, a ne ono sto misle. Ako one poveruju u svaku rec, vrlo je verovatno da ce srce da strada.
Jedna moja drugarica je svaki put kad bi proglasila da joj je muz slomio srce, odlazila u soping sa njegovom platnom karticom i mahnito kupovala. Nije joj cak ni bilo bitno sta kupuje, vec koliko mu je para potrosila. To je zvala - osveta slomljenog srca.
Necije srce je otpornije, necije osetljivije. Necije je od tankog porcelana, necije od kamena. Kad se ta dva srca nadju zajedno, kamen uvek pobedjuje.
Moj drug Robert je u komi vec mesec dana, ali srce kuca. Dva puta su ga operisali. Kada bi srce moglo da naredi mozgu da se probudi, on bi bio budan.
Kao i u zivotu. Mozak i srce su cesto u raskoraku.
Gorica Nešović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
GOSPODIN POGREŠNI
Jedna mlada, pametna, uspešna i lepa devojka od 35 godina, napisala mi je pre nekoliko dana pismo – pitala me je za savet : Kaže, nikako ne može da se spoji sa normalnim momkom, sa kojim bi mogla da ostvari srećnu vezu i da se uda. Poslednja njena romansa bila je sa starim poznanikom, koji je romantičan, dobar i divan, ali nekako – nikako da se odluči hoće li pismo ili razglednicu, odnosno - nije još uvek spreman za ozbiljnu vezu.
„Beži od njega“ , kratko sam napisala. „Taj je žderač vremena“.
Nije da su se muškarci pokvarili, i nije da nema pravih muškaraca, ali pogrešni se ipak, lako mogu prepoznati:
1. Sindrom „Rebeka“: Majstor koji spominje bivšu, nije se sa njom stvarno oprostio, život sa njim je život u njenoj senci, pa takvog baju treba zaobilaziti u širokom luku.
2. Monolog ili recitacija, to jest, neodlučni dasa koji priznaje da i nije za ozbiljnu vezu, samoživi je klinac, a ko s decom spava ... Da li je taj uopšte zainteresovan za tebe?
3. Šarač, onaj koji neprestano zvera okolo ne bi li našao bolju verziju tebe. Taj u potaji strepi da negde napolju, sigurno, postoji i bolja verzija njega. Pa, onda, ne gubi vreme sa njim.
4. Petar Pan, sredovečni lovan koji se druži sa 15 godina mlađom ekipom, izlazi u klubove, bali na dvadeset godina mlađe klinke, uveren da je mladost kao šuga i da se prenosi dodirom.
5. Kriza iz bliza, četrdesetogodišnjak koji još uvek nije pronašao sebe, nezadovoljan poslom, ili ogorčen na šefa.
6. Veseli neženja koji se kune da do svoje 50. nije sreo pravu. Stvarno si nerealna ako pomisliš da si ti ta.
7. Idealni sin, baja koji svakog dana ruča sa mamom, i vodi je u banju ili na letovanje. Kevista je divan za mamu, ali katastrofa za ženu.
8. Idealni tata, to je onaj baja koji hoće da bude idealna mama svojoj deci, što je najčešće samo alibi da te zauvek drži na odstojanju.
9. Majkemi razveden, dramski lik, razvod još nije okončan, a ka’ će, ne znamo.
10. Udavača, baja koji se pali na sirotu malu bogatašicu koju bi usrećio, pametnim trošenjem novca njenog tate.
Spisak pogrešnih mogao bi da se nastavi.
Ali, pravi tip je samo jedan, i opisuju ga samo dve reči : nasmejan čovek.
Mirjana Bobić Mojsilović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
O budalama sve 5
Budale ne postavljamo u skladu sa sposobnostima, to je već stvar stranačke discipline.
O budalama je sve rečeno, ali njima je svejedno što o njima govorili.
Znajući da je budalama sve ravno do mora ne mogu se oteti utisku da smo u skladu s tim i pomorska sila.
Budalama je sve ravno do mora. Eto rješenja za sve naše grbe.
Budalama sve ide naruku kad već ne ide u glavu.
MANDRAK72
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
MONOLOZI U NAMA
Guta me noć dok ona ide iza mene jedva noseći teško pitanje „šta ti je?“.
(On – monolog u sebi)
Zapravo mi nije ništa, ali želim da mi je alkohol u krvi, na primer. Želim da gušim pluća dimom i da mi grlo peče jeftin burbon ili suvo belo vino. Hoću da mi italijasnki glumac Džimi Fontana peva Il Mondo. I to celu pesmu u molovima poput ovog sjebanog Sveta pa da pravim sinonime koje niko ne razume. Naša tela se ne vide, naše usne se ne poznaju. Nismo tim.
– Ništa. Hajdemo do Monk’s-a? Tamo ćemo da popijemo neko pivo, hoćeš? – upitah je
Njene noge jede asfalt dok se njena leđa polako oblikuju u grbu od bezbroj pitanja, teških briga i kiselio-slanih suza koje imaju moć da istope tlo pod nogama. Ona je kao vulkan koji čeka trenutak da se obruši nada mnom.
(Ona – monolog u sebi)
Potonula bih u njegovom zagrljaju. Dozvolila bih njegovim poljupcima da se sudare sa mojim. Volela bih da njegova ruka počne tražiti mladeže po mom telu.
– Ne, želim šetati sa tobom – odgovara mi sluteći da nešto nije u redu sa mnom
(On – monolog u sebi)
Naslov Sećanja na moje tužne kurve od Markesa je posvećen meni. Bezbroj jebenih propalih ljubavi je posvećeno meni. Hiljade srećnih parova se ruga mojoj samoći. Ja sam, bre, kralj usamljenosti, izmislio sam monologe i posedujem svih devet mora alkohola. Okeani više ne postoje, skupili su se u njenim očima. Sunce se sakrilo u njenom osmehu, meni je, jebeno, sve tama i, sve je sranje. Kukavica, koja se krije iza Njenih usana. Srce me boli, misli mi posvećene samo Njenom osmehu. Gde su Zvezde i Univerzum da sude ovom nepravednom kukavičkom postupku?!
Jebanje iz zadovoljstva sa devojkama koje ne znaju šta radim a očekuju da im kafu platim završilo se onog trenutka kada sam Nju upoznao. Loše drame koje nose Pokušaj ljubavi su otkazane jer su izgubile svrhu, smisao, izgubile su publiku.
– Čitala si Dampyr stripove? – pitam je ne znam iz kog razloga, čisto da ubijemo tišinu dok koračamo ka parku
(Ona – monolog u sebi)
Možda mu se i ne sviđam koliko on tvrdi da mu se dopadam? Hladan je. Biću i ja hladna iako mi je mnogo stalo do Njega. Njegovo prisustvo je moja sloboda, njegove reči i pogled mi dušu odmaraju i sve moje brige se ne važe kada je On tu. Kostim kučke koju ništa ne zanima uvek je u mojoj tašni.
– Ne, nisam. Jesam neke Alan Ford stripove… – odgovara mi uz osmeh pokušavajući da me impresionira. I lako ja uspela u tome
(On – monolog u sebi)
Ona i ja smo bestežinskom stanju, dve životinje koje nose masku ljudi i koje jedva čekaju da se pokidaju poljupcima i rastrgnu dodirima. Ušli smo u simbiotski odnos koji čeka intimnu situaciju. Jebeni simbiotski odnos koji je ograničen bez poljubaca.
Ovo ništa nema smisla niti se nas dvoje krećemo negde. Nisam ja za nju. Ona je sposobna buržujka koja je na granici razmaženosti, ne treba joj neko ko ima bicikl umesto kola. Odjebati i napiti se je pravi put ka izlazu uspešnog rešenja.
– Šta ti je? – upita me
(On – monolog u sebi)
Zapravo mi nije ništa, ali želim da mi je alkohol u krvi, na primer. Želim da gušim pluća dimom i da mi grlo peče jeftin burbon ili suvo belo vino. Hoću da mi italijasnki glumac Džimi Fontana peva Il Mondo. I to celu pesmu u molovima poput ovog sjebanog Sveta pa da pravim sinonime koje niko ne razume. Naša tela se ne vide, naše usne se ne poznaju. Nismo tim.
– Ništa. Moram da palim. Hvala ti na šetnji. Čujemo se – ljubim je jadno, ispaljenički, dok su sve reči koje izgovorih pretvorene u patetiku. Žao mi sebe.
(Ona – monolog u sebi)
A ja sam zamišljala kako nas dvoje stvaramo Svet i ništa drugo se ne važi. Volela bih da smo tim. Za ovakve, poput njega, snalažljive, načitane, vedre, spontane, harizmatične i kulturne, možda ja i nisam za njega, možda me ne vidi na istom nivou, ali bih sve dala da sam njegova! Sve je sranje.
– Ćao… – gledam ga kako odlazi moleći se da okrene glavu i da me pogleda još jednom
Druga scena, pored Nje:
Iz obližnjeg kafića ide refren pesme Knock Me Out by Linda Perry. Matori bradati starac koji je prestao da svira gitaru na ulici teši uplakanu devojku i govori joj: Kad se Nestrpljenje umeša u dvoje, koji su se tek upoznali, a Rizik se povuče u ćošak kao p**ka stidljiva, onda i jeste sve Sranje – završava monolog i naginje pljosku u kojoj je jeftin alkohol.
On odlazi u svoj Pab da sedne za šank i da se napije jer je sjebao stvar. Ona odlazi kod svojih drugarica da se napiju jer je sjebala stvar.
Monolozi u nama su krivi za sve.
Dabetićevo
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Mame
Možda nam je, dok smo rasli, bilo potrebno malo više nežnosti, one koja se pokazuje, možda nam je ponekad, bilo potrebno malo više podrške, pokoja pohvala – ali sve ostalo je bilo, manje više, u redu. Strogi roditelji, red koji je važio za sve, pristojno ponašanje u kući i pogotovo pred drugima, poštovanje prema starijima, prema učiteljima. Razmišljam o tome ovih dana, posle razgovora sa jednim prijateljem. Naši roditelji se uopšte nisu bavili nama na način na koji se mi bavimo našom decom.
Ne sećam se da me je mama pitala, ikada, da li sam srećna. To se, valjda, podrazumevalo. Ideš u školu, i kad završiš domaće, možeš da se igraš. I, gledaš crtani pre Dnevnika, i onda, sa knjigom, u krevet. Kad tati i mami dolaze rođaci, deca se samo pozdrave i odu u svoju sobu. Torta se nije načinjala pre nego što dođu gosti. I nisi nikada tražio ništa, osim za rođendan i Novu godinu. Završavali smo škole bez privatnih profesora. Bez ičije pomoći. Kad smo postali studenti, takmičili smo se ko će više da radi preko studentske zadruge. Išli smo da beremo breskve, negde, u Smederevu. Na more smo išli autobusima i vozom. Iz izlazaka smo se vraćali poslednjim ili peške. Drugovi su nas pratili do kuće. Imali smo zimske i letnje farmerke, zimske i letnje cipele. Nismo psihoanalizirali naše roditelje, niti su oni psihoanalizirali nas. Kažnjavali su nas sa lakoćom, za naše dobro. I nismo im to predugo držali za zlo.
Kad smo mi dobili decu, hteli smo da budemo bolji od naših roditelja. Nežniji, pažljiviji, požrtvovaniji. Nismo hteli da nam deca plaču, da budu nezadovoljna, da im ikada bude teško. Da nas se plaše. Nismo dozvoljavali da išta dugo žele, jer je svega bilo više i sve je postalo dostupnije. Nismo bili ni približno dosledni kao naše mame – nismo pribegavali kažnjavanju niti praktičnim lekcijama, i pokazivali smo našoj deci da umemo da budemo i slabi. Da umemo da budemo i egocentrični, a ponekad i egoistični. Ponekad smo se prema našoj deci ponašali kao da smo i sami deca. Kao da smo drugari. Kao da su nam deca male žive igračke. To je sve lepo, ali naša deca su, kao što kaže moja prijateljica, rasla bez strukture.
I sada, to primećujem svuda oko sebe, mi kao roditelji, mentalno i emocionalno, još uvek ne puštamo našu decu. Davimo ih pitanjima kako su raspoloženi, da li su srećni, a ne smemo da ih pitamo obična pitanja koja su se nekada podrazumevala : zašto ne završavaš fakultet, zašto ne tražiš posao, ili zašto spavaš do podne.
Biti roditelj je najozbiljnije zanimanje, i ni sada nemam pojma šta je bolji kocept : naše čvrste mame, ili njihove popustljive i nesigurne ćerke?
Mirjana Bobić Mojsilović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
JOŠ JEDNA GODINA
Opet veje sneg kao prašak u tišini
sve slavuje redom ostavlja sad glas
okreće se srce kao bubanj u mašini
uvek kada nikad pomislim na nas
Zaklaćemo jelke, palićemo sveće
kalendar se opet približava kecu
vodim te na pivo, kupiću ti cveće
i u parku gledaćemo neku tuđu decu
Još jedna godina sprema se da svene
još jedna godina sprema se da krene
smenjuju se dani, mesečeve mene
a ti se još uvek nisi zaljubila u mene
Čekam te na Trgu, postajući Sneško
dok pahulje od grada prave beli geto
na ovu planetu stigao sam greškom
na mojoj uvek traje jedno toplo leto
Više ne znam gde si, niti s kim si sada
znam samo da nikad volela me ne bi
ali ako moram od ljubavi da stradam
ja biram da stradam od ljubavi ka tebi
Još jedna godina sprema se da svene
još jedna godina sprema se da krene
smenjuju se dani, mesečeve mene
a ti se još uvek nisi zaljubila u mene
Zavejan sam tobom kao drveće na bregu
napolju je belo svuda venčanice kroj
ispred kuće vidim mali otisak u snegu
pomislim u sebi - Bože, da li je tvoj?
Pomislim u sebi - Bože, da je tvoj!
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Stranci
I
I bilo je,
pomalo nestvarno
pomalo čudno
dva stranca stoje na ulici
u ranu zoru
grad se baš budio pred njima
razbarušen i musav od prošle noći
pomalo pijan tromo se klatio
krkljao je s prvim djubretarima
zapinjajući o trotoare,
nije ga bilo briga da li im smeta
samo se pitao, zašto dovraga oni tu stoje
kad imaju tople krevete u svoja
četiri zida,
pa čak iako ih nemaju,
postoje toliki sakriveni haustori
postoje toliki parkovi sa klupama
na kojima je on može stisnuti sebi bliže,
i gde ga ona može sakriti kosom,
a oni baš na njegovom putu stoje,
bitange jedne,
nije ih stid.
I bilo je,
pomalo nestvarno,
pomalo čudno,
jedna tajna se rađala,
dok se budio grad…
Stevica Rajčetić
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 2 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
