|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
BECOME NIKO
Udari me psovkom
da postanem Niko
Uvredi me jače
jer to je najbolje
što umeš,
to je sve što znaš
ja sam Niko
Odbaci Razumevanje
ti vladaš Osudom
povisi ton,
proderi se,
udari jače,
hajde, možeš ti to bolje,
„Idiote!“, reci mi
ja nisam čovek,
ja sam Niko
Ne traži Kompromis,
ne dozvoli mojim rečima
da objasne mene
gazi me nogama, ujedi,
vrišti, upotrebi bes,
ja sam Niko
Giljotina je spremna,
pokaži sad palac dole
manipulaciju uključi,
prstom neka u mene pokažu
neka svi vide
da sam Niko
Ljudskost je izgubila smisao
tišina nikad nije bila glasnija
pravda kao kukavica ćuti od straha
dželat je spreman
uvredi me,
da padnem nisko,
to je najbolje što umeš,
jer ja sam Niko.
Dabetić Ivan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
O MLADIMA I STARIMA
Kada sam bio jako mlad voleo sam stare ljude. Svo moji idoli iz sveta muzike, književnosti, filma bili su ili mrtvi ili su se ozbiljno spremali.
Voleo sam prijatelje svojih roditelja. Družeći se sa njima kao da sam želeo da odagnam strah od starosti i udarim armaturu svojoj petarpanovštini.
Stoga me je jako bolelo i nerviralo kad bih naišao na matorce koji su odbijali da se druže sa nama mladima. Ili da nas barem gledaju ravnopravno.
No, sada, na ivici ozbiljnih godina, razumem. Danas i ja sve više odbijam da se aktivno družim sa mlađima.
Nije stvar u tome da imamo dovoljno zreli pogled na svet, inteligenciju, obrazovanje ili informisanost. Radi se o iskustvu. O nečemu za šta moraš da prođeš školu života, čas po čas. Bez bežanja ili kupovine ispita.
A to iskustvo je uglavnom porazno.
To je ono iskustvo koje te nauči da je politika uglavnom polje interesnih kompromisa gde su ideali oni gologrudi revolucionirai u prvim redovima koji prvi prime kuršum.
Iskustvo koje ti u lice saopšti da svaki posao vremenom postane rutina, gvozdeni zakon obaveza a slika Havaja u malom ćošku male kancelarije samo šarena rupa u ćeliji posla tvojih snova.
Da porodica nikad ne nauči kako da ne bude potpuno sebična, da prijatelji na posletku uvek gledaju sebe pa tek sve ostale i da je ljubav, uglavnom na posletku nedosanjani san, Potemnikonovo selo, talac žrtvovan zarad bega od straha i samoće.
To mladi ne treba da saznaju pre vremena. Oni moraju da veruju detinje slepo, punim plućima, naivno, sa osmehom od jutra do mraka, sa brzim ustajanjem posle aperkata života...
I zato ne treba da se druže sa starima.
Jer koliko god se mi trudili da ličimo na njih, reći ćemo im sve ovo posle dve čaše jeftinog vina, kad se zaplačemo jer konobarica liči na našu prvu ljubav, a orkestar svira omiljenu pesmu pokojnog nam druga iz vojske.
Zato - mladi sa mladima, stari sa životom.
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Raspust
Poceo raspust. Nema vise graje, cike, vike, dozivanja...ispred skole, preko puta mog prozora. To je jedina buka koja mi ne smeta, jer znaci zivot, detinjstvo, nevinost, mladalacku neartikulisanost... a to je sve lepo. Ali gde su deca? Cujem, ima raznih decijih kampova, organizovanih radionica... i sve se placa.
U moje vreme, toga nije bilo, nego kad smo mali, spakuju nas kod babe, pa kod tetke, ujne...samo da tamo postoji neko dete, neko drustvo. Ja sam imala drugaricu koja je zivela u kuci odmah pored babine. Male, gradske kuce sa kapijom i dvoristem, onda nekoliko stepenika I u njenom i u babinom dvoristu rasle su kajsija, sljiva i dve jabuke, ali i raznobojne ruze, lepe, kate, dalije...Nas dve bi smo sortirale opale latice i u debelom 'ladu spremale rucak po ceo dan. Posude koje su glumile serpe i lonce, bile su konzerve od pastete i poneka malo veca, a varjace - stapici od sladoleda. Sa malo vode zamesamo zemlju i onda od blata pravimo kuglice koje su nekada bile cufte, a nekada kolaci koje smo ukrasavale laticama. Ruke prljave, zavuce se blato ispod noktiju, ali se to sve lepo opere starom cetkicom za zube koja je tome i sluzila. Onda zovemo babu da joj pokazemo, da je posluzimo i da nas malo hvali. Morala je da glumi odusevljenje, da nam se obraca kao da je stvarno dosla u goste, i da kaobajagi proba. Kad zavrsimo sa ruckom, odemo kod moje drugarice. Stara kuca sa debelim zidovima, dnevna soba u polumraku da bude prijatno. Poredjamo lutke na krevet i onda se pravimo pametne. Ja kao izigravam uciteljicu i drzim neko predavanje, ali mnogo je bitnije sto ih svaki cas opominjem "sedi lepo, ne krivi se", "ponovi sad sta sam rekla", "deco, ovo je jako vazno"... Mislim da su lutke imale najvise casova muzickog, jer smo ih ucile neku novu pesmicu. Posle nas njen tata odvede na sladoled - jedna kugla u malom kornetu. Meni vanila.
Povremeno, posle dorucka, deda donese dopisnice "da se javimo mami i tati". Na razglednici ne moze mnogo toga da stane, pismo je preopsirno, a dopisnica taman. U dve recenice napisem kako nam je lepo, kako se igramo po ceo dan i gotovo. Ostatak, dopise deda.
Onda, na nekoliko dana idem kod tetke, najmladje sestre moje mame. Imala je u spavacoj sobi lutku koje se tada zvala "italijanska" ili "spavaca lutka". Sluzila je kao ukras na krevetu u spavacoj sobi. Velika, sa ustirkanom pundjom, u krinolini punoj sinteticke cipke koja se namestala u pun krug kada lutka sedi. Zauzimala je trecinu kreveta. Znala sam da lezim pored nje satima i da je gledam. Imala je i prave trepavice, pa kad legne - ona zmuri. Lutka - devojka. Koje cudo "tehnike".
Sama cinjenica da sve to pamtim, dovoljno govori o tome koliko je bilo lepo.
Deca mojih prijatelja su ovih dana u nekom od kampova na planini, jezeru...u letnjim skolama stranih jezika... kazu - vazno je da je sve organizovano.
Mnogo je vaznije da imaju sta da zapamte.
Sva ta secanja tako lepo legnu na dusu.
Narocito vikendom.
Gorica Nesovic
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
***
San mi je da radim monodrame bez scenarija i unapred osmišeljnog šablona.
Da izađem na pozornicu i pričam ljudima...
Da trenutno emotivno stanje prenesem, oživljavam i da budim sve ono potisnuto u čoveku
Svaki izlazak na scenu nova predstava.
Scena daje čoveku osećanje potpune slobode i mogućnost da kreira stvarnost.
To radi i u samoći samo što tada izostaje povratni efekat jer se ne obraća konkretnim ljudima.
Problem glume je što se uvek igra neko drugi, kroz sebe i postiže se ono, manje više, očekivano. Tu su umešani scenaristi, reditelji, drugi glumci... Glumac ima obavezu i odgovornost da odigra planirano i ono što se od njega očekuje.
Stotinama puta se igra jedna ista predstava, na unapred dogovoren način.
A suština je izaći na scenu i pričati, kreirati stvarnost u trenutku.
Nema glume, ima samo osećanja istinitosti i težnje da se čovek preda ljudima do kraja.
To prevazilazi klasično pozorište jer ništa nije unapred zadato.
Čovek je bačen na scenu kao što je bačen i u svet.
Upravo takav je i život. Plašljiv, radostan, neočekivan, blistav, svakakav, nikakav i beskrajan.
Taj beskraj me zanima da ga izvodim iz dana u dan pred ljudima.
Da ga stvaramo zajedno.
Tako i pišem, o svemu, na svoj način, ni ne znam na početku teksta kuda će me sve odvesti.
Ljudima se treba dati do kraja, da kroz nečije umetničko biće dožive i ožive sebe. Sve ono potisnuto i skriveno.
Ljudi nisu svesni slobode koje poseduju...
Ljudi nisu svesni umrtvljenog duha koji učauren plamti u njima...
Kao i mogućnost krika, skidanja, saosećanja, davanja i predavanja.
Tada čovek doživljava beskraj kada pred ljudima oživi svoje unutrašnje biće i toliko se ogoli da oseća da postaje jedno sa svetom.
Zato i želim pred ljude da postavim nove kriterijume. Duhovne, intelektualne, emotivne, ljudske...
Gde umetnost postaje sam način života koji se vodi.
Pozornica je umetnikova kuća.
On tu postoji u svoj svojoj sveobuhvatnosti. Kao sportista na terenu. Kao ptica na nebu.
Treba razbiti stare forme i okrenuti se novim.
Novo vreme nosi nove umetnosti a umetnost nikada nije bila bliža i dostupnija ljudima.
Samo im treba preneti taj stvaralački duh i oživeti ga u njima.
A to posle svako neka doživljava na svoj način i sa tim silnim nabojem neka već vidi šta će i kako će.
Umetnikovo je da neprekidno daje i napaja...
Stefan Simic
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Tašmajdan stajl
Reših malo da zorom treniram na Tašu.. Razmišljam.. Ko će da se opet kerebeči do ade, a i malo mi dosadno samom.. Nekako vitlam na bajsu sam ko gluva kučka.. Jadna gluva kučka.. Koji li je bolesni mozak smislio to nakaradno poređenje… Kao i ono.. Prvi mačići se u vodu bacaju… Bacim ja tebe prvog onog nenormalnog… Oduvek sam to mrzeo..
No, to nije tema.. Nego.. Working out in da HOOD… Što bi rekla MC Sajsi.. “To je taj Tašmajdan stajl…” Računam nema ovih što rokaju šipke ranom zorom.. Ali nee… U pola osam batica je već stigao…E jeee… Nikad mira.. Izgleda da oni leti i spavaju ispod vratila sa flašicom vode ili whay šejka…. Ostave dežurnog eksterne eretane da bilduje i posle ponoći…Ali šta ću kad sam već došao… Ajde da radimo, vežbamo malo, pa posle relokacija…
Posle jedno pola čuke i nekoliko serija zgibova, propadanja, sklekova, dječarac koji je vidno posvećen svojoj telesini me upita…
-Izvini brate, može pitanje?…
-Može, brate moj.
-Koliko imaš godina?…
-Mamma mia… Ovo mi se ne sviđa kako zvuči…
-Ne, ne, ne.. Ne u tom fazonu..
-Ma zezam se bre, u redu je.. Oko 34.. Ako me nisu slagali za godinu proizvodnje..
-Brate, kul si majke mi..
-Kul sam? O divota…
-Ne, brate.. Vidim cepaš dobro ali nemoj se ljutiš, samo ako može jedna zamerka..
-Ahh.. Znači nisam baš toliko kul.. Da čujem, shvatiću to kao pozitivnu kritiku. Brate.
-Moraš ishranu da menjaš.. I navike.. Znači ništa alkohol, ništa masno, šećeri samo dozirano…. Proteini konstantno u potrebnoj dozi.. I onda neće izostati rezultati.. Ovako.. Mislim, uzalud se trudiš, a šteta, imaš potencijala, vidi se da si ozbiljan igrač….
OZBILJAN IGRAČ! Porca miseria, šta sve neću čuti! Jeli bogati, a šta su tačno rezultati?
-Pa brate… Figura izgrađena… Šta drugo?… Ono, mora se radi, jebeno mora se radi..
-Aha.. Figura izgrađena… Jebeno, jebeno vaistinu je to jebeno… E, sad ja tebe da pitam koliko ti godina imaš?
-24…
-Dvadeset i četiri.. Pa, logično.. Znaš kako bratac.. Nije baš da sam nešto viđen za manekena, znaš.. Treniram zato što moram biti spreman i u formi. I to je to.. To mi je donekle i u opisu posla… Što bi rekli… Si vis pacem para bellum..
-A to znači?..
-Eee, vidiš.. To znači da moraš literature više da ubaciš, znaš.. Mislim, nemoj da se ljutiš, ako može mala kritika.. Mozak je ipak najbitniji mišić.. Bildujše zak-mo i od sirovine postaješ vremenom poluproizvod i finalni proizvod na koncu.. Čak i u poslu u kojem se prevashodno koristi fizička snaga.. Intelekt je.. Opet.. Nenadjebiv! Jer vidiš..Svi su danas više-manje nabildovani i izvajani, ali, pre svega unutra moraš se izgradiš, znaš.. A treniraš naravno, stalno. Da bi se dobro osećao, a ne toliko da bi dobro izgledao, dovoljno je da normalno izgledaš za nekoga ko ima normalne kriterijume, zdrave da kažem… Mens sana in corpore sano… I zamisli kad se te dve situacije poklope.. I još kulturiška muziku da slušaš i budeš komplet čovek… Za tako.. Jedno deset godina.. Šalim se, ajde treniraj da te ne zadržavam…:)
-Au jebote… A jel možeš to da mi ponoviš, molim te?
-Koje?
-Pa… *ebi ga.. Sve! Da mi ne bude samo trening nego i ono ostalo i ono na stranom kako se kaže…
-Na latinskom… Ma, nema veze.. E, nemoj da se ljutiš.. Ajde, propuštaš trening, raspričao sam se.. Izvini.. To valjda ide sa godinama..
-Nema veze, nema veze… Kako se piše to i šta znači, ajde ukucaj mi, molim te… Super zvuči, onako kad kažeš… Stvarno si kul! Često treniraš ovde?…
-Ne, zapravo, retko.. I sačuvaj to “kul” za cure buraz..
-Pa zato mi i treba sve ovo!…
– ‘AJDE!!! E pa čuj.. Nekima je i to.. samo figura dovoljna.. Mnogim ženama zapravo… Ali.. Nekima i ne.. E te druge su ti bolje.. Mislim, po mom mišljenju… Zavisi koje ti tražiš… ako ćeš samo rke-koke, onda..
-Pa da bre, te, te oću.. Ovo ostalo sve fukse, dosta mi ih je! Da li mi veruješ da mi ih je dosta?… Kako se čita ovo?
-Ne viči.. Verujem ti.. Ali, opet.. Nemoj tako nikad za žene.. Nije šmekerski, pa sve i da si u pravu… Ovde “C” čitaš kao “K”, a ovde ti je normalno… Znači, ovde je “K” iako piše corpora… Corpora – corps, telo, kao na engleskom.. Razmišljaj malo… Kombinuj.. Tegovi-knjiga, tegovi-kjniga.. Teretana, biblioteka, trčanje, pa koncert.. Eto.. Odo’ ja, dosta mi je.. Živ bio bratac. Ne zameri…. Idem da pojedem znači plazmu…
-E, a trbušnjake nećeš da radiš?
Hoću, ali nekako mi veći merak kod kuće… Uz muziku sa stuba… A i vruće mi je nešto ovde da peglam, ne bih, ako ne moram, a ne moram.. Izgoreo sam juče kao vepar, a u mojoj modnoj agenciji “Kalibar” rekli da ne treba previše tena za novu kolekciju leto-jesen, da me ne pomešaju sa Talibanima… Hehehe..
-Ahahahahah.. Okej… E! E! Izvini!?
-Reci, reci..
-E, pa… Nebojša!
-Aha, to!.. Drago mi je… Sine Nebojša!.. Mladen!
PLAS! KRC!
-Đomla brate.. Reci mi još samo šta od muzike da slušam.. Jel možeš to da mi zapišeš? Ono samo par pesama, čisto okvirno..
-Pa češ ti posle sam, Nešojbo, a? Uffff… Ovako… Slušaj rokenrol i klasiku, tu sigurno nećeš pogrešiti, onda na konto toga u svemu prepoznaješ kvalitet i nikada nećeš slušati neke šabane… Kao Šabana na primer….. Ali, možda je sad ipak malo kasno..
-Aha, a jel može Metalika recimo?…A zar to nije metal?
-Hahaha.. Može, Metalika, pa vinjak.. Četiri nedelje na svaka dva sata.. I jeste metal i nije, ali to je sad već filozofsko pitanje, a ja se u to ne razumem već.. Rammstein i AC-DC, slušaj takođe.. Super su i za trening.. Bićeš čovek Nebojša!.. Tako se inače zvala prva Jugoslovenska podmornica čija je posada je ostvarila veliki podvig doplovivši za vreme Aprilskog rata ’41. godine najpre do Kefalonije, pa tokom rata i do same Aleksandrije… “Nebojša” i “Heroj”.. Tako su se zvale te prve dve naše podmornice… Eto još neki podatak..
-Znači, ne verujem brate, ne verujem…
-Ahahaha, ništa tako teatralno.. To mi je već struka… Izguglaj, interesantno je.. I gledaj film DAS BOOT, zajebi ova holivudska sranja….
Klik, klik, klik…
-“Das Bo…”..
– Jeste, piše se sa dva “o”..djombad
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Tuš protiv tuge
Bila je spremna da nanovo otpočne svopstveni ritual protiv očaja:
1. odvrnula je slavinu
2. sačekala da krene mlaka voda
3. stala je ispod mlaza
4. zatvorila oči
Dugo je tako stajala, možda večnost, možda 3 minuta (ko još zna šta je dugo, uopšte...) misleći na svoju tugu, koja odlazi u tom trenutku u slivnik, odvod, poput nabujale reke putuje ka moru.
Bez ikakvog prava i etike, zamišljala je kako tuga putuje, stiže do nekog svetskog okeana, a tada u trenu sve morske nemani i bića sudaraju se sa tom tugom i osećaju se bar malkice više nesrećnim.
Hiljade živih kitova-nesrećnih kitova
Milioni nesrećnih meduza, stotine foka, delfina,zilioni planktona...
A, svi nesrećni njenom krivicom.
Plakanje ispod tuša bila je adolescentska navika.
Adolescencija je prošla, ali ritual je opstao.
Tuš protiv tuge, urodio je plodom.
Osećala je da je došlo vreme za odluke.
Ćao ljubavi, imam čas transseksualnosti, pa moram da žurim.
SovicaPlava
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Jebeno dobro jutro u jebeno finoj Firenci
Bilo bi genijalno da sam ovog trena željna jutarnje doze kofeina (značilo bi to jutro, a ne noć), da polupospana sedam u jedan od pet-šest otmenih kafića rasutih među kojekakvim prodavnicama...
Npr mogao bi to biti neki tipičan evropski kafić, sa 15 do 18 stolova i jednim kelnerom koji je beznadežno prezauzet ( čisti stolove, jurca unaokolo, naplaćuje...)
Da je sada jutro i da sam na tako zgodnom mestu, zurila bih u prazno, brade oslonjene na dlanove, imala bih osećaj da sam na nekom italijanskom trgu, da planiram da uđem u galeriju Vitorija Emanuela II...Gde konstatujem da je sve impozanatno, tržni centar npr podignut u grandioznom stajluuuu 60-tih godinica (nisam se ni mućakla u jajima tada...), četvorospratni TC, u 19. veku....
Vidim te podove oslikane pločicama, čipkane svodove od stakla i čelika, kupolom koja pedeset metara iznad preseca 2 unutrašnje avenije, Uzvišenost, osećaj mučne jeke,sve nekako prožeto u jedno: lik katedrale i velelepna železnica 19. veka...Oh...Zar ne bi svaki tržni centar trebao da izgelda tako???
Ne znaš, ali nasluti. Ovo sve miriše na Italiju. Italiju, kojom nisam prošetala Korzom Vitorija Emanulea, kobajagi tražeći nonšalantno drugi kafe, jer ovaj mi je dosadio ovog, baš ovog jutra.
No...Nije jebeno jutro...I nisam u jebenoj Italiji...
Ćao ljubavi, imam čas transeksualnosti, pa moram da žurim.
SovicaPlava
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Nejebeni Bajron i Jebena Telma
Nije želeo sopstveni živod da dovede u red, malo zbog toga što je imao urođeni talenat da svemu nađe manu (bez obzira o čemu se uistinu radilo), a kao drugo i mnogo bitnije, ko još veruje u red?
Red je zbir nereda, fino poslaganih na jednom mestu, npr kao nagurane čarape raznih boja, prvo jedna u drugu, pa skupljene u lopticu sa svojim parom, zatim nabacane u fioku. Kako se drugačije mogu složiti čarape? Nikako. I kakav je sad to red? Pa, takav...Od mnogo raznobojnih nereda.
Kao taj on ili ona, danas sam krenula u sopstvenu biblioteku, trećeg dana mog iskušeništva, uzela par lisica da se zaključam za sedište, fotelju ili ofucanu štanglu koju je zapišao miš.
Razmišljala sam o Telmi, zašto ustavri kada očajnički želimo da mislimo o nečemu, konstantno mislimo o nečemu drugom? Naglašeni luk Telminog stopala odvlačio mi je pažnju sa prethodnih misaonih konstrukcija. Možda bi mi jednostavnije išlo, ako bih misli usmerila na Bajrona (s početka bloga), ali on je suviše običan izmišljeni lik, kao more likova koje srećem u Pošti dok plaćam danak državi...Bajron ko" Bajron, samo ga ima vadi, a usput sam smislila da bude i komunista. On se doduše buni, tvrdi da je neopredljeni birač.
Dalje sam razradila misao koja mi se suprotstavlja u vidu rasparenih čarapa, pa nikako ne mogu da smestim Bajrona u Telmin krevet, jer ona je otmena, lebdi na 4.000km od Zemljine površine, nema gravitacije, ne mari za zakone kretanja, a masa u bestežinskom stanju nema gde da padne...
Ćao ljubavi, imam čas transeksualnosti, pa moram da žurim.
SovicaPlava
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
SLOBODNA...
Ti si postala slobodna da primiš Bol
u svetu u kojem se ljudi odriču bola
i skrivaju se od njega u šinjele svojih religija, nacija i prezimena
ti si naučila da primiš bol i da sa njim živiš
kao što porodica prihvati neoženjenog ludog ujaka
koji šeta vazda u donjem vešu i ne radi ništa
i taman kada si pomislila da si dala sve što imaš da ga promeniš na bolje
on te još jednom povredi
ali ga ti ipak ne teraš od sebe
i uvek za vreme ručka postaviš i njemu tanjir
jer je deo porodice
ma kakav da je
Ti si postala slobodna da primiš bol
i zato si za mene najveći heroj kojeg znam
ali mene boli što još uvek nisi postala dovoljno slobodna
da primiš sreću
u ovom svetu usamljenog društva
u kojem bi te i starac na koncu života kojem pomažeš da pređe ulicu
gledao u grudi
ti ne želiš ništa za sebe
bojeći se da ćeš morati da daš nešto zauzvrat
Znam da ti je teško da poveruješ u ovo što ćeš čuti
naročito od onog ko ti nudi nešto tako strašno kao Ljubav
ali pokušaj da mi veruješ -
Čovek nekome daje ljubav jer to duguje samo sebi
Ti si najveći heroj koga znam
jer si postala slobodna da primiš Bol
ali nikada nećeš biti srećna
dok ne postaneš dovoljno slobodna
da primiš Ljubav
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
TIHA DONA
Već dugo poznajem jednu ženu. Dobro, ne baš poznajem. Znam je dovoljno dobro da joj se svakoga jutra javim u pekari, dok kupuje pajlgu sa makom a opet nedovoljno da bih je pozvao na kafu. Mi smo na neki način rođaci koji će se upoznati tek na nekoj sahrani.
Ona radi u biblioteci. Nosi udobne cipele. Jedne od onih koje nijedna žena neće kupiti sve dok ne postane baka po prvi put. Zato što nemaju štiklu, nisu otvorene, nisu plitke... Jednom rečju - zato što su suviše udobne.
Mislim da je ona jedina žena tih godina koju znam koja pušta da joj kosa prirodno osedi. Kada sam u srednjoj školi išao po "Tihog Dona" na njenoj glavi bila je tek jedna bela zastavica. Bela igla u plastu smeđeg sena. Danas kada svečano obeležavam deceniju od kada nisam pročitao nijednu knjigu, na njenim slepoočnicama već stoje bele šake.
Uvek sam voleo da joj gledam u ruke. Ima dlanove neobičnih ivica. Da su joj veći smatrali bi se nezgrapnim. Ali ovako mali, njeni su dlanovi jedinstveni. Verovatno zato znam da nema burmu na domalom prstu.
Možda je neobično što sada mislim o njoj jer ja je ne ni ne poznajem pošteno, ali eto, kada sam danas gledao dokumentarac o herojima modernog vremena ja sam iz nekog razloga pomislio baš na nju.
Zašto?
Ona nije medicinska sestra sa Krfa. Niti supruga poznatog hemičara kojeg je volela jer je čovek u elementu. Nema svoj šou u udarnom terminu. Nije prva žena na Mesecu iako svake noći pred spavanje pleše sa njim.
Ipak, ona jeste heroj. Heroj zbog toga što nijednog trenutka nije izgubila veru u ljubav, u bolje sutra, u smisao svega ovoga oko nas. Čitav život gledam ljude, gledam sebe kako se menjam, kako prezrivo grebem sa sebe kraste prošlosti i postajem neko novi. Svako na ovom svetu daje sebi akademsko pravo da bude zver ka drugima. Svako, sem nje.
Ona samo kupi svoju pajglu sa makom i udahne novi dan. I veruje, veruje, veruje, veruje, veruje...
Niko o njoj neće napisati pesmu, snimiti film, niko se možda neće sećati te divne žene ali upravo je ona, takva kakva je, poslednja linija odbrane ljubavi, koja je na aparatima već odavno.
I razbiću nos onome ko opet bude rekao kako ona nema nikoga.
Ona svakoga dana ljubi Ljubav, dajući joj veštačko disanje, usne na usne.
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 2 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
