|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Dostojevski - život u inat zdravom razumu
U pismima Dostojevskog krije se tajna nastanka njegovih romana i duhovna drama ruske inteligencije. Iz piščeve prepiske se saznaje da su "Zločin i kazna" u početku imali naziv "Pijanci".
KAO i svaki stvaralac, Fjodor Mihajlovič Dostojevski (1821-1881) imao je dileme o svom radu, neretko je odbacivao ili spaljivao već napisane stranice rukopisa, ali ni u jednom trenutku nije izgubio veru u svoj rad, niti samosvest o vrednosti onoga što piše. Umetničko sazrevanje ideja i njihova realizacija kod Dostojevskog su imali iznenađujuće jasan put.
Ovim rečima, profesor Tanja Popović govori, za "Novosti", o jednom od najvećih ruskih i svetskih pisaca svih vremena, povodom kapitalnog, trotomnog izdanja njegovih pisama, u izdanju "Logosa".
Dosadašnji istraživači istorije nastanka dela Dostojevskog, kao i njegove stvaralačke biografije često su u njegovoj prepisci nalazili podatke o zamisli pojedinih romana ili njihovim ranijim verzijama. Srpski čitalac sada prvi put ima prilike da se na svom jeziku upozna sa ovom dragocenom književnom i biografskom građom, koja je objavljena na 1.500 strana.
- Ovde se tako može saznati da su "Zločin i kazna" u početku imali naziv "Pijanci", može se naslutiti da je jezgro romana najpre bilo vezano za tragediju porodice Marmeladov. Tokom daljeg uobličavanja dela, čitamo u pismima upućenim Mihailu Katkovu, uredniku časopisa "Ruski vesnik", gde je u nastavcima tokom 1865, zajedno sa Tolstojevim "Ratom i mirom", objavljivan "Zločin i kazna", ova zamisao se proširuje zahvaljujući ličnim iskustvima pisca i razvoju njegove političke i društvene misli - kaže Tanja Popović.
Kada je, po njenim rečima, tokom četiri godine (1867-1872) bio prinuđen da napusti Rusiju zbog velikih dugova i poverilaca koji su mu pretili zatvorom, Dostojevski u pismima svojoj sestričini Sofiji Ivanovnoj, prijateljima, piscima i novinarima detaljno piše o idejnim polazištima romana "Idiot" i "Zli dusi" koji nastaju u to vreme:
- Čitalac može saznati svu suštinu hristolikog bića kneza Miškina, tragični rascep prazne duše Nikolaja Stavrogina, ili podatak da je karikaturalni lik velikog pisca Karamazinova iz "Zlih duha" prototip imao u Ivanu Turgenjevu. Najviše pažnje posvećeno je poslednjem, i verovatno najznačajnijem romanu "Braća Karamazovi", čija se realizacija neposredno otvara na stranicama njegovih pisama: gde je čuo priču o "glavici luka", gde je pročitao prikaze stradanja dece... Još važnije je piščevo objašnjenje uzajamnosti značenja "Legende o Velikom inkvizitoru" i "Žitija starca Zosime": jedan deo bez drugog ne ide, a patnja dobija viši smisao u pokajanju, sabornosti i milosti.
Iz ovih dragocenih pisama saznajemo i o duhovnoj klimi njegovog doba, političkim previranjima i stanju u književnosti. Prepiska se može čitati kao uzbudljiva hronika jednog vremena. Ona oličava i dramu nekoliko pokolenja ruske inteligencije o čemu svedoči i iskaz Dostojevskog Mihailu Bakunjinu:
- Ne verujem svojim ubeđenjima, a nisam u stanju da ih izneverim. Ja sam smešniji od Don Kihota; on je bar iskreno verovao da je vitez. A ja znam da nisam vitez - pa ipak se ponašam kao da jesam, znam da se borim sa vetrenjačama - i opet se borim, svestan sam da Dulčineja moja (moj život) ni na šta ne liči i da je odvratna, pa ipak je volim za inat zdravom razumu i očevidnosti - pisao je Dostojevski.
Pisma obuhvataju period 1832-1881, koji je, po rečima naše sagovornice, obeležen vrlo burnim sukobima između zapadnjaka i narodnjaka, rastom reolucionarnih pokreta, ubistivima i zločinima, ali i pravim usponom ruske književnosti i filozofije.
- Dostojevski piše, sa nepogrešivo tačnim sudom o ruskoj književnosti. Iako se nikad nije upoznao sa Lavom Tolstojem, on ga bez ikakve sumnje prepoznaje kao jedinog istinitog umetnika svoga doba.
REČI LjUBAVI
Prava erotska i suštinski ljubavna pisma upućena su samo Ani Grigorjevnoj (rođ. Snitkina), njegovoj drugoj ženi.
- Piše joj uvek kako je ljubi po celom telu, i poljupcima obasipa njene ručice i nožice, kako je sanja i čezne za njom. Između njih je razlika bila 24 godine, pa u pismima svojim prijateljima, na početku braka, govori o tome kako ga to veoma brine. Njima piše i o njenoj predanoj i naivnoj zaljubljenosti u njega, čemu ni sam ne može da se ne načudi.
B. Đorđević
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
ЖЕНА
Твој осмех поезију пише
У очима ти Орион блиста
У њих се моје жудње слише
Богињо страсти смоквиног листа.
На уснама ти чедност гори
Зору постидеше твоја недра
У коси спава Бог што те створи
Ко јулски дан су твоја бедра.
Корак ти је музика тија
Ко роса свеж мирис твоје пути
Пољубац твој је ујед који прија
Осећање што се увек слути.
И ноћас нека полуде усне твоје
Њихов немир нека ме зароби
А кад тишину уздаси освоје
Твој додир – у прах нека ме здроби.
Анђелко Заблаћански
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
ZAGRLJAJ, TI I JA
Svet se ne leči poezijom, niti Samoćom
ti piješ sa Tišinom,
plaćaš greške suzama.
Svet se ne leči Zaboravom
niti ga možeš izbrisati osmehom
prestani da se smeješ, nedostajem ti.
Ne možeš popraviti Svet novom frizurom
svesna si da te bolim,
nove haljine ti deluju tužno,
neodlučna si.
Znaš, Svet ne možeš izbrisati Daljinom
nove ulice te izbegavaju,
nepoznati gradovi su sivi
par koraka napraviš, tebe tišti Sećanje
Sve je glupo
Svet ne možeš izbrisati novim pogledima
poljupci te koriste, tvoje ruke su usamljene
Svet ne lečim poezijom, niti Samoćom
ja pijem sa Tišinom
Priđi mi,
Svet je zagrljaj, ti i ja.
Dabetić Ivan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
CANE, PARTIBREJKERS: Razlog za sreću tražimo u tuđem smeću
Do razgovora sa Zoranom Kostićem Canetom došlo je na Božić prošle godine, prilikom posjeta Pesničenju i manifestaciji održanoj u prostoru Kulturnog centra Rex uoči Nove godine, a povodom solidnog plasmana „Sirotinjskog carstva“, posljednjeg albuma Partibrejkersa na brojnim listama domaćih albuma. Djelo koje produkcijski predstavlja jednu tranziciju u karijeri i cjelokupnom opusu, zapelo je mnogima za uho i dobar je povod za razgovor. Razgovarali smo u subotu popodne, dan uoči Canetovog dolaska u Beograd gdje se održao koncert Električnog orgazma, dakle, telefonom iz Zrenjanina. Imidž tvrdo-kuhanog frontmena kakovog poznajemo i s omota ploča i medijske slike, nije popustio niti trenutka. Na razne prijedloge da modificiramo komunikaciju nije želio pristati, „Ja nisam u tehnološkom procesu!“, naglašavao je. Ali razgovarali smo, zacijelo na određenoj razini i debatirali o sadržaju koji nikog neće ostaviti na suhom.
Gospodine Kostić, htio bih početi razgovor pitanjem oko naziva samog benda, da razjasnimo mlađim generacijama, kao i strancima koji ne govore naš jezik, što ono znači? Riječ party breaker u engleskom jeziku ne postoji, netko tko odlazi s tuluma kad je najbolje...
- Verovatno zato što ta reč i nije u vezi sa zabavljanjem, kapiraš. Ta reč ima veze s time što neki čovek ne želi da učestvuje u nečemu što nema veze s njim i neće da trpi nikakvu manipulaciju. Bilo je toga da dođemo na žurku, pa napravimo sranje i sve to, ali ovo je nešto više od toga, ovo je više od pubertetske neuroze. Ne znam šta je, ali ljudi se i dalje ništa ne puštaju. Zloupotreba je u toku, a svaka zloupotreba se kažnjava.
Kao što piše u trolejbusima i tramvajima.
- Tako je, nemoj da se naslanjaš na vrata, jer mogu se otvoriti u tijeku vožnje.
Što se tiče situacije u Hrvatskoj već tri mjeseca traje svojevrsna parlamentarna kriza za čije se rješenje postavlja čovjek izabran mimo demokratskog procesa. Hrvatska je dobila premijera koji nje bio na listama.
- Ne mogu da učestvujem u svemu tome, nisam upoznat.
To je situacija istovjetna onoj koja se 1992. godine dogodila u Srbiji kad je na premijersko mjesto došao Milan Panić. Možeš li mi reći nešto kakvu je eru za sobom...
- Ne znam, bre, druže. Sledeće pitanje.
Ima veze iz razloga što pjesma „Sirotinjsko carstvo“ s vašeg novog albuma, počinje upravo sa stihom koji govori da društvo bez morala i od poštenog čovjeka može napraviti budalu. To je ta situacija: imamo čovjeka o kojem se ništa ne zna, društvo ga treba procijeniti, a to je vrlo odgovorna zadaća.
- Nemam pojma, znaš. Bilo je to nešto u Rusiji zvano 'slutno vremenia', bio je tu i onaj lažni car Šćepan Mali. Tako da, uvek postoji neki prolog, nisam upućen kako se to dešava tu u Hrvatskoj. Na žalost, svako je društvo pokvareno i ima svoja pravila za ljude uključene u to društvo. Na čoveku ostaje da se, što je više moguće, odupre svemu tome.
U redu. Reci mi, što se tiče poslednjeg albuma, „Sirotinjsko carstvo“ zvukom ste napravili tranziciju u u odnosu na punk rock ili pub rock kakav ste svirali u početku, u nekakvu verziju uličnog bjelačkog prljavog soula. Zvuk garažnog soula, blizak The Cramps ili Jonu Spenceru...
- Sve se vraća na izvor, pa i mi tamo idemo. Znači, sve što ima veze s početkom. Jer, nije važno znanje, važan je zdrav razum. Mi smo inače imali problem u toj post-produkciji. Čekali smo nekog čovjeka. Postprodukcija može toliko da ti ogadi ono što si napravio i što misliš da bi trebalo da te predstavlja da je to neverovatno. U ovom normalnom i šatro-modernom životu sve se svodi na rat frekvencijama. Frekvencije misli, niske bas-frekvencije koje mogu da ti ogade materijal da ne možeš da ga slušaš... To se dogodilo. Kao da imaš gitaristu sa sto pedala, pa zaboravi na onaj primalni zvuk sa pojačala, samo gitare uključene u pojačalo. To ti je kao kad ljudi ne rade pravu stvar, nego koriste opravdanja da bi opravdali stanje koje su napravili.
Mi smo krenuli i svirali ploču tamo gde probamo. Znači, hteli smo taj zvuk i prizvuke da uhvatimo i snimimo. Kad se radilo 2013., bilo je u tom fazonu. Ne slušam ništa, nije da sam snob ili kolekcionar. Slušam samo staru muziku. Ja sam analogni čovek. Znači, ostajem pri tome da je tišina najveća muzika. A u ovom sistemu, digitalnom, nema vremena za tišinu. To ti je kao kad nitko nema dobar materijal pa se ne skida s medija da bi objasnio svoje namere za materijal koji upravo ide. Znači, naš materijal može da zvuči bez jedne reči pride. Sve što smo hteli - rekli smo na toj ploči.
Na albumu je puno velikih misli, uobličenih na vrlo koherentan način. Jučerašnji razgovor smo započeli mapiranjem slavenske mitologije. Čitao sam kolumne u kojima koketiraš sa pravoslavljem.
- Ja ne koketiram sa pravoslavljem, ja jesam pravoslavan, kao što si ti – katolik. Ja samo pronalazim početak svog bića. Moje biće je u tom ambijentu. Nama treba istina. Ne treba nama marketing, ne treba meni sugestija... Meni treba istina. Znači, ne da ja ubeđujem ko sam i šta sam i da teram ljude da poveruju u sve to. Ne! Samo mi treba vitalitet. Treba mi živost. Treba mi strujanje. Treba mi izvor. A to je – vera. To svaki čovek, bilo šta da je – katolik, zen-budista, musliman ili bilo šta... Onaj što ga voli u industrijskom dobu, dobu nekog velikog, šatro-tehnološkog razvitka koje ga pravi ne-čovekom, treba mu nešto da ostane čovek, da zadrži svoje emocije i svoje misli u vremenu opšte katalogizacije. Znači, pre svega, tamo gde nema više normalnih reči ima samo fraza i klišeja. Znači: četiri, pet tipova reči i rečenica koje možeš da koristiš da bi se prepoznao u raspodeli ovoga sveopšteg tehnološkog siromaštva. Znači, ja sam rocker, pećinar; znači, ja postojim negde i odašiljem ono što slušam. Ja biram između dramske pauze i tišine. I mislim, OK - sugestije i bescenja, a ja sam odabrao ovo prvo.
Ta se tranzicija ovim albumom sklapa na jedan zadovoljavajući način i kroz kontinuitet benda, koji je oblikovao poetiku antijunaka, a koja je izišla iz punka.
- Odabrao sam dramsku pauzu. Uzeo sam obraćanje ljudima. A ovo društvo se ne obraća ljudima, ono im natura svoja instant-rešenja, da bi čoveka ostavili bez lične akcije, da bi komandovali njegovim životom. Nije izbor u novcu. Novca toliko ima da on više nema vrednost. Nije stvar u novcu. Cilj je gospodariti sa čovekom i biti Bog umesto Boga. Svaki nedostatak stvarnog talenta prouzrokuje da netko bude kalif umesto kalifa. Ono što nemaš u sebi, tražiš u drugom. A da li ćeš dobiti, pitanje je. Jer, ovaj život, kako je sve postavljeno – ne vodi ničemu. Ulazimo u jednu prazninu. Vodi ka katastrofi, jer glavne dvije stvari su volja i ambicija. Ambicija, kao što znamo, vodi u ambis, ako se dobro ne razmisli. Znači, nije nam važno znanje, nego nam je važan šta - zdrav razum.
Zanimljivo, vaše bi se misli dale povezati s mišlju Toma Waitsa koji je izjavio da nismo daleko dospjeli u civilizacijskom razvoju. Da smo tek australopiteci s osuvremenjenim mobitelima. Ništa drugo.
- Ne... No, o kolegama sve najbolje. Mi smo samo – homo animal. To smo postali. Znači, sve naše pećine, to su grabe u kojima živimo, veštačke vatre. Jer one osobine koje smo imali u pećinama nisu se promenile otkad živimo u zgradama: želja za osvetom, želja za tuđim... Jer, živeti bez vertikale i biti izjednačeni u nekoj horizontali, prouzrokuje to da mi želimo ono što nemamo, a ne kapiramo da to nije za nas.
Zašto si se iz Beograda preselio u Zrenjanin?
- Odselio sam se zato što sam slušao svoje srce. Međutim, ljudi ne mogu da slušaju svoje srce, jer se plaše da ga imaju. Znači, bitna stvar koju želim da kažem je da na ovom svetu još ima dobrih ljudi. Da nema dobrih ljudi, ne bi sveta bilo. Iz prostog razloga što su dobri ljudi kvalitet ovog sveta, a ostali su kvantitet koji koristi medije. Mogu da te ubede da su oni jedino nužno zlo. Stalno ti navode misli, kao, biraj između dva zla. Oni doziraju, samo presvlače svoje haljine i dodvoravaju se čovjeku i idu mu niz dlaku. A znaš šta je je istina?
Šta?
- Istina je gruba haljina koja iritira postojeće stanje.
Aha, pardonnez-moi... Gledao sam nedavno opet dokumentarac o EKV-u i pet smrti koje su obilježile čitavu generaciju...
- To je 'prljavi' dokumentarac!
Zašto?
- Pa, kako ti kažem, nije važno na kraju krajeva. Ti su ljudi položili svoje živote za umetnost, umrli su da bi nešto rekli. Znaš, nisu hteli da se sačuvaju jer ih je inercija vremena odnela. Ali, samim tim, kako je to prikazano... Znači, prvo je prikazano što su oni radili, a ne šta su oni dali. Kao, ako hoćete da se volite radite i vi ono što su radili oni. Mislim, meni se to ne sviđa.
Hoćeš reći da je naglasak na etici, a ne na estetici?
- Nisam siguran da ima i etike. Kad smo pričali prvo koliko su se opijali i šta su sve radili pesnici i slikari, a da ne pričam o narodnim herojima čija imena nose naše ulice? Koliko je tu krvi bilo? Šta je radio neki tamo Augustin? Šta mi znamo šta je on radio? Ne smemo dopustiti da nas vode predrasude. Ono što mi dajemo svojom umetnošću to je naš najviši domet. Da se pokažemo kao dobri ljudi. To je naš ideal. Pa sad, dal smo se drogirali ili cirkali, koga to zanima? Taj prljavi veš zanima znaš koga: onoga koji nema svoga dobra. U tuđem smeću ljudi traže razlog za svoju sreću. Meni se to ne sviđa. O EKV mogu da mislim ovo il ono, ali to su moji drugovi.
Dozvoli da dovršim pitanje... Puno je ljudi bilo zavedeno pričom o heroinu kao popratnom arsenalu rock n rolla. Kako to da ti nisi završio na kraju venske ceste? Kako si se ti uspio othrvati?
- Kako da ti objasnim: ja sam sunca – sin. Imao sam sreću, ali mnogi moji drugovi nisu imali sreću. Da nisam saslušao svoje srce, umro bih najstrašnije u svom rodnome gradu. O tome se radi. A znaš, to pitanje sreće, predodređenosti i svega toga, znaš... Kad ne slušaš svoj unutrašnji glas, već slušaš glas neke okoline, to može da ima i ovakve motive i onakve, može ovoliko da zna ili da ne zna ništa. Dobar savet – loš savet. Kako da ti kažem, Bog ima najbolje odgovore, a vrag ima najbolji izgovor. Znači, o tome se radi: slušati sebe i slušati glas. Šta je glas? Slušati savest i ne biti zaveden na pogrešan trag. A svi ti momci o kojima mi pričamo, u biti su bili dobri momci, znaš. Milan Mladenović je bio strašan čovek, dobar čovek, OK... Ali je predstavljen na neki ružan način. Jer te floskule – seks, droga, rokenrol, to je izmislila industrija koja je daleko od nas. A mi smo primitivci s brdovitog Balkana, koji su u nekim stvarima istinitiji od svojih izvora tamo negde u belome svetu zapadne civilizacije. Znači, o tome se radi. Lako za naše uzore, bili smo istinitiji od svojih uzora.
Lupiga.Com
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
NEPRIVLAČNA ŽENA
Sa jednom starom prijateljicom pila sam nedavno kafu. Slučajno je tuda prolazio naš zajednički drug iz gimnazije, taksista, inače poznat kao psiholog amater, pa nam se priključio.
Ona je bila lepotica, i još uvek izgleda sjajno, ali kada je otišla i kada smo ostali sami, moj drug mi je otvoreno rekao : „Čudo šta život napravi od nekih ljudi. Zamisli, takva lepotica, a potpuno je odbojna“.
Zinula sam. „Kako odbojna, pa izgleda kao milion dolara?“
A onda je objasnio zašto je takav utisak ostavila na njega:
Opsednuta je sobom, priča samo o sebi, tri puta se pogledala u ogledalo i nije mi postavila ni jedno pitanje – zanima je samo da li je ostavila dobar utisak.
Fokusirana je na spoljašnjost. Na to kako joj izgleda lice, kakve su joj ruke, da li joj je ravan stomak dok sedi. Dok je odlazila u toalet, trudila se da izazove pažnju svih prisutnih muškaraca. Spontanost – nula!
Takmičarski je nastrojena. Sve zna najbolje. Sama sebe hvali. Sama sebe citira. Dosadna je i naporna. Kad si rekla da poslednjih dana spavaš loše – odmah je dobacila kako ona spava kao beba. Kao da je u pitanju neko takmičenje. Takva je bila i u gimnaziji.
Govorila je loše o svojoj drugarici koja se razvodi.
Hvalila se da je šef na poslu. Stvarno mi je bilo neprijatno da slušam njene priče o tome kako šefuje i kako je glavna. Mogu da zamislim samo kako maltretitra svoje podređene. Opomenula je konobara da nam promeni pikslu, i meni je rekla da pomerim stolicu jer joj zaklanjam sunce. Znači, voli da komanduje!
Ispričala je zbilja neumesan vic. I, omakla joj se psovka. A, privlačne žene – ne psuju.
Suviše je negativna, i oko sebe širi samo neke loše priče i još strašnije zaključke. Nju bi trebalo slikati kao etalon neprivlačnosti, rekao je.
„A nekada si bio tako zaljubljen u nju, “ rekla sam.
„Bio sam, ili ja to nisam video, ili ona nije bila takva“, dobacio je ulazeći u taksi. „Ona mi je veliko razočarenje – zapamti, ona je primer lepe žene i totalno antipatične osobe koja odbija muškarce.“
„Je l’ treba nekuda da te vozim?“, pitao je.
„Ne hvala“, htela sam da kažem da sam došla mojim kolima, ali sam se prepala da me ne optuži da sam i ja kompetitivna.
Iako sam na trenutak pomislila kako je u mnogo čemu u pravu, takođe mi je pala na pamet i druga misao – kad muškarac govori o neprivlačnoj ženi, on izgovara i najvažniju stavku na spisku neprivlačnog muškarca.
Ili, možda grešim
Mirjana Bobić Mojsilović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
VODI KO NESTALA
Jednom dečaku su zgazili psa
Ali on i dalje živi u laži
Istinu pravu ne želi da zna
I dalje ga u oglasima traži
On se samo vodi ko nestao
Orden mog dede ukraden za tren
I nisu pronašli vinovnike
Za njega on nije još izgubljen
I dalje na bandere lepi slike
On se samo vodi ko nestao
Da me voliš ti nisi prestala
Naša ljubav još uvek je živa
Ona se samo vodi ko nestala
Naću ću je tamo gde se skriva
Prošloga marta sam umro i ja
Ali to nikako da primetim
I dalje se budim, pišem, opijam
Sve dok te volim ja sam živ
Ja se samo vodim ko nestao
Da me voliš ti nisi prestala
Naša ljubav još uvek je živa
Ona se samo vodi ko nestala
Naću ću je tamo gde se skriva
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
ČUVAR
Na livadi, pored puta koji vodi iz našeg grada
Nekad je stajalo strašilo
Izgedalo je iz daleka kao visoki crni čovek
Na čijim se leđima nadneo čitav svet
Deca su ga se uvek plašila
Jer je u selu kružila legenda
Da je strašilo nekada bilo čovek
Ovdašnji pastir kojem su svatovi odveli najveću ljubav
I on je ostao da je čeka na dogvorenom mestu
Nikada nije došla
A on je postao drvo
Jednoga dana jedan dečak se dosetio
Pa je sa svojim prijateljima preorao livadu
Od nje napravio njivu i posadio seme
Iz kojeg je izniklo žito
Gusto žuto more života i hleba
I odjednom gle čuda, strašilo više nije bilo strašno
Ono je postalo čuvar žita
Nešto korisno, nešto dobro
Zbog čega sve ovo pričam Tebi
Tebi koja nisi otišla ni kilometar dalje od velikog grada
A hleb si izbacila još preklane zbog feng šui dijete
Zato što si ti za mene učinila isto
Pre tebe sam i ja bio strašilo koje plaši ljude
Usamljeno i gorko
Kao ugljenisana greda koja nikada nije gorela do kraja
A onda si se pojavila ti
Prostrla se svud oko mene
Sva topla, puna i tiha
I gle čuda - ni ja sad više nisam strašilo
Jer ti si mi dala smisao
Ja sam sada tvoj čuvar
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
ЗАНОС
Пожелим да сам Сунце
Да од твог погледа јачи будем.
Пожелим да сам ветар
И у твоја недра без страха
Грубу руку завучем.
Пожелим да сам месечина
Да нечујно пред спавање
С тобом у постељу лежем.
Пожелим да сам киша
А ти гола у пољу без стрехе.
Пожелим да сам роса
А ти зрела крушка
У летњој ноћи.
Пожелим да сам зора
А твоје усне јутро
Моје усне подне
А ти ливада цветна.
Анђелко Заблаћански
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Vjerujem u...
Vjerujem u ljude koji ne moraju drugoga poniziti da bi sebe uzdigli.
Vjerujem u ljude kojima ne treba netko reći što da misle, jer to rade svojom glavom.
Vjerujem u ljude koji ne postavljaju sebi granice u razmišljanju i djelovanju.
Vjerujem u ljude koji su svjesni da pogreške utječu na njihov život i uče od njih.
Vjerujem u ljude koji znaju da treba vjerovati u sebe ako žele imati ispunjen život.
Vjerujem u ljude koji svaku krizu vide i pretvaraju u najbolju priliku.
Vjerujem u ljude koji ne vjeruju u one svakodnevne laži koje svijet nameće.
Vjerujem u ljude koji znaju kako donositi prave odluke u životu – srcem i razumom zajedno.
Vjerujem u ljude koji vjeruju da mogu kontrolirati svoj život i kontroliraju ga.
Vjerujem u ljude koji se ne boje biti heroji vlastitog života.
Vjerujem u ljude koji znaju da nisu uvijek dovoljne samo riječi.
Vjerujem u ljude koji znaju da je svaki dan najbolje vrijeme da pokažu svoje najbolje lice.
Vjerujem u ljude koji će svaki dan izgrađivati snagu volje i samokontrolu!
Vjerujem u ljude koji su naučili odgoditi reakciju kada ona nije dobra.
Vjerujem u ljude koji znaju da prošlost ne određuje njihov život.
Vjerujem u ljude koji vjeruju u nešto više od same materije.
Vjerujem u ljude koji znaju da nikad nije prekasno za istinski dobar život.
Vjerujem u ljude koji znaju što im je u životu važno, a što nevažno.
Vjerujem u ljude koji vjeruju da je ustrajnost moguće razviti.
Vjerujem u ljude koji znaju da jedino u riziku nema rizika.
Vjerujem u ljude koji vjeruju u sve to.
Mario Žuvela
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Beograd, 10. јун у 11:51
Pekara Trpković...u radno vreme...gužva...i najbolji burek na svetu...
Ona je mlada...recimo II godina fakulteta...ima lepu „Bečku“ kariranu košulju...farmerke i starke...kosu jutros opranu...lepe zube...i nasmejane oči...
izgleda kao prototip „Fine Studentkinje iz Provincije, koja je več na prvom koraku u Balkanskoj ulici morala postati velika i dorasla i odzbiljna i odgovorna i snalažljiva,
jer je lepo vaspitana i na ozbiljnom porodičnom poduhvatu, na Studijama, tom luksuzu zbog koga se cela porodica žrtvovala i od koje se to jednostavno i očekuje“...
Pored nje je čovek...55 godina...nizak...sed...sa brkovima požutelim od duvana...prastarim pantalonama, cipelama iz Trsta i rasparenom košuljom...
Maneken radnika jedne od onih fabrika za koje čujemo na televiziji kada njihovi sindikati blokiraju neku prugu ili autoput...nervozan...i očigledno na mestu na kome ne pripada...nesnađen u gužvi i napetosti...i Srbiji...i u Dvehiljaditim...
Izgleda kao otac koji je došao da poseti ćerku na studijama u Beogradu...da vidi gde i kako živi...da bude malo ponosan...i da ima šta da priča sledećih dva meseca na kafi na poslu...Mići Nosonji, Piksiju i Dani...
Ćerka donosi tanjir sa burekom za ćaleta i staju tik pored mene...ona jede neki mali kroasan..pa njoj uostalom ni ne treba puno...
Izgovara „e sad ćeš da vidiš šta je burek...o tome sam ti pričala, Tajo“...
I onda....
Kreće otimanje....
Ona pokušava da mu ubaci kusur od par žutih i zelenih novčanica u džep...
On je oštar u neprihvatanju...
„Neka neka, imam ja još od stipendije...tebi treba više.....“ izgovara ćerka...
Otac se brecnu...godinama uvežbano dostojanstvo i dozvoljeni minus se sukobiše u trenu u njegovoj glavi i on pokleknu i prihvati pozamašnu pozajmicu...od 176 dinara...
Jedu ćutke...
Zajedno su...
Uživaju...
„Kad ti polazi autobus“...u 10 ...super stižemo opušteno..mnogo mi je drago da si bio...hvala ti...čim prođe junski rok eto me kući“...reče ćerka...
Razmišljam...
Koliko li je ovakvih devojki trenutno na privremenom boravku u Beogradu...Diskretnih Heroja...skromnih, ispravnih i dobrih...zagledanih u budućnost...koju sada stvaraju...svojim svakodnevnim odricanjem...i trudom...
Koliko li je roditelja po onim zaboravljenim gradovima po Srbiji...siromašnih i pristojnih...maksimalno stisnutih...uskraćenih za svako zadovoljstvo...zarad budućnosti...i zato što je to kod nas tako normalno..jer pobogu “ imaju studenta“...
Mislim se...
Ko li će se usrećiti sa njom?
Koja firma, sud ili bolnica?
Ko li će biti srećan da je sretne, i pametan da se odmah zaljubi i da je ne pušta ni za kakav šljašteći-hipnotišući-privlačeći silikon, hijaluron ili šminku?
Kome li će ona roditi neke nove studente?
Koje će ispravno vaspitati, naučiti vrednostima, Ponosu i ispratiti u Beli Svet...
Zbog kojih će se i ona svega odreći, za nekih 20 godina...
Voleo bih da mogu da privirim u Večni Trpković tamo negde oko 2040...i da je zateknem sa ocem(dekom) i ćerkom(unukom)...kako njupaju...i smeju se....
Jer...
Siguran sam da će doći vreme da ovakvi ljudi budu srećni...
Jednostavno mora biti tako....
Mora jedanput krenuti....
To je igra velikih brojeva...to jest godina...
Mada...
Pročitah skoro...da ovi iz Trpkovića šalju ponekad zaleđene tepsije avionom...u Vankuver ili Sidnej...željnoj dijaspori...koja ne pita za cenu...
za taj stari poznati osećaj na nepcima...i povratak u mladost...uspomene i bezrbižnost...
Ko zna...gde će se jesti...
Ionako...
Ljudi za stolom..to jest.. Porodica je važna...meridijan ne...
Dr Vladimir Djuric P.S.
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 2 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
