|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Kad voliš moltvom…
Molila se drugačije od svih drugih vjernica koje znam. Sasvim drugačije.
Nisu to bile molitve koje se izgovore naizust, onako napamet, već one koje je sama sročila i naučila ponavljanjem kroz godine.
Uvijek izmijenjene nekom novom brigom i promisli.
Njene molitve su više ličile na šapat koji skoro prelazi u tišinu, jer je vjerovala i znala da Bog čuje i zna njene misli. Nije njemu nužda da je čuje.
Molitve su joj bile upletene u misli.
Osjećala sam to po kratkom ćutanju u trenucima kad pomene one sve koje je nekada svijala oko sebe.
Po onom blagom sklapanju ruku u skute i stisnutim prstima zalijepljenih dlanova,dok ne promisli sve što je naumila.
Brze misli bi stigle da se sabiju u molitvu. Opet nemo, u tišini.
Molila se sa prvim zrakom sunca, onim što se tek zorom nazire sa istoka kroz maleni prozor i dok šara tminu.
Prekrstila bi se lagano uz zahvalnost što otvara oči.
Prešla bi tada šakama po licu, kao da se umiva i dok ih je spuštala već bi se sastavile negdje uz grudi.
Ondje gdje zna da pritisne briga i nemir. Tu bi se zadržale dovoljno dugo dok pomene sve koji joj briže misli, a nikada ih nije bilo malo.
Nije ona stizala do crkve da se pomoli u miru.
Molila se u sebi i za sebe, dok bi mijesila hleb… dok bi pripravljala objed … postavlaja trpezu…onako usput.
Nije ni metanisala da to drugi vide, niti pred drugima pominjala, nit zborila o svojim molitvama.
Njen hram bio je u njoj.
Po vazdan je u njemu i živjela, i molila.
Rijetko, skoro nikad ,nije tražla da joj udijeli Gospod. Više ga je molila da joj sačuva, da gleda i bude saputnik najmilijima.
Niti je molila da joj podari preko onoga što ima.
Molila je da ima tek toliko da da.
Bila zahvalna koliko god da ima…
Činila je to sa strahom i onom bojazni koja strijepi i bdi, da ostane uvijek budna i pripravna, da bude podrška i da ima snage da izdrži.
A i kad ne bi bilo kako je promislila u molitvama, prihvatala je to sa onim mirom da mora bit’ Božja volja.
Ako postoji riječ kojom je mogla da takne sve one o kojima je ljubavlju brižila bila bi to molitva.
Ona je voljela molitvom…
meshadowme
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
VETERAN
Ljudi koji su samo jedan dan proveli u ratu imaju prava da sebe nazivaju veteranima.
Ima onih koji su posetili Španiju samo jednom.
Tek na trenutak spustili noge na njeno tle pa opet svima pričaju kako su bili u Španiji.
Moj komšija je samo jednom poslužio kiselu vodu Andriću pa sad priča kako je pio sa Nobelovcem.
Zašto onda i ja ne bih imao prava da pričam kako sam srećan.
Da sam veteran ljubavnih ratova.
Iako sam te samo jednom zagrlio i poljubio i samo na treptaj oka osetio koridu u mojim grudima koja je raspalila vatru koju nijedna voda nikad neće da ugasi.
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Kratka priča:
U jednoj državi, koju neću imenovati, jedan čovek, čije ime sam zaboravio, prvi je krenuo da traži Smisao života.
I od tada ga niko u toj državi, koju zaista neću imenovati jer nije vredna pomena, nije video.
Narod je očekivao da će se vratiti čovek, čije ime sam zaboravio jer je odavno otišao. I sad se svi pitaju: šta je zapravo Smisao života?!
Mada, niko nije ni pokušavao dati odgovor jer ko zna šta se desilo sa čovekom, čije ime su zaboravili, te se ne vraća.
Dabetic Ivan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Нема их више...
Тражим одговор у словима, а она ћуте.
Издаје ме реч.
Ако бих нешто и успео да срочим, да ми склизне са срца, нека то буде за мир.
Ми смо рођени ту на белом камену, изнад река. Кажу да је то Београд.
А наш Београд је Чубура и Крст. Ниске дрвене ограде, дворишта са малим кућама и бунар понеки.
Голубови у голубарницима, један тамни са плавим прстеном око врата - Карудијан на небу високо, трола на улици и мусави клинци који терају лопту.
Међу њима, између нас, ето, изникне понекад какво ретко стабло, буде човек.
Њега не смеш да заобиђеш ако си имао срећу да те ту породе, он је твој живот и твоја суштина.
За сваку рану што горко пече, а коју ти Бог подари, неби ли се како научио да будеш бољи, он је мелем, и за сваку радост твоју, брат.
Зато кад без њега останеш, ниси изгубио само брата, него ти је однела мартовска киша и део тебе.
И ту кад као какву скицу живота, покушаш да сведеш рачун са самим собом.
Сетиш се да је Драгослав Гага Николић, да је баш он у ону пијану ноћ, нудио Прелета,
да му позајми зуб за наступ на Београдском пролећу, јер Душан свој није могао да нађе.
Затурио се негде по соби, међу плочама Реј Чарлса и Дилана... Knock, knock, knockin` on heaven`s door...
Врати се филм, када је оно стојећи крај шанка доле у бифеу причао Пери Краљу, Бори Тодоровићу и Бати Стојковићу,
по ко зна који пут тог осмог марта, неке давне године:
Знате шта сам узео Милени за осми март?
А они сви већ изнемогло у глас веле:
Шта?! Сто марака из ташне... И опет се смеју...
Вечно тако.
Гага - „шлагер певач“, илити онај који пева у филму: "Ко то тамо пева?".
Пројави се тада као лаки титрај, лик Павла Вујисића који је њему и још неким крсташима увлачио под кожу мирис Саве и Аде.
Па су и чамац пазарили, да на реку сиђу...
Смешак ти уздржан облије лице, кад помислиш како се бојао камере и сцене театра, ал` не зато што је уплашен од ње,
већ стога што је поштује.
И опет оно горко у срцу, кад помислиш да му нису дали да игра Љубу врапчета, шампиона у боксу са Душановца,
јер знаш да "Кад су цветале тикве" без њега никад неће ни моћи да се начине на филм.
То је само Николић могао да одигра како ваља!
Најзад оно кад је шмекерски издржао да му Радмиловић падне у несвест, јер је покушао да га изненади и уђе му у „Радована“,
и оно нешто после, када је водио Зокија кући на спавање и док је чекао да провери, је л` заспао,
овај му побегао у „Дугу“ и дочекао га у баде мантилу за шанком, словом:
"Мали, мене си мислио у крпе, је ли?"
Нема их више...
Све су ређа та стабла живота, која су красила вртове Чубуре и Крста.
Остала је само тишина.
Збогом Урке, ти знаш... све што сам прећутао, ником немој рећи.
Dusan Stojanovic
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Otišao je posljednji šmeker
Bili ste prijatelji, kaže novinar, pa napišite par riječi, ako možete. Još uvijek se sabiram, teško mi je da prihvatim ono što mi je saopštio nekoliko sekundi ranije - umro je Dragan Nikolić. Hoću, kažem, i završimo razgovor.
Bili ste prijatelji, ostaje mi u glavi da odzvanja... Da li smo bili prijatelji? Ja vjerujem da jesmo.
Kad provincijalac, a ja sam bio taj od glave do pete, ode u metropolu, pored velikih zgrada upozna i velike ljude. I ta činjenica ga definiše; on uči od tih ljudi, ugleda sa na njih, postaje bolji i srećniji. Da, srećniji. I upravo taj osjećaj sreće se probija kroz talase tuge dok razmišljam o Gagi, kako ga zovu oni koji žele da se podiče bliskošću sa velikim glumcem. Srećan sam što sam imao priliku da uđem u njegov i Milenin život, i okrznem, očešem se o taj djelić slave, iskustva i šarma koji je nosio taj par.
Gledao sam Dragana kako radi svoj posao, kako brani ugled svoje profesije, glumca. Gledao i kako ga publika voli i poštuje. Gledao sam, kao da sad gledam, Gagu kako mirno sjedi u "Zvezdari", digao noge na stolicu, a dobrodržeće gospođe sa čežnjom bacaju poglede ka njemu i šepure se dok izlaze iz sale... On me, ne pomjerajući glavu, kratko pogleda i namigne, kao, prošao sam to, džaba gledaju, znam dril. Gledao sam i kako nježno voli svoju suprugu Milenu i brine o njoj, kako stoji uz nju sve ove godine (kao i ona uz njega). Veliki Dragan i velika Milena, zajedno u slavi, u muci, zajedno kroz život, bez obzira na sve i svakog.
Nekad smo bili i komšije, pili kafu uz more i pričali o pozorištu, o stvarima koje mu smetaju, o Ateljeu, o Parizu, o francuskoj kinematografiji i francuskim filmadžijama, o nekim našim budućim filmovima, scenarijima koje nikada nismo završili. I danas, nekad, naletim na folder pod imenom "Za Gagu", u kome stoje sinopsisi, neke nezavršene priče koje smo htjeli da napišemo i snimimo. Iako smo osjećali da od toga nema ništa, redovno smo jedan drugog podsjećali na to, na taj budući film. Taj film nikada neće biti snimljen, kao što ni ja nikada neću znati da li smo bili prijatelji.
On, Gaga, ima puno prijatelja, poznanika, saradnika, ima ih za pet života, a ne za jedan. Njegovi stvarni, pravi prijatelji, bliski njemu i Mileni, govoriće na komemoraciji o Gagi, pričaće o njemu, o životu sa Draganom, o radu sa Draganom, ja neću. Ja nisam taj, nisam u tom, prvom redu, ali se guram, guram se u neki deseti, petnaesti, gdje god, guram se i nadam da smo bili - kao što reče uljudni novinar s početka priče - prijatelji. Govoriće oni o njegovoj dobroti, o njegovom šarmu, šmekeraju, o talentu, o stavu, o mudrosti, o piću; pričaće o legendi... I jeste, još za života, imao taj zvjezdani oreol oko glave, taj miris gradske legende, koji rijetki i imaju i znaju da nose. On je znao da nosi svoju slavu; imao gospodsko držanje, prirodan šarm starog beogradskog lafa.
Otišao je posljednji šmeker, otišao je Prle, otišao je Brana, otišao je onaj koji je pisao istoriju filma, pozorišta i televizije na ovim prostorima; otišao je, sa Gagom, i taj stari, neprežaljeni Beograd koji sam i ja, kratko, zakačio; otišao je jedan čitav svijet sa njim, svijet mnogo bolji od ovog.
Čubura danas tuguje, a i mi sa njom. Jedino sam ja, u toj tuzi, priznajem, pomalo srećan, jer sam poznavao ovog velikog glumca i legendarnog šarmera sa beogradske kaldrme; jednog dobrog, toplog i plemenitog čovjeka.
Počivaj u miru, dragi prijatelju, neka te anđeli čuvaju i prate. Voli te Nidža.
Nikola Pejaković
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Umeo je da voli i tuđe živote i druge ljude
Knjigu da sastaviš - malo je to. A, opet, kad bi hteo i da izvrneš ovu izreku opraštajući se od Dragana Nikolića, pa da napišeš sve najgore, ili makar nešto loše, ostao bi prazan ovaj papir preda mnom, pred Beogradom, pred svetom.
GAGA
G veliko kao Grad Beograd
A glasno kao Azbuka, kao njen početak
G kao Gospodin
A kao Antologija šarma, mere i ukusa
Kao da je neko bacio veliku bombu na Beograd. Užasnu bombu i napravio toliku štetu, da je nikakve reparacije neće i ne mogu nadoknaditi.
Šta bi voleo da slušaš, koju muziku?
Vivaldija, četiri godišnja doba.
Koje ti je najlepše?
Leto… Na Savi. Jesi mi video brod?
Samo na slici.
Mnogo je lep. Ići ćemo...ovog leta... samo malo da ojačam.
Srećni smo bili, svi u njegovom društvu. Na sceni, u kadru, u kafani. Privilegovani. Uživali u njegovim dosetkama. Uživali u njegovoj glumi.
Kako smo sad nekako mali, a jesmo. Koliko je njegova duhovitost i duhovnost prevazilazila naše nesnalaženje. Uvek. Koliko mi ništa ne znamo o tome. O Njemu.
On sada sve zna. I uvek je znao. Gospodin. Najveći Gospodin koji je pohodio Balkan i njegove scene. Uvek Gospodin.
Kupi taj Gaga… odelo koje nikad niko ne bi našao. Najbolje. Ni u Londonu, ni u Parizu, Rimu, nego na Bulbulderu, na Krstu, pa ga pokloni najboljem bokseru iz Radničkog, ili daruje svom dragom Čiti... Pa, onda pronađe još bolje i skuplje u najskupljoj radnji na svetu, na Šanzelizeu, i... zatim ga pokloni slučajnom, nepoznatom. I uvek - da ne zna levica šta radi desnica. Oprosti mi što te, evo, cinkarim, Gago, ali ja ne znam nikog ko je toliko tajno poklanjao, kao ti, kao Milena što je. Ljubavi, sebe, svega.
Naše je samo što damo drugima! Da, tu plemenitu hrišćansku poruku jeste rekao jedan veliki Otac, ali ne znam nikog ko je toliko i samo tako delao, kao ova Njegova deca. Oprosti mi, Milena, oprosti, Gago!
Gaga? Da, jeste najveći Šmeker koji je hodao Balkanom, i jedini. Da, jeste i Glumac od koga su svi učili. I Čovek koji je krojio meru. Učili se od njega životu, glumi, ljubavi, prijateljstvu, odanosti. I najmatoriji, i Bora, a o ovim starijim, da i ne pričamo. Umeo je sve, bolje od svih. Da stane ispred tebe kao ortak, da svakome izađe na crtu, da te pomiri sa budalom, da te približi velikom, da uvek bude frajer. Da bude - Milenin frajer. Celog svog života da bude Milenin drug i ljubavnik i muž. Da voli najlepšu ženu, Milenu.
Umeo je da voli i tuđe živote i druge ljude.
To je najteže.
Ne znam šta da ti kažem, kume, kume svih glumaca, da li da zadržavam suze, ili da sačuvam neki davni osmeh do skorog susreta na boljem mestu. Mora da i tamo teče tvoja Sava, gde te kod Čede-dede već čekaju Bora i ekipa.
- Naše je samo što damo drugima! Ne znam nikog ko je toliko i samo tako delao...
I odaću sada svetu jednu veliku tajnu, oprosti mi, Gago! Da si, kojim slučajem, LEPO pevao u ona dva najveća naša filma, ta dva filma ne bi valjala ništa!
A šta je još veća tajna? Ti si lagao da ne znaš da pevaš! Čuo sam te! Ti to umeš! Ti si bio najbolji pevač ove nenataložene zemlje koju si izabrao da oplemeniš. Svi ostali smo obmanjivali, obmanuli i omanuli. A, ti si samo to slagao u životu.
Da ne znaš... da pevaš. A pevao si životu, ljubavi, prijateljima, glumi. Bolje nego iko pre tebe, bolje nego što će ikada neko posle.
Brod? Jeste, mnogo je lep. I ići ćemo, ovog leta ili nekog sledećeg, čim malo ojačamo, ne brini. Da, taj brod će, tvoj, sve nas, negde na lepše mesto, ne brini.
Doviđenja, plemeniti Čoveče!
Laušević o Draganu Nikoliću
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Oproštajna kolumna Draže Petrovića od svog kuma Gage Nikolića
Godinama sam bio ubeđen da je Drugi svetski rat u našoj maloj varoši počeo pomalo bizarno, ali da je ključni faktor bio moj kum. Na nekom stepeništu na Kosančićevom vencu moj kum Gaga je mangupski zviznuo za jednom okupatorkom, Nemicom, pa je na lice mesta stigla tročlana patrola Trećeg rajha da vidi ko to zviždi za mladim arijevkama. Debeli Švaba iz patrole potom je mom kumu Gagi zviznuo šamarčinu, pa je onda kum Gaga, držeći se za obraz, rekao: "Mamicu ti tvoju, zapamtićeš me kad-tad!" I kao što je rečenica kojom je počeo Drugi srpski ustanak bila: "Evo mene, evo vas, rat Turcima", verovao sam da je istorijsku repliku kojom je krenulo oslobođenje od okupatora i domaćih izdajnika vizionarski izgovorio moj kum.
"Mamicu ti tvoju, zapamtićeš me kad-tad!" - odlično zvuči za početak jednog rata.
I trebalo je posle ubediti društvo na velikom odmoru u Osnovnoj školi "Oslobodioci Beograda" da je uloga Prleta u stalnim dečjim igrama partizana i Nemaca rezervisana za mene, pošto kum nije dugme, a posebno nije dugme ako ti je kum Prle, lično.
Znao sam napamet bar polovinu replika iz "Otpisanih", ako ne Prletovih, onda onih gde se pominje Prle. Najpre onu kada ilegalci kroz kanalizaciju idu u akciju, a Prle im kaže: "Izvol'te u govnima." Posle sam saznao da toga nije ni bilo u scenariju, već je kum Gaga to smislio na licu mesta. Pamtim i onu iz prvog serijala, kada Prle ulazi u kafanu, a kelner mu kaže: "Prle, tebe kad vidim, dve me groznice spopadnu: ili tražiš da ti nabavim nešto sa crne berze ili da pucam!" A posebno onu iz epizode "Otpisanih", kada skojevac umire posle upucavanja, i poslednje što kaže jeste: "Beži, Čibi! I kaži Prletu da mi duguje džak brašna."
Pod uticajem Prleta i kuma Gage i kasnije sam u životu voleo sve one filmove, knjige i novinske tekstove gde se mnogo ne mitologizira, gde se ne stvaraju nedostižni heroji, gde se ne govori o bezgrešnosti. I gde uvek možeš dobro da se zezaš.
Moj kum Gaga je bio baš takav - zezator i jednostavan čovek, a verujem da su svi veliki ljudi jednostavni. Čak i kada su, kao on, već za života ušli u legendu, ambijent gde ne možeš baš tako lako da uđeš, a ni da izađeš.
Gaga je živeo u Požarevačkoj ulici na Crvenom krstu sa majkom Jelom i ocem Dušanom, a preko puta njihove zgrade, na mansardi, moj otac Bogoljub. Drugarstvo nije bilo samo komšijsko - zajedno su igrali u Akademskom pozorištu "Branko Krsmanović" u Balkanskoj ulici, popularnom "Krsmancu", u predstavi "Klovnovi" Radeta Pavelkića. Njih dvojica i Vladan Živković glumili su Rikija, Papija i Bucu, klovnove koji zabavljaju druge, ali žive van prostora i vremena, u nekoj nedođiji. Sve ono što poručuju vlastima podjednako je bilo aktuelno juče, kao i danas, i zato oni nisu popularni. Kada na kraju jedan od njih, da bi spasao sebe, biva pušten iz zatvora pod uslovom da više nikad ne zasmejava narod i kada mu je jedino još ostalo da lovi muve i komarce, njegovi razočarani drugovi ga napuštaju, jer ih je izneverio. "Krsmanac" je u to vreme bio relevantno pozorište u beogradskom teatarskom miljeu, iako se radilo amaterski, predstave su bile profesionalne, tako da su "Klovnovi" na raznim festivalima širom Jugoslavije osvojili 13 nagrada.
Ta predstava je Gagi Nikoliću otvorila vrata filma. Jedne večeri u "Krsmanac" je došao režiser Žika Pavlović, pogledao "Klovnove" i iste noći mu ponudio ulogu Džimija Barke u filmu "Kad budem mrtav i beo".
Gaga je bio mlađi godinu dana od mog oca, ali je Akademiju upisao još tokom srednje škole, pa je studije glume završavao kada je ćale tek počinjao.
Sedeli su u kafani "Dva jelena" u Skadarliji, gde im je konobar Tasa u trenucima kada su bili dekintirani servirao takozvanu "jevrejsku večeru" - hleb koji su umakali u mešavinu ulja, sirćeta, soli i bibera.
Ćale je u "Krsmancu" upoznao i moju mamu, ćerku upravnika beogradske Patrijaršije, skromnog čoveka koji je uredno postio sve postove i kao petnaestogodišnjak prešao Albaniju, ne baš oduševljenog kada je saznao da njegova mezimica planira da se uda za glumca.
Kum na venčanju, 6. jula 1969, bio je Gaga Nikolić. Gaga i ćale su dan pre venčanja najpre lumpovali u "Krsmancu" slaveći kraj pozorišne sezone, a uveče je bilo momačko veče. Spavali su tek nekoliko sati. "Probudio me je kum Gaga da idemo po venčani buket. Pljuštala je kiša" - piše u nekim očevim zabeleškama.
Na fotografijama sa venčanja u Sabornoj crkvi vidi se Gaga iz Džimi Barka faze, onako šmekerski nasmejan, kako pod ruku uvodi moju mamu u beloj venčanici u portu. Venčanju je prisustvovao i patrijarh German, školski drug mog dede, a kažu da su Gaga i ćale i pored mamurluka bili "koncentrisani" te je sve proteklo u redu. Ipak su bili profesionalni glumci, uvežbani da nemaju tremu čak ni na svadbama.
Potom su krenuli kolima na ručak u Novi Sad. Mladence je vozio Aleksandar Aca Gavrić, tada čuveni glumac ("Kapetan Leši"), koji je poginuo tri godine kasnije u saobraćajnoj nesreći na Iriškom vencu, baš na moj drugi rođendan.
I na dan venčanja, pričala mi je mama, vozio je tako "oštro" da su sa haube odletele sve ukrasne ruže. Usput, Gaga i ćale, sa komplet svatovima, simbolično su se oprostili od tamburaša u kafani "Kod Paje Točka" na Petrovaradinu.
Godinu i po dana kasnije spletom okolnosti tom društvu priključio sam se i ja pravo iz porodilišta na Zvezdari, te me je Dragan Nikolić krstio. Od tada je on za mene bio "kum Gaga". Posle me je cela familija zvala Gaga. Kum i ja smo dobili neka mnogo komplikovana imena - njemu je pravo ime bilo Dragoslav, to je neka varijanta Dragoljuba, te je nadimak Gaga trebalo da ublaži one "ozbiljne nazive" za dva ne mnogo ozbiljna lika.
Krštenja se, naravno, ne sećam. Sudeći po fotografijama, uplašio sam se sveštenika, ali me je kum tako čvrsto držao da nikako nisam mogao da se izmigoljim i ne primim hrišćanstvo.
Ispod jastuka kum Gaga mi je stavio francuski zlatnik sa likom Napoleona.
Kao i krštenje, i sva ostala druženja su kumom ostala su mi maglovita, kao neki prastari film. Znam da mi je za prvi rođendan doneo konja koji se ljuljao napred-nazad. Posle sam dobio neke pantalone, od materijala koji me je užasno bockao, grebao, pa sam ih zvao "grebene pantalone". Na nekoj večeri kod kumova, godinama kasnije, spremio sam njihovu uvodnu koreografiju iz šou programa "Obraz uz obraz", ali sam imao tremu da to izvedem pred Gagom i Milenom, posebno jer su me grebale pantalone, te je moja glumačka karijera u startu propala. Odlazili smo i kod Gaginih roditelja, teta Jele i čika Duleta, gore na Krstu. Znam da je čika Dule imao nekog papagaja koga je naučio da govori. Jedino što je znao da kaže bilo je: "Duško šuška!" Sećam se ponosa u dečačkim godinama kada sam postao svestan ko je u stvari moj kum Gaga. "Ej, moj kum Gaga je Prle!" - niko mi nije u početku verovao dok po školi nisam počeo da nosim slike sa krštenja. Znam i da je ceo gradić Trsteno na Pelješcu, gde smo letovali, gledao u mene kada je iz nekog turističkog autobusa, koji je tu pristao, istrčao on glavom i bradom i podigao me uvis. Scena jeste bila nestvarna - Gaga Nikolić moli vozača da zaustavi autobus kojim je redovnom linijom pošao u Lovište, mesto na samom špicu Pelješca gde su Nikolići imali kuću. Vrata se otvaraju i iz autobusa, samo da bi baš nas pozdravio, izlazi Gaga Nikolić.
To što ste ga u vreme najveće slave mogli videti kako u autobusu hita ka špicu Pelješca, dok je vozač od Beograda verovatno zurio u retrovizor uperen ka Gaginom sedištu, vazda ga je izdvajalo od velikog dela ovdašnjih "poznatih i slavnih".
Mislim da mu je smetala i ona gužva na sahrani. I oni naslovi "Ćao. Legendo", "Zbogom, šmekeru", koje su na naslovnice stavili isti tabloidi zbog kojih je Milena napisala ono potresno pismo prošle godine: "Povodom medijskog linča koji se dogodio u danima koji su iza nas, a događa se i u ovim trenucima, primorao me da kao supruga Dragana Nikolića, umetnika, glumca, da kao Beograđanka i kao umetnik, postavim pitanje vlasnicima, urednicima, novinarima listova i internet portalima. Poznato je da je u prošlim vremenima (postoji dokumentacija) Srbija jedina zemlja koja je streljala, u ogromnom broju, svoje glumce, nevine ljude. Užasne stvari su se dogodile. Da li su svi ovi ljudi koji nama dvoma čine ovoliko zlo potomci tih streljačkih vodova? Razapinjanje mog bolesnog muža i mene, potpuno samu u ovom bezumlju, sigurno je početak jedne velike tragedije za našu kulturu, umetnost. Dragi umetnici, drage kolege, podsećam vas, danas smo mi, a sutra svi Vi."
Sav taj nabujali lešinarski polusvet nije poznavao Gagu Nikolića. Bar nisu bili na "ti", niti su bili na "Gaga".
Kada sam čuo da je bolestan, zamišljao sam kako je mogao da izgleda njegov prvi susret sa lekarom. Kladio bih se da mu je rekao: "Je l' čuješ kako lupa đunta?" A da je negde tamo gore glavnom dispečeru za raj objasnio da je on šlager pevač. I da žuri na audiciju u "Lipov lad".
Draža Petrović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
***
Moje reči su u magnovenju. U magli.
Nemaju kud, osim u tvoje naručje.
Za to im nije potreban kompas.
Jedino tamo znaju da stignu same.
Poteraš li ih na drugu stranu, rasuće se u besmislu, i tako rasute, izgubiće svaki smisao...
Pusti ih da se gnezde, u jesen, kada sve selice idu...
One svakako neće nikud...
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 9 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
