|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Nemam nameru da odem. Ja živim u onome što je moj život. Meni ne treba druga geografija, niti mi treba metro, da bih se osećao vredan kao ljudsko biće. Mogućnost da još uvek svoju ljudskost pronađeš i da je podeliš sa nekim, to je ono od čega možda ništa više i veće ne postoji. Možda to više, ukoliko ga tražimo i očekujemo, pripada samo taštini i gordosti, oholosti. Meni je dovoljno to da se sa svojom decom, sa svojim bližnjima, sa svojim prijateljima, osećam kao čovek. Kako kaže Hamlet, "mogu biti zatvoren u orahovu ljusku, pa se osećati gospodarem beskrajnog prostranstva". Kako god da je okolo, u meni je beskraj. Ne bih da gledam spolja, i ne mislim da je to narcizam. Ali, zaista, ja sam srećan čovek.Rale Milenković
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Možeš da pucaš sebi u m..., ali to neće promeniti društvo
Dao bih sva pozorišta i bolnice za dobar sistem školstva, ne mora čovek da bude Čomski da bi ukapirao da, kad ti ne znaš, ja tobom lakše manipulišem, kaže u intervjuu za mojnovisad.com jedan od najpoštovanijih dramskih umetnika u Srbiji ...
Radoslav Rale Milenković iza sebe ima ravno 91 pozorišnu režiju, kao i ogroman broj odigranih pozorišnih, filmskih i televizijskih uloga, što ga čini jednim od najplodnijih stvaralaca na ovim prostorima. Rođen je 1958. godine u Novom Sadu, gde je završio glumu na Akademiji umetnosti u klasi profesora Branka Pleše, a pozorišnu i radio režiju diplomirao je u klasi profesora Dejana Mijača, na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Od tih pa do današnjih dana, njegova karijera je izrasla u jedan od najimpresivnijih ovdašnjih glumačko-rediteljskih životopisa, koji je od pre nekoliko dana obogaćen i predstavom "Ivona, burgundska kneginja", rađenom po tekstu Vitolda Gombroviča, a koja je svoju premijeru imala 23. marta u Srpskom narodnom pozorištu. Na početku razgovora sa Raletom Milenkovićem govorimo upravo o već "slegnutim" utiscima sa premijere, o zadovoljstvima, ali i nezadovoljstvima koja je ta priča sa sobom donela...
- Premijera je prošla odlično. Mislim da je to ogroman posao i stvarno sam zahvalan slučaju da sam uopšte mogao da radim takvu i toliku predstavu. Ono što mi kvari radost jeste to što mi nismo završili tu predstavu onako kako smo hteli. Mi smo izveli premijeru koja je za mene bila dan pred tehničku probu. Zahvaljujući nebrizi kuće, sve smo radili na preskok, stihijski... Imamo mi kobajagi i svetlo, i kobajagi scenografiju, i kobajagi predstavu, i kuća je, kobajagi, završila predstavu. Kuća nije završila predstavu, i u tom smislu ja sam apsolutno nezadovoljan. Mislim da je to jedan ozbiljan problem.
Reč je o jako zahtevnoj predstavi, koja je upravo stoga izuzetno retko izvođena. Mislite li da bi njena realizacija negde drugde bila jednostavnija, budući da imate dosta međunarodnog iskustva?
- Bilo bi sigurno drugačije. U Mađarskoj bi bilo drugačije, bilo bi bez stresa, imali bismo vremena da završimo posao do kraja. Ovako imamo predstavu koja je prikazana, ali nije završena. Ali šta da se radi. To je očigledno pitanje toga šta je kome važno. To je pitanje i ukusa, i toga kako ko od nas gleda na pozorište. Reč je zapravo o tome koliko neko poštuje tuđ rad. I o tome koliko neko zna o pozorištu i o tome kako se predstave prave.
Jedna od najčešćih vaših izjava koja je prenošena neposredno pred premijeru bila je da je reč o predstavi koja govori "o malom čoveku u sudaru sa svemoćnom vlašću" i o bezizlazu u kom se taj mali čovek nalazi. Gde je taj "mali čovek" kada se transponuje iz predstave u realnost koju živimo?
- Taj čovek je uvek u bezizlazu. U svakoj epohi, u svakoj vlasti. Nema velike razlike između Engleske 15. veka i klanice Ričarda i Henrija i nekakve, kobajagi, demokratije u nekakvim, kobajagi, državama. Prema tome, to je pitanje pozicije i prirode vlasti, njene suštine, njene stalne potrebe da se bezgranično širi. A može da se širi samo na račun običnog sveta. Međutim, ono što je važnije to je taj istorijski tok i nauk, to jest da je u svim vremenima isto. Svi stradaju. Čim je vlast upletena u nešto, a upletena je u sve, stradanje je neminovno. To nam je usud i prokletstvo. Ne postoji ta zemlja utopija u kojoj je sve prema potrebama i mogućnostima i u kojoj postoji nekakva harmonija. Sve što se dešava među ljudima je to da svako uvek dobija nešto nauštrb drugog. Možda u nekom manastiru neki monah ima neki svoj mir i svoju zaštićenost, ali i on je tamo radi kajanja i radi svoje vere, a ne radi toga što je on društveno upotrebljiv. Ti možeš da odeš u pustinju, ili da se ubiješ, da pucaš sebi u muda, šta god da izmisliš, ali to neće poremetiti ustaljenu šemu po kojoj se događa društveni život.
A šta je to što ostaje "malom čoveku" usred tog bezizlaza? Jedna Gombrovičeva rečenica iz teksta po kom je rađena predstava veli: "Naša epoha je suviše pronicljiva, smokvino lišće je sve pouvenulo. Ništa nam ne preostaje, sem iskrenosti." Zašto se, ipak, svi, pa čak i taj "mali čovek" toliko uporno boje upravo te iskrenosti?
- Ljudi se boje za život, da ne izgube ono što im je najvrednije, boje se mogućih posledica. Neko funkcioniše tako da svoj opstanak pronalazi u ćutanju, uzmicanju, nekome strah omogućava da bude iskren. Ali mnogo važnije od toga je da, ako se i bojimo, da se iskreno bojimo. Najvažnije je zapravo da ne lažemo. Mislim da je laž zapravo osnovni problem. Kad laž postane sredstvo opstanka, onda je to kraj, onda je taj opstanak bezvredan. To više sad nije pitanje kako da živimo u određenim okolnostima, nego zašto uopšte živiš u određenim okolnostima, zašto uopšte postojiš, šta si radio ceo svoj život, ako si lagao? Svi pravimo svoje izbore. Na kraju krajeva, i politika, i svi drugi, mogu da nam urade sve što im dozvolimo, ako se mi pravimo ludi. Ako ti ideš da radiš nešto što prezireš, ili što je nečasno, nije opravdanje "radio sam da bih imao da jedem". Imaš izbora, možeš da ne jedeš.
Ali je činjenica da su ljudi generalno uplašeni, kako ovde, tako i u Americi, i u Iraku, i bilo gde...
- Svakako. Strah je jedna od osnovnih poluga svake vlasti. Strah za radno mesto, strah za život, strah za sve...
Zanimljiv je jedan momenat koji stoji u vašoj biografiji i nekako "odudara" od onog zvaničnog dela, a čini se da je upravo taj momenat najnaglašeniji. Naime, tamo ste o sebi napisali: "Ljubin i Đorđev sin, Arsenijev i Natalijin otac." Da li je možda upravo u tome izlaz iz onog bezizlaza, to jest u korenima i u "malim" životima koji nam preostaju kao jedini prostor za moguću sreću?
- Da, apsolutno. Sve drugo su samo razne igre, prividi, taštine, sujete, ambicije... Ali, u samoj suštini, mi smo svi ili potomci ili preci, ili, neko vreme, i jedno i drugo. I u tom smislu smo samo delić nekog kontinuiteta, ako uopšte tog kontinuiteta ima. Ali potreba da osvetlamo obraz precima i potreba da svoju decu naučimo osnovnim vrednostima, na tome u stvari počiva naša snaga. Dokle god to imamo, dokle god iza sebe imamo jasno šta smo i odakle smo, i dokle god ispred sebe gledamo svoju decu koja bi trebalo da budu ne bolja od nas, nego da budu ono što je suštinski ljudsko, dotle još ima neke šanse za sistem vrednosti, makar on bio samo u okviru porodice. Ali, tako isto bi trebalo i ovo društvo da zna odakle je, odakle potiče i kuda bi htelo. Međutim, ono što se dešava je trenutna pohlepa, vlastohleplje, gramzivost, sebičnost, bezdušnost, bezosećajnost, jer tako se bolje pravi profit.
Koliko je, generalno, društvo svesno tog aktuelnog trenutka, koliko mari za njega, koliko mu je stalo do čoveka i koliko je samom čoveku stalo do samog sebe?
- Mislim da pre treba postaviti pitanje da li smo mi uopšte društvo, da li smo mi uopšte država. Mislim da smo pre, jednostavno, neka zemlja. Društvo nije društvo, već je samo narod. Neki narod koji ima zemlju, a još uvek smo daleko od društva koje ima svoju državu.
Da li, generalno, kao narod, zaslužujemo da budemo tu gde jesmo? Kad vas to pitam, mislim pre svega na tu činjenicu da u Srbiji postoji ogroman broj nepismenih, neobrazovanih, učaurenih u rđavu "izvesnost", nespremnih da išta u sebi i oko sebe promene.
- Odgovornost je na onima koji bi narod trebalo da opismene. U svetu su takođe jednom bili nepismeni, ali su se opismenili. Ne mora čovek da bude Noam Čomski, da bi ukapirao da, kad ti ne znaš, ja tobom lakše manipulišem. Kad ne znaš da čitaš, ja mogu da te lažem šta tu piše. Ja bih dao sva pozorišta za neki dobar sistem školovanja, koji bi, recimo, obećao, a da mu poverujem, da će te škole za 20 godina napraviti od naše dece neke pismene, misleće, slobodne ljude. Jer tebi hrabrost počiva na znanju, na samouverenosti, na tome da veruješ u istinu nečega. Sve, ali zaista sve bih dao za dobre škole. Možda je užasno ovo što ću reći, ali i bolnice bih dao. Ima uvek tih trava, korenčića, vračeva, šamana. Ali znanje se ne može dobiti bez škole. Zamisli kad bi ovde svi bili pismeni, zamisli kad bi svi čitali, zamisli kad bi u Africi svi imali vodu, kako bi svet bio lepši i drugačiji, kako bi lepši bio ovaj naš razgovor...
A gde vidite kulturu u tom našem takozvanom "sistemu"?
- Koliko god ovo bilo ponavljano i izvikano, ali postotak za kulturu u budžetu govori sve. Znači, kad je jedan ili ispod jedan odsto, o čemu mi tu pričamo? Ne možemo da idemo pa da otimamo. Država procenjuje koliko joj kultura vredi i znači.
Koliko je realna ta priča da nema para, a koliko je reč o krivo posloženim prioritetima? Zar je moguće da se, recimo, za maketu nekog "grada na vodi" izdvoji više novca no što se u kulturu slije za ko zna koji period?
- Problem je što je izbor ta maketa grada na vodi. Novom Sadu nedostaje, za početak, deset pozorišta, hitno, urgentno! Novi Sad je deset ili dvadeset puta veći nego kad je osnovano Srpsko narodno pozorište, a nema deset ili dvadeset pozorišta. I sve institucije su nam potrebne. Mi smo država koja petnaest godina nema Narodni muzej. On stoji tamo na trgu, u nekim skelama, nekim reklamama, sad kao neki sat odbrojava do otvaranja, a otvaranje će biti kad zamene prozore.
Mislite li da se visoka kultura guši ciljano, ili je opet reč o nečijem neznanju i nekompetentnosti?
- Mislim da ti ljudi koji odlučuju o tome, odlučuju iz svog ukusa i svoje "lektire". To su ljudi koji odlučuju da je važnije da daš 50.000 evra za Cecin koncert, nego da za taj novac opismeniš ljude. Deset pozorišta koja sam pomenuo, to je jako mala investicija, a korist je nemerljiva. Ne mislim da ima nekog predumišljaja protiv kulture, stvar je samo u jednom neukusu i neznanju. Ti si možda čuo za Mocarta, Betovena, Vivaldija, pa ih pominješ, ko ovi naši jadnici, ali ne možeš znati ako nisi slušao, ako nisi čitao, ako nisi učio.
Ali može da vas inspiriše da napišete govor...
- Da, da, ali to koristiš tako jadno, da bi me impresionirao. Možeš da impresioniraš nepismenog. Ali kad bi svi ljudi bili pismeni, malo bi ih teže impresionirao svojim suštinskim neznanjem. Iskreno, neću da bude ništa lično, mene je baš briga za njih. Ali pogledajte ko nam vodi državu poslednjih petnaest, dvadeset godina, ko su ti ljudi... Moja mama ima jednu divnu, narodsku rečenicu koju mi je ponavljala još dok sam bio dete i koje se ja često setim, a to je: čega se pametan stidi, time se budala ponosi. I to je naša situacija. Ovde ljudi, kad ih neko postavi za direktore, misle da to znaju da rade. Otkud ti pravo da misliš da nešto znaš, samo zato što te partija negde postavila? Ali oni to misle i piče samouvereno. Zato što je ovo, ipak, zemlja, u kojoj nema posledica. Ni za loše, ni za dobro. Posledice ne postoje. I ne zna se šta je strašnije. To što ne snosiš posledice za loše koje si uradio, ili to što si genijalan, a nikad ne dobiješ stipendiju. Ne znam šta da kažem. Tužno. Tužna zemlja.
Da se vratimo malo na vašu ličnu priču. Bavite se glumom, režijom, čak ste i dve knjige poezije napisali, ne znam, možda još uvek pišete...
- Pišem i dalje, ali izbegavam da objavim, sad sam malo pametniji.
A gluma i režija. Gde se više vidite, gde ste više svoji?
- Nemam ja to da nešto više volim, ili da me nešto više ispunjava od onog drugog. Za mene je i jedno i drugo pravljenje pozorišta. Da li kao reditelj ili kao glumac, to je pitanje zanata, tehnologije, nekih načina na koje stižeš do svog rezultata. Sve sam to ja, to je moj život.
A što se tiče medija kroz koje delujete, gde se najviše nalazite u tom trouglu pozorište-film-televizija?
- I to je maltene isto. I kao glumac i kao reditelj si biran, neko te pozove da negde igraš ili da nešto režiraš. Izazovno je i jedno, i drugo, i treće. U suštini, radiš jedno isto, iako je drugačije, ali svuda tragaš za nekom dubinom, za suštinom, za sobom, a samo taj način na koji to postižeš, ili češće ne postižeš, zavisi od medija.
Kako vam, iz perspektive glumca, izgleda to kada neko mora da prihvati ulogu iza koje apsolutno ne stoji? Možda ste i sami nekada bili na to prinuđeni, ali verujem da, pre svega među mlađim glumcima, ima mnogo onih koji su uistinu dobri, a koji su na neki način primorani da prihvataju uloge u, recimo, najjadnijim TV serijama, samo zato što znaju da će od toga mesec, dva ili tri moći da prežive?
- To je đavolja rabota, zato što si prosto prinuđen da živiš od toga. Kod nas se radi jako malo i malo ko ima poziciju da bira. Igrao sam i ja u slabim predstavama i u slabim filmovima, ali sam dosta toga i odbio. Ne možeš da igraš uvek u klasicima, istina. Ali bilo je slučajeva kada sam odbio, zato što nisam video nikakvog smisla, osim nekog pukog predumišljaja da se jeftino i banalno napravi nešto što će dobro proći. To je uvek problem interpretatora. Da li ćeš ti, kad završiš muzičku akademiju, ceo život da sviraš u kafani, ili na ne znam kakvom konzervatorijumu, tu je pitanje na koji način ti možeš da opstaneš i na koji način možeš da obezbediš egzistenciju sebi i svojoj porodici. Ali to je lična stvar. Čovek mora da zna šta treba, a šta ne treba da radi. A kad se nečega prihvati, onda nema alibija.
Opet ona iskrenost s početka.
- Da. Ako čovek zna zašto nešto radi, onda on nema nikakav problem.
Duško Domanović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
'Moje najvece zivotno saznanje nisu ni astrofizika, ni kvantna mehanika ni teorija struna, ni da nema boga, ni da je kosmos beskonacan. Nista od svega toga cime nauka moze da vas zapanji. Moje najvece otkrice je koliko su ljudi glupi. Nezamislivo glupi. Vec prosecna glupost je razarajuca, a polovina od prosecno glupih je jos gluplja od tog proseka. Pametni su manjina, a vise od polovine pametnih ljudi je pokvareno. Zapanjujuce je koliko je lako upravljati ljudima strahom. Resenje je biti bezobrazno bogat"
Александар Ламброс
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
NIJE SRBIJA BANANA DRŽAVA, MI SMO SAMO MAJSTORI FELACIJA
Stvarno razumem gorčinu i loš sentiment većeg dela stanovništva Srbije kad je potpisivanje nekog Zakona ili sporazuma sa NATO paktom u pitanju, ali . .
. .mi smo društvo „pušača k***a“. To nam je model funkcionisanja, mediji puše političarima, političari vođi, vođa stranim silama, obični ljudi puše svojim poslodavcima, komunalcima, nasilnicima iz Apeksa.
Kad god sam se bunio protiv bilo kakve nepravde i gluposti ljudi su me uglavnom tapšali po ramenu, kad god sam najebao zbog toga što sam se bunio protiv bilo kakve nepravde i gluposti, ljudi su me uglavnom tapšali po ramenu.
Znači pušači k***a.
Sledeće godine je bombardovanje Srbije od strane NATO-a punoletno, znači bilo i završilo se pre 17 godina.
Da je bombardovanje Srbije dete, sledeće godine bi gledalo kako da upiše neki faks u nekoj od zemalja NATO pakta.
Jer je kod nas školovanje u principu, k***c ili pušenje k***a.
Ovo drugo posebno na Pravnom u Beogradu
Dakle NATO je sila, a mi, pored toga što smo pušači k***a, mi smo i k***c na biciklu.
Mi smo se kurčili, oni su nam raspizdili državu, privredu, infrastrukturu, vojsku, pobili nedužne ljude ...
Nije da nismo znali 99-te da će to da nam se dogodi.
Mislim, ko to tad nije kapirao, danas nema razloga da ima pravo glasa.
Da ne govorim o tome što je Kosovo, koje je bilo razlog sukoba, odma posle te NATO intervencije, faktički postalo nezavisno od Srbije.
Dakle, kurčili smo se, popili preko pičke, razvalili nam sve što smo imali i što je najgore od svega, zbog toga izgubili Kosovo.
I sad se vraćamo onome u čemu smo najbolji – pušenju k***a.
Tada su na vlasti u Srbiji bili isti oni koji su na vlasti i danas.
Tad su se kurčili, sad su potpisali sve što treba. Popušili.
I pas nauči lekciju kad ga isprebijaš ko vola u kupusu.
U međuvremenu su na vlasti bili oni što se danas bune protiv Zakona, potpisivanja sporazuma i sličnog sa NATO-om, s tim što su i oni isto potpisivali sve što je NATO tražio dok je od njih zavisilo.
Odnosno pušili su kad je bio njihov red za pušenje.
*ebi ga, ima pasa koje ne moraš da biješ, oni nauče lekciju dok gledaju kako biješ onog drugog.
Posle laju, al kad im pokažeš batinu sakriju se u rupu.
Ja nemam nikakav sentiment prema NATO paktu, ni dobar, ni loš, oni su sila i tako se ponašaju, a mi smo k***c na biciklu i konačno se ponašamo tako.
I to pozdravljam, malo realnosti nije na odmet.
Međutim, ja imam sentiment prema tom lažnom patriotskom sentimentu.
U državi koja nema državu, u kojoj svako krade u skladu sa mogućnostima i prilikama, na najplodnijoj zemlji u Evropi stoje hiljade hektara zaparloženih njiva, opljačkali su nas razni Miškovići, Dinkići i Đunići, a ne Solane i slični, kultura nam je Zorannah i Ceca, uzori Kristijan i Stanija, kao što rekoh nekoliko puta, ovde svi nekom puše k***c, mediji vlastima i oglašivačima, radnici poslodavcima, putnici GSP-a pljačkaškom udruženju Apeks, proizvođači puše k***c reketašima u trgovinskim lancima, trgovinski lanci reketašima u državi, normalno je da cela država dudla NATO paktu.
Mi nemamo ni vojsku, ni kulturu, ni nasleđe, ni zdravo društvo, ni državu, ni institucije, pa da bismo stvarno imali za čim da žalimo kad vlastodršci blajvnu NATO paktu.
Što bi se reklo, isti nam k***c.
Apeks parazitira na GSP-u, komunalci maltretiraju putnike, srpske njive i dalje stoje zaparložene, sa ili bez potpisanog sporazuma sa NATO paktom.
Amitzdulniker
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
41 dinar
Jedna devojka je jutros sišla u prodavnicu da obavi jutarnju kupovinu. Ispred nje u redu za kasu stoji čovek. Radnik gradske čistoće koji kupuje sebi doručak. Pola hleba, salamu i majonez. Na kasi,on shvata da ne zna gde je ostavio novac. Kasirka u tom momentu izgovara, vaš račun iznosi 106 dinara. (slovima sto šest).
Čovek počinje da prevrće džepove i novčanik. Skuplja dinar po dinar i na kraju sve zajedno skupi 65 dinara. Kasirka mu kaže da se skloni u stranu i potraži malo bolje.
Devojka koja čeka u redu iza njega gleda i razmišlja. Moglo je svakom da se desi. Moglo je i njoj da se desi. Devojka počinje da uviđa sledeće. Niko da se ponudi da da tih 40 pišljivih dinara, svi samo blenu u fazonu: ˝Kako da ne, ne zna gde su mu pare˝. Uvidela je način na koji je celo osoblje piljarnice, zajedno sa kupcima koji čekaju u redu gledalo ovog čoveka koji se preznojava dok traži novac.
Devojka prva progovara, i nudi se da ona doda tih 41 dinara, ali Čovek odbija, kaže da nema potrebe I da bi mogla da mu sačuva red, da on, ako može, samo da ode do ugla da uzme pare od kolege.
Jedva su ga pustili iz prodavnice i to tek kad je gazda aminovao. Čovek se vratio za manje od 15 sekundi, gle čuda. Sa novcem. Za to vreme su prisutne dežurne ”tetke” raspredale o tome kako nikome ne može da se veruje ovih dana, posebno NJIMA.
I onda se ja zapitam.
Ko su to ONI? Ko daje za pravo ljudima da postoje oni i ONI.
ONI su đubretari koji čiste ulice, radnici zelenila, a oni su ljudi. ONI brinu da oni imaju čist grad, a oni svojim rečima prljaju. Ko smo mi, i u šta smo se pretvorili.
Možda je ovo samo prazna priča. Možda vredi samo 41 dinar. Ali vredi jedan pogled. A to je da vidiš da postoje ljudi, da vredi da uvek vidiš ljude, a ne njih.
Admin
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Zašto je čudno reći dobar dan?!
Jutros ulazim u autobus 26, vozač mi reče ’dobar dan’, otpozdravim, sednem iza njega
I tako je ’dobar dan’ rekao svakome ko je ušao, svakome ko je izašao – Lep dan vam želim.
Oni koji ga znaju otpozdravljaju mu uz najveće osmehe na svetu.
Oni kojima se ovo dobar dan dešava prvi put zbunjeno odreaguju, prođu par koraka pa se vrate i uz izvinjenje mu požele dobar dan. I svi, do jednog, su nastavljali ka sredini autobusa uz osmeh. Nasmejaniji autobus još nisam videla.
Napravi se jednog trenutka gužva pa oni koji su bili primorani da stoje tu, pored njega, povedoše priču o svojoj zbunjenosti kao da im skoro niko nije rekao to jednostavno ’dobar dan’. Neko predloži i da autobusi uvedu Knjige utisaka, da mogu da zapišu kako su bili pozitivno iznenađeni.
Jednog trentuka se oglasi i on:
Ne znam zašto je čudno reći dobar dan. Ovo je moje radno mesto, kao što je nekome prodavnica, ordinacija, restoran, sudnica, kako da vam ne kažem dobar dan kad uđete!
I tako ja u tom nasmejanom autobusu počeh da razmišljam zašto je to obično dobar dan postalo tako čudno. Ne dođoh do nekog pametnog zaključka, i kako bih u zemlji u kojoj je ljubaznost postala nepoželjna, kulturno ophođenje zaboravljeno, u kojoj je sasvim normalno da drugi budu neljubazni, namrgođeni, ljuti i na sebe i na ceo svet, u kojoj se, kad krećeš iz kuće, naoružaš strpljenjem i živcima kao da ideš u rat. I u kojoj ne očekuješ ništa drugo do ratovanje u prevozu, prodavnicama, redovima, gde god staneš.
Malo pre nego što je trebalo da izađem, pitah ga da li mogu da ga fotografišem.
12769363_10207079491479806_609594272_n
S kojom namerom? – pita on, opet uz osmeh.
S najboljom mogućom, odgovorih ja, ima jedan video, znate, šeruju ga na Fejsbuku a govori o tome kako se dobrota i ljubaznost šire deljenjem, pa eto, da podelim i ja Vas zato što ste nam svima tim jednostavnim, skoro pa zaboravljenim ’dobar dan’, ulepšali dan.
Znate šta, poče on, ja sam za vozača autobusa polagao u Jugoslaviji. Nas su obučavali kao da ćemo Suhoj voziti, učili smo da ćemo voziti ljude i kako se prema ljudima treba ponašati. I, eto, samo to nisam zaboravio.
Lep dan vam želim, rekoh kad su se otvorila vrata. I ja vama, odgovori on.
Ovo je mogao biti običan status na Fejsbuku, samo što bi se već u toku dana zagubio, zato sam zapisala ovde.
A u stvari mi je strašno žao što sam ovo zapisala. Što je to ’dobar dan’ izazvalo toliku pažnju.
Reći dobar dan ne bi trebalo da bude čudno.
Mahlat
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
DOBAR ŽIVOT
Sve više mojih prijateljica, ovih dana zapada u depresiju. Neke od njih, mada to nikada ne bi priznale, prepuštaju se tako mnogo reklamiranoj beznadežnosti života - jer sve manje privlače pažnju muškaraca, neke su klonule jer se plaše starosti, ili bolesti, ili usamljenosti, neke - jer više ne mogu da nađu nikakvu radost u običnim malim stvarima. Ali to nije generacijski problem – sve više mladih ljudi imaju lica bez radosti. Što se mene tiče, primećujem da me više nego obično, obespokojavaju vesti – televizija i novine izvor su moje melanholije, iako je jasno da smo svi, možda jače nego ikada, izloženi plimi straha, beznađa, tužnim vestima ili strašnoj agresiji koja se sa javne scene preselila ne samo na društvene mreže već i u međuljudske odnose. Danak tom tamnom oblaku koji se nadvio nad nama jesu mnoga tužna lica, ubijeni pogledi i duboki uzdasi.
I, u moru uznemirujućih informacija o budućnosti, ratovima, pandemijama, pronađem priču o onom našem čoveku, travaru, koji je upravo dobio priznanje sa Kembridža za svoj predani rad sa biljkama. U njegovim savetima za dugovečnost i sreću , a samim tim i dobro zdravlje – prvi savet glasi: DOSADA je najveći neprijatelj čoveka.
Ta mala rečenica jednostavno sija.
Koliko istine u njoj: ne kaže se slučajno da je dosada đavolja baštica. Iz dosade, odnosno iz besposlenosti ruku i uma, demoni straha, besmisla, strepnje, dolaze u naše živote. Dosada je razlog broj jedan zbog koga milioni ljudi svoje slobodno vreme provode zakucani ispred televizijskih ekrana, šetajući sa jednog na drugi rijaliti, dopuštajući sveobuhvatnom besmislu da ih neprestano napada.
Nekada su žene štrikale, heklale, vezle, mesile, razvijale kore, šile. Radile su rukama, i depresija i osećanje besmisla bili su daleko ređa pojava. Nije bilo praznine u njihovom danu, i nije bilo dosade.
Baš zato što nam je danas sve na dohvat ruke, ulenjili smo se. A tako je malo potrebno da se zabavimo:
Ustani, idi na sport, prošetaj se, zagrli drvo. Radi rukama. Crtaj. Umesi hleb. Stvori nešto, što možeš da dodirneš. Prepravi staru haljinu. Neka te ništa ne mrzi. Upiši se na kurs jezika, plesa, alternativne medicine. Čitaj. Nauči neku pesmu napamet. Uradi bilo šta, samo nemoj da sediš i čekaš da se nešto napolju promeni.
Neko je jednom rekao da dosađivati se – znači mrzeti svoj život.
A dobro živeti znači učiniti mali kreativni napor da ga zavolimo
Mirjana Bobić Mojsilović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Odustajanje
Ako postoji nešto najteže što se čoveku dešava, kada su u pitanju osećanja, onda odgovorno tvrdim da je to Odustajanje.
Znaš, mala, pre nego što odustaneš, ti si uložila vreme, srce, volju, uložila si stalo mi je, nedostaješ mi, prijaš mi, potreban si mi i volim te reči. Uložila si limenke piva u parku i odustala si.
Ako bih od Trenutaka birao najtužniji, Odustajanje bi ponelo laskavu titulu bez razmišljanja. Ni samo Odustajanje ne želi da osoba odustane.
Čovek mora da se trudi, da grabi, da se bori jer, ako svojom voljom, svesno, uslovno, odustane od voljene osobe, ciljeva, snova, ako odustane u nameri da proguta oblak jer je mnogo ambiciozan, onda je definitivno najveća kukavica koja kroči zemljom i njegovo vreme niti sav napor nisu vredni njegovog tela niti duha.
Odustajanje je skup svih vrednosti koje čovek poseduje i koje iste te vrednosti baca u kantu kao da tih vrednosti ima bezbroj. Nema! Ako odustane više puta od jednog cilja, onda će izgubiti veru, na primer, što je jedna jako dobra vrednost koju čovek može posedovati. Dakle, ne treba odustajati tek tako.
Odustajanje pripada lošim, odnosno ružnim situacijama gde ima odličan argument za opravdati sebe.
Nego,
Odustajanje jeste najtužnije
ujedno i najteže osećanje
i apsolutno je nebitno
u čovekovom životu
i ne znam zašto
uopšte i govorimo o Odustajanju
jer odustajanja niko ne broji
niti pamti.
Odustajanja su sranje
Дабетић Иван
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
ТИ ВИШЕ НИСИ АНЂЕО
Ти више ниси анђео
у моме оку си пала
и повукла са собом доле онај дечачки сјај
крај тебе сам се рађао
о да ли си икада знала
да ми крај тебе не треба ниједан други Рај?
Ти више ниси анђео
што ми је сузе брисао
у мојим устима је остала горка текућина
Бог ме је тобом гађао
и једини ваздух који сам дисао
био је онај прочишћен твојим плућима
Ти више ниси анђео
да ли си то икада била
девојка у чијем срцу увек преноћи дан
или су те до неба подигла
од моје љубави велика крила
јер сам на овом свету предуго био сам?
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Slast
Ne jedem slatkise vec godinama, tj. nemam nikakav odnos prema njima. Mogu da stoje na stolu danima i da me nista ka njima "ne vuce". Valjda to ima veze i sa odrastanjem. Kad bi smo kao mali pitali Jel ima nesto slatko u kuci, uobicajeni odgovor je bio Ima jabuka.
Kad mi se ipak nesto slatkasto prijede, onda pomislim na kesten pire sa slagom. Jaooo, voda mi krenula.
Dao mi sin neku seriju da gledam, pasulj sam skuvala jos u petak uvece...znaci subota za izlezavanje. I odjednom, na sredini druge epizode, uhvati me crv, jede mi se nesto slatko. Sidjem u komsijsku poslasticarnicu (tu je bila i kad sam isla u gimnaziju). Nesto razmisljam - ako nema kesten pirea, uzecu zito, a ako ni njega nema onda krempite. Dalje nema. Nije mi pao secer, nego me udarila potreba za nekom instant slascu.
Sidjem, ima naroda, slade se, uzivaju. Dve devojke, nasmejane sa tanjiricima na stolu i limunadom, jedan gospodin, drzi tanjir u vazduhu ispod brade, zamisljen, uziva. Dve gospodje sa tanjiricem sitnih kolaca na stolu i soljicama kafe. Divna atmosfera. Niko nije namrsten, naprotiv.
Pitam za kesten pire - Ima! Trazim vecu kutiju, da imam i za posle i sutra. Nema vece, nego u dve manje. Moze. Sa slagom - naglasavam.
Stvara mi se voda u ustima od same pomisli na ona zrnca kestena koja kad se pomesaju sa slagom, pocinju polako da se tope u ustima. Kesten pire mora da se jede polako, inace moze covek da se udavi.
Pre tridest i kusur godina, moja Najbolja drugarica i ja bi smo cesto isle Kod konja na kesten pire i sok od visnje. Toliko je bio gust taj sok da je na zidovima flasice dosta ostajalo. Trebalo je flasicu dobro promuckati i onda naglim okretom sipati u casu. "da se istrese". Na dnu velike case za sladoled, prvo se stavi slag, pa kesten pire i odozgo opet slag. Polako smo ga lickale i zalivale sokicem... i zenske price...
Kako sam usla u kucu, skinula jaknu, napravila sam limunadu i uzela kasicicu. Slag je bio samo na dnu, ali svejedno, ukus je onaj pravi. Nije mnogo sladak, taman kako treba. Navalila sam, pa stala. Mora polako da se jede, da se uziva. Stavila sam pauzu na seriju nekoliko minuta, da se setim i osetim. Slast. Ne samo u ukusu, vec i u secanju.
Ovih dana, kad bude dosla kod mene - pravim iznenadjenje.
Pozajmicu iz poslasticarnice lepe, prave cinije za kesten pire, lepo ce da mi aranziraju, a posto odavno nema onog soka od visnje, bice dobar i spricer - pola boza, pola limunada.
U slast da se sladimo i ko zna koga ili cega vec da se setimo i proverimo memoriju.
Tako malo za radost
Gorica Nesovic
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 8 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
