|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Neznanci
Znaš… Kada se sretnemo u nekom performansu strasti, za nekim šankom, ili u sporednoj ulici,
ili u nekim drugim slučajno poklopljenim ćoškovima naših okrnjenih života, tada zažmuri.
Obavezno zažmuri.
I zamisli.
Kao potpuni neznanci, možemo biti bilo ko.
Ti budi šta god poželiš.
A ja ću biti samo tvoj.
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Pametni ljudi lako mogu zaključiti da Srbijom vlada američka ambasada!
Živote, ime ti je afera.
Tako bi se, u nekoliko reči, mogla opisati ova godina čije poslednje dane upravo brojimo, kiteći jelke i pišući pisma Deda Mrazu.
Državni udar se još nije desio, a kad će, ne znamo.
Iako ovih dana predsednik Srbije, Tomislav Nikolić hrabro kaže da nikakvog državnog udara nije bilo, i da u priču o državnom udaru nije verovao zato što je dobio procenu da takvih opasnosti nema i što ni u jednom izveštaju BIA i vojne službe bezbednosti nije bilo ni nagoveštaja da se u Srbiji tako nešto sprema, tabloidi i pojedine televizije ne prestaju da bombarduju javnost apokaliptičnim pretnjama koje podižu tiraže i gledanost. Za neke, ovo može zvučati kao priča o Đekni, a za neke ovo je tema sa kojom se nije šaliti.
Zanimljivo je, međutim, kako je premijer Vučić izbegao da se izjasni o ovoj temi, ostavljajući je, simbolički, u rukama onih koji su je i izneli na svetlost dana. Tabloidi i pojedine televizije tako ostaju naizgled autonomni vršioci „zaštite države“, rade i ono što ne rade službe koje su za to plaćene. Ili predsednika Srbije namerno ne izveštavaju o pokušajima državnog udara, ili premijer Vučić želi da pokaže kako se državnog udara ne plaši, ili mediji namerno pumpaju adrenalinske šokove, kako bi javnost, umorna od bolje budućnosti, imala čime da se zabavi.
U tom smislu treba tumačiti i najnoviju aferu, u kojoj se barata jednim starim i javnosti poznatim dokumentom iz emisije „Insajder“, a u kojoj su glavni akteri tajkun Miroslav Mišković i američka ambasada. Najnovija afera, naime, ispostavlja dokaz da je Mišković vladao Srbijom. Pametni čitaoci bi, samo iz letimičnog pogleda na ovu vest, mogli da zaključe dve stvari – prva je da Mišković očigledno više ne vlada Srbijom, i a druga je – da američka ambasada vlada Srbijom. Što, kad se sve sabere i oduzme, u stvari znači da je državni udar na delu. To jest, da su institucije ove države samo puki prividi, ostavljeni na videlu zbog forme. Američki ambasador nije ovih dana dao nijedan intervju tim povodom, a što se Miškovića tiče, on je podneo zahtev da mu se vrati pasoš, kako bi mogao da otputuje u Ameriku, na operaciju srca.
Ili su pojedini srpski mediji postali neka vrsta simboličkog „Pere pisara iz administrativnog“ koji juri da gospodinu ministru prvi javi da je postao ministar, ili je aktuelna srpska predstava nadigrala Nušića i u humoru i u satiri.
Mi nismo saznali ko ruši Vučića, ni ko sprema državni udar, ali smo saznali da će se pojedini mediji protiv toga boriti do poslednjeg čitaoca, a saznali smo da državnog udara u stvari nije ni bilo, osim ako se pod državnim udarom i destabilizacijom vlade ne podrazumeva afera sa nedopustivom izjavom ministra vojnog, javnim osudama, njegovim izvinjenjem, premijerovim obećanjem da će ga smeniti, i stanjem na terenu, koje ukazuje da ministar vojni nije smenjen i da je vlada stabilna.
Za to vreme, dok se po društvenim mrežama raspreda da li je ministarka Mihajlović viđena za novog ministra vojnog, ili je Amerikanci spremaju za novog lidera, ili je upravo ona kolovođa državnog udara, kako su javljali pojedini mediji „iz dobro obaveštenog izvora“ koji se, međutim, nije desio, malo ko primećuje da se o hapšenju drugog čoveka Crne Gore ovde skoro uopšte ne raspravlja.
Sudbina Svetozara Marovića, nekadašnjeg ideologa i visokog funkcionera DPS, koji je uhapšen pre nekoliko dana i za koga su tabloidi javili da je čak spremao bekstvo, za srpske medije nije toliko zanimljiva tema. Drugo oko u glavi Crne Gore trenutno se nalazi u Spužu, pa izgleda kao da Crna Gora, sa preostalim okom koje se zove Milo Đukanović, nekome namiguje.
Zanimljivo je da iz nekog razloga u ovom trenutku, Srbija na tu temu – žmuri. Iako, nema sumnje da mnogi situaciju posmatraju široko zatvorenih očiju.
Milo svoju državu čuva i u Spužu. Srpsku državu čuvaju tabloidi. Zasada, domaći tabloidi samo traže hapšenja, prozivaju tužioce i bave se istražnim radnjama, dok institucije čitaju novine i gledaju televiziju.
Od lepih vesti u našim medijima zapaža se jedna: u 2016. živećemo mnogo bolje.
Ako smo im verovali za sve ostale vesti, zašto im ne verovati za ovu?
Srećna Nova godina.
za Večernje novosti Mirjana Bobić Mojsilović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Šta je poluintelektualac
„Uzimajući ga u njegovom najpotpunijem i najizrazitijem vidu, poluintelektualac je čovek koji je uredno, pa možda, čak, i s vrlo dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa.
Bilo usled njegove urođene nesposobnosti ili zbog mana školskog sistema, nije dobio podstreka za duhovno samorazvijanje. On uopšte duhovne vrednosti ne razume i ne ceni. Sve ceni prema tome, koliko šta doprinosi uspehu u životu, a uspeh uzima u „čaršijskom” smislu, dakle sasvim materijalistički. S ostalim duhovnim vrednostima odbacuje i moralnu disciplinu, ali ne sasvim, jer prekršaji te discipline povlače krivičnu odgovornost. Ipak i u moralnom, kao i u kulturnom pogledu, on je u osnovi ostao primitivac. Neomekšan kulturom, a sa olabavljenom moralnom kočnicom ima sirove snage napretek. Školska diploma, kao ulaznica u krug inteligencije, dala mu je preterano visoko mišljenje o sebi samom.
U društvenoj utakmici taj diplomirani primitivac bori se bez skrupula, a s punim uverenjem da traži samo svoje pravo koje mu je škola priznala. On potiskuje suparnike nemilosrdno kao da nisu živa bića nego materijalne prepone. On je dobar „laktaš” – izraz koji je prodro u opštu upotrebu jednovremeno s pojavom poluintelektualaca.
Pretpostavimo da se u njemu probudila politička ambicija i da je uspeo postati ministar. Taj položaj mogao je da ugrabi samo kroz silno guranje i strmoglavu jagmu i zato će smatrati da je to sada nešto „njegovo”. Iz te svoje tekovine ili bolje reći plena, gledaće da izvuče što više ličnog ćara. Biće „korupcionaš”, ali neće biti sasvim svestan toga fakta, toliko će mu to izgledati prirodno i na svom mestu. Jedan poluintelektualac, kad je čuo da se govori o njegovoj ostavci, rekao je:
„Ko je lud, da se odvaja od punog čanka?!”
Njemu je izgledalo nepojmljivo da se čovek ne koristi ministarskim položajem, kao što bi bilo nepojmljivo da čovek kraj punog čanka ostane gladan.
Politička ambicija jednog poluintelektualca zapravo i nije politička. Ona se sastoji samo u tome, da se čovek kroz politiku obogati i da na visokim položajima progospoduje. On ne zna ni za kakve više i opštije ciljeve. Tek kad poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, vidi se kako je on moralno zakržljao. Pored poluintelektualca koji je uspeo, postoji i poluintelektualac koji nije uspeo.
Već pravi intelektualac, nezaposlen ili zapostavljen, gotov je opozicionar. Poluintelektualac u takvom položaju tim je opasniji, što ne zna ni za kakve moralne obzire koji bi njegovo ogorčenje ublažavali. To nije bilo slučajno da su mnogi ozlojeđeni poluintelektualci otišli u komuniste.
Poluintelektualac je bolesna društvena pojava, koja je obelodanila dvije stvari:
1. Da je kulturni obrazac potrebna dopuna nacionalnog i političkog obrasca, što se naročito oseća onda kada uticaj ta dva obrasca prestane da slabi;
2. Da škola koja se ograničava na davanje znanja, bez uporednog vaspitavanja karaktera, nije u stanju da spreči pojavu takvog društvenog tipa kao što je poluintelektualac.”
Tekst preuzet iz Politikinog zabavnika, koji je objavio dio teksta iz knjige “Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera” (1964, Kanada), pod naslovom “O intelektualcu” Slobodana Jovanovića, srpskog istoričara, književnika, političara Kraljevine Jugoslavije.
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Žeton
Sve je ko sladoled od šećerne vune.
Vrli novi svet i ti uporno tražiš pogodno mesto za selfi.
Zaobilaziš sva ona bića koja šest meseci jedu da a šest meseci jedu ne i zaboravljaš sve one pretke koji su zbog nas gutali mačeve i vatru.
Penješ se na najviši naduvani tobogan i pljuješ po običaju na sve one što prodaju katran, šajkače, korpe od pruća i varjače.
Slikaš decu kamerom koja prepoznaje osmeh u vašarskim krivim ogledalima i u širokom luku zaobilaziš moju tezgu sa ikonama
i sve one kartonske kutije na kojima prodaju sveće, tamjan, i cveće.
Voziš se bezglavo u luna parku dok ti iznad glave pršte varnice.
Možda iz milosrđa gazde u odelu šerifa osvojiš još jedan nagradni krug ali pazi da se ne isečeš na limenku dok trčiš za tim lepljivim žetonom sreće. I nemoj da misliš da ti ja sad tu nešto popujem.
Tvoje je pravo da misliš i radiš šta hoćeš.
Ali šta ako je ceo ovaj vašar samo iskušenje ispred drveta poznanja dobra i zla za vreme kada će i o meni i o tebi govoriti sve najlepše?
Tamo gde možda vrli neki sasvim drugi svet.
Ili je možda i tamo sve ko sladoled od šećerne vune?
otisaknadispleju
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Food52 odlučio: Srpske vanilice su najbolji kolačići na svetu!!! Ванилице500 г брашна
150 г путера
150 г масти
5 кашика шећера
2 жуманцета
1 јаје
1 лимун корица и сок
1 кесица ванилин шећера
по укусу џем
шећер у праху (за ваљање)
Миксером добро умутити маст, путер и шећер.
Када је све пенасто умућено додати јаја, лимунов сок и рендану корицу лимуна, па опет мутити да се све сједини, а затим додати ванилин шећер и брашна по потреби, да се добије хомогена, али мекана смеса.
Миксером умућену смесу пребацити на побрашњену радну површину и уз додатак још мало брашна умесити мекану јуфку.
Добро умешену масу оставити петнаестак минута у фрижидеру, покривену фолијом.
Разваљати тесто (на пек-папиру), дебљине око 1 цм и вадити жељене облике.Са пек-папира одстранити вишак изрезаног теста, а облике пренети, са папиром, на плех да се пеку.
Пећи око 5-7 минута на 170 степени у претходно угрејаној рерни.
Морају бити беле.
Охлађене филовати и ваљати у прах шећер.
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Tri džedajaMoram priznati da nisam ljubitelj nikakvih familijarnih okupljanja..
Volim ja decu mojih rođaka, ali ne volim proslave rođendana, Nove Godine, Božiće, Uskrse i ostalo.. Poseban animozitet gajim prema obeležavanju verskih praznika i obreda u okviru moje porodice. Tada se na mene gleda sa nekim izrazom blagog žaljenja što “nisam kao oni” i što sam “zastranio”, pa se ne krstim kad kusam žito i ne jedem slavski kolač..
Zovu me na slavu radi reda i znaju da dolazim samo radi reda..
Generlno mrzim to…RADI REDA!!!
SINONIM ZA “RADI REDA” JE – PREKO ONE STVARI…
Kad se nešto radi ne zato što se želi i voli nego RADI REDA… Javljam se nekome samo RADI REDA, poštujem ovoga ili onoga RADI REDA.. To je glupo.. I licemerno iznad svega.. Ako radiš RADI REDA – TERAJ SE! Bolje ne radi.. Iskrenije je i kulturnije! Ali, moram na slavu.. RED JE! Oni svi drže do tog cirkusa i ‘ajde.. Tako i juče bi na nekoj predslavi svetog Nidže kod moje tetke..
Jedino što je tamo zaista valjalo jesu moji bratanci Mirko i Bane i ljuti ajvar sa belim lukom.. A ona losos pastrmka ima veze sa lososom koliko i nosorog sa lastavicom..
Kad već spominjem porodicu.. Interesantno je napomenuti da sam još odavno otkrio da mene prati jedno specifično porodično prokletstvo, nasleđeno od mog ujaka, a to je da me vole samo deca i kerovi.. Tu je takođe nasleđena i veština mrdanja ušima kojoj sam se kao klinac divio kod mog ujaka, da bi se istoj kod mene divili moji bratanci..
Do ekspresije emocija moja dva bratanca Mirka (7) i Baneta (6) došlo je odmah po viđenju mene (33), na neskrivenu ljubomoru ostatka familije ( x kada n teži beskonačno)….
“Ajde, ajde! Eno vam ga čiča!” reče moj brat glasom kao kada pusti sa lanca psa na livadu koja ga konačno oslobađa neizdrža..
ČIČAAAA, ČIČAAA!!!
Đombad: “AAAAA… TORA, TORA TORA! Evo mojih talibana blago meni.. Ko kamion u punom naletu, kao lančani sudar, kao pad sistema, virus, kao državni udar..”
ČIČAAAA!!!
SKOČ! PAF! TRAS!
Đombad: “Oh, oh! Kakva ljubav! Kad nema veeelike ljuuubavi, dovoljna je i mala.. Ali, zašto me nikad ne zovete stric… Ja sam vam stric, to čiča je bez veze! Mirko pusti mi nogu, volim i ja tebe, ali od tovje ljubavi ne mogu da se pomerim.. Zalepio si se tu ko panda..”
Mirko: “Čiča, čiča! Ajde da radimo bacanja.. Oću bacanja!”
Đombad: Ajde, može malo bacanja pred ždranje.. To bi sigurno preporučila i Nada Macura.. Ajde, postavi se u letačku poziciju.. Okreni dupište, širi ruke.. Idemo… OPA!!”
Mirko: “JEEEEeeeee.. Leetiiiim…”
Đombad iznutra: “KRC!!”
Đombad: “Aaaa, umireem!! Jao, rame! Zaboravih.. Nezgodan položaj.. Uff… Jao, jao..”
Mirko: “Šta je bilo čiča?”
Đombad: “Ništa.. Čiča miča i gotova priča.. Koliko se mi Mirko nismo videli?..”
Mirko: “Od mog rođendana čiča..”
Đombad: “Au, Sunce ti ‘lebovo.. Znači, otprilike godinu dana i jedno deset kila razlike.. Ako, mašala, fino si naras’o… Uff.. Čekaj da sednem… Pravi si dečak.. Hm.. Imaćeš, vidim iste uši kao tvoj tata.”
Mirko: “Biću klempav.. Heehehhe..”
Đombad. “Grozno…”
Bane: “A oću i ja bacanja, oću i ja bacanja! Čiča, oću i ja bacanja..”
Đombad: “Ne može Bane, ti si još veći od ovog mastodonta. Vidi kakav si, čoveče, kao granata. Tebe topovi bojnog broda JAMATO ne mogu da izbace..”
Mirko: “A šta je to mastodont?”
Đombad: “Ne znam, ali nešto veliko u svakm slučaju..”
Mirko: “Supeeeer! Ja sam nešto veliko! Ja sam mastodont.. Veeliki mastodont..”
Bane: ” A sa njim si mogao.. Bacanja.. A sa mnom nećeš.. Šmrc..”
Đombad: “Pa dobro bre Bane, zar ne vidiš da se čiča pokvario… Kako ti nije žao?.. Ajde, idi donesi mi jedan lepi tenk da se igram.. Kad se iram tenkom, ja se oporavim, i onda ćemo bacanja, malo samo da me prođe… “
Mirko: “Mastodont! Ja sam strašni mastodont!”
Đombad: “Dobro je Mirko, sav sam se naježio od straha, veliki si kao FAP kamion.. Sedi sad malo..”
Mirko: “Mastodooooont..”
Đombad: “Aman bre dete, kao da si gaziran… Gde ti se vade baterije?..”
Bane (tužno): “Čiča, nemam tenk…  Oćeš bager da se igraš!?”
Đombad: ” NEMAŠ TENK!!!?? Pa to je grozno! Kako nemaš tenk?! Bane shvati – MORAŠ IMATI TENK! Ispravićemo to prvom prilikom!!.. Svako dete mora da ima tenk. Ja sam imao u vašim godinama.. Pih! Čitav tenkovski bataljon..”
Mirko: “Čiča šta je to bataljon?..”
Đombad: “Sunce moje pametno, kako on mene pita smislena pitanja.. Bataljon je osnovna taktička jedinica kopnene vojske namenjena za različita dejstva.. Sastoji se od dve ili tri čete, dejstvuje u okviru puka ili brigade, može da broji od 300 do 1000 ljudi.. Može biti pešadijski, tenkovski.. Hmm… Ubiće me vaša majka, ako čuje šta vam pričam.. A što mi ne uzmemo, recimo, neku dobru knjigu da čitamo?..
Mirko: “Neeeee! Mi hoćemo tenkove! Gde su tenkovi?..”
Đombad: “Ma kakvi tenkovi.. Tenkovi spavaju u kući za tenkove… Ako ne budete skakali kao divokoze možda mu naručim dv aruska tenka za vas…
Da vidimo mi šta ima ovde od knjiga, malo da čitamo..Besnilo – Pekić, dobro, nećemo to.. Prever.. To vam je rano… Branko Miljković.. Eksplozivne materije? Bolje da vam ne dajem ideju.. Andrić, Crnjanski, ništa ništa za vas još.. Mada bi moglo Aska i vuk, ali ne znam imaju li to.. E, Ćopić! To bi moglo.. Ali ne “Parohija tužnoga đavola”, zaboga.. Ihh.. Kako bre nemaju Nikoletinu Bursaća..
Šta ima ovamo!?.. UAUUU! BIBLIOTEKA PLAVA PTICA!!! Ovo sam i ja čitao kad sam bio mali!!.. Iste ove knjige sam uzimao na revers od vašeg tate kad sam bio tako skoro kao vi!!.. Neverovatno!!.. Jeeeeboot…. Hmm.. KAKAV FLEŠ! Radjard Kipling! Vilijam Sarojan! JAO! Evo ga Mač od Šanare! Zvezdani ratovi! Žil Vern, Mark Twen… Vinetu i Old Šeterhend!
Ovo sam sve ja, kad sam bio mali! Osećam se kao da sam našao sebe.. Evo, tu sam sedeo, baš u ovoj stolici pio sok koji se zvao Jupi i čitao ove iste knjige… I ja sam bio klempav na jedno uvo.. I debeo.. Šmrc..
Mirko (namrgođen): “Čiča jel to za tebe hoćeš da čitaš, ili za nas?”
Đombad: “Isto ti je to.. Vi, ja… Jedno te isto.. Ajmo, mladi moji džedaji da se izvrndupimo na krevet i da čitamo..”
Mirko: “Idemo da se izvrndupimo… A šta su to džedaji?…”
Đombad: “Sad ćeš da čuješ..”
Bane: “Kako si glup, džedaji to smo mi i čiča!”
Đombad: “Tako je! To smo mi i č.. Da, to! Il’ si džedaj, il’ se predaj! Ali.. Hehehe… Ima i raznih džedaja.. Videćemo…”
Daleka galaksija, daleko doba. Stara republika je predstavljala republiku utonulu u legendu koja se više nije mogla odmeriti prostranstvom ni vremenom. Nije Nije bilo potrebe razmišljati o tome gde se nalazila ili kad je nastala; bilo je dovoljno reći Republika. Jednom davno, pod mudrom upravom Senata i pod zaštitom Vitezova reda Džedi, Republika je rasla i napredovala. Ali, kao što se često dešava kad bogatstvo i moć pređu granice zadivljujućeg i izrastu do zastrašujućeg, javiše se oni, čija pohlepa nije imala više čime da se meri...
Vidi, vidi.. Zaspaše oba strašna viteza reda Džedi… Ha! Kakav sam zlikovac, Dart Vejder, zvani Čiča-daidža.. A, stvarno je toplo ovde.. UAAAH… Mogao bih i ja malo dremnuti… Moje prisustvo za slavskim stolom ionako nije nešto mnogo poželjno.. Naprotiv.. Zzz.. Još treba i neki skandal da napravim… Zzz.. Dovoljno neko da me pita kad ću da se ženim.. Zzzz.. Huuu… Pa da upozna tamnu stranu sile.. Svemira… I escajga…
Zzz… HUUUUU, Zzz…djombad
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Vir
Tvoja kičma i moje usne
kao noć i tiha muzika sa radija,
tvoji dlanovi i moji obrazi,
kao vruć hleb u sedam i pet ujutru,
tvoji prsti i moje prepone
kao munje i gromovi,
tvoje oči i moje drhtanje
kao izlivanje čelika,
tvoje butine i moje lice
kao žvakanje prezrele višnje,
tvoje izvijanje i moj krik bez glasa
rudnici dijamanata u Sijera Leoneu,
tvoja glava i moje grudi
duga koja izrasta iz vlažne trave,
tvoje ćutanje i moje brbljanje
krstaški ratovi,
tvoje sve je sranje i moje verujem u jednoroge
Jugo koji ostane bez goriva na Ibarskoj,
tvoji hipici i moji emotivci sa vinila
društvo za stolom u hotelu Rojal u tri sata ujutru,
tvoj smeh i moje gluposti
med koji klizi niz prste,
tvoje „nemam sad vremena, izvini“ i moje „razumem, to je ok“
pecaroš koji čeka na životni ulov,
tvoje i moje,
vir.
Svetozar Rajcetic
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Непар
Крчи блуз из старих звучника.
Кроз стењање истрошених осовина и амортизера и монотоно брујање мотора, до мене допире свака трећа, или тек пета реч.
Не знам која је, али знам сигурно да је непарна.
Вече и зима без снега.
Сува хладноћа.
Све је налик клештима која притискају погрешан зуб, па боли, иако не би морало.
У полумраку редовне линије која ме носи кући, са неколико путника размењујем умор.
На станицама се чује само уздах врата и кораци путника који излазе и улазе.
И, наравно, они готово распали звучници.
Из њих кркљају једва разговетни акорди које су давно смислили робови Конфедерације, сањајући слободу.
Под нама клизе километри.
Око нас клизи ноћ.
Све наше мисли нестају у тих неколико звукова.
Не знам колико нас је унутра.
Можда тринаест.
Можда петнаест.
Можда више, мање, не бројим.
Али, свакако смо, у збиру, неки непар.
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Želje
Pre neki dan slušam razgovor dve gospodje, kako su od firme dobile vaučere na po 3000 din. umesto paketića za Novu godinu, te kako za te pare nema šta da se kupi.
Mislile su na igračke. Onda, ovih dana kako zevam po radnjama i gledam ponudu... vidim da ima svašta i za mnogo manje para.
Setim se sebe kao deteta i istih tih paketića. Tata me je vodio na tzv. dodelu sa Deda Mrazom, priredbom...
Priredbe se ne sećam, ali znam da je voditelj pozivao nas decu da izadjemo i nešto pevamo ili recitujemo.
Naravno, tata me nagovori i ja izadjem. Trema, strah od nepoznatih ljudi, tražim pogledom tatu, ugledam ga i onda mi je sve bilo lako.
"Veju veju pahunje, mraz po staklu šara, stiže Nova godina a odlazi stara..."
Aplauz, slikanje sa Deda Mrazom, šuškavi paketić...radost nevidjena.
Tata posle pričao kako sam bila glavna. A stvarno sam se tako i osećala.
Kao da sam nekako pomogla da dočekamo tu Novu godinu.
U paketiću - čokolada, čokoladne banane, smoki, čips, napolitanke (na šta je mama komentarisala "uuu sve najjeftinije").
A meni je bilo lepo jer sam imala punu veliku kesu svega i svačega.
Kao deca, dobijali smo ono što nam treba : džemper, nove čizme, šal i kapu... uglavnom odevni predmeti.
To bi nam svakako kupili, samo se ciljalo da to bude za N.godinu. Kad dodju gosti, donesu nam po čokoladu i sevaj.
Kakve igračke, vaučeri, želje... U kući smo se mi deca, zajedno sa komšijskom skupljali, pa organizovali priredbe.
Izmedju kuhinje i dnevne sobe, bila je zavesa koju navučemo, ja voditeljka (eto sudbine), pa izadjem iz kuhinje kroz zavesu i imitiram one prave voditelje "Dragi gledaoci, dragi posetioci dobro veče i dobro došli na naš novogodišnji program. Večeras će vam se predstaviti..."
Onda ih redom najavljujem....
Mama napravi gibanicu, ili imamo neke kolače. vanilice i kokos kiflice su bile obavezne, valjda zato što traju danima. Sok domaći, onaj koji se meša sa vodom ... divota. Na TV filmski maraton po 2/3 dana...
Koja radost.
Imali smo i mi tada mnogo želja, ali se znalo da ne mogu sve odmah da se ostvare.
Ostala mi ta radost i danas. Lampice već uveliko svetle, jelka naravno, girlande još čekaju, njih ću ovih dana...
Kič na sve strane. Neka. Sin mi je odavno veliki, ali svidja mu se. Svaki dan dodam nešto novo a on kaže "Ako majka, baš je lepo".
Uz sve mere štednje, opet imam 19 poklona po spisku, ali to sam skupljala poslednja dva meseca, pa je bilo lakše - ogledalce, kutija za nakit, crveni tanjir na tufne, novčanik, irvasi, upotrebne sitnice...
Lepo ih zapakujem, da šuška i da blješti papir.
Uz svaki poklon i čokoladica iz bombonjere, da nova godina bude slatka i mali lampion, da sija.
A želje... - da smo zdravi, da ostane zdrava pamet, da bude više para, da nam se srce napuni nekoliko puta i da to ne zaboravimo,
da zagrljaj i dalje bude važan...da nadjemo spokoj.
Za svaku od tih želja, znam da moram da zavrnem rukave.
Neće sve da se ostvare, neće ni sve odjednom...
Gorica Nesovic
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Kratka priča:
- Ostani! - molila ga je pogledom
- Ne mogu. Nije do mene. - odgovorio je tišinom
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 8 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
