MRŽNjA je jedina industrija koja u Srbiji beleži merljivi rast. Bez obzira na to da li se radi o medijskom ratu između tabloida i pojedinih televizija, ministra policije i novinara, u rijaliti programima, Skupštini ili u stvarnom životu u kome se puca i ubija kao da smo u neprestanom građanskom ratu, mržnja, buka i bes, ono je što nas opisuje. Neprijatelja, neistomišljenika, onoga ko stoji nasuprot, treba satrti, uništiti, obrisati. Simboličko nasilje pretvara se u stvarno - uvrede, šamari i udarci lako se pretvaraju u pucnje i klanje - pa otuda nije čudo što skoro svakoga dana imamo tragediju - najnovija se desila sinoć u Zemunu kada je komšija ubio komšinicu i ranio njenog muža jer su puštali glasnu muziku.

Zanimljivo je kako je samo nekoliko dana ranije u Skupštini odbijen predlog zakona - da se svim registrovanim porodičnim nasilnicima oduzme vatreno oružje. Zakon je odbijen, ne zna se zašto: jer je predlog došao iz redova opozicije? Ili zato što su manijaci koji su u stanju da izrešetaju čitave porodice, registrovani kao lovci, u velikoj većini potencijalno biračko telo koje se u predizbornoj kampanji mora sačuvati? Zanimljivo je da žene u Skupštini, a ima ih jedna trećina, nisu bile u stanju da se bar oko ove teme slože - oduzimanje oružja porodičnim nasilnicima, uticalo bi na smanjenje nasilja prema ženama, ali očigledno je da nema ničeg prečeg od rata između pozicije i opozicije, čak i kad je neki predlog na opšte dobro.
Nasilje postaje naš model života, a sudeći po onome što nam se servira na naslovnim stranama novina i na televizijama, nasilje, u svakom obliku, namerno je kreirano: nijedna institucija ne reaguje na nasilje u rijaliti programima, na otvorene pozive na linč na naslovnim stranama tabloida, pa otuda nije čudo što nasilje raste. U jednom rijalitiju neko je ovih dana potegao nož, mesecima se gledanost podiže batinama i najvulgarnijim psovkama, gladijatorskim sukobima koje podstrekavaju produkcije zarad gledanosti i podizanja rejtinga, dok se na naslovnim stranama novina svakodnevno mogu čitati reči iz mentalnog inventarijuma kanalizacije. Dodajmo tome i bizarne opaske ministra policije koji omalovažava učesnike društvenih mreža, kao i novinarku koja se usudila da iskaže svoje mišljenje o ratu tabloida.
U toj atmosferi "sve je dozvoljeno" i "što gore to bolje" koja caruje na javnoj sceni, u toj pornografiji nasilja, Srbija se davi - obični ljudi, inspirisani atmosferom zverinjaka - pucaju, dave, kolju one koji su im u blizini - decu, roditelje, devojke, žene i komšije. Cela zemlja je postala Crna hronika, ali rejting je rejting, a agencije za istraživanje javnog mnenja imaju pune ruke posla. Dok se tabloidi hvale tiražima, televizije rejtinzima, a stranke popularnošću, obični ljudi koji bauljaju po digitalnom svetu, svoju buku i bes ispoljavaju na društvenim mrežama. Nema više nikakve dileme da je Kardeljeva ideja o medijima kao društveno-političkim činiocima, i novinarima kao društveno-političkim radnicima stvarno zaživela i ovde. Mediji kreiraju našu realnost. A naša realnost je dnevnik udaraca, uvreda, i čak ubistava. Rat svih protiv svih, bezgranična gladijatorska arena čiji najtačniji opis daje samo ovlašni pogled na rijaliti programe.

Kao što u rijalitiju važi pravilo - ti, koji ulaziš ovde, ostavi svaku nadu i budi spreman da budeš gažen, ponižavan, i tučen, ali i da gaziš, ponižavaš i tučeš, tako, isto pravilo sve više važi i za bilo koju drugu oblast na javnoj sceni - bez obzira na to da li se radi o politici, medijima, ili učešću na društvenim mrežama. I kao što u rijaliti programima ideja da su svi kurve, bednici, prostaci i jadnici, mazohisti i sadisti spremni na sve zarad popularnosti i novca, te da nema nikoga ko može biti sačuvan od otkrivanja malih prljavih tajni, tako sve više i politika i mediji prihvataju taj kodeks besprizornosti, kao neku vrstu osnove za ugovor sa Đavolom, to jest za javno eksponiranje. Ili to, ili ćutiš.
Rijaliti koncept politike i medija, ta promocija nasilja svake vrste, počiva na bagatelisanju čoveka. Ničiji život, ničije dostojanstvo nije bitno. Ako su žene opisivane uglavnom kao glupače ili kurve na sve spremne, ako one same na to pristaju, ako i same učestvuju u nasilju, ako su nasilnici pobednici i zvezde, ako RRA uopšte ne reaguje, ako je to postalo opšte mesto naših života, onda stvarno treba da ostavimo svaku nadu.

Nasilje prema ženama lako se pretvara u nasilje prema svima. Oduzimanje vatrenog oružja registrovanim nasilnicima svakako je odličan predlog. Ali, vatrenom oružju prethodi sistematsko raspirivanje nasilja i promocija koncepta sveopšteg moralnog rasula.