|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Bio jednom jedan četvrtak
Sve zainteresirane za situaciju dvojca u NY odmah moram obavjestit, da smo našli posal. Sad bi vi naivno mogli pomislit da je to ispalo dobro…ne, ne mili moji bilo bi to prelagano. U 6 dana san radia 65 sati, opeka se 8 puta. Ispala mi kanta s ribanim jabukama i istresa san led u juhu samog šefa kuhinje. Nije skužia. Ali gosti jesu. Uz to tri puta san udria glavom u stalažu, ali Zadro je tu ipak bia nenadmašan. On bi je arkadom zakačia svaki drugi put kad bi proša kraj nje.
Naime, prošli četvrtak smo naumili nać posal i nakon cjelodnevnog šetanja po gradu i zvanja raznoraznih brojeva, dobili smo poziv da dođemo na probu. Probu za dishwashere. Ko bi reka da triba proba za perača suđa. To vam je Amerika, ništa bez probe. S obzirom da nismo imali potrebne kvalifikacije (bili smo pre kvalificirani po mom mišljenju) šef je bio malo skeptičan. Skepsa se produbila kad je vida kako sa gađenjem uzimam plisnavu četku u svoje nježne ruke studentske. Ali…ipak zadovoljismo taj dan.
Sve smo oprali i bili gotovi nakon samo 9 sati posla. Kasnije će vam bit jasno zašto je to samo 9 sati. Kasnije će se ispostavit da je to bia najiscrpljujućih šest dana u mom mladom životu. Sad će skeptici reć, Dalmoš nije naučia radit, linčina. Kako prat suđe može bit teško. Eh, doć ćemo do toga.
Sad kad sam ovako šturo objasnija prvi dan, sad da vam malo začinim detaljima. To vam je ljudi moji jedan krasan šminkerski restoran u kojem se pušta francuska muzika i služi francuska hrana. Stolovi su glatki, posuđe bijelo, ambijent savršen. Konobari tamnoputi, konobarice visoke. Slika ko s prospekta. Mi se jadni ponadali da ćemo tu radit. A ne…nas je put odvea u podzemlje, kod Hada.
Dočeka nas gazda koji nije Francuz, kao što bi se naivno moglo pomislit, nego Grk sa pravim peloponeskim profilom. Glavni kuhar je Amerikanac od 195 cm i blizu toliko kila, koji se pokaza ko relativno pozitivan lik. Bar nas nije tlačia. Treća persona u hijerarhije je sam Had osobno, pravim imenom Luis. Ćelavi Španjolac od nekih tridesetak godina. Neka kombinacija Lvkyja, Rene Bitorajca i Urbana. Nezgodne naravi i s posebnim pikom na mene…baš se pitam zašto. Ja sigurno s 30 neću bit ćelav. Ali to je samo jedan od mogućih razloga. Prvi ga dan nije bilo pa nam je bilo čak i ugodno.
Ostatak kuhinjskog osoblja su činili Meksikanci. Sitni, crnomanjasti, vrlo simpatični i naravno ilegalno useljeni. Prosječna temperatura u kuhinji je bila oko 35 stupnjeva. Mi smo imali dobro misto. Kod nas je bilo +40. Ja san bia stacioniran kod peći za kolače, a Zadro kod mašine za suđe. Beleca.
Kako prvi dan nije bia težak, odradili smo ga relativno lagano. Kažem relativno, jer naporno je stajati 9 sati u komadu. Doslovno bez da se stražnjim dijelom tijela dotakne čvrsta podloga. Hada nije bilo pa nije bilo ni nešto posebno da vam prepričam, upoznat ću vas s kolegama iz Meksika.
Svakako čovik koji zaslužuje da ga se predstavi prvog je naš prvi nadređeni. Odaziva se na ime Silverio Vicario. Mi krivo skužili pa ga prikrstili u Bikario. Zadro ga je zva i Paco, Pablo, Pinochet, Juan, Hugo i Alo ti…Njega to očito ne dira puno, jer smo kasnije shvatili da se odaziva i na zviždanje. Nama je puno bitnije to šta čovik ne zna ni jednu jedinu rič engleskog, osim eventualo OK, ali to se i ne računa.
Frajer je po mojoj slobodnoj procjeni zadnji slobodan dan ima negdi u vrime kad su ubili Kennedyja. Taj dan je bia na poslu od 8 ujutro i u 2 poponoć je još uvik neumorno vrtia po kužini uz neizostavan osmjeh. Pokuša san ga naučit par riči engleskog, ali san prije ja naučia to reć na španjolskom. Također san kasnije skužia kažem li mu da mu je Luis nešto naredia da će napravit taj posal umisto mene.
Na kraju smo shvatili da nas najviše od svega nervira to šta negdi oko 2 iza ponoć kad je nama već muka od života, on čisteći kuhinju modžo krpom, s takvim užitkom piva neke meksičke napjeve. Inače slično gangi. Kako mi je cura sad već diplomirani defektolog uzea san sebi za pravo da postavim dijagnozu. Ugrubo, tip je hiperaktivan, a muči ga i poremećaj pozornosti i ima teškoće u učenju. Ili se drogira. Mislim da snifa lipilo u WC-u. To će bit prije.
Moj favorit je ipak mali slasta – slastičar. Antonio Tonito Melon. Mali čađavi Mehikano sa srebrnim zubićem na mjestu jedinice. Odma san mu se svidia. I on meni. Imamo puno zajedničkoga. Ja volim slatko, a on je slastičar. Svako malo bi doša, stavia mi ruku na rame i reka “Todo perfecto” i kad bi ja odgovoria isto razvuka bi osmjeh od uha do uha. Šou živi. Prid kraj smjene bi još doša da zapivamo neku njegovu pismu i donia mi kolač. Kolači su vrhunski, ali od pisme san zapamtia samo “corason”. Iskreno, dijagnoza za njega je da je na travi…
Standardnu kuhinjsku postavu su činili još Patricio i drugi Antonio, majstor za meso. Patricio inače najviši od njih dosezao je zavidnih 163 cm. Njegova uloga u toj kuhinji mi je i danas ostala misterij. Taj lik nije uspia napravit apsolutno ništa kako triba u tih 6 dana. Osim šta je popravia mašinu kad nam je upa nož u filter. Drugi Antonio je, pak, sasvim druga priča. Malo govori i puno radi. U početku je bia suzdržan, ali se kasnije sprijateljia sa nama, jer smo mu skidali tave sa visokih polica. Izgleda ko džepni Andy Garcia. Kod njih dvojice sumnjam na neke sintetičke droge. Uzea san uzorak kose pa vam javim kad provedem testiranje.
Kao što ste već i sami zaključili nije da smo radili s košarkaškom reprezentacijom, tako da sa ponosom mogu reći da sam bio najviši kad u kuhinji ne bi bilo glavnog kuhara i Zadre. E pa sad zamislite probleme koji mogu nastati kad genijalac od gazde sve stalaže stavi visoko. Stvarno visoko.
Prvi dan je prošao mirno i nezanimljivo šta nije slučaj s ostatkom našeg boravka u Pomme cafeu. Puni entuzijazma smo odradili posal i odlučili doć i sutra. Podzemna u NY i nije tako opasna kao što se priča. Crnce, crnkinje i Hispance ne smijete dugo gledat, jer su lako zapaljivi. Ove ostale možete koliko vas god volja. Iako to moju Hanu nervira, moram vam reć da smo opet u podzemnoj slušali Mišu Kovača, jer znam da je to bitno.
P.S. Meksikance nije moguće naučit Hajdukovu himnu ili Mišinu “Ja nemam razloga da živim”. Zapamte jedan stih i dernjaju se ko da im nokte kombinirkama čupaš. Bože sačuvaj.
blogbosonog
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Priča druga – Početak krajaDa odma razjasnimo – kad smo u petak krenuli na posao mislili smo da imamo dobar posal. Bilo je nekoliko razloga zbog kojih smo bili obmanuti. Kao prvo Luisa nije bilo prvi dan, nismo znali kolika nam je zapravo plaća i nismo znali da nam je radno vrime fleksibilno…jako fleksibilno, od tri pa do beskonačnosti (čitaj petkom i subotom do 3, 3 i po ujutro).
Entuzijazam je splasnia već oko 7 kad smo shvatili da će cili dan vladat masovna histerija. U stvari splasnia je već za ručak. Taj smo dan dobili šaku riže. Išporkali su je sa konšervom i povrćem, ali u biti je to obrok radnika na gradilištu u Sjevernoj Koreji. Pun san snage bia, kako da ne! Još kad mi je reka da će nas platit otprilike ko dite šta u Etiopiji šije patike za NIKE, čisto mi je došlo slabo.
Kaos u kužini, pospješen narcisoidnošću gore pomenutog Hada i pakosti konobara koja će kasnije biti osvećena. Ko se zadnji smije, najslađe se smije…ha ha ha… Taj san se dan poplašia da ću umrit doli. A još sam tako mlad…i lip…bila bi šteta… Oko 9 san već mislia dat otkaz, jer mi je ćelavi tri puta vraća tavu.
Bilo bi meni lako da san ja zna šta on oće od mene i šta nije u redu, ali on je uporno objašnjava na piđin engleskom koji ni oni koji bolje govore od mene ne bi razumili. Da pojednostavim, tribalo je osušit tavu!!! Dry i nije tako teška engleska rič, zar ne…I genijalac me uporno zva Olav, sve do zadnjeg dana. Čak je i Vicario naučia prije. Film mi je puka kad mi je počea objašnjavat zašto tava mora bit suha…znate ako voda dođe sa uljem na vatru onda bum…Ajde debilu, nisan ja glup nego ti ne znaš engleski…
Ljudi moji to je trajalo sve do uru i po iza ponoći, a onda da kao svi odemo doma mi smo ostali sa Vicariom čistit kuhinju. Legli smo u četiri. Tek šta san se diga mora san opet poć radit. Nije mi bilo ni do čega…čak bi i čokoladnu tortu taj dan bia odbia…eto koliko mi je loše bilo.
Subota opet isto. Počelo je malo nježnije, jer je čelavi ajatolah od kužine kasnija par sati. Ne znam kojem je genijalcu palo na pamet pravit juhu od liganja i peć batate sa kokosovin mlikom. Od otpadaka san moga nahranit Somaliju. Već puno puta pomenuti šef nam je naša prigovorit da ne mislimo za vrijeme posla. Eh, kao što Zadro kaže, ne plaćaš nas dovoljno da bi uopće uključili mozak. Kad počneš razmišljat, zapadne te više posla. Nije bleso lud da misli.
Nakon cilog dana mlađi brat Atile Biča Božijeg nas počne natjerivat da radimo rapido, rapido. Kazaljka je ušla u crveno, ventili popustili, sve je bilo usporeno ko u Martixu. Znate, ono kad se Neo izvija da izbjegne metke. Vidia san Zadru kako iza leđa maše rukama da šutim, da mu ne odgovorim…eh brate pa znaš me. Okret za 180 i kreće ‘Od ovog ne možemo brže. Cili dan radimo ko konji i ne može rapido’ Had se začudia da je neko i zinia na njegovu naredbu pa progovori pokazujući na Meksikance : oni su tu do od 8 u jutro i vidi kako rade . Hm, a je me naša za usporedbu. ‘Bravo za njih, ali mi ne možemo rapido pa da nas i zapališ ‘. Zadro je već počea kolutat očima vidjevši di ovo vodi. I naleti mi frajer: ‘Može brže. Hoćeš da ti pokažem’. Moj dragi drug se već naslonia na policu, skinia rukavice, ko da sam mu u očima vidia da misli da nam otkaz ne gine. Kroz glavu mi je proletilo da ga pustim da mi pokaže pa da mu kažem :vidim da te dobro ide. Bit ćeš ti gotov do tri .’
Ali u tom mi trenutko ko sno viđenje proleti lik moje cure koja mi kaže da bit težak karakter. Možda je mislila na ovakve situacije. Prešutih Broju Jedan…prešutih i zadržah posao. Za dišpet san radia još sporije, jer je i on mora ostat u restoranu do kraja. Zadro se solidarizira sa mnom pa smo u 4 završili. Mi i onako ništa od dana nemamo, ali on valjda i ima život. Teško mu je palo.
Iznenadilo me je nakon svega, da smo i vlasnika Grk srili na izlazu. Dobili po sok i tapšanje po ramenu. E tad mi je bilo najgore. Reka je moj dragi kolega ‘Ovo mi je ko sol na ranu. Ovaj znak ljudskosti u 4 ujutro mi je samo pokaza da radin ko stoka cili dan’.
U podzemnoj nismo slušali Mišu. Nismo ništa slušali. Imam negdje sliku kako mi prijatelj kunja naslonjen na kišobran, ali zbog zaštite privatnosti i zbog svoje sigurnosti je ne smijem objavit (možeš mislit  ).
Legnem ko mrtvo tilo na postelju. Sklopim oči. Sad ću zaspat. Još samo malo. Kad ono ptica. Ptica? U NY? Jel to ptica? Je! Je mater joj, jedina u gradu meni ispod punistre! Di je puška? Ubit ću je, ubit ću je ko koku Cekin samo da je dohvatim. Psujem, boli Zadru k…. on je odma zaspa…blago njemu.blogbosonog
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Afrička muka po dolaru
Sprema se Aldo, to jest ja, za poć u Afriku. Sidin, gledan, mislin – šta od šoldi ponit. Mislin se, iman kartice, majkumu valjda će mi koristit, ali majka roditeljica mi isto sugerira da možda u pustari di iden bankomat baš i nije česta pojava. Kaže mater ‘sine isto bi moga ponit štogo krutih platežnih sredstava’… e znan majko, ali šta da ponesen… koju valutu da uzmen kad do onih njihovih bakula ne mogu doć ni priko stare švercerice Mile na rivi, a kune ne mogu utopit dalje od Gabele i torcidaških kafića u zapadnom dilu Mostara. ‘Dolar ti vridi svugdi, najboje ti je njega uzet’ javia se pritom stari oštroumno…
Palo je i meni na pamet da pape dobro zbori – jer kad već primaju američki otrovni otpad, valjda u Africi primaju i dolare… pa mi kamen sa srca i sa sobom povea par Benjamina, nešto Abrahama i drugih nasmješenih predsjednika…
Kako san sletia tako san se zajeba… prominia nešto šoldi na aerodromu po proviziji ko moj prijatej Frane jednom prilikom u Makedoniji kad mu je švercer uzea 40 posto provizije…
Ajde prvi se mačići i onaku u vodu bacaju. Umirija je mene i dobri Emanuel, kaže, prominit ćemo ostalo na banci. Naravno, optimističan kakav san po prirodi, povirova ja čoviku… nakon par dana smo se lipo kolektivno spremili. Obukli postole, kabanice, kratke rukave i ostalu dodatnu opremu za kišnu sezonu u Keniji i lagano tuk tukom prima gradu.
Uša san mrtav ladan u prvu banku po redu i sta u red, a Emanuel se izgubia negdi iza pultova. Nije prošlo minut kad eto ti njega, poteže me za rukav. Kaže dođi iza nećeš tu valjda minjat šolde. Naravski da mi ništa nije bilo jasno, ali pogledima san se složia s kolegicama i uputia se u kapunjericu u kantunu banke. Tamo me dočekala mrka gospođa koja je lupala štambilje po praznim papirima. Valjda je to mot njihovih službenika da naprave privid da nešto rade kad već nemaju Solitari na kompjuterima. Kad se napokon udostojila da me pogleda ja san se tupavo osmjehnia i izvadia predsjednike na stol. Na šta se ona isto tako glupavo osmjehnila i poslala me vanka.
Ne minjaju dolare. ‘Ozbiljno? Pa šta minjate ako dolare ne?’ Mrtva ladna mi je slegnila ramenima i nastavila igrat svoj pasijans sa štambiljima.
Naravno, izaša san iz banke beštimajući, čisto da mi od držanja frustracija u sebi ne bi doša moždani. Kako za dobrog Emanuela nema izgubljene lopte, šta bi reka Mićo Dušanović, mi smo nastavili svoj križni put po litnjem pljusku. Ušli smo u iduću banku i ponovili proceduru.
Opet san izvadia predsjednike u malim novčanicama na pult, a tip ih je uzea pregledavat. Pa ih vrti po rukama, pa gleda iz bliza… kontrolira brojeve, godišta i na kraju ih slože u tri male hrpice. Kaže, za ove (naravno u najmanjoj hrpi) za njih ti dajem punu cijenu, za ove 70 posto, a za treće 50 posto. Ma šta pričaš čoviće, pa nisan ti donia zlatne zube da ih otkupiš nego dolare…
Na to će meni bratko – ‘vidiš, ove šta su tiskani prije 2009. njih ti minjamo po manjem tečaju, a ove starije od 2002. ne minjamo inače nikako, ali eto tebi ko tebi ću prominit… više ni predsjednicima nije bilo smišno, a meni je došlo da njemu ko njemu zalipin trisku.
Pokupia san lovu i otetura vanka već pomalo očajan. Jebate život pa lakše bi unovčia 15 kila dabrovog krzna nego 200 dolara…
Nego da zaključim priču… ta se agonija nastavila još dvi banke da bi naposljetku mom dragom prijatelju sinulo da u mistu ima neka američka banka i da bi nam možda oni mogli pomoć. Ozbiljno, nakon dvi ure se sitia? Kaže, slab ti je tečaj tamo, al ajde da probamo. Pa kad me tad nije opandrčia moždani neće nikad. Naravno, Ameri su rado uzeli svoje stare šolde po zaista nešto lošijem tečaju, a ja san svečano prisegnuo da ću ako ikad više buden iša u Keniju po kenijske šilinge poć u Gabelu.
blogbosonog
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
6 TAXI VOŽNJI KOJE NIKADA NEĆU ZABORAVITI
Život piše romane.
Ako je tako, onda sam se načitao romana za svagda.
Baš kao i romana, tako se i mnogih životnih priča dobro sećam.
Neke sam utkao u svoj život i iz njih crpim pozitivnu energiju za dalji ples sa životom.
Druge, voleo bih da zaboravim.
Do zaborava je nekada i najteže doći pa pokušavam da izvučem neku lekciju!
Vožnje i lekcije.
Da prva vožnja ( nije bila prva ali se pozivam na umetničku slobodu) zaborava nema postarala se Merima koju poznaju mnoge moje kolege.
Pružila je ona mnogima razne lekcije.
Mnoge je prevarila, neke opljačkala i tako dalje.
Ulaskom u svet droge se i njen svet menjao tako da mi je upriličila nezaboravnu vožnju.
Uradila mi se u taxiju!
Zaista to nikada nisam želeo da vidim.
Igla u njenoj veni i njen pogled su me naterale da prestanem da radim noću a i da promenim udruženje.
Na moje besmisleno pitanje: šta to radiš?
Dobih jednako besmislen odgovor: ma, šta te briga, i ti si to radio.
Nismo završili vožnju.
Život narkomana je suroviji nego u knjizi “Mi deca sa kolodvora Zoo.”
2. vožnja koja me je potresla pripada devojci koja se po naredbi svojih imućnih roditelja, po gradu nalazi sa dilerom droge kako bi svom bratu kupila malo heroina.
I nije to bio lep i uobičajen prizor jer takvim devojkama nije mesto kraj dilera.
Ne snalaze se one u toj komunikaciji.
Ali, roditelji smatraju da je uredu svoje žensko čeljade gurati u taj nemilosrdni svet kako bi sinu obezbedili još jedan dan.
Roditelji?
I kada imaš sve, ustvari nemaš ništa!
3. vožnja je čak i simpatična zato što sam se sa 20 godina našao u veoma čudnoj situaciji.
Devojka sa velikim stomakom se dogegava do auta i sa prilično glasnim uzdisima.
Betanija, i požuri!
Puko mi je vodenjak!
Vodenjak?
Nisam se ja tada razumeo u tu tematiku ali sam shvatio da je veoma ozbiljno.
Za malo…
Srećom, stigli smo na vreme – bilo je napeto kao u filmovima.
4. mesto pripada jednoj zaista čudnoj vožnji u toku koje sam dobio baš
nepristojnu ponudu i to od muškarca.
Takve sam ja sreće.
Od svih žena u gradu, mene startuje muškarac a tada gej nije bilo ni malo ok niti popularno.
Na njegovu žalost, morao sam ga odbiti i posavetovati da tako nešto ne pokušava ponovo jer može naleteti na manje tolerantnog taxistu i nastradati.
Ja i moja tolerancija.
Nadam se da me je poslušao.
5–ta vožnja je ostavila verovatno neizbrisiv trag i pokazala svu nenormalnost vremena u kom živimo.
Stranka se iznervirala i potegla pištolj upitavši me:
- hoćeš da te roknem?
Rokaj ako misliš da treba – bio je moj odgovor.
S obzirom da pišem, može se zaključiti šta se desilo?
6-ta vožnja još uvek traje.
Primio sam voznju,startovao auto i krenuo na adresu a moja podsvest mi je šapnula: to je ona!
Ma, kolika je šansa da Ona nakon toliko vremena pozove baš S.O.S taxi i da ja primim vožnju pored svih kolega u mreži?
Ma, nije to ona- rekoh Frojdu, inače mom saputniku.
Stižem na adresu a ono Ona!
Brzo govorim sebi: budi miran i ne uzimaj broj telefona!!!
Džaba sam ja govorio…ta vožnja još uvek traje.
Postala je vožnja mog života a usput smo pokupili još dva predivna putnika.
Ona sa zelenim očima plave boje…
I šta naučih?
Mogu mrzeti ovaj posao a mogu mu biti zahvalan na svim lekcijama koje mi je pružio.
Ljubav ipak živi i van ispisanih stranica “Mefista i Zlatokose” ( Srđan Krstić).
Ima vožnji i ima životnih priča koje bi stale u knjigu ali, pustimo priče da sazrevaju.
Za sada ovoliko i hvala na čitanju.
Budite slobodni da podelite tekst.
Vaš Gari.
taxiprice
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Površina
Baš sam spuštao neka svoja ludila u bunar. Mislio sam da nemaju kud odatle.
Uostalom…
Bila su nevažna, nalik na kusur, običan sitniš… Na dnu zdenca mogu samo da ispune želju… Ili da ostanu želja. Neispunjena…
Suočen sa nemirnom površinom vode, shvatio sam da pred sobom imam dve slike, kao dva izbora. Dno ispod, i nebo iznad.
Zavisi u šta ću se zagledati.
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Snoviđenje
Voleo bih da ukradem jecaj ti iz grudi
i da ti podarim svu lepotu magičnog sna,
poljubac nežni jutrom da te budi
da budeš srećna, zauvek voljena.
Želeo bih da nađeš čoveka kog' sanjaš
i da mu na tebe mirišu svi dani,
u njegovom zagrljaju sklupčana da spavaš
ljubav da ti iznedri osmeh onaj sjajni.
Sve nekada tužne i samotne noći
da zameni otkucaj srca što treperi,
u trenu kad' osetiš taj poljubac moćni
zaljubljeno da uzdahneš i ove večeri.
Nek' te jutrom budi topli zračak sunca
da na njega liči baš svako buđenje,
duša još usnula o njemu da bunca
neka ljubav bude tvoje Snoviđenje....
Vukilica
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
ČINI MI SE
Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim čisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plućima… u stvari,
NE TREBA MI NIKO
Međutim,
treba mi neko ko sriče azbuku…
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno biće
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari…
NIKO MI NE TREBA
Treba mi neko ko voli decu
(ali nije pedofil),
neko ko pravi umetnost,
ali za nju – nema uvek vremena…
neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca anđele,
ko sa đavolom tikve sadi, u stvari,
NE TREBA MI NIKO
Treba mi neko ko je pročitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu U Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko počinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,
NE TREBA MI NIKO
Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao mačka i otvara
žute zenice u ponoć,
neko ko ne kaže ništa
čak ko ne postoji, u stvari i zaista,
NIKO MI NE TREBA
Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice…
Neko ko plače usred autobusa…
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok seče luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila…
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,
NE TREBA MI NIKO
Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko čisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pećine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari
NE TREBA MI NIKO
kome mnogo trebam…
Treba mi neko ko čisti cipele,
seče nokte, slaže posuđe,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kičmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno… u stvari,
NE TREBA MI NIKO
Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseća prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
učitelj džiu-džica na električnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulični diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari… u stvari,
NIKO MI NE TREBA…
niko baš toliko, toliko
toliko
kao
Ti…
Nina Živančević
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Bili su
Bio je siromah, ništa imo nije. Danas ima devojku, garsonjeru i svira violinu u Knez Mihailovoj.
Ona je bila profesionalna porno glumica, više nije. Sada završava fakultet, u drugom je stanju, ima dečka i mnogo se vole.
On je bio niko i ništa. Živeo je na selu. Danas je jedan od najcenjenijih književnika u svetu.
Bio je kriminalac. Počinio je razne zločine. Pokajao se. Danas ima porodicu i svoju firmu koja uspešno posluje.
Bio je poslastičar koji je jedva prehanjivao porodicu. Danas živi u drugoj državi i zarađuje mnogo više.
Bio je dugo domar na jednom prestižnom fakultetu. U međuvremenu je završio isti fakultet i postao asistent.
Bio je lopov. Danas je jedan od uspešnijih muzičara u Evropi.
Bio je narkoman. Korisio je razne droge. Danas je vrsan psiholog.
Bio je hrišćanin. Upoznao je ljubav svog života. Danas je musliman.
Bila je prostitutka kako bi prehranila porodicu i završila fakultet. Danas je jedna od najvoljenijih glumica sa filmskog platna.
Bio je usamljenik i nije mogao da ima decu. Danas srećno živi sa svojom ženom i petoro usvojene dece.
On je bio najomraženiji učenik u svom razredu, niko ga nije voleo. Danas radi u UNICEF-u i pomaže mnogima.
Bio je netalentovan, kako su njegovi profesori rekli i, nije imao dovoljno novca za dalje muzičko školovanje. Danas svira četiri instrumenta i jedan je od najboljih svetskih tenora.
Bio je običan pisac iz varoši čija dela su se, uglavnom, negativno kritikovala. Danas je jedan od najprevođenijih pisaca u svetu.
Veličina čoveka se zasniva na oproštaju i razumevanju. Ostavite tuđu sreću na miru.
Bio je. Više nije. Danas je.
Ne dirajte ljude u njihovo BIO/LA si.
Dabetic Ivan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Broj cipela
Možda nikada nigde ne uspeju cipelice, potpetice, bundeva i ponoć…
Možda ni pesnicima ništa slično ne pođe za rukom…
Možda i Pepeljuga jednom dobije godišnji odmor i otera u materinu i vilu, i maćehu i maloumnog princa koji nije umeo da je zapamti po liku, već po broju cipela.
I…
Ako je išta ostalo od bajke, voleo bih… Neka pronađe iskrenog zanatliju, trgovca, programera…
I neka žive srećno i zadovoljno, i bla, bla… Do kraja života…
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Panj
U dvorištu iza zgrade, izbrazdanom šljunkovitim stazama, po kojima se odavno već kotrljaju razne kese, a šetaju naizgled isti ljudi… nekad davno rasla je topola. Bješe to gorostasno drvo, ni po čemu nalik skromnim stablima koje su komšije zasadile da mu prave društvo. Vjekovno kao druid, račvalo je nebo i zemlju oko krošnje, nakrivljenim vrhom uporno pokazujući nekud na zapad. Vjerovatno ka predjelima gdje gorštaci još zbore na vedskom, i rane ispiraju borovinom.
Naša baka bi mu svakog proljeća na dar donosila ukuvan šećer s cimetom i kojom kapi limuna… i uz krotke riječi zahvalnosti “što nas od zimskog inja zaštiti” posipala sok uz hrapave žile. Majski liker – tako smo zvali mirisnu smješu.
Kako se kvart širio, a stambeni blokovi otimali sunca – tako je i starac godinu za godinom mijenjao ljeta za pozne jeseni – usitnjavajući svoj život. A onda se, naprosto, istrošio. Blaga utekla iz skrovitih riznica.
Čak i tada, kada je drvena krv prestala da hrani lišće, ostao je tu. Nepokoleban u namjeri da odstoji i samu smrt… i tako punih petnaest narednih godina. Ni po čemu nije odavao da mu je suština usahla, i da je korjen prestao da pjeva sa zemljom. Tek kada je grom rascijepio jednu od njegovih ruka, shvatiše da je već odavno mrtav… Odlučiše da ga posijeku.
I kao da nikada nije postojao, poput heroja kog je neko na prevaru ubio, ostade u prostoru zjapeća rupa, koja je krnjila i časove narednih dana. Imali smo utisak da u pogledu ka dvorištu nešto fali našim očima… a falilo je u duši. Prekinuta lgenda time, skoro pa utihnu… ostavljajući skromnu družbu omanjeg drveća koja je nekad štitila gorostasa od bočnih vjetrova. Međutim, ovaj mit nije tako lagano skliznuo u zaborav. Panj se nije dao! Bješe dovoljno snažan da se odupre oštrom alatu, i dovoljno strpljiv da sačeka jedno nježno stvorenje – koje je tek kanilo da se rodi.
Kada su mu nogice donekle ojačale, da nezgrapno potrči, vijugao je stazom pokušavjući da sustigne vršnjake… padao je češće nego što su druga djeca činila, i plakao je tiše… uz grimase, koje su drugu djecu plašile. Kada bi ustao, oslonio bi se o očeve dlanove… poput ranjenog goluba… spustio glavu i nakrivio lice… gledajući u mališane – kako od njega bježe. Njemu ništa jasno… a svijetu tako mrsko da objasni.
Vrijeme je prolazilo, a maleni je koliko – toliko rastao. Dok su djeca iz komšiluka odlazila u obdaništa, on bi ostajao u dvorištu iza zgrade. Naučio je da bez oslonca trčkara po livadi, i da traži nekog s kim bi podijelio svoju golublju mekost… i nepravednu posebnost. Ali, kutak samoće pomjerao bi se tamo kud bi maleni stvor koraknuo.
Nije prestajao da doziva i džamori… iako nije mogao da nauči da govori. Odavno je već bio prestao da plače, iako je njegovo doba sve više srastalo sa vremenom tuge. Kosica tanka, poput slabe svile, spuštala se na ramena… postajući svakim danom sve ređa.
“Zdrava” djeca su se razvijala i nalik divljim mačićima bivala sve vještija i drskija… i bježeći od njega, utekoše iz dvorišta u… pa kud drugo nego u djetinjstvo.
Iako njegove okice nisu gladovale za daljinama i nogice nisu bile kadre da do njih dosegnu, dovedoše ga jednog dana do udoline sa početka priče… do ćutljivog panja.
I tako nađe svog drugara.
Propustivši jutro kad su se upoznali, bili smo svjedoci svih onih dana kada su stopala neobičnog djeteta čepila zemlju oko starca i kikotavim glasom otkrivala da se nešto divno upravo tu dešava. Dlanovi su mu uvijek bili pedalj od presječene površine drveta… mrsio je lati neke magije nad njim i smijao se razdragano kao da mu panj giliće toplu kožu na dlanovima. Spuštao bi glavu i nakrivio je kao da želi da se nasloni na jastuk, a onda bi se uozbiljio i nešto nerazumljivo panju prozborio… ovaj bi mu, kako se činilo, ubrzo, sasvim utješno odgovorio. I maleni bi se nanovo zakikotao! Svijetu ništa jasno, a njima tako milo da objasne. Kad bi ga uzeli u ruke, i odnosili od druga… naslonio bi obraz na mamina ramena i gledao u panj – onako kako mi gledamo u draga lica kada se rastajemo.
Trajalo je to tako… poput priče o dugom proljeću. Baka ga je naučila da po panju polije majski liker. Učinio je to skoro četiri puta… A onda je stigla jesen njegova života… i prije one kalendarske.
Govorili su da će poživjeti do dvadesete… umro je u dvanaestoj. Napustivši svijet bez grimase. Prstić mu je pokazivao nekud na Istok. Tamo gdje led čuva pupolj… i ljudi znaju za bolje.
Danas, kada ga rijetko ko pomene, sa prozora povremeno pogledam na rupu u kojoj je nekad počivao panj, i koju nikako da zatrpaju… Pamtim mit u kom su zlatastte šake plele vazduh nad godovima i mazile koru topolinog duha… prisjetim se onih koji su ga se nekad plašili, i nisu prestali da se straše od života.
Zahvalan što si mi pokazao koliko šire tvoje dvorište od planete može biti… što si našao nekog da voliš kada nikoga tu nije bilo. Što si bio drugačiji, na najdivniji mogući način.
Počivaj u miru. Nedostaješ mi…
Ti i tvoj panj.
Milisav Popović
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 3 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
