|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
I ćutanje ako lupiš…
Da lupim post.
Ma, i orasi se lupaju, a kamoli slogovi… Pa ispadne torta… Ili zapis.
Ne mora nešto…
Može tek… Ne znam, rečenica…? Stih…? Ma, reč…?
Lupi bilo šta. Pa i ćutanje ako lupiš, i ono može…
Da pogodi, ili slično…?
Ma, može… Samo ako ćutiš onako kako znaš…
Izražajno.
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Sudbina jednog kišobrana (repriza)
Ima nečega tužnog u toj slici:
kišobran zauvek ostavljen na klupi, razbucan, blatnjav i sam,
olako odbačen zbog svoje nemogućnosti da se odupre vetru.
A koliko puta je odbranio, pa i sakrio poljubac pod naletom, snega i kiše?
Koliko tajni je protkano u njegovo platno, koliko „zdravo“ il „zbogom“ se uplelo zauvek u njegovim žicama?
Koliko je samo puta, on, taj sada odbačeni kišobran, bio inicijator prvog susreta sa nekim osmehom u prolazu,
šeretski nudeći svoje nebo od platna, kao zaklon od onog pravog, na momente olovno sivog i kišnog…
Tužno je to, tužno zbilja…
Odolevao je toliko vremena, smatrajući da je od presudnog značaja za njegovog vlasnika to da bude tu,
nad njegovom glavom, ko Sančo Pansa Don Kihotu, verni saborac i najbolji drug, a sada, na ovoj, nekada zelenoj klupi, on truli.
Odbačen, zaboravljen i iskorišćen, truli.
Sam.
Zaista tužna sudbina za jednog od najboljih čuvara ljubavi.
Al eto, barem mi ostaje nada da je poginuo dok je skrivao prvi ili stoti poljubac, praćen zagrljajem i kovitlanjem kose,
kao poslednji bastion odbrane dvoje zaljubljenih od strane ljudi i vremena…
Sve drugo bi me zaista još više rastužilo.
Stevica Rajčetić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Lek
Sakupljam po podu razbijene reči. Nisam siguran da posle svega imaju šta da kažu. ali, ipak…
Zajedno, makar i u kesi za đubre, bolje izgledaju nego rasturene po hladnim pločicama, prosute kao razum po četiri strane sveta…
Čuvam ih ćutanjem, ne izgovaram ih… I čekam…
Čekam da dođeš, najzad, kao pesma kojoj baš one fale, i poređaš ih po prazninama koje bole, kao kakav lek koji tako dugo tražimo…
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
ZATVORITE PROZORE. DOLAZI OLUJA. DA VAM NE ODUVA DOM. „ Šta ti je to u tanjiru“ pitala sam ga u jednom momentu jer ni po boji ni po obliku nisam mogla da razaznam.
„ Time možeš malterisati slobodno, eto šta je “ odgovor je došao sa druge strane .
„ Predji mu sa desne kad ga pitaš na levo ništa ne čuje“ – dodaje mladić, naslonjen na zid kantine u kojoj se nalazi nekoliko školskih klupa i lesonit ploče na podu. Crveno – sive, malo obijene.
Mešavina mirisa ustajale hrane i masnih krpa kojima se brišu stolovi me tera ka prozoru. Muka mi je. A sramota me da to vide. Jer to je njihova kuća.
„ Od kad ne čuješ“ , pitam malo glasnije. „ Od kad je granata zveknula direkt u učionicu. Lepo sam rek’o da se u crkvu sakrijemo to garant neće gadjati.“ „ Pa jel ostala crkva? „ pitam. „ Nije“ i ode polakao prema svojoj kući, koja se formalno zove kontejner.
Kutije UNHCR-a je stavio na stolicu. Bez reči razmešta stolove po kantini. Slaže ih u jedan niz, tražeći najbolji položaj za svaki kako bi dobio nekakvu vijugavu putanju, za koju samo on zna kako treba da izgleda.
Otvara prvu kutiju i sa oprezom i nežno, obema rukama, kao da drži golubicu , polako, da slučajno ne stisne previše, i da mu ne pobegne, dok spušta na unapred odredjeno mesto na stolu kaže: „ Ovo je bila moja kuća“ .
Redja oko kuće i štalu, stoku, ogradu. Zatim stričevu kuću. Očas su se sva četiri stola napunila. Tu je i škola i crkva. Na crkvi i zvonik a ispred škole košarkaški teren. I sve od papira. Neki je čist, beo, neki na kvadratiće, kako je kad imao. Izrezani prozori, samo ivice bojene flomasterom, tamo gde bi drvena okna stajala. Ivice precizno spajane, gotovo d se ne vidi gde je lepljeno a gde savijeno. Malo crvenog flomastera i kuće imaju i crep.
Crkvu je fascinantno napravio. Zvono koje se blago klati u zvoniku. Sve od papira iz svezaka. Davala mu deca, kaže a posle čuli ljudi da pravi svoje selo od papira pa mu sami donosili.
Šetamo oko stolova. Priča mi o selu. Ko je gde živeo, kako se sa bratom igrao skrivalice. I kako se kasnije isto igrao skrivalice u učionici svoje osnovne škole, gde je i udarila granata, pa od tada ne čuje na levu stranu.
Prekida nas lupa manjerki, tetkice skupljaju sudove po kantini. Otvorile sva vrata i prozore, „da vam izluftiramo malo“, kažu.
„Neće ovaj smrad napolje, džaba“ kaže sedamnaestogodišnjak, koji se pomerio sa zida samo toliko da zadigne majicu. Ožiljci od levog ramena koso na dole po celom torzu i stomaku. Rafal. Čudo da je živ. Brat i Tata nisu.
Promaja se uvukla u papirno selo. Stričeva kuća ode malo napred. Jednu po jednu, stavlja u kutije humanitarne pomoći. Celo selo stane u jednu kutiju.
Sklonio je sve. Da mu slučajno promaja ne oduva selo. Kad mu je već OLUJA odnela ceo život.
Priču o ovom mladiću snimala sam 1996. Tada je imao 27 godina. Na traktorima je došao sa delom porodice i smešten je u izbeglički centar.
U tom trenutku nije znao gde mu je ostatak porodice.
Pošteno smo se isplakali kad smo seli u kombi.Tatjana Vojtehovski
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Rale Milenković: Možeš da pucaš sebi u m..., ali to neće promeniti društvo Dao bih sva pozorišta i bolnice za dobar sistem školstva, ne mora čovek da bude Čomski da bi ukapirao da, kad ti ne znaš, ja tobom lakše manipulišem, kaže u intervjuu za mojnovisad.com jedan od najpoštovanijih dramskih umetnika u Srbiji ...
Radoslav Rale Milenković iza sebe ima ravno 91 pozorišnu režiju, kao i ogroman broj odigranih pozorišnih, filmskih i televizijskih uloga, što ga čini jednim od najplodnijih stvaralaca na ovim prostorima. Rođen je 1958. godine u Novom Sadu, gde je završio glumu na Akademiji umetnosti u klasi profesora Branka Pleše, a pozorišnu i radio režiju diplomirao je u klasi profesora Dejana Mijača, na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Od tih pa do današnjih dana, njegova karijera je izrasla u jedan od najimpresivnijih ovdašnjih glumačko-rediteljskih životopisa, koji je od pre nekoliko dana obogaćen i predstavom "Ivona, burgundska kneginja", rađenom po tekstu Vitolda Gombroviča, a koja je svoju premijeru imala 23. marta u Srpskom narodnom pozorištu. Na početku razgovora za portal mojnovisad.com sa Raletom Milenkovićem govorimo upravo o već "slegnutim" utiscima sa premijere, o zadovoljstvima, ali i nezadovoljstvima koja je ta priča sa sobom donela...
- Premijera je prošla odlično. Mislim da je to ogroman posao i stvarno sam zahvalan slučaju da sam uopšte mogao da radim takvu i toliku predstavu. Ono što mi kvari radost jeste to što mi nismo završili tu predstavu onako kako smo hteli. Mi smo izveli premijeru koja je za mene bila dan pred tehničku probu. Zahvaljujući nebrizi kuće, sve smo radili na preskok, stihijski... Imamo mi kobajagi i svetlo, i kobajagi scenografiju, i kobajagi predstavu, i kuća je, kobajagi, završila predstavu. Kuća nije završila predstavu, i u tom smislu ja sam apsolutno nezadovoljan. Mislim da je to jedan ozbiljan problem.
Reč je o jako zahtevnoj predstavi, koja je upravo stoga izuzetno retko izvođena. Mislite li da bi njena realizacija negde drugde bila jednostavnija, budući da imate dosta međunarodnog iskustva?
- Bilo bi sigurno drugačije. U Mađarskoj bi bilo drugačije, bilo bi bez stresa, imali bismo vremena da završimo posao do kraja. Ovako imamo predstavu koja je prikazana, ali nije završena. Ali šta da se radi. To je očigledno pitanje toga šta je kome važno. To je pitanje i ukusa, i toga kako ko od nas gleda na pozorište. Reč je zapravo o tome koliko neko poštuje tuđ rad. I o tome koliko neko zna o pozorištu i o tome kako se predstave prave.
Jedna od najčešćih vaših izjava koja je prenošena neposredno pred premijeru bila je da je reč o predstavi koja govori "o malom čoveku u sudaru sa svemoćnom vlašću" i o bezizlazu u kom se taj mali čovek nalazi. Gde je taj "mali čovek" kada se transponuje iz predstave u realnost koju živimo?
- Taj čovek je uvek u bezizlazu. U svakoj epohi, u svakoj vlasti. Nema velike razlike između Engleske 15. veka i klanice Ričarda i Henrija i nekakve, kobajagi, demokratije u nekakvim, kobajagi, državama. Prema tome, to je pitanje pozicije i prirode vlasti, njene suštine, njene stalne potrebe da se bezgranično širi. A može da se širi samo na račun običnog sveta. Međutim, ono što je važnije to je taj istorijski tok i nauk, to jest da je u svim vremenima isto. Svi stradaju. Čim je vlast upletena u nešto, a upletena je u sve, stradanje je neminovno. To nam je usud i prokletstvo. Ne postoji ta zemlja utopija u kojoj je sve prema potrebama i mogućnostima i u kojoj postoji nekakva harmonija. Sve što se dešava među ljudima je to da svako uvek dobija nešto nauštrb drugog. Možda u nekom manastiru neki monah ima neki svoj mir i svoju zaštićenost, ali i on je tamo radi kajanja i radi svoje vere, a ne radi toga što je on društveno upotrebljiv. Ti možeš da odeš u pustinju, ili da se ubiješ, da pucaš sebi u muda, šta god da izmisliš, ali to neće poremetiti ustaljenu šemu po kojoj se događa društveni život.
A šta je to što ostaje "malom čoveku" usred tog bezizlaza? Jedna Gombrovičeva rečenica iz teksta po kom je rađena predstava veli: "Naša epoha je suviše pronicljiva, smokvino lišće je sve pouvenulo. Ništa nam ne preostaje, sem iskrenosti." Zašto se, ipak, svi, pa čak i taj "mali čovek" toliko uporno boje upravo te iskrenosti?
- Ljudi se boje za život, da ne izgube ono što im je najvrednije, boje se mogućih posledica. Neko funkcioniše tako da svoj opstanak pronalazi u ćutanju, uzmicanju, nekome strah omogućava da bude iskren. Ali mnogo važnije od toga je da, ako se i bojimo, da se iskreno bojimo. Najvažnije je zapravo da ne lažemo. Mislim da je laž zapravo osnovni problem. Kad laž postane sredstvo opstanka, onda je to kraj, onda je taj opstanak bezvredan. To više sad nije pitanje kako da živimo u određenim okolnostima, nego zašto uopšte živiš u određenim okolnostima, zašto uopšte postojiš, šta si radio ceo svoj život, ako si lagao? Svi pravimo svoje izbore. Na kraju krajeva, i politika, i svi drugi, mogu da nam urade sve što im dozvolimo, ako se mi pravimo ludi. Ako ti ideš da radiš nešto što prezireš, ili što je nečasno, nije opravdanje "radio sam da bih imao da jedem". Imaš izbora, možeš da ne jedeš.
Ali je činjenica da su ljudi generalno uplašeni, kako ovde, tako i u Americi, i u Iraku, i bilo gde...
- Svakako. Strah je jedna od osnovnih poluga svake vlasti. Strah za radno mesto, strah za život, strah za sve...
Zanimljiv je jedan momenat koji stoji u vašoj biografiji i nekako "odudara" od onog zvaničnog dela, a čini se da je upravo taj momenat najnaglašeniji. Naime, tamo ste o sebi napisali: "Ljubin i Đorđev sin, Arsenijev i Natalijin otac." Da li je možda upravo u tome izlaz iz onog bezizlaza, to jest u korenima i u "malim" životima koji nam preostaju kao jedini prostor za moguću sreću?
- Da, apsolutno. Sve drugo su samo razne igre, prividi, taštine, sujete, ambicije... Ali, u samoj suštini, mi smo svi ili potomci ili preci, ili, neko vreme, i jedno i drugo. I u tom smislu smo samo delić nekog kontinuiteta, ako uopšte tog kontinuiteta ima. Ali potreba da osvetlamo obraz precima i potreba da svoju decu naučimo osnovnim vrednostima, na tome u stvari počiva naša snaga. Dokle god to imamo, dokle god iza sebe imamo jasno šta smo i odakle smo, i dokle god ispred sebe gledamo svoju decu koja bi trebalo da budu ne bolja od nas, nego da budu ono što je suštinski ljudsko, dotle još ima neke šanse za sistem vrednosti, makar on bio samo u okviru porodice. Ali, tako isto bi trebalo i ovo društvo da zna odakle je, odakle potiče i kuda bi htelo. Međutim, ono što se dešava je trenutna pohlepa, vlastohleplje, gramzivost, sebičnost, bezdušnost, bezosećajnost, jer tako se bolje pravi profit.
Koliko je, generalno, društvo svesno tog aktuelnog trenutka, koliko mari za njega, koliko mu je stalo do čoveka i koliko je samom čoveku stalo do samog sebe?
- Mislim da pre treba postaviti pitanje da li smo mi uopšte društvo, da li smo mi uopšte država. Mislim da smo pre, jednostavno, neka zemlja. Društvo nije društvo, već je samo narod. Neki narod koji ima zemlju, a još uvek smo daleko od društva koje ima svoju državu.
Da li, generalno, kao narod, zaslužujemo da budemo tu gde jesmo? Kad vas to pitam, mislim pre svega na tu činjenicu da u Srbiji postoji ogroman broj nepismenih, neobrazovanih, učaurenih u rđavu "izvesnost", nespremnih da išta u sebi i oko sebe promene.
- Odgovornost je na onima koji bi narod trebalo da opismene. U svetu su takođe jednom bili nepismeni, ali su se opismenili. Ne mora čovek da bude Noam Čomski, da bi ukapirao da, kad ti ne znaš, ja tobom lakše manipulišem. Kad ne znaš da čitaš, ja mogu da te lažem šta tu piše. Ja bih dao sva pozorišta za neki dobar sistem školovanja, koji bi, recimo, obećao, a da mu poverujem, da će te škole za 20 godina napraviti od naše dece neke pismene, misleće, slobodne ljude. Jer tebi hrabrost počiva na znanju, na samouverenosti, na tome da veruješ u istinu nečega. Sve, ali zaista sve bih dao za dobre škole. Možda je užasno ovo što ću reći, ali i bolnice bih dao. Ima uvek tih trava, korenčića, vračeva, šamana. Ali znanje se ne može dobiti bez škole. Zamisli kad bi ovde svi bili pismeni, zamisli kad bi svi čitali, zamisli kad bi u Africi svi imali vodu, kako bi svet bio lepši i drugačiji, kako bi lepši bio ovaj naš razgovor...
A gde vidite kulturu u tom našem takozvanom "sistemu"?
- Koliko god ovo bilo ponavljano i izvikano, ali postotak za kulturu u budžetu govori sve. Znači, kad je jedan ili ispod jedan odsto, o čemu mi tu pričamo? Ne možemo da idemo pa da otimamo. Država procenjuje koliko joj kultura vredi i znači.
Koliko je realna ta priča da nema para, a koliko je reč o krivo posloženim prioritetima? Zar je moguće da se, recimo, za maketu nekog "grada na vodi" izdvoji više novca no što se u kulturu slije za ko zna koji period?
- Problem je što je izbor ta maketa grada na vodi. Novom Sadu nedostaje, za početak, deset pozorišta, hitno, urgentno! Novi Sad je deset ili dvadeset puta veći nego kad je osnovano Srpsko narodno pozorište, a nema deset ili dvadeset pozorišta. I sve institucije su nam potrebne. Mi smo država koja petnaest godina nema Narodni muzej. On stoji tamo na trgu, u nekim skelama, nekim reklamama, sad kao neki sat odbrojava do otvaranja, a otvaranje će biti kad zamene prozore.
Mislite li da se visoka kultura guši ciljano, ili je opet reč o nečijem neznanju i nekompetentnosti?
- Mislim da ti ljudi koji odlučuju o tome, odlučuju iz svog ukusa i svoje "lektire". To su ljudi koji odlučuju da je važnije da daš 50.000 evra za Cecin koncert, nego da za taj novac opismeniš ljude. Deset pozorišta koja sam pomenuo, to je jako mala investicija, a korist je nemerljiva. Ne mislim da ima nekog predumišljaja protiv kulture, stvar je samo u jednom neukusu i neznanju. Ti si možda čuo za Mocarta, Betovena, Vivaldija, pa ih pominješ, ko ovi naši jadnici, ali ne možeš znati ako nisi slušao, ako nisi čitao, ako nisi učio.
Ali može da vas inspiriše da napišete govor...
- Da, da, ali to koristiš tako jadno, da bi me impresionirao. Možeš da impresioniraš nepismenog. Ali kad bi svi ljudi bili pismeni, malo bi ih teže impresionirao svojim suštinskim neznanjem. Iskreno, neću da bude ništa lično, mene je baš briga za njih. Ali pogledajte ko nam vodi državu poslednjih petnaest, dvadeset godina, ko su ti ljudi... Moja mama ima jednu divnu, narodsku rečenicu koju mi je ponavljala još dok sam bio dete i koje se ja često setim, a to je: čega se pametan stidi, time se budala ponosi. I to je naša situacija. Ovde ljudi, kad ih neko postavi za direktore, misle da to znaju da rade. Otkud ti pravo da misliš da nešto znaš, samo zato što te partija negde postavila? Ali oni to misle i piče samouvereno. Zato što je ovo, ipak, zemlja, u kojoj nema posledica. Ni za loše, ni za dobro. Posledice ne postoje. I ne zna se šta je strašnije. To što ne snosiš posledice za loše koje si uradio, ili to što si genijalan, a nikad ne dobiješ stipendiju. Ne znam šta da kažem. Tužno. Tužna zemlja.
Da se vratimo malo na vašu ličnu priču. Bavite se glumom, režijom, čak ste i dve knjige poezije napisali, ne znam, možda još uvek pišete...
- Pišem i dalje, ali izbegavam da objavim, sad sam malo pametniji.
A gluma i režija. Gde se više vidite, gde ste više svoji?
- Nemam ja to da nešto više volim, ili da me nešto više ispunjava od onog drugog. Za mene je i jedno i drugo pravljenje pozorišta. Da li kao reditelj ili kao glumac, to je pitanje zanata, tehnologije, nekih načina na koje stižeš do svog rezultata. Sve sam to ja, to je moj život.
A što se tiče medija kroz koje delujete, gde se najviše nalazite u tom trouglu pozorište-film-televizija?
- I to je maltene isto. I kao glumac i kao reditelj si biran, neko te pozove da negde igraš ili da nešto režiraš. Izazovno je i jedno, i drugo, i treće. U suštini, radiš jedno isto, iako je drugačije, ali svuda tragaš za nekom dubinom, za suštinom, za sobom, a samo taj način na koji to postižeš, ili češće ne postižeš, zavisi od medija.
Kako vam, iz perspektive glumca, izgleda to kada neko mora da prihvati ulogu iza koje apsolutno ne stoji? Možda ste i sami nekada bili na to prinuđeni, ali verujem da, pre svega među mlađim glumcima, ima mnogo onih koji su uistinu dobri, a koji su na neki način primorani da prihvataju uloge u, recimo, najjadnijim TV serijama, samo zato što znaju da će od toga mesec, dva ili tri moći da prežive?
- To je đavolja rabota, zato što si prosto prinuđen da živiš od toga. Kod nas se radi jako malo i malo ko ima poziciju da bira. Igrao sam i ja u slabim predstavama i u slabim filmovima, ali sam dosta toga i odbio. Ne možeš da igraš uvek u klasicima, istina. Ali bilo je slučajeva kada sam odbio, zato što nisam video nikakvog smisla, osim nekog pukog predumišljaja da se jeftino i banalno napravi nešto što će dobro proći. To je uvek problem interpretatora. Da li ćeš ti, kad završiš muzičku akademiju, ceo život da sviraš u kafani, ili na ne znam kakvom konzervatorijumu, tu je pitanje na koji način ti možeš da opstaneš i na koji način možeš da obezbediš egzistenciju sebi i svojoj porodici. Ali to je lična stvar. Čovek mora da zna šta treba, a šta ne treba da radi. A kad se nečega prihvati, onda nema alibija.
Opet ona iskrenost s početka.
- Da. Ako čovek zna zašto nešto radi, onda on nema nikakav problem.
U čemu je vaša satisfakcija od bavljenja ovim poslom?
- Nema satisfakcije. Svaki je posao uzaludan. I naš je život uzaludan. Pitanje je samo šta nam se dešava, počev od onog trenutka dok nas mame rađaju, raskrečene nad grobom.
Šta vas još uvek drži u tome što radite i sprečava vas da puknete i odete.
- Gde da odem?
Bilo gde, ne znam, gde ljudi već odlaze...
- Nemam nameru da odem. Ja živim u onome što je moj život. Meni ne treba druga geografija, niti mi treba metro, da bih se osećao vredan kao ljudsko biće. Mogućnost da još uvek svoju ljudskost pronađeš i da je podeliš sa nekim, to je ono od čega možda ništa više i veće ne postoji. Možda to više, ukoliko ga tražimo i očekujemo, pripada samo taštini i gordosti, oholosti. Meni je dovoljno to da se sa svojom decom, sa svojim bližnjima, sa svojim prijateljima, osećam kao čovek. Kako kaže Hamlet, "mogu biti zatvoren u orahovu ljusku, pa se osećati gospodarem beskrajnog prostranstva". Kako god da je okolo, u meni je beskraj. Ne bih da gledam spolja, i ne mislim da je to narcizam. Ali, zaista, ja sam srećan čovek.Sa Radoslavom Milenkovićem razgovarao Duško Domanović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Kavaljer
Bezbrižno je pustio osmeh da se prilepi za njeno oko.
Trepnula je, skoro neprimetno, trajalo je manje od milisekunde, ali uhvatio je taj trenutak. Oboje su, kao da se to nikada nije ni dogodilo, nastavili da igraju svoje uloge. Ona je proučavala jelovnik, a on je čekao porudžbinu sa čisto belim ubrusom prebačenim preko podlaktice…
Bilo je sasvim jasno da svemir neće početi da brekće i zastajkuje zbog sudara njihovih beznačajnih svetova…
Uostalom, ona će samo reda radi naručiti tost i sok od jabuke. Ništa od toga neće ni okusiti. Užurbano će popraviti šminku, prsnuti ovlaš po sebi laku dozu parfema i otići…
A on…
Pa, zadržaće se u raspremanju njenog stola duže nego što je red. Prepoznaće miris koji je ostavila za sobom.
I platiće račun, na kraju. Kao pravi kavaljer…
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
O DEČAKU...
Мали дечак је хтео да упозна Бога.
Знао је да је дугачак пут до места где Бог живи, тако да је узео сендвиче и сок и кренуо на пут…
Када је прешао неколико улица угледао је старца. Старац је седео у парку и хранио голубове.
Дечак је сео поред њега и отворио своју торбу. Хтео је да попије гутљај сока кад… погледа старца, учини му се да је гладан, па му понуди сендвич.
Старац је захвално прихватио и насмешио се дечаку. Његов је осмех био тако мио и топао да је дечак пожелео да га опет види па му понуди и гутљај сока.
Старац му се поново топло насмеши. Дечак је био одушевљен. Седели су један поред другог цело поподне, јели и смешили се, а нису изговорили ни једну реч.
Пао је мрак. Дечак примети како је уморан и устаде да крене кући, али након пар учињених корака окрену се, притрча старцу и загрли га. Старац му упути највећи, најлепши и најтоплији осмех до тад.
Мало касније, када је дечак отворио врата свога дома, мајка се изненади срећом на његовом лицу. Питала га је: „Шта си то радио данас па си тако срећан?“
Одговорио је: „Ја сам данас ручао са Богом!“ Пре него што је мајка изустила реч, додао је:“ Знаш шта? Бог има најлепши осмех који сам икада видео!“
У исто време старац, озареног лица, вратио се кући. Његов син је био запрепашћен блаженством којим му је зрачило лице и упита га: „ Тата, шта ти се то десило данас што те је учинило тако срећним?“
Одговорио је: „Јео сам сендвич у парку, са Богом!“ Пре него што син било шта рече, додао је: „Знаш, Бог је много млађи него што сам очекивао!“
Пречесто потцењујемо значај додира, осмеха, лепих речи, уха које зна да слуша, малених знакова пажње, свега што може да нам промени живот.
Неки људи улазе у наш живот са разлогом, неки у одређеном периоду, а неки ће бити са нама до краја.
Загрлимо их све !!!
ps preuzeto sa FB strane radio emisije "Buđenje"
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Sumoran dan
Nedostaje mi ta jedna reč. Ona koju utisneš na papir i ona se rastoči u priču. Tako sada ne mogu da se izborim sa svim tim. Taj nokdaun u koji me je bacio sumoran dan svojim ’’ničim’’ koje mi je podmetnuo u još jedno parče trajanja. Na kraju me je dokrajčilo veče. A valja tek ući u noć.
Tja…
Ne vredi… Nedostaje mi ta reč. Ona koja liči na zrno iz koga već nešto izraste. Bilo šta, nešto… Zrno nikad ne liči na biljku, ali izraste u nju. Ovako nema šta iz čega da izraste. Nema šta da pusti korene u ovu belinu koja mi se podsmeva učestaloću od (valjda) 70 MHz.
Takav je čitav dan koji se isprazno vukao po meni. Natovario mi na ledja celo sivo nebo koje sam na kraju jedva istovario za brdo. A onda veče… Okačilo mi bledunjavi mesec, kao bukagije, da ga kotrljam po ovom mraku do jutra…
Da mi je bar da napipam tu reč… Ona bi za sobom dovela još neku, rašćeretale bi se, umnožile, pričale… Priču… I odmah bi sve bilo podnošljivije.
Ovako, ništa
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Suncokreti (u tvojoj glavi)
Leto se umorilo od peščanih kula,
i nehajnim trzajem male pedoline
po retuširanom moru, prezrelo kalendar…
vreme je dobilo zube,
po milimetar za svaki dan –
ti već ispijaš čaj u poznatom kafeu
dok klinci na sankama raznose decembar,
a u tebi, i dalje, talasi se ljube
i jednoj šetnji po plaži još ne vidiš kraj…
neko je postao sunce što zavodi
suncokrete u tvojoj glavi,
i umotao leto u šal.
..
..
Darko Stanković
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 5 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
