|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Problem
Poneki prepoznaju svoje stanje, ali umesto da porade na sebi, da pomognu sebi,
idu okolo i upiru prstom na svaki obris i trag sebi sličnog mraka u drugima.
Tako se valjda osećaju bolje?
Kada priznaju nešto o sebi, kada iznesu deo svoje tame i pruže je na dlanovima, to ne rade, jer se kaju,
niti jer ih oslobađa, već da bi okolina imala bolje mišljenje o njima.
Ono mišljenje koje imaju sami o sebi. Nije to pravo priznanje. Pravo priznanje je - imam problem i ja sam problem.
Tek kad ujedu, kad obeleže svojim otrovom pojave iz sveta, javljaju im se u svesti iskrivljene i nagrizle predstave o svetu oko sebe.
Tek onda im izranjaju oblici iz tog mraka.
Čak i kada govore o nekom nasilju, o nepravdi prema sebi, govore nasiljem.
Slično je i sa sarkazmom.
Za sarkazam treba biti inteligentan, ali on ne ide bez izujedane duše.
Duše na oprezu.
Duše u grču.
I dalje, pravo je pitanje - da li je veći problem, što glup ne razume sarkazam ili što je (pojedinom)
sarkastičnom potrebno da izujeda rečima glupljeg (time i na neki način slabijeg od sebe)?
I to, što mu je potrebno da oseća nekog kao - glupljeg?
Sve je više nasilja rečima.
Ako se ne slažeš s nečijim mišljenjem, umesto kontraargumenata, eto frustracije, agresije.
To je nasilništvo.
To je jednako pesnici u lice.
Čitave horde šetaju gradom i pesniče nedužne ljude rečima.
Možda ne (više) o temi o kojoj sam upravo govorio, ali čovek sam, te zbog nečeg mora biti da:
Imam problem i ja sam problem.
Ratko Petrović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Gospodjice
Gospodjice draga, stanite za tren kad vas molim, moram nešto važno da vam kažem, zaljubljen sam u vas i mislim da vas volim!
Nemojte mi se smejati, ozbiljan sam vrlo, od straha i treme, steglo mi se grlo.
Srce jače lupa, obrazi mi crvene, a noge ni ne osećam, ko da su drvene.
Uplašen sam priznajem, al' morao sam da vam dam do znanja, da o vama slatka gospodjice, jedan dečak sanja!
Igor Čobanović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
FRIZERKA
Moj razroki komšija Stole uvek je govorio da je frizerka bolja od žene.
Ona tebi ustupa stolicu, uvek želi da priča sa tobom i ne krije da ti radi o glavi.
U slučaju komšije Stoleta to se pokazalo tačnim. Promenio je tri žene za svog života ali frizerku Cacu nikad. Kada je umro, jednog pijanog januara, zvali su upravo nju da ga uredi za pogreb. Kada je završila rekla mu je po navici - Ko lutkica ste! I nemojte do sledećeg šišanja da čekate dva meseca!
Jedan moj prijatelj je čak uspeo da oženi svoju frizerku. Realno to se očekivalo jer je ona bila jedina žena sa kojom bi pričao duže od dva minuta. Ruku na srce, moj drug je bio jako patrijahalan i presudilo je što je njegova frizerka bila nevina.
No, razveli su se već dan nakon svadbe jer mu je prve bračne noći rekla ono čuveno frizersko - Oćemo isto kao prošli put?
Ja svoju frizerku nisam birao. Tačnije, izabrao sam je izborom dela grada u kojem ću živeti. Sreća ili neka njena cinična rođaka, htela je da mi zapadne ćumez od osam kvadratnih metara. Da zlo bude veće, i ta minijatura je bila podeljena na dva dela i bila pola salon a pola ribarnica.
Jednom, dok sam čekao red za šišanje upala je tinejdžerka, verovatno godinama zagledana u ajfon i, ne podižući glavu, pitala "Ja sam došla zbog ribe", ubeđena da je pogodila vrata ribarnice. Na to joj je frizerka rekla - Ja to ćero ne šišam!
Nasmejao sam se iskrenošću kojom je to moja frizerka rekla, potpuno ne razumejući šta se desilo. I ta reakcija je u stvari siže njene čudnovate ličnosti koju znam od tad.
Bila je visoka a širokih kukova, uvek u predugačkom puloveru koji je sama isplela. Nosila je večito klompe, velike kao da je morala da ih da King Kongu da ih malo razgazi. I što je najčudnije imala je frizuru od koje se ljudima dizala kosa na glavi. Bila je nesvesna kombinacija Roberta Smita iz grupe "Kjur" i Vilija Vonke.
I pričala je. I pričala. Pa opet pričala. Činilo mi se da njen krajiški akcenat odzvanja do same reke i plaši žabe. Gde je sad Soja Jovanović pa da ovoj ženi da ulogu tetke u filmu "Zona Zamfirova", brbljive Doke?
I ona je imala svog Manču. Sina Jovana koga nikad nisam video ali sam o njemu znao sve. Koje god teme da se dohvati, završila bi sa njim. Jednom sam namerno počeo da pričam o kvatnoj mehanici a ona se nadovezala rečima - Moj Jovan nema pojma o tome... ali zato o motorima Fijata zna sve. Jednom nam se pokvari auto u Foči...
No, iako su maniri ove žene bili degutantni ne brinite. Njeno šišanje je bilo još gore. Kako god bih joj rekao da me ošiša uvek me je šišala isto. Molio sam je da me ošiša samo malo, ali je ona, verovatno plašeći se da je neću platiti, šišala mnogo više.
Zaklinjao sam se hiljadu puta da više neću ući tamo, ali naposletku ja sam muškarac.O frizuri prestajem da mislim čim zakoračim napolje iz salona. Posle mesec dana gledam samo da se rešim bede i idem gde mi je najbliže.
Pre nekoliko dana gledao sam emisiju o nestalima na Kosovu. Nije mi prijalo tako nešto ujutru pa sam skočio da promenim kanal. No, zastao sam kao opečen. U jednom kadru video sam nju. Moju frizerku. Bila je mnogo mlađa ali istog pogleda u očima. Držala je na grudima veliku, crnim uokvirenu fotografiju. Fotografiju svoga sina.
Danas sam otišao na šišanje. Ušao sam nasmejan što joj je samo pojačalo večiti osmeh.
"Ja mislila da me je omiljena mušterija zaboravila!" rekla mi je stavljajući mi crvenu maramu oko vrata kao kakvom džinovskom pioniru.
"Hoćemo kao i uvek?"
"Tako je najbolje" rekao sam.
Gledao sam u ogledalo ali nisam video sebe.
Znao sam kakvu će mi frizuru napraviti. Biće ista kao uvek.
Ista kao ona na mladiću čiju je fotografiju stiskala uz grudi u onoj emisiji.
Kakva je ova frizerka pored? - pitao je student koji je iznajmio stan pre dva dana na mom spratu
Najbolja na svetu, druže.
Najbolja.
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Samo hrabro
E moj Vladane!
Dao si mi reč gazda. Gledao si me u oči.
Pružio sam ti ruku, jer reč je reč gazda Vladane.
Gde će ti duša šumadijska?
Krvarili su neki za tu zemlju sa koje ubireš plodove. Al’ *ebe se tebi za pretke, obraz, i reč.
Snašao si se ti jer još uvek ima nas koji bi da stave so i koru hleba na sto za svoje sinove i kćeri.
Propinji se, kočeperi, trljaj šake…
Sve se na tvoje ime knjiži u nekim katastarskim mapama, al’ odavno sam ja naučio da se najviše strada od naših.
Puno je pognutih glava. Previše ih je gazda Vladane…
Niko da ustane, da ti priđe i pita te da li je on tvoj rob, ili rob robova?
To je karta na koju ti igraš.
Gubljenje volje za otporom koji satireš u korenu vređanjem i ponižavanjem, tretirajući ljude gore od stoke.
Nadaš se da će sve otići u zaborav jer smo raštrkani po ovoj tužnoj zemlji.
Da smo izolovani i otuđeni.
Da nismo u mogućnosti da se sastanemo, potvrdimo i posvedoćimo bilo čiju od naših neverovatnih najamničkih sudbina.
A ne znaš da to prerasta u melanholiju za onim ljudskim i čestitim u čoveku. Zajebo si se s’ procenom gazda.
Prošlo je vreme kad pored kuće “begova” nisam smeo da prođem na konju. A bilo je, ili da sjašem il da mi skinu glavu.
Vidiš, ne plašim se ja tebe.
Otrgo sam svoju stranicu iz te tvoje priče. Povuko nogu…
Kažeš, vidiš da nosim brojanicu. Nosim je. A ti?
Šta ti brojiš gazda Vladane?
Umorne avetinjske likove čije se kratkoročne iscrpljene uloge ponekad spomenu između redova tvojih špalira?
Kažeš, ne vidi im se kraj, a zaboravio si da je najveći daljinomer čovek od nečoveka.
Uostalom, sam si reko: „Nisam vas ja zvao s’ kićen k***c da dođete kod mene“. Bravo! Al’ okliznuo si se još na startu gazda.
I nemoj da mi citiraš Bibliju.
Nemoj.
Pozovi oca svog i njemu se pohvali dokle si stig’o jer ono što je od njegovih pretka ostalo dovelo te je dovde
– a ono što si ti sada neda ti da se vratiš.
Ne valja ti rabota Vladane.
Vidim, upleten si u mrežu kojoj se ne vidi kraj.
*ebi ga, sad je kasno… „Zvuk tišine“ je razbijen.
Wojciech
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Jasno je
Krenu neke struje od malog prsta uz šaku, na gore… Pa me drmaju kroz podlaktice sve do lakata! Uh! U trenutku se zabrinem, ne znam šta je…
Onda nastave… Penju se uz nadlaktice, tu sam već ukočen, pa kad zaviju iza ramena i krenu ka kičmi, tad mi je već jasno da nemam gde.
Nemam vremena ni za misao više, jer se te struje takvom silinom spoje u nekom od vratnih pršljenova da se kapci više ne zatvaraju.
Kad grune neka implozija, eksplozija, šta li je, pa samo od jednom, istovremeno, struja krene niz kičmu ka dole i uz kičmu ka glavi, onda više ništa ne znam.
U glavi lom! Kao da je mozak pur pena, pa naraste brzo i tresne o kosti lobanje… Mislim da bi izleteo napolje da može.
A u telu, preko kičme, struja ih taknula pa svaki mišić se drma, trese, poskakuje…
Čini mi se, da imaju noge, ti mišići bi pali na kolena odmah.
Organi kao da menjaju frekvenciju na kojoj vibriraju, sa kiloherca skočiše na megaherce…
A oči…
Oči samo upijaju i ne trepću…
Ne rade za telo, otkazale poslušnost.
Gledaju, ne mrdaju, fiksiraju…
Rade za dušu.
I tad mi je jasno da mi se sviđa.
Mister Minister
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
SVI MI SMO ŽRTVE GENOCIDA…Živimo u svetu paradoksa… Paradoksa i licemerja…
Sredstva masovnih komunikacija vladaju nama…
Menjaju naše sećanje,mišljenje,ponašanje…
Unose u naš život nemir,menjaju nam pravila,stavove,umove…
Toliko alata za komunikaciju a mi sve gluvlji i nemiji…
Da li se to samo pravimo da ne čujemo i ne vidimo?
Da li smo zaista gluvi i ne znamo da kažemo?
Da li osećamo istinu a bojimo se?
Licemerje i strah svuda oko nas…
Žrtve se koriste za postizanje svojih politčkih ciljeva.
Zar najveće svetske ubice mogu biti najveći prijatelji?
Oni koji su odgovrni ,koji su izazvali i oni koji su zatvarali svoja vrata juče ,kao i danas…
Zar mogu sutra biti najveći prijatelji ? Juče su stavljali ograde i kapije,danas grade zidove..
Sutra će da drže licemerne govore…
Licemeri kojima ljudska bol i patnja ništa ne znače.
No, oni imaju politički cilj…
No, oni imaju svoju interesnu sferu.
Onima u skupim odelima neznače ništa ni žrtve ,ni živi…
Ja sam laik,moram to da naglasim da me neki ne bi kritikovali i pametovali mi…
Ja iznosim samo svoja lična zapažanja i svoje emocije.
Ne pripadam nikome ,ni jednoj političkoj grupi…
Ja sam samo svoja i ovo je samo moje mišljenje.
Ako pročitate definicuju Genocida ,možda shvatite da se genocid vrši nad svima nama…
Evo linka: http://www.preventgenocide.org/ba/pravn ... nocida.htm
Naravno,opet kažem,to je samo moj zaključak.
Niko od nas malehih nije želeo rat ,nasilje ,smrt svog komšije…
Oni su to izazvali…
Plašim se da opet isto pokušavaju…
Oni se igraju sa našim emocijama…
Šire glas mržnje…
Niko ko širi glas mržnje i osuđuje kompletan narod za mene nije dobar čovek…
Jer nisam ja ništa izazvala i nisam ja nikoga ubila..
Ni moje dete ,ni vi ,ni vaše dete…
Pojedinci su odgovorni…
Uvek su pojedinci odgovorni…
Najviše baš oni u skupim odelima…
Možda sam ja ponekad previše emotivna i nerealna…
Engleska, Holandija, Francuska, I Amerika su za mene najveći zločinci u istoriji…
Na žalost nisu jedini …Ima ih još…
Oni koji su ubili milione ljudi kroz istoriju ,porobili ,oterali iz svojih domova ,kako oni mogu biti mirotvorci?
To pitanje mene muči…
Oni koji su stvorili toliko žrtvi ,kako oni mogu da saosećaju sa nečijom patnjom?
Oni koji uvek imaju izgovor da bace bombu na nekoga ,kako mogu bilo šta i bilo koga da razumeju i da saosećaju?
Kako oni mogu da budu prijatelji?
Svi oni se samo igraju i manipulišu našim emocijama…
Oni nikada ne mogu da budu pravedni!
Ali zato mi koji osećamo,nemojmo se bojati da vidimo istinu….
Zato mi koji vidimo ,pustimo svoj glas…
Žrtva je žrtva…
I žrtvi ima na sve strane…
Žrtve su i živi!
Žrtve smo svi mi…
Tek igračke i inustrument u rukama onih sa skupim odelima…
Mi ovde živimo !
Oni su došli ,sa napisanim govorom ,spustili pogled na svoj papirić,pročitali ,zgužvali taj papir i otišli…
I već nas zaboravili…
Zajedno sa zgužvanim papirom ,zgužvano je i sećanje na žrvtve ,na sve nas…
Njima je sve tek igrarija i manipulacija za postizanje svojih ciljeva.
Njima žrtve nisu važne ,kao ni tuga i bol majki ,očeva ,dece…
Danas svi ti koj su veliki prijatelji žrtava,opet zatvaraju svoja vrata nekim žrtvama.
Grade zidove ,okreću leđa i žmure..
Srbija je puna azilanata , koje licemerna Evropa ne prima…
Sutra će ti isti licemeri držati govore i saosećati sa njima.
I ja sam njihova žrtva! Njihove žrtve su i svi naši živi prijatelji iz Bosne ,Hrvatske,Makedonije…. !
Molim vas,ne nasedajte…
Mislite svojom glavom…
Nije ovo takmičenje i igranje :“Ko ima više žrtvi?“
Moramo naučiti da se poštujemo…
Da poštujemo svaku žrtvu…
Da poštujemo svako živo biće…
Moramo naučiti da čitamo između redova.
Moramo već jednom shvatiti da njih nije briga dal smo mi Pravoslavni, Muslimani,Katolici..
Dal smo Hrvati ,Srbi , Bošnjaci ,Pigmeji….
Njima je samo bitno da postignu svoj cilj!
I čujte sada ovo : Ja sam Pravoslavna srpkinja,rođena u Srbiji i Beogradu I živim ovde!
Ja volim svoj narod i svoju zemlju!
Ja mogu da kritikujem svoju zemlju i narod !
Ja mogu da kažem glasno: „I Srbija je žrtva i ima žrtve! I to se ne sme više ignorisati! “
Jer tek kada to kažemo i kada prvo volimo sebe i svoj narod ,mi ćemo moći da volimo i naše komšije ,
prijatelje I tek tada mi ćemo moći da saosećamo sa njihovim bolom i njihovim žrtvama …
Tek kada naučimo da poštujemo sebe ,moćićemo da poštujemo i druge!
Sve drugo je licemerno !
Licemerno je veličati samo svoje ili samo tuđe žrtve.
Žrtva je žrtva!
Neću da omalovažavm ničije žrtve a svoje da veličam!
Neću da omalovažavam svoje žrtve a tuđe da veličam!
Budite pošteni , budite pravedni!
Nije život igra !
Ni jedan život nije igračka i ne sme biti igračka u rukama onih sa skupim odelima!
Verujem da će me pravi ,razumni ljudi razumeti.
Verujem da će pravi ljudi shvatiti poentu mog pisanja!
Ovo nije glas mržnje!
Ovo je glas mira!
Ne smemo dozvoliti da nam ponovo urade isto..
A miriše mi na to!!! Zoja
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
SREĆA U DLANU
Ona odavno ne veruje u čuda
kada gleda filmove diskutuje o budžetu
traži falševe u morskim pesmama
a kada u ponoć pogleda u vedro nebo i zvezde
opsuje bogu mater što je onolike pare bacila na čizme
a dolazi leto
Čarobnim štapićima ona čačka zube
smatra Gandalfa pritajenim pedofilom
i dok koračamo pored reke koja nosi gume i leševe životinja
ona mi ne veruje da sam bio kod gatare
i da mi je u dlanu videla sreću
i to ne samo u jednom već u oba
"Da se kladimo" - provociram je
"Da ćeš čak i ti uspeti da vidiš sreću u mojim dlanovima?
Odmah i sad!"
Ona klima glavom, prekršta ruke i oštri oči na tocilu svojih izgubljenih rajeva
spremna da uništi sve što uradim
"Hoćeš da vidiš sreću u mojim dlanovima?"
kažem joj, prilazim i stavljam joj šake na lice
i nakon trenutka večnosti
njene usne se lagano otvaraju
na svojem pulsu osećam njen doboš u vratu
i njena glava se opušta i klone
kao Maratonac koji je najzad doneo dobru vest
I tu je, moja sreća u mojim dlanovima
puštam je da se ogleda u mojim očima
i kaže samoj sebi - Hej! Pa gde si ti? Dugo te nisam videla....
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Pesma koja nije pesma
Usuđujem se da kažem - mislim da više ne umem pisati pesme,
kao da nikada ranije nisam
kao da više nikada ni neću
na neobjašnjiv način nekako reči beže iz mene,
isparavaju, cure,
kroz neke nepoznate rupe nestaju u nepovrat
ostavljajući me tako ćutljivog
sa rukama u džepovima,
ostavljaju me na milost i nemilost besanim noćima
ostavljaju me oštrim zubima praznog papira,
ostavljaju me
nedorečenog
neiskazanog
posramljenog
ogoljenog do najobičnijeg čoveka,
istog u masi istih,
i nema nikoga da zaustavi taj pir
da podvikne
"Hej, ostavite tog dečka na miru, vratite mu njegovu inspiraciju, stihove i reči,
vratite, jer ako vas ja dohvatim
svašta može da se desi!"
ili makar da pesnicom preteći zaviori u njihovom pravcu,
ali ne, ništa od toga se ne dešava
ne pišem pesme
ne ljubim strofama
ne hodam kroz zareze i tačke
ne oslikavam njenu nagost metaforama
ne uzimam je uzvičnicima,
ne, ničega nema,
ptica je pobegla iz kaveza
ne umem više napisati pesmu,
blede mi reči
u trenju između snova i želja
nema iskri od bluda i strasti,
baš kao da mlako ljubim
baš kao da labavo grlim
baš kao da lažno se smejem
i baš me sve to nervira,
srbe me jagodice
boli me jezik
mozak bubri od brige,
a reči neće da krenu sa plesom,
ne, zaista,
mislim da više ne umem da napišem pesmu.
Stevica Rajčetić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Ta Žena!
Guram bicikl trotoarom ka Ribljoj pijaci. Sve oko trotoara je raskopano, kao uostalom i cela Riblja i sve oko nje.
U jednom trenutku nailazim na jaz u trotoaru, dugačak nekoliko metara. Preko jaza se nalaze prebačene daske koje glume uzani most.
Učvršćene su nečim, ali ne deluju baš primamljivo za prelaženje.
Naročito ako uz sebe imate i bicikl, kao ja.
Ili ako imate kolica sa blizancima, kao čovek s druge strane mosta.
Stojim ja s biciklom s jedne strane i sumnjičavo gledam u most.
Stoji čovek s bebećim blizancima s druge strane, i izračunava da nema sile da s kolicima pređe preko mosta, jer su kolica široka a most je uzan.
Utom, iz onog pravca nailazi neznana krhka plava žena na biciklu. Silazi s bicikla, staje pored čoveka i blizanaca i kaže:
- Ma hajte, sad ću vam ja pomoći. Podignite vi kolica s te strane, a ja ću s ove, i časkom ćemo ih preneti.
I preneše kolica, kroz vazduh. Ona je sve vreme hodala unatraške i motrila na most. I izgledala kao da celog života ništa drugo ne radi, nego samo prenosi decu preko mostova.
Blizanci su piljili u nju i garant žalili što ovaj let ne traje duže.
Čovek se zbunjeno zahvaljivao.
Žena se osmehnula i odletela na bajku.
Ja sam prešla most.
Ala je dobro biti ta žena. Neočekivana nežna sila koja se iznenada pojavljuje i rešava sve.
Blago onom ko je gleda svakog dana. Blago i čoeku, blizancima i meni što smo je gledali danas, makar i dva minuta.
S. Vukadinović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
NOCHE CONMIGO Y TOMA
Noć ima rimu kojom oduzima vid.
Jer noć ima moć.
Noć je lakog agregatnog stanja. Zbog lakoće i propustljivosti isplivaju na površinu sve one teške stvari koje su preko dana čvrsto polegle po dnu svesti.
Noć je prstiju otvorenih kroz koje curi pesak iz satova staklenih, providnih, životnih. Iz pukotine oku nevidljive.
Noć je tiha. Tiša i od dna okeana. Toliko tiha da eho najudaljenijeg sećanja odjekne poput praska supernove.
Noć uzima sebično sve ono što nam dan da. Malo toga ostane za preneti preko prvog praga svetlosti.
Noć je iluzorna refleksija onog što želimo. Toliko snažna da nam i senku prevari obmanom doma “Tu si sigurna, tu se ne vidiš”.
Noć je orijentalna plesačica talasa, plime i krvi.
Kratke suknje kada je s nekim delimo na pola.
Naga i plaha kada je samo naša.
Tatjana Nikolić
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 3 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
