Orden ruskog jastreba

Dobrica je arhitekta u penziji i skoro ceo svoj radni vek proveo je u sektoru za urbanizam i stanovanje. Živi u takozvanoj tipskoj gradnji u jednom od centru bližih stambenih naselja, sa ženom Sibinkom, energičanom šalterskom službenicom, takođe u penziji.
Svakog jutra u isto vreme, uvek uredan, u teget odelu sa prslukom, čistoj košulji i leptir mašni, Dobrica ide u pekaru po hleb i nosi četri plastične kese sa smećem koje uredno baca u kontejner. Sibinka već 20 god ne izlazi iz stana. Ima 230 kg i njeno jedino prebivalište je trosed. Na dohvat ruke su joj tanjiri, viljuške, frižider, telefon, televizor… Uvek je bosa, a na nogama ima vidno otečene zglobove i žute nokte ko kandže jastreba…

Jednog sunčanog jutra, tačnije 25. jula 1984. godine, baš u vreme kada je Ruskinja Svetlana Savickaja postala prva žena koja je izašla u otvreni svemir, Dobrica je pojeo svoju kajganu, oprao šerpicu, otvorio vrata stana i ugledao vanzemaljca kako stoji u hodniku. Mirno je zatvorio vrata i vratio se u sobu gde je sedela Sibinka:

– Ispred vrata je vanzemaljac, rekao je.

Sibinka je otvorila jedno oko i pogledala muža:

– Vanzemaljci ne postoje, odgovorila je, i sočno prdnula.

Nešto kasnije Dobrica je opet otišao do vrata, otvorio ih, i video kako vanzemaljac jede kaktuse iz saksije koje je njegova žena pre 15 god izbacila u hodnik zgrade jer su je grebali po nogama dok je još uvek mogla da hoda.

– Vanzemaljac jede tvoje kaktuse, rekao je kad se vratio.

Žena ga je uzbuđeno pogledala i zlobno rekla:

– Ti si lud, i ja ću te strpati u ludnicu!
– Videćemo, odgovorio je Dobrica i krenuo prema vratima…

Kad je otvorio vrata vanzemaljca više nije bilo. Mirno se spustio stepenicama i pošao svojim uobičajenim putem. Dva sata kasnije ispred zgrade je video milicijski kombi i hitnu pomoć sa upaljenom rotacijom. Ušao je u stan baš u času kad su Sibinki stavljali ludačku košulju.

– Jeste li vi rekli svojoj ženi da ispred vrata stoji vanzemaljac, upitao je doktor.
– Naravno da nisam, odgovorio je Dobrica, vanzemaljci ne postoje.
– To je sve što sam želeo da čujem, rekao je doktor, i rukom dao znak da izvedu Sibinku.

Dva medicinska tehničara i četri policajca jedva su spustili nosila u kola hitne pomoći, a kad su je konačno ubacili Sibinka se razlila po podu kombija ko pesak. Dobrica je kasnije obišao ženu u bolnici i doktori su mu rekli da je njena težina osnovni problem:

– Svaki kilogram sala povlači sa sobom jedan kilometar krvnih sudova i opterećije organizam tako da njeno srce mora da pumpa mnogo više nego što je to kod čoveka sa normalnom težinom potrebno.
– Znam, rekao je Dobrica, gledao sam emisiju u kojoj je dr. Isidor Papo pričao o tome.

Dobrica je svakodnevno obilazio ženu ali ga je ona gađala escajgom i pretila da će ga ubiti pa su je prebacili na „osećajno odeljenje“ u deo sa rešetkama. Kasnije je odustao od posete i viđen je kako šeta sa jednom bakicom koja je živela pored pekare, (iza ograde od kovanog gvožđa, u kućici koja je zaštićena urbanističkim planom i zakonom o kulturnim dobrima). Pričalo se da je Sibinka zbog toga “nabila” veliki pritisak i da je na kraju eksplodirala ko bojler.

Posle smrti supruge Dobrica je prodao stan i prešao da živi kod nje. Ona je uvek nosila bele košulje sa čipkastom kragnom, i u svakoj košulji je sa unutrašnje strane imala mali džepčić sa izveženim inicijalima u kome je nosila jednu ljutu mentol bombonu uvijenu u celofan. Zajedno su donekle osećali društvenu krivicu zbog svog prilično povoljnog uslova života ali nikada nisu krili da im takav način odgovara u pogledu uloge koju su igrali do smrti…
Inače, Irina Smirnof je verenica jednog od 1200 poginulih vojnika Crvene armije koji su ’44 god oslobodili moj kraj. Kažu da je u mladosti bila vanzemaljski lepa, i da je vođena srcem prešla 2300 km kako bi se oprostila od svog nesuđenog supruga.


šaramantnoBriljantno klot u frket ranflu slova raspredao Wizard Transfer i naravno falim se