Kako je novinarstvo uspelo da padne toliko nisko?


U četvrtoj godini srednje dok se svi nalaze na raskrsnici razmišljajući s kojim fakultetom bitku da vode za diplomu, meni ni na kraj pameti nije palo da se bavim pisanjem, odnosno da se bavim medijima. Zapravo to mi nije ni bio san. Sve radim iz čistog marketinga, samopromocije. Dok mnogi galopiraju u žurnalistici ka diplomi, moji tekstovi na blogu i ogromni kritički statusi inspirisani istinitim događajem bili su zelena karta do redakcijske stolice honornarnih i PR tekstova.

Portali, razni sajtovi, novinarske redakcije, magazini, televizija, bile su samo neke od destinacija na kojima se nisam zadržao zbog karaktera, stava i sujete mnogih kolega.
Jedina prednost koju mediji imaju jeste poznastvo, druženje i saradnja sa mnogim poznatim ličnostima gde solucija uvlačenja u dupe nije stvar izbora.

Klanovi

U mnogim novinarskim redakcijama, kolege različitih rubirka se vređaju, ne podnose, ogovaraju, opcije gađanje stolicom, monitorima od kompjutera nisu isključene (ta predstava se odigravala nekoliko puta uz uvek drugačiji završetak). Gađanjem sendvičem, polivanjem vrelom kafom, psovanjem mile majke su samo neki od začina da se ukrasi žučna svađa. Elem, ako dođete u bilo koju novinarsku redakciju, primetićete da, na primer, novinari iz rubrike džet-set ne govore sa kolegama koji rade lajf satjl, zašto? - robovi su prisiljeni da pišu o Stanijnom dupetu, Sorajinim sisama i „Diskretnom“ pušenju kite mnogim napaljenim muškarcima. I ne daj bože da pomognete suparničkom krdu u vezi naslovnog ili nekog malog teksta ili da ih ponudite kafom, zapalite cigaretu zajedno, jer možete dobiti drsku opomenu od vašeg urednika, ili pak otkaz.

Kada sam pisao jedan tekst o nekom pevaču, po završetku istog sam dobio obaveštenje da ne smem o njemu da pišem jer je on u svađi sa glavnim bajama iz neke televizije, a ta ista televizija je u dobrim odnosima sa celom redakcijom.

Znaš, jebiga... tako je... nemoj pisati o njemu bez obzira koliko ti jaku ekskluzivu imao. Nije lepo da se zameramo kolegama. Ipak je on sa njima u svađi, a kolege su mnogo jake. Znaš... ne ide, razumi.

Prijateljica iz rubrike lajf stajl nije tog dana imala naslovnu. S obzirom da sam bio jedini dežurni u mojoj rubrici, koju sam završio za manje od tri sata, ponudih se da joj pomognem. Uz nekoliko kontakata, poziva, uspeli smo zajedno da smislimo dobar naslov i tekst od tri i po hiljade karaktera.

Urednik je došao sutradan na posao i kratko i jasno mi stavio do znanja:

- Video sam da si radio Marini naslovnu za lajf stajl. Nemoj to više da radiš ako misliš da zadržiš posao. Ja ne govorim sa njima. Oni su mene zajebali triput. Sedi dole. Nego, hoćeš kafu, čokoladu, bananu?

Imenik

Niko nema, ali svi ga imaju, šta je to? – glasi zagonetka u medijima – Imenik. Svi imaju VELIKI NOVI TELEFONSKI IMENIK u Word formatu sa preko dve hiljade brojeva koji obuhvataju celu ex Jugoslaviju. Svaki novinar, svaki urednik ga poseduje, niko ga ne deli ali svi ga imaju. Imam ga i ja. Fazon što je taj imenik poslednji put ažuriran kada je Vojislav Koštunica bio predsednik Srbije. Dodati su i novi brojevi tokom vladavine Borisa Tadića. Prestali su da ažuriraju kada je SNS došao na vlast.

Imao sam slučaj gde mi je trebao broj Andrije Miloševića i Milana Kalinića, ali dobih njihove stare brojeve koji nisu više u funkciji. Kada sam rekao koleginici da brojevi nisu aktivni, ona je imala jedino opravdanje da samo te brojeve ima u imeniku.

- Izvini, je l’ se taj imenik zove VELIKI NOVI TELEFONSKI IMENIK?!
- Da, otkud znaš?!
- Ufff... pretpostavio sam, svi ga imaju. Tu nisu ažurirani brojevi.

Taj imenik je kao javna tajna diplome Tomislava i plagijat doktorata Stefanovića – svi znaju, ali dokaza nema, osim nekih pretpostavki.
Na početku bavljenja novinarstvom upitah urednika za jedan broj, na šta mi je odgovorio da će mi dati ali da znam za ubuduće da to košta od 300 – 500 dinara u zavisnosti od toga koliko je ta ličnost poznata. Ne treba. Hvala ti – rekoh mu. Tata neka ti uplaćuje kredit, idiote – promrmljah u sebi.

Takođe, deljenje brojeva telefona u novinarstvu se smatra nekom vrstom usluge koju novinari ne beleže (jer je sitna) ali i te kako pamte. Ta usluga otprilike košta nekoliko brojeva telefona, raznih prljavih tračeva i par intervjua. Naravno, nijedan novinar vam neće zameriti ako ne možete uzvratiti uslugu – ali će svakako prestati saradnju i razgovor sa vama jer, pubertetlijo, nemoj da smaraš sa traženjem brojeva ko boga te molim, SNAĐI SE!

Dogovor priče


Retko koji glavni i odgovorni urednik, direktor, zamenik glavnog i odgovornog vole dogovor priče, glavne tekstove. Ne znam iz kog razloga, verovatno su novinari starog kova, ne kose se sa principima novih kolega. Elem, dogovor priče su proizvod nedostatka glavnih tekstova. Kada je baš zapelo i, kada se ne može iskopati glavni tekst (ili pak manji tekst od glavnog), onda se kontaktiraju mnogi selebrti gde će za izmišljenu priču dobiti naslovnu, odnosno promociju jer je dugo nije bilo u medjima.

Imao sam priliku da radim i te izmišljene priče. Ni kolege moje nisu znali a kamoli glavni urednik na kolegijumu da sazna – popilo bi nas deset otkaz – ja prvi što radim, kolega koji me je savetovao da to uradim i ostale kolege što nisu znali šta radim. Jer, kako da ne znaš šta ti kolega radi a baviš se novinarstvom?!

Pozvao sam selebrti osobu i uz veliku sramotu i stid koja me je razjedala, crvenilo koje mi je lupalo šamare po obrazima, nijedna reakcija me nije držala par minuta već ceo dan. Nekoliko dana. Drži me još uvek. I da, predložih joj da radimo dogovor priču. Njoj nije ništa bilo čudno, nije se iznenadila, očigledno je tako nešto već mnogo puta radila, prihvatila je s oduševljenjem jer je nije bilo u medijima četrdeset dana. Nakon što smo izmislili ogromnu izmišljotinu zbog koje ćemo narednih dana ičćuđavati čitaoce i *ebati srpsku sirotinju u glup mozak, nakon što smo pustili laž na pozorišnu scenu, istu su mnogi drugi preneli. Selebrti osobi je bila dužnost da samo potvrđuje priču, koja joj inače ne remeti ugled, dok se ne dokaže suprotno. A izmišljotina je plovila medijima otvorenih jedra kao po mleku.

Sramota me je šta sam morao tako nešto da radim. Ispod moje časti je svaka napisana izmišljena reč.

PR novinari

Ne govorim o kolegama koji su vrsni novinari i usput rade PR za jednu selebrti ličnost ili više njih. Ali ima i novinara koji krišom kriju svoju PR funkciju jer ih je sramota za koga rade i o kome pišu al’ su zato usput debelo plaćeni. Zbog PR novinara Cuce, Mace Diskrecije, Atine i mnogih drugih nebitnih i nepoznatih anonimusa koji dobiju tri do šest meseci vremena na javnoj sceni Srbije je donekle i puklo novinarstvo u našoj državi. Tu se kodeks, čast i ugled jednog novinara ništa ne pita. Ogroman keš igra glavnu funkciju u mnogim idiotskim naslovima.

Prvih meseci rada dobijao sam savete od kolega i nekih urednika da ako imam neke prijatelje ili poznanike slobodno mogu da pišem o njima ako ću za tu uslugu biti plaćen. U predlogu je stajala i opcija da keš delim sa njima kako bi oni to idiotsko delo držali u tajnosti. Takođe, ako imam i mnogo više tekstova i ako ne budem mogao da postignem, a usput bi i bilo provodino da stalno pišem o nebitnim anonimusima, iste bih mogao da delim sa kolegama i urednicima gde bi keš isključivo išao njima.

Takođe dobijao sam informacije, dešavanja i tekstove od političkih stranki i nekih političara uz obrazloženje da ja njima objavljujem a oni će meni debele usluge vratiti – u novcima ili u sređivanju bilo kakvih stvari. I nisam samo ja dobijao takve ponude. Moje kolege i urednici su mnogo dublje bili u tim vodama. Uvek sam se pitao odakle im takve informacije, od koga su saznali, kako su isplivale?

Plate/Honorari

Jako su jadne naspram još jadnijih naslova. Jednog prosečnog novinara iz jake novinarske izdavačke kuće možete slobodno zvati jadnikom jer, kakve sramotne a velike naslove piše za male novce. Ali, naprotiv, u medijima ćete i te kako uspeti ako ste žensko. Muškarci teško prolaze – žive samo od plate, nekih PR tekstova i to je sve. Megatrend, Singidunum, i mnoge druge novinarske škole i kursevi novinarstva Sanje Marinković i drugih vladaju u svetu žurnalistike. Devojke koje ne znaju ko je Ivan Klajn ali i te kako znaju da dođu u miniću, bez brusa na posao i da pritom mešaju u tekstu termine spekulacija i špekulacija. Bilo mi je čudno kada sam video i upoznao neke svoje koleginice koje nose iPhone 6+, markiranu garderobu, dobar automobil, a rade isključivo u redakciji za platu od 30.000 do 45.000 dinara.

Posle nekog vremena sam saznao da i one rade dogovor priče ako dobiju porudžbinu, naravno istu naplaćuju, takođe rade i razne PR tekstove i same su PR nekoliko pevača i pevačica koji su tek izašli iz Granda posle drugog kruga takmičenja. Pušenje, jebanje sa selebrti muškarcima i mnoge druge stvari nisu isključene u ovom poslu ako je u pitanju ekskluziva ili veliki trač – pritom dobiju i keš i priču.

Jadno je novinarstvo, ne računam mit o cenzuri jer sam i sam bez problema pisao o aktuelnim političarima, još jadniji su plaćeni naslovi, tekstovi puni grešaka, velike sujete, nameštaljki, vređnja i pretnji.

Mnogi su mi govorili da se ne bavim žurnalistikom jer je očaj ali im nisam poverovao dok se i sam ne uverim.

Velika čast novinarima koji se isključivo bave istraživačkim temama (poslednji put me je oduševila novinarka Kurira koja je radila temu prijavljivanja, odnosno slanje CV-a za posao).



I pored svega ovoga i dalje se bavim istim poslom. Sarađujem sa divnim, vrsnim i pažljivo odabranim kolegama. Radim zbog marketinga. Jebiga.


napisao sve sam iz glave, moj vrli mladi prijatelj Ivan Dabetić
posle ovakvih slova verujem da je odzvonilo paštetama od novinarčića