|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Циркус
Када подигну шарено платно… И испод поређају клупе, у круг, око позорнице од натрулих дасака…
Када шарени комби са звучником над кабином прође градом.
Када продамо довољно карата…
Када заврши дресер лавова и слонова, када гутач прогута своју ватру и мачеве и артист променаду сузи до ширине жице…
А пре него што онај хибискус од мађионичара прода своја три јефтина трика и пијани бацач ножева још једном шест пута промаши своју жену коју мрзи…
У оном осветљеном кругу на средини бине ја живим својих 330-360 секунди…
И десет скечева…
Пријају ми сузе од смеха које неки, најчешће деца, показују после трећег, петог, и последња три.
Тада и ја могу да плачем.
А да нико не примети.
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Citiraj: Postoji u meni mnogo čežnji, i mnogo težnji i još više želja, neostvarenih maštanja i sveta iz oblaka.
Da li ću se ikada prizemljiti, ni sama ne znam.
A i ne želim.
Želim uvek biti i ostati dete jer jedino tako, mogu da ponekad opravdam suze u svojim očima.
СкривалицеОдћутали смо толике дијалоге.
На даљину.
Нисмо ни морали да будемо близу.
Сигуран сам да ћемо их одћутати још много.
Јер се стално кријемо једно другом по глави.oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Nekada je bolje
Kako ljudi danas lako ostavljaju, samo odu, bez ikakve priče, jednostavno ih nema.
Kunu se u vernost, pričaju bajke o ljubavi i prijateljstvu, a onda odu, nestanu, nekada i bez razloga jer misle da će im tamo negde biti bolje.
Umesto da problem rešavaju sa sobom, ili kroz razgovor sa tom osobom, oni misle da je krivica uvek u drugome, i da će bežanjem sve rešiti.
Ako se nečemu danas treba učiti, treba se učiti ostavljenosti.
Kako je biti ostavljen.
Zašto smo ostavljeni.
Ko nas ostavlja, koga mi ostavljamo.
Nikada, kao danas, roditelji nisu toliko napuštali decu...
Nikada, kao danas, deca nisu toliko napuštala roditelje...
Nikada, kao danas, nicu pucale veze i vezice...
U jednom trenutku prijatelji, najbolji, već sutra totalni stranci.
I, na kraju, neizbežna samoća.
I, na kraju, neizbežno ništa.
Uvek kada me ostave najbliži, a ostavljali su me toliko puta, kao da se u meni prepolovi život na dva dela, i jedan deo moje ličnosti me tera da sahranim tu osobu, da je precrtam za sva vremena, a drugi da je i dalje negujem u sebi, da joj oprostim kada se vrati i kada me moli za oprost.
Kako da postupim kada znam da nisam toliko kriv da me neko ostavi za sva vremena.
Pritom, onaj ko ostavi više puta, nevažno koliko se kleo u suprotno, ostaviće ponovo, i ponovo, i ponovo, i kako, nakon svega, da mu veruješ?
Nisam pseto da me puštaju sa lanca, i da me samo vodaju kada im je dosadno...
Čovek sam, valjda, a čoveka boli ostavljenost jer sve što radi, radi da ne bi bio sam, a opet je sam.
I kao da će uvek biti sam...
Čemu nas sve nisu učili, samo nas nisu naučili kako je nositi se sa ostavljenošću.
Nekada je bolje nemati nikoga, nego imati prijatelje, ljubav, i na kraju ništa.
Stefan Simic
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
SREĆA
Najnovije istraživanje koje su sproveli japanski neuronaučnici, pokazalo je tačno mesto gde se u mozgu nalazi centar za sreću.
Rezultati su pokazali da ljudi koji imaju jače i češće osećanje sreće imaju i veću sivu masu – to jest veći prekuneus – deo mozga koji je inače povezan sa svešću.
Psiholozi su zatim zaključili da je subjektivno osećanje sreće, iako različitim intenzitetom doživljeno kod različitih ljudi, u stvari mešavina radosnih osećanja i životnog zadovoljstva, iako niko ne zna da objasni kako funkcioniše unutrašnji mehanizam za sreću.
Nekoliko studija je, međutim, pokazalo da meditacija ili molitva povećavaju taj važan deo mozga koji se nalazi na vrhu potiljka.
Kako je moguće da onda češće imamo sluha da čujemo onu rečenicu koja će nam pokvariti raspoloženje, učiniti nas nesrećnim, pridajući joj ogromnu važnost?
Neki ljudi se pale na komplimente, dok drugi padaju na uvrede.
Neki ljudi uživaju da pričaju o lepim događajima, dok drugi stalno pričaju o tragedijama.
Neki ljudi sreću, na žalost, nalaze kad druge ljude učine nesrećnim.
Neki ljudi postaju nesrećni kad vide tuđu sreću?
Da li to ima veze sa veličinom dela mozga odgovornim za sreću, teško je reći, tek svi se ponekad trudimo da je definišemo, opišemo, uhvatimo ili nateramo da uđe u naše živote.
To je sve lepo, ali opet – kako biti srećan?
Juče sam ustala na levu nogu.
Iz čista mira, sa nakovnjem na grudima, i ceo dan sam uzdisala, a nisam znala zašto.
To se događa svima.
A onda, samo jedna jedina lepa rečenica može da ti popravi raspoloženje, vrati smisao i izazove radosne emocije, pa čak i osećanje sreće.
Moja bankarka, videvši me prvi put tako pokislu, pitala me je kako sam.
Stvarno, to nije bilo retoričko pitanje.
Pomislila sam kako me u stvari skoro niko ne pita stvarno kako sam.
A onda je dodala: divan je dan, sad ćete čim izađete napolje da se resetujete.
Odmah sam se nasmešila.
Njene reči su delovale.
Izašla sam napolje, duboko udahnula vazduh, pogledala u vedro nebo, i –odlučila da ne budem nesrećna.
Osećanje sreće, jeste, izgleda, stvar odluke, kao što je i odbijanje da se stvarnost vidi kroz siva stakla, stvar odluke.
Čak i kad ste kod vaše omiljene bankarke svratili uzalud, očekujući honorar koji nije stigao.
Mirjana Bobić Mojsilović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
SAMO NE MOGU TO
Želim da budeš besna
želim da budeš luda
da koža bude ti tesna
želim da nemaš kuda
želim da budeš čudna
kao da se drogiraš
da spavaš i kad si budna
i da se svakome daš
želim da budes glupa
i da ne razmisljaš
da srce brzo ti lupa
da se ponizavaš
Želim da budeš i kvarna
da budeš svakome dužna
lažna i nimalo stvarna
ma budi čak i ružna
Samo ne budi tužna
nemoj da budes tužna
drugo bih podneo
đavo me odneo
samo ne mogu to
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
POETE I NJIHOVE POENTE
Otkrila sam na Fejsbuku stranicu jednog mladog umetnika koji piše pesme u jednoj rečenici, eventualno dve.
I onda sam shvatila kako dugo nisam čitala poeziju, a pre sam znala niz pesama mog omiljenog Valerija napamet.
To sad izgleda kao neki drugi moj život.
Sad kad ti se udvaraju šalju ti linkove sa pesmama koje neko drugi peva nekom drugom, ali eto može i na tebe da se odnosi.
Može retko, baš mora da se potrefi.
Od čega žive pesnici u zemlji Srbiji?
Uopšte poezija se nekako mora ponovo "marketirati", pesnici se moraju "brendirati",
a stihovi ne smeju biti dugi da bi se mogli "postovati", "retvitovati", "printovati" na odevne predmete, podmetače...
Pesnici ovog novog doba moraju postati "kopirajteri" da bi preživeli.
Moraju imati drugu profesiju da bi mogli svoju strast prema "stihoklepanju" održavali u životu.
Nije lako na živo secirati svoje emocije, one tanane i skrivene pa ih tako iz sopstvene utrobe izvaditi pa podeliti sa svetom.
Uradiš sve to, džigericu daš, nađeš nekog izdavača pa on nekako pristane da ti odštampa 100 primraka i onda prodaš 10 komada široj rodbini i to ti je to.
Nije baš ni moderno biti pesnik.
Ko je ovo.
Pa to je pesnik.
Šta piše - tekstove pesama?
Jel napisao neki hit?
Zato bi bilo lepo da kad dođe neko još novije vreme, neka nova era da se naprave neki formati gde će se za ovu eru na savremen način promovisati poezija i čitanje iste.
Da ispadneš "ljakse" ako ne znaš bar jednu od 49 pesama Srđana Valjarevića.
A u međuvremenu dok se to ne desi evo nekoliko stihova mog omiljeng modernog sajber poete umetnika pod šifrom "F.ckinfine"
- Ima dana kad te pustim, ali nema noći.
- Ćutim o tebi.
- 30 posto jesam. Sto posto nisam.
- Tebe, od glagola želeti.
- Zvoni. Samo da nije neko drugi, samo da nije neko drugi.
- Leže mi se s tobom i budi mi se s tobom, ali nemam i nemam.
I za kraj - Volim je, k'o da mi neko brani.
Preporučujem nam da ubacimo prstohvat poezije u ovaj decembar miholjski, o da.
A koji je vaš omiljeni pesnik ili pesnikinja?
Loona Loo
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Znate li Božu Cokulu
Znate li Božu Cokulu?
Ne znate…
Vojnik, stare Titove armije, sada već u penziji, dane provodi u rodnoj Hercegovini.
Jeste, stari zastavnik se vratio u kuću koju je ostavio i otišao u rat, pa potom služeći narodu i narodnostima nastavio da se školuje i radi u Beogradu.
Imao je porodicu, sada i ne znam šta je sa njima, sina i ćerku, verovatno je deci ostavio stan, ženu koja je doskora bila njegov verni drug, razbolela se mučenica i preminula.
E te davne 1969 godine…
Nije džabe dobio nadimak Božo Cokula.
Božidar Kecman, a po svom držanju i profesiji, nadimak.
Nosio je i na vrućini u avgustu čizme cokule. Kaže, ‘udobnije mu od papuča za noge’.
Ma i mi koji smo ga upoznali znali smo da je to u njegovoj glavi samo, kakve cokule, cokula je njegova glava bila,
kažu da je ko dete kada se potuče u Mostaru, glavom udarao i razbijao mangupe.
I radio je k’o konj.
Kao i svi u to vreme.
Tako je i rešio da prvi put ode sa porodicom na odmor, posle dva’est i nešto godina, i to na more.
Ni manje ni više…
Spremala se porodica tih dana.
Rek’o Božo da je polazak u subotu u sedam nula nula… Koferi, kiflice, ama sve prštalo, radost i veselje žene mu Kosane i dece.
Jutro.
Ustao Božo i obrijao se.
Obukao trenerku plavu ‘yassa’ i patike ‘startas’.
Siđe do kola, otvori vrata od stojadina, ubaci svoj koferčić i pogleda na sat. Komšije gledaju i čude se.
‘Čuj Božini idu na more, ju ju…’
A on gleda u zgradu, pa u sat, pet do sedam.
Spuštaju deca i žena kofere, ubacuju stvari pa se ponovo vraćaju po druge.
Kad dođe sedam i deset, ču se glas kao eho.
„Ostav!!! Prekini sa radom. Nema ove godine na more.
Kasnite!“ -reče zastavnik i krenu u zgradu.
Žena i deca skamenjeni, sa još malo prtljaga u rukama, ostadoše nemi.
„Šta me gledate!?“ -reče Božo, „Pa ako me vi ne slušate, kako će me slušati i poštovati vojnici sutra.“
Ne trepnuvši, otkaza sva radovanja i nade, uzdignutog čela pope se niz stepenice. I tako prodje ta godina. Do sledeće.
Izašao Božo u pet do sedam, a njegovi spakovani i u sedam i pet potrpani u kola krenuše na more.
„E, ja, vidiš kako se može“, reče Cokula i nastavi da vozi prema Jadranu pevušivši neku pesmu njemu dragu ali ne razumljivu za druge.
Ma nerazumljivu i meni u ovom vremenu a kamoli njegovima u ono vreme.
Sada kad se pitam, kažem sebi, ‘Jebeš cokule kad nemaš para’ ni za bazen a kamoli more ali jednog moraš da se odrekneš.
Slobode ili para.
Tako nekako…
neovizant
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Peskar…
Kada se probudi novi dan nemoj tražiti znakove, oni će sami doći do tebe.
Veruj jutarnjem osećaju u grudima, duga je noć.
Peskar sem sna može ti doneti još ponešto.
„Veruješ li u sudbinu mila?“ zapitao me je.
„Verujem.“ odgovorih mu.
„Veruj malena, veruj u znakove koje ti sudbina šalje, veruj u snove, šapući zvezdama, osmehuj se mesecu.“ reče, i nestade.
Probudih se, ali još u snu shvatih šta je želeo reći.
Nije sve pred očima znak, neopažene sitnice su nam znaci pored puta, predznaci.
I nikada ne znaš kog ćeš sresti, nikada nećeš saznati zašto si ga sreo, upoznao.
Sve se dešava sa razlogom.
Možda se sutra, eto baš sutra sretnemo na našem mestu, u neobično vreme za nas.
I eto imao si hiljadu predznaka da ćeš me sresti, ali nisi znao da ih pročitas jer ne razmišljaš o meni.
I možda još ne znaš da naš susret nije slučajnost.
Ni naša nesretanja nisu slučajna, tu su da bi ti se stegao želudac, iz nepoznatih razloga, kada se opet sretnemo.
Verujem da ništa, ama baš ništa, nije slučajno.
Peskar zna…
zagonetnazena
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Зрно бајке
Пушташ тишину да се разлива по путањама које смо одавно оцртали.
Мислиш да је ћутање добар избор.
Поштујем.
Ипак, док ћутимо, схватам да је тишина одличан проводник стрепњи и слутњи.
Па, и речи, оних неизговорених и замишљених.
Има ту то зрно бајке коју само ти можеш да разумеш.
И тако, наручујем.
Песме.
Све у нади да ћу те наћи у некој од оних тура које се плаћају на вересију.
Ако се тада запиташ да ли смеш да се препознаш у овим речима…
Мораш…
Оне су баш за тебе писане.
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Човек који воли жене, никад не остари; а човек који тражи друштво младића, никад не тугује.
Треба увек тражити женско друштво, ако и не женску љубав. Уосталом, жене нису строге према годинама човековим;
јер оне траже мужевност више него младост, а мужевност траје несравњиво дуже него младост.
Ми људи женску лепоту не видимо ван женске младости, чак и ван њене прве младости,
верујући да нема женске лепоте без женске свежине;
али жена је, напротив, увек склона да више види лепоту човекову у сили његове мужевности,
чак и у свежини његове душе, више него у свежини његовог тела.
Зато има Дон Жуана педесетих година, који отму жене и младим Аполонима.
Јован Дучић
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 36 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
