Radojka je imala veće sise i često je brkljala po varoši. Krsto bio priznati fizičar i pravio je mašinu za teleportaciju. Radojka je nabavila dva grdna ovna. Krsto modulator čestica. Jednog je nazvala Zrnonja, a drugog Pefa. Na ogradi je napisala “dvoica muškija ovnova za prodau”. Krsto na aparat urezao “da daleko bude bliže”. Radojka je od ovaca napravila glupu magarad, tovila ih smokvama i rakijom te prepričavala ljudima koliko su im velika muda. Krsto je nekima objašnjavao da će njegova mašina da promijeni svijet i da će da teleportuje bića i stvari na udaljena mjesta u tren oka.
Radmilu su svi zvali na večeru, Krstu su spuštali slušalicu.
Pefa je od alkohola počeo da vrljavi i naskače na Zrnonju. Radojka se pišala od smijeha. Čulo se po okolnim brdima, pa slazio narod odasvud da to vidi. Mašina se uspješno skopčala sa akumulatorom i krenula da zuji. Krstu su oči bile pune suza, ali nikog nije bilo tu da proslavi. Radojka je počela ovnovima da daje vina i da ih pušta po livadi. Dolazio narod iz drugih gradova da se divi zgodi. Krsto je u prvom eksperimentu teleportovao jabuku sa kuhinjskog stola na astal ispred kuće. Pojavilo se troje ljudi.
Radojka ubrzo krenula da naplaćuje ulaz na livadu. Krsto je tražio hiljadu evra za pomoć u regulaciji napajanja. Radojka od mjesne zajednice dobila motokultivator, Krsto krivičnu opomenu zbog izazivanja bjeckanja.
Sedam novinara posjetilo Radmilu i napaljenog Pefu, a bolnička kola došla sa psihijatrom da rastumače isprepadanog Zrnonju. Krsta posjetio student žurnalistike i napisao kako “tamo negdje u zabiti živi genije”… niko tekst nije obajvio. “Zrnonja opet skače” – osvanulo na naslovnici najčitanijeg časopisa.
Radmila dobila ugovor za rijaliti. Od para povećala ionako pozamašne grudi. Krsto na bicikl smjestio napravu i krenuo na sajam tehnike. Sponzor mu prethodno rekao da zbog krize nema para da mu pomogne. Onaj isti koji je za Pefu i Zrnonju kupio petsto kila brazilskih smokava.
Radmila se vrnula sa krstarenja Mediteranom i ovnovima donijela konjak. Krstu ukrali patent i neka mu baraba slomila bicikl.
Radmili krenu i u ljubavi. Udala se za bogatog Arapina. Princ joj poklonio hotel od trideset spratova. Ona mu izrodila tri tuđa abortusa. Krsta srećom pozvali sa fakulteta da održi predavanje, platili mu dobrih pedeset evra. Ovaj srećan ko malo dijete. Odmah kupio neke kablove za aparat.
Radmila odvela Pefu i Zrnonju na ronjenje po koralnim grebnima. Krsto dobio priliku da predstavi rad u Institutu. Pefa se udavio, steglo ga ronilačko odijelo. Krstu došlo dvoje na prezentaciju. Svi drugi ostali po kuća, da prate direktan prenos sa`rane ovna. Jedna velika firma otkupila prava na snimanje filma… Šuškalo se da će Radmilu da igra Meril Strip, a Pefu Žerar Depardje.
Nakon sedam dana Krsto konačno kompletirao sav rad i sjeo u dvorište da se malo izduva. Uto, naprska ga prljavom vodom brza guma Radojkinog mercedesa. Vidio je samo facu Zrnonje kako bleji sa prozora.
Obrisa blato sa lica. Pogleda put garaže i vile u koju je ušetala ucviljena Radojka i tele od njenog ovna. Stegnu zube, uleće u kuću, pritisnu dugme i teleportova se… nekud daleko sa ovoga svijeta.
* * *
Tako mnogo načina… tako mnogo načina na ovom svijetu ima da ne sretneš tuke, dosadu i glupost. Ali ne ide to tako. I dok sa slašću uživaš u prolivu, učeći i vlastitu djecu da na prolivu odrastu – među nama već postoje neki što čine život veličanstvenim.
Neke divne travke rastu među ovim užeglim brabonjem.
Ti si kriv, kao i svi tvoji što se ne osvrneš. Što ne pogledaš lica koja blistaju od uma i stvaralačke snage. Ne, tebe će uvijek da privlače jeftine spoznaje, glupi tekstovi, jadne emisije i… i besramne budale. Nakaradni ljudi sa njihovim beštijanjem ovdje su od pamtivjeka heroji sa ordenjem.
Tvoja želja, kao i mnogih, ostaje da se domogneš života jedne Radojke. Da poput nje blejiš uz ovnove. Silikonom ćeš malo poduprijeti kičmu, da se ne prelomi, da ne spaneš na kukove… onda ćeš krenuti u ronjenje. Jer za bolje sportove i nemaš klikere.
Iskreno se pitam šta rade pametni ljudi među nama? I kako se, koji klinac, uopšte rađaju ovdje?! To je tako unaprijed osujećena klica, da boli kad se o tome i riječ povede. Teleportujte se vi, posebni! Teleportujte odavde! Nekud daleko, pa makar odjezdili i do druge planete. Jer, ako ovdje kanite da od praha pravite lale… suza će iz suze da kane. Ne vrijedi, jarane.

Она је одлазила…

Ћутке, из ужегле полутаме своје ординације, кроз прстима размакнуте траке венецијанера, он ју јe посматрао док чило пролази међу сеновите стазе болничког круга, не осврћући се назад, не подижући поглед ка високим прозорима једног од сувишних одељења крушевачког здравственог центра… хитајући ка жамору који је стидљиво сањала годинама, о којем му је бојажљиво говорила данима… Посматрао је, више од свега сигуран да и овог часа, док бесомучно жури далеко из државног апарата, из стега робустне конвенционалности, из вртлога лицемерја, из властите малодушности… дрхти у непоузданој нади, и питао се има ли њено плахо срдашце онолико храбрости колико верује да је окуражено и са каквим се стрепњама бори та дивна, млада душица…

Посматрао је испуњен миром какав само бол твори када немо дозрева у најдубљим тишинама самоћа и након чега благост и милина испуне целокупно биће а топлина преплави поглед. Она је одлазила…

Дубоко и спокојно дишући, како се чини након дугог мистичног путовања, посматрао је нестајућу силуету жене која му је удахнула живот онда када је издисао пред зору, још како свестан да живот у пуном значењу припада њој и да ће са последњим погледом започети дуга, хладна прошлост, а прошлост је више од живота, меки, обједињујући траг постојања, одјек у који се помирујуће смештају радости и туге да би груди наставиле да одолевају времену и пркосе сваком непосредном тренутку, а стварност остала подношљива…

Да, посматрао је, на истој оној стази, међу високим стаблима јасенова, где ју је узнемирену и пометену, вековима гледао како му хрли у сусрет пун чежњивог снебивања и пренапрегнутог опреза, сусрет који мора остати тајна вредна целокупног смисла постојања… због које се може и са којом мора и умрети и за коју се заветовала на вечно ћутање… Сада је, међутим, одлазила, коначно и заувек, ако постоје коначно и заувек… од њега, далеко, недосежно, из прохладног трена у којем је он остао са својом осамом, из посивелог, крушевачког, здравственог центра у којем ништа више неће бити исто, а најмање он сам, из узавреле Кнез Михајлове зимске променаде где се читавом свету вртело у глави од њихових пољубаца на мећави, из празних књижара где су из вечери у вече читали по један пасус оне црноморске, Чеховљеве приче чијим су се савременим јунацима сматрали, из гњилих антикварница у којима су остављали уздахе за будуђе трагаоце за романтиком, са хујеће писте санктпетербуршког Пулкова где је буку упаљених мотора ЈАТ-ове десетке надјачала жеља за NOKIINIM СМС звучним сигналом, са раскошних Невских кејова… где је једног фебруара, неке године све почело, када није смело, ако је икада смело… из ове убоге ординације, где је стрпљиво и постојано чекао да у њу крочи и готово гласно уздишући, загледа се дуго и пожудно у његове очи, неспокојна и узнемирена могућношћу да особље из суседног блока не примети збивања у ординацији, у којој више ни клијената није било, ни колега, у којој су се… желели…

Посматрао је… непресахлих жеља, палећи цигарету, и у колутима плавичастог дима, њен одлазак је изгледао као растанак са најприснијим сапутником са бродолома, последњим преживелим саборцем из војничког рова после којег ће бити истакнута бела застава помирења са остатком егзистенције, растанак са мајком, кћерком, сопственим екстремитетом који наставља да битише живље и интензивније него остатак тела, растанак са оним нечим што се неће вратити и стога ће вечно постојати (само трајни губици никада нису изгубљени, зар не?), као растанак са… собом, оним делом себе који јесте био то само док је и она била ту и учинила га таквим дајући му смисао својим постојанством… Сада је посматрао њу, безнадно и мирно, док ишчезава ка болничкој рампи иза које ће постати део света којем припада, и одакле се једне зимске вечери појавила да би постала једини свет којем није смео да припада, свет шћућурен (волела је тај глаголски придев) у ординацију, у којој су се само желели… само, и ништа више, међу извештаје и досијее, где ће заслужити и свој, ако већ није… и где је говорила: „Приметиће нас неко… Са кардиологије се све види”… и затим избезумљена трчала на свој етаж…

Једног сунчаног, зимског јутра, промисливши озбиљно, рационално и… чежњиво, спустио је венецијанер до самог дна прозора, подесио га на пуни застор и чекао да закорачи у њихову тајну.

Разумела је значење без речи, а он јој је кратко рекао: „Када ме напустиш, пустићу коначно сунце у ординацију” и сам сумњајући да ће то заиста и моћи да учини. Много векова доцније од дана када је заједничка ствар добила један од својих првих симбола (спуштене венецијанере), он се сећао свих нежних и патетичних појединости посматрајући њен успламтели одлазак ка себи самој, у густо клупко свакодневице где нема времена за надања и стрпљивост, где је чекање ненадокнадиво губљење драгоцених тренутака а шансе се бескрупулозно користе када се укажу, и где је свака хемија експлозивна биохемија и готово никада тиха и топла алхемија… Одакле је одавно побегао, а где је непрестано морао… Сећао се, поред осталог, како су већ следећег дана, на једном од спратова, у њеној соби за прегледе завесе од зеленог плиша сасвим прекриле високе прозоре са погледом на породилиште и како је са временом почео да обраћа необичну пажњу на градска здања, те да се, када би приметио прозоре застрте завесама, питао да ли и тамо неко чека… неког свог… Посматрао је… а онда је, сетивши се изненада своје шизофрене рођаке – удовице, која тридесет година није подигла ролетне са прозора спаваће собе, померио прсте са трака венецијанера и мајско поподне се згуснуло у сутон…

Кренуо је из ординације некуда, ако постоји пут којим се случајно креће, а иза њега су остале од прашине отежале траке венецијанера, које никада није помакао… Напрасно, помислио је да плесниве и мемлом натопљене собе, какве је често виђао у животу, морају имати некакве везе са презрелом љубави и устајалим чекањем, ако уопште постоје светле и суве собе…