|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
IVAN BONVIVAN
Noću, kada se tocilo Meseca toliko jako zavrti da počne da kašlje zvezde opet ih čujem kako za mnom viču - Ivan bonvivan! Ivan bonvivan! Šta ćeš sad? Ima li išta što ti ne smeš!?
A te sam noći napravio špricer u bokalu sa ružama i pio ga naiskap osećajući kako mi njegov led probada nepca kao trnje. Potom sam vezao oči i pokušavao da pogodim šta je u musavoj čaši koju ispijam. Ta se igra završava kada igrač pogodi ali ja sam te večeri bio neiskusni početnik. Kad su mi na kraju skinuli povez sa očiju, nisam ni primetio.
"Ivan bonvivan! Ivan bonvivan!" vikali su prijatelji za mnom dok sam bežao iz kafane jer sam poljubio konobaricu dok je prebrojavala novac.
Trčao sam ulicom koja je ličila na švajcarski sir pokušavajući da ne promašim ni jednu lokvu.
Pevao sam na kiši a prijatelji su vikali "Džin Keli!"
Ja sam bacio svoj sako u kontejner i stavio pesnice ispod košulje i rekao "Grejs Keli!"
Na uglu ulice po imenu masovnog ubice video sam devojku koja čeka, sasvim slučajno te noći, taksi. Ali i bez taksija, znao sam da je jedna od onih koje nešto čekaju celoga života. Pošao sam ka njoj iako se ogromni medved kojem sestra radi u salonu za depilaciju, nadneo nad njom kao orlušina.
"Ivane, stani! Vikali su za mnom" a ja sam se provukao ispod njegove miške, kao u igri "Laste prolaste" i strmoglavio se u njene usne.
"Pa gde si ti do sad!?" pitao sam je držeći je za ramena kao štafelaj na kojem treba dovršiti sliku. "Zašto maltretiraš ovog finog mladića ovde? Druže, oprosti joj, nije htela! Dobra je devojka! Ima kući herbarijum samo od cveća i dedu koji priča viceve o crncima!"
Medved nas je zbunjeno gledao kako odlazimo sa mesta sprečenog zločina a moji drugari su me tapšali po ramenu i pričali "Nos je mogao da ti razbije! E baš si lud, Ivan Bonvivan!"
Po starom pravilu napuštali su nas, jedan po jedan, iznenada shvativši da kasne negde. Ostali smo sami ona i ja. Rekla je hvala i da ne zna šta bi radila da nisam naišao i spasao je.
"Ovaj grad više ne liči na sebe, to je užas" vrtela je glavom kao da otresa zvezdanu prašinu.
"Ne, užas je što ovaj grad ne liči na tebe".
Nasmejala se i oborila pogled, kao kinesku vazu ramenom.
"Kažu da će kiša" rekla je a ja sam podigao pogled kao sidro
"Stvarno? Ja ne mogu toliko dugo da čekam. Kupanje mi je zakazano za tačno 46 sekundi" prešao sam joj palcem preko lica i popeo se na most, jer onaj koji je za tebe pravi ne priča o vremenskoj prognozi. Nikad.
"Šta to radiš? Lud si!"
"Jel to činjenica ili pitanje?"
"Nemoj da skačeš, molim te!"
"Ne plaši se. Da se ne lažemo, ja sam odličan plivač a dole je tek nekoliko metara dubine. Ovo veče je lepa romantična komedija kakve komedije retko budu. Nemoj da dramatizujemo i unosimo španski dijalekt. Da sam neko od kretena ucenjivao bih te ali ja sma svakako planirao da doplivam kući. Pogledaj, čak sam poneo i kupaći. Kamo sreće da nisam, i da još ima onih ludih od ljubavi. Tako da, lutko, ostaj mi voljena do sledećeg spasavanja. I sledeći put nek te zaskoči neko sitniji."
"Lud si i prehladićeš se!" rekla je smejući se opet.
A ja sam skočio i nisam gledao nazad. Kada sam bio siguran da je otišla ušao sam u prvi taksi.
"Mladiću, upala pluća vam ne gine" rekao je taksista pa nastavio da priča o politici i fudbalu.
A ja sam hodao i čekao da se moj nos zapuši. Imao sam za to vrlo malo vremena. Lucidna subota je gubila svice koji su lagano prelazili na stranu dosadne gospođe nedelje. Svitalo je. Još samo malo i hodnike moje sive zgrade ispuniće miris nedeljnog ručka. A ja ću sedeti u svom praznom stanu, zabarakadiran knjigama, zagledan u noć iza sebe koje se nisam ponajbolje sećao. I ići će mi dobro. Ubediću sebe da sam bio u pravu što sam tu devojku ostavio kraj mosta verujući da nisam ja za nju. I nju i mnoge pre nje.
I verovaću u to sve do dok u moje nozdrve ne zakuca miris vrućeg domaćeg hleba, paprika u ulju i gulaša kome treba malo više. Zbog svih tih mirisa ja svake subote izvodim svoj pijani vodvilj. Ne zbog boemije, muzike, drugara... Već zbog toga što želim da mi u nedelju kad vaskrsnem moj nos bude zapušen.
Prokletstvo! Osećam ga. Izgleda da sam i ove noći plivao suviše kratko. I to baš ja, momak koji nikada ne skida svoj kupaći jer uvek može da se pojavi reka. I momak koji nikad neće naučiti da pravim plivačima kupaći nije ni potreban. Kad plivaju za srećom ne razmišljaju da li ih neko gleda.
Gledam ka ovom gradu koji me je izdao i odrastao preko noći prekršivši obećanje da će zauvek ostati mlad.
Naprežem uši da još jednom čujem "Ivan bonvivan!"
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Miris pečenih paprika
Komšija, jel osećate? Evo, već peti dan peče paprike, ko da pravi ajvar za celu Borču, a ne za sebe. Strašno, više ću izludeti.
Dobro veče. Ne znam, meni je taj miris lep, i sasvim tipičan za jesen koja nam se polako bliži. A i volim ajvar.
Slušam komšinicu i nešto se mislim… Do pre deset godina, nije bilo kuće u našoj ulici, a da nije pekla paprike u prednjem delu dvorišta. Takođe, na prste su se mogli izbrojati oni koji u svom vlasništvu nisu imali makar dve kokoške, omanji deo bašte u kojem su sadili povrće i makar jedno jedino stablo jabuke. A danas, danas su im to seljačka posla. Možda bih i razumeo negodovanje, možda, samo da nisam sa njima proveo ceo svoj život, skoro trideset godina obitavanja u ulici sa istim tim ljudima koji se nisu doselili juče sa Pete avenije ili Pjaca Venecije, nego su u Borči pustili korenje kao kakav stariji hrast.
Zaboravili su da su pre malo više od jedne decenije u prodavnicama kupovali samo toalet papir (i to samo ako taj dan nisu kupili dnevnu štampu ili im mesar u prodavnici nije zavio sto grama tanko sečenog parizera u osam metara hartije), limun, crni i žuti sok, zaboravili su da su u autobuse ulazili sa cegerima i motikama, idući na svoje parcele pokraj kanala, veličine od par kvadrata gde su sejali povrće, zaboravili su da ih beton nije hranio i na kraju, očigledno je da su zaboravili pravu glad.
A ta glad ponovo kuca na vrata. Samo, ovaj put nema gde da se udari s motikom, nema jer je svuda beton, sve je ograđeno i sve je otuđeno. Na prvom mestu, ljudi, pa posle i zemlja. Kuće u selima odakle se nekada dovlačila hrana, prodate. Familija koja je ostala tamo, ista ona koja je nekada bila najmiliji gost (nikada nije dolazila praznih ruku), vremenom je postala teret i to baš u trenutku kada smo krenuli u svetliju budućnost, pa su odnosi svedeni na „teraj to đubre u pičku materinu, samo nam je slalo decu da ih školujemo, ni hvala nam nisu rekli“. Postavlja se jasno pitanje, šta sad?
Naravno, uvek se može razbiti beton, povaditi gladiole iz valova za svinje a kavez za kokoške skinuti sa plafona iz sobe sina hipstera, naravno. Nego, kako se nanovo navići na miris pečene paprike? Kako reći komšinici Miri da njena jaja ne smrde, da nisu mala i prljava i da si ponovo rada kupovati ista od nje? Kako doći na vrata baka Kate i kazati joj da vam da pola kilograma mladog sira, džak krompira i džak luka, a da vas za pare sačeka do penzije, pošto si joj prethodno godinama govorila da je sva prljava i da joj iz ruke nebi orah uzela? Naravno, na dva dela, pošto ti je plata umanjena.
Kako sebi priznati da si posle proživljene bede, postala pokondirana stoka i da si zaboravio, a posle i pljuvao po svemu onome što ti je omogućilo da preživiš kada je to bila čista alhemija?
Suma sumarum, osnovni problem naše nacije jeste to što imamo pamćenje slabije i od zlatne ribice. Onoga trenutka kad se pojavila šansa za nekim boljim životom, pustili smo niz vodu sve ono što nam nije oduzimalo puno vremena, a ipak nam je značilo. Mislili smo, „okej, sada imam pare, nema potrebe da sam gajim i spremam, mogu da kupim u prodavnici.“ Samo, malo smo zaboravili istoriju, skrajnuli smo sa uma da živimo u podneblju čiji je nadimak „Bure baruta“ i da se sve brzom brzinom može za čas posla obrnuti i šutnuti nas u glavu. I eto, sve se okrenulo, obrnulo i beda nas ponovo šutira. Vidljiva je golim okom, samo malo pogledajte u špalire providnih kesa što u kolonama napušta prodavnice. Ponovo se kupuju pola il četvrt hleba, od mesara se traži „ona jeftinija, dvesta grama, al da tanko bude isečena“ salama.
Naravno, neće to tako doveka trajati, svaki pad ima svoj kraj i ponovno uzdizanje, ipak je to sve sastavni deo života. Samo, treba imati u vidu par stvari, nije sramota gajiti i raditi na nečemu što nas hrani, nije strašno u dvorištu pored ruža i petunija, saditi kupus, krompir i paradajz, sramota je pljunuti na to, jer, makar po meni, više smrdi pokvarena reč, nego miris pečenih paprika.
A komšinica i osobe slične njoj, neka o tome razmisle kada im se u novčaniku nahvata paučina a u stomaku zaburgija glad.
Stevica Rajčetić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
U tvojim rukama
U tvojim rukama ja sam pesak,
klizim ti niz prste ko pero nošeno lakim vetrom,
tečem ko voda,
mazim se sa tvojom kožom,
nestajem u mekim dlanovima,
stapam se sa tvojim linijama života,
izranjam i nanovo zaranjam,
kao davljenik u talasima….
Stevica Rajčetić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Filovanje
Ne volim napolitanke bez čokoladne glazure i kada posle “Hajde da jedemo nešto slatko!“ vidim veliko pakovanje u kom su te blede, suve šperploče poslagane u tri reda – trenutak je upropašten. Integralni keks deli prvo mesto sa napolitankama na ovoj listi.
Bezukusan i bezbojan, stvoren je za one koji hoće da žive duže i dosadnije. Diskretna namirnica za diskretne ljude, da jedu kao da nisu jeli.
Verovatno tako rade i sve ostalo.
E, pa ne želim da moj život bude ružan keks. U stvari, ne želim da bude keks uopšte.
Varate se!
Ni kolači ne dolaze u obzir.
Kolači su prevara.
Za svaki red fila, moraš da pojedeš i red biskvita. Ne znam ko je smislio tu simetriju i dozvoljavam da ona nekome prija, ali ja želim samo fine, kremaste užitke koji nestaju u ustima.
Zato ne razumem zašto sam uvek morala da čekam da oližem činiju i metlice na mikseru, zašto sam morala prstom da kradem šlag ili tajno bacam biskvit mačkama ispod stola?!
Sada želim veliku šerpu punu najfinijeg fila koji ću grabiti kašikom dok mi ne postane muka!
Želim da izbacim biskvite, patišpanje i kore iz svog života!
(Mafini mogu da ostanu).
milanalaketa
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Ako sam
Ako sam nesrećan,
odem od tebe i mahnem ti
iako smo
tri godine i šest meseci zajedno
ali, eto
odem jer želim biti srećan,
a ti nisi jedina
Ako sam nesrećan,
odjebem i poznanika
koji mi želi biti prijatelj
jer ja jebeno želim biti srećan,
a luzeri mi staju na pertle
i sapliću me
Kada sam stvarno nesrećan,
iz čista mira otputujem,
ubacim nove životne
promene u svoj kofer,
stare navike namerno
zaboravim u veš mašini
Ako sam nesrećan,
Oprostiću tebi i,
izviniću se i tebi
Jer ja želim biti srećan,
zbog sebe
Ako sam nesrećan,
daću ti otkaz jer ja želim
nasmijan raditi,
a novci me nesrećni,
koji će moju bolest
hraniti - ne zanimaju
Ako mi se dopadaš,
a pritom mi izmišljaš ljubav
čuvaš me da budem nesrećan,
drugoj usnama po telu crtaću
jer želim biti jebeno srećan
I uvek ću se truditi da
nađem taj Klupko sreće
koji ne razume kraj
Jer ja sam pisac svog života koji želi biti srećan
Дабетић Иван
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
ČOVEK KOJI JE LJUBIO VOZOVE
Ponekad pomislim da je poezija samo bedan izgovor stidljivih ljudi
da ti kažu koliko si lepa dok plačeš
koliko je samo puta otkinut Mesec u kafanskim crtežima imao tvoj profil
i priučeni forenzičar našao bi otiske tvojih stopala u elegijama Nerona koji je plamenom lečio plamen
uzalud te je Rembo krio u simbolizmu konsonanata
čujem u njima ja tvoj vokal
zato ja ne volim poeziju
ja ne umem da pišem
ja sam od onih koji prislanjaju glavu na čelik vagona
želeći da iz tog trenja iz glave polete iskre i svici i poneka zvezda otputuje na nebo
ja sam samo jedan od onih koji ljube vozove u pokretu
Kada se nas dvoje svađamo zvezde postaju šurikeni
a Mlečni put koktel "White Russian"
sakrijem se u pesak pustinje Atakama
ali me ti pronađeš crtajući u pesku lica naše nerođene dece
nikad se nisam kajao što sam bežao sa časova hemije
gospođa Marković nije nikada znala da objasni
kako jedna suza može da potopi čitavu pustinju
Nekad sam naivno mislio da će lepota spasiti svet
sad znam da je lepota u stvari tužna
sveća u mraku koja brzo sagori
naše oči su ždrela crva sa planete Dina
lepoti se vazda dive samo bolesnici od Alchajmera
koji zaboravljaju da već imaju sirovo meso između zuba
lepota je tužna
lepota neće spasiti svet
nju treba spašavati
i tebe nikada nije trebalo gledati
već samo grliti
u sebe upiti
i sakriti od svih
A ja sam umesto toga čitav život grlio vozove
prislanjao glavu na čelik vagona
i gledao kako se moji snovi seju u milion umornih svitaca
koji poput spermatozoida žele da stignu do neke zvezde
i nazovu je svojim imenom
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
TETRIS ZA PODNETI
"Svaka generacija ima svoj način" - pevao je besmrtni Džo Koker. Tačnije, Džo Koker za koga se do skora mislilo da je besmrtan i da LSD ide u kliniku za odvikavanje od njega. Za moju generaciju rođenu ranih sedamdesetih vrhunac moderne tehnologije bio je bežični telefon. Dok je pojava Tetrisa bila više od vrhunca. Orgazam.
Uveliko matori za igrice, uzimali smo deci te plastične pločice koje ispuštaju zvuke kao R2D2 iz "Ratova zvezda" pod izgovorom da hoćemo da im namestimo baterije da nemaju lufta. Nameštali smo ih sporo kao da smo za to plaćeni. Moja prva ljubav bila je famozna "Zmijica". U naletu buđenja hrišćanstva tih godina na ovim prostorima dobio sam ideju da se napravi hrišćanska verzija zmijice gde bi zmijica jurila jabuke a posle ih davala Evi.
Ipak, ništa iz te brbljive plastične tabakere nije moglo da se poredi sa pravim tetrisom. Razni oblici padali su na neba a na nama je bilo da ih što veštije uklopimo i napravimo ravnu liniju. No, što smo mi bili veštiji, zidovi su više pucali i propadali. Koliko god se trudili, nismo nikada uspeli da napravimo nešto što bi čvrsto stojalo na nogama. Stabilne su bile samo naše greške. Kao da je ta banalna igrica nagoveštavala mračna vremena koja su dolazila.
Kada sam te godine upoznao Martu moji roditelji su odavno već prestali da pitaju kada ću da se ženim i počeli da se zanimaju za to zašto se nisam oženio. Došla je iz jedne zemlje u kojoj je besneo takav rat da nam nijedna video igrica nije bila potrebna. Pričali su kako nema ništa a ja sam se čudio kako mogu da kažu tako nešto za nekog ko ima sve?! Oči, sjajne kao niska bisera koja je ispadala iz njih ali nikada do kraja. Uvek je u njima ostao jedan sjajni biser. Imala je ruke o kojima je vredelo napisati bajku. Bio jednom jedan prst i imao 4 kćeri....
Zidali smo našu kuću na periferiji grada, znajući da tamo gde je ona ne može da bude nijedna periferija. I još jednom u životu, igrao sam tetris. Ovoga puta blokovima i ciglama. I ovoga puta, materijal koji nam nije padao za neba već je bivao krvavo zarađen, nije bio istoga oblika. Morao sam da improvizujem kao u tetrisu, nadajući se da neki jači vetar neće slomiti red koji pravim.
Igrajući taj tetris za velike, smišljao sa tu bajku o Martinim prstima. Dakle, otac je imao 4 kćeri. Jedna je stalno pretila i bila tatin nedosanjan sin. Ova srednja je bila jako bezobrazna ali i najveća pa joj se to opraštalo. Na kraju je bila ona mala, mezimče tatino. A pre nje ona... Ona na koju se najviše računalo da na sebe ponese prsten. Ipak, kada je to trebalo da se desi, ona je shvatila da je suviše mala za prsten. Ili da je prsten suviše veliki. Ne znam... Samo se savila i zauvek nestala iz naše nedovršene kuće. I tako je srušila ne dodirnuvši je.
Danas ne igram nijednu igricu. Ipak, život me je nekim čudom stavio u njih stotinu pa se svi igraju sa mnom. Niko me ne bira za glavnog junaka već uglavnom za negativca. Izaberu mi odelo, mračne staze, ne daju nikakvo oružje a ipak me krive što ih napadam i želim svoje parče plavog neba.
A tetris? O da, igram ga i dalje. Ustanem svakoga jutra iz praznog kreveta. Umijem se gledajući se u neoprano ogledalo da se ne bih video. Obučem samo ono što moram i odem do supermarketa koji sve više podseća na vojnu bazu. Dođem do odeljka sa gotovim jelima. Ili jelima za gotove. Izaberem nekoliko jela koje mi radnica stavlja u identične plastične kutijice koje ređam u korpu.
Eto, to je moj tetris. Igram ga svakoga dana, ovoga puta sa pravilnim oblicima. Sad sam ja taj koji kontroliše njihovu brzinu. I moja građevina se ne ruši. Ne. Rušim se ja. Iznutra.
Počivaj u miru Kokeru. Bio si u pravu. Svaka generacija ima svoj način.
Da ne uradi ništa.
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
KAKO PROSLAVLJATI RATNI ZLOČIN – VODIČ U ČETIRI TAČKE Protekle nedelje Hrvatska je svetu održala lekciju o tome kako proslavljati ratne zločine. Povod je bila dvadesetogodišnjica vojne operacije „Oluja“ iz 1995-te, u okviru koje je proterano preko 200.000 Srba iz Krajine, i usput ubijeno oko 2.000. U ovom članku raščlanjujem ovu hrvatsku lekciju u prikladan priručnik u četiri tačke, za države koje žele da sebi čestitaju na svojim zločinima iz prošlosti.
Srpski političari bi trebalo da hvataju beleške. Srbija ovu stvar ne kapira već godinama, što možda objašnjava činjenicu da je Hrvatska članica EU i NATO, a Srbija nije.
Budite što je moguće ratoborniji
Kada se približi datum neprijatne ratne godišnjice, ne izvinjavajte se! Budite agresivni! Razmislite o organizovanju velike vojne parade poput one nedavno održane u Zagrebu, zajedno s tenkovima i oklopnim vozilima. Proslava napada na civile kao velike ratne pobede je prava stvar da se stvori odgovarajući štimung.
Ovo možete propratiti s nekim u narodu popularnijim događajima, kao što je koncert održan u krajiškom gradu Kninu, na kom je gomila skandirala „Ubi, ubi Srbina“ i „Mi hrvati ne pijemo vina, već krv četnika (Srba) iz Knina“.
Za šta god da se odlučite, ni slučajno ne potežite s nekim od onih apologetskih i pomirljivih budalaština! Srpski premijer Aleksandar Vučić je ovu lekciju naučio na teži način, kada je prisustvovao ceremoniji obeležavanja dvadesetogodišnjice masakra u Srebrenici. Izvinjavajući se za, kako je rekao, „monstruozni zločin“, Vučića je kamenovala besna gomila koja je uzvikivala „Alahu Akbar“. Eh. Da je znao da prepiše od Hrvata.
Budite ponosni na svoju fašističku prošlost
Hrvatska je svetski prvak u ovoj disciplini. Ona je početkom devedesetih oživela sve simbole pronacističke ustaške vlade, uključujući i zastavu i monetu. Naravno, to ponekad može da vam se obije u glavu, kao hrvatskom fudbaleru Josipu Šimuniću, koji je kažnjen zbog fašističkog pozdravljanja i skandiranja zajedno s navijačima, na kvalifikacionoj utakmici za Svetsko prvenstvo u fudbalu u novembru 2013. Tu je takođe i neugodan incident s kukastim krstom na travnjaku fudbalskog terena iz juna ove godine, tokom kvalifikacione utakmice za Evropsko prvenstvo. Čitava ta stvar s veselim fašizmom prolazi dosta bolje s domaćom nego međunarodnom publikom. Ali, ne brinite previše – ako stranci ne ukapiraju, uvek možete izbaljezgati nešto o drevnim srednjevekovnim simbolima i nacionalnom identitetu.
Srbi su, opet, sve ovo skroz pogrešno skontali. Pošto su tokom devedesetih, i kasnije, označeni kao nacisti, izgubili su silnu energiju pokušavajući da opovrgnu i odreknu se onoga što su doživljavali kao klevetu svog nacionalnog karaktera. Iskreno rečeno, Srbi su ovde u zajebanom položaju, pošto nemaju fašističku prošlost koju bi proslavljali. Dok su nacisti dočekani uz pokliče entuzijastične gomile u Zagrebu 1941, Beograd su morali da bombarduju da bi ga pokorili. Mora da se Srbi sad šamaraju oko čitave te „antifašistički otpor“ budalaštine.
Ne koristite reč na G
Zapamtite, etikete su jako bitne! Tako da dok paradirate okolo sa Seig Heil pozdravima uzvikujući parole o ispijanju krvi vaših Untermenschen komšija, svaki razgovor na temu genocida mora biti isključivo o tome šta su oni učinili, nikako o vašem slavnom rekordu. Hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović je ovo odlično ukapirala kada je osudila srpske političare koji o „Oluji“ govore kao o genocidu protiv Srba, praveći paralele sa Srebrenicom. S velikodušnom naznakon simpatija, pozvala je te zabludele Srbe da odustanu od „mitova, laži i prevara“.
Zapravo, Srbi delimično kontaju važnost etiketiranja, zbog čega insistiraju na tome da je operacija „Oluja“ čin „najvećeg etničkog čišćenja“ u jugoslovenskim ratovima devedesetih. Stvar s etiketiranjem, međutim, je ta da etikete moraju biti velike i podvučene, ako hoćete da budu primećene. Zbog toga je catchy etiketa za Srebrenicu – „Najveći evropski zločin od Drugog svetskog rata“ – u neprestanoj upotrebi. Pronađite dobru etiketu i nema da brigate o detaljima. Koga zabole to što su Srbi izdvojili žene, decu i starce Srebrenice i autobusima ih otpratili na sigurno, dok je „Oluja“ bila usmerena na civile. Oni su počinili genocid, mi smo se oslobađali!
Imajte prijatelje na visokim položajima
Srećna okolnost za Hrvatsku je to što ima dosta uticajnih prijatelja, zbog čega je operacija „Oluja“ od početka prihvaćena kao dobra stvar. Teško da ovde ima nekog iznenađenja s obzirom na to da je „Oluja“ izvedena uz američko odobrenje i podršku. The Guardian je svojevremeno pisao da „napad treba pozdraviti“ opisujući ubijanje i masovno proterivanje civila kao „upornu srpsku agresiju“ (5. avgust 1995), dok je Independnt u svom uvodniku zabeležio da je „teško ne osetiti euforiju“ (7. avgust 1995).
Stvari su neko vreme bile zeznute, kada su dva hrvatska generala proglašena krivim za ratni zločin pred Međunarodnim sudom „pravde“ u Hagu, 2011. godine. Komandant operacije „Oluja“, hrvatski narodni heroj Ante Gotovina, osuđen je na 24 godine zatvora, zbog „ubistava, okrutnosti, nehumanosti, razaranja, pljačke, progona i deportacije“ tokom „sistematskog napada na srpsko civilno stanovništvo“. Ups. Al, bez brige – presuda je poništena naredne godine.
Teško li je zemlji bez ovakvih prijatelja! Pomislite na staru dobru, jadnu Srbiju, još uvek krivu za sve što se dešavalo na Balkanu devedesetih. Evo, nema ni mesec dana kako su Amerika i Britanija preduzele na sebe da proture UN rezoluciju o Srebrenici koju je Vitalij Čurkin opisao kao „destruktivan dokument koji želi da krivicu svali na jednu zajednicu“. Pogodite koju?
Ako ćemo da budemo iskreni, tačke 1, 2 i 3, ne služe ničemu bez tačke 4. Ali, ako imate prijatelje u „međunardonoj zajednici“, radujte se. Bukvalno možete da se izvučete s ubistvom. написао Jason Harrington а превео Alexandar Lambros
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Недостајање
Пред први сутон у туђим очима,
Видим обрисе багремових грана,
Још увек те у овом напуклом срцу има,
Стојиш у сенци несталих дана.
Тражим твој длан у џепу капута,
Док ходам обалом у прошлост,
Опет ми ноћас душа ка теби лута,
Свако једном пређе тај велики мост.
Под кожом трепери додир јесени,
И пурпурно небо у заласку сунца,
Да л` све је то само сећање у мени?...
...Срце гори у грозници, па бунца?
Ил` можда ипак постојиш у светлости,
И нису лаж ови дамари у грудима,
Тешко је кад страх угризе те до кости,
Тад не верујеш никоме. Зашто би чудима?
Где воде ови мермерни плочници бели
И силни Дунав шири од неба?
Нестаје облак који светове дели,
Јутро је, сами смо... Ти, ја, вино и комадић хлеба.
Наш први трен, без гласа,
Прстима дотичем месечев зрак,
Осећам немирну игру таласа,
Бледи, нестаје вечити мрак.
Видим сјај звезда у твојој коси,
Птице певају песму анђела, радосну и свету,
И поново к`о деца, по киши ходамо боси,
Све је тако не важно, јер ти си сада ту.
Dusan Stojanovic
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Kretanje
Gledao je u žar cigarete… Dugo i uporno. Gledao je sve dok ga je bilo. Onda je tu cigaretu bacio u otpatke i zapalio drugu rekavši mi:“Vidiš da mogu da ne pušim ako tako hoću iako osećam dim cigara. Mogao sam i da ne zapalim ovu drugu ali sam baš hteo da je zapalim.“
Nisam mu ništa odgovorio. Samo sam nastavio da hodam. Sustizao me je govoreći nešto o snazi volje i fokusiranju na želju… Ili nešto slično.
Nisam ga baš pomno slušao jer…
Toliko me je iznervirao sa tom glupošću koju je lupio da sam poludeo!
„Pa nije važan taj trenutak čoveče. Konju jedan!
A gde je tu kontinuitet, istrajnost, linearno kretanje od lošeg ka boljem…? „,rekao sam mu to zažvalivši toliko da sam ga popljuvao.
Izbečio se.
„Prvo, nemoj da se pljuješ, drugo, šta se ti dereš na mene i treće, šta lupetaš?!? Kakvo kretanje, istrajnost i šta si još ono rekao? Pa ti si mi pričao da se menjamo svakog trenutka, da danas nisam onaj isti od juče, da primam neke spoljne uticaje i da se menjam stalno. I, da, ti si mi držao predavanje o tome kako je jedino promena stalna a život je kretanje!“, reče on i lupi mi ćušku.
Dobro je uradio. Ta ćuška mi je legla k’o budali šamar.
Zbog zadovoljstva trenutim postignućem, zaboravio sam da je jedina konstanta u životu menjanje. I da novi ciljevi čekaju iza onih starih.
Pitanje je samo kada ću prestati da želim da tražim novi cilj. Tek tada ću prestati i da se krećem. I tada će život stati.
MISTER MINISTER
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 2 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
