|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Kaktus
Tvoji prsti na mom dlanu. Čačkaju po sudbini.
Linija života, vlažna i zajapurena, puši se kao tek uzorana brazda zemlje crnice.
Sveže produžena skoro do u zabran.
I dokle tako…?
Kao dodir kiše. S jeseni. Lagani, paperjasti. Rastegnut u nedogled.
Liči na omču, iako kažeš da nije.
Kažeš da na kraju i iz suše bar nešto rodi…
Možda kaktus – kažem…
Možda… Ali, i to je život.
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
O položaju žena u Srbiji
Najnoviji talas nasilja nad ženama u Srbiji opet je otvorio diskusije o njihovom položaju u srpskom društvu. Tokom burnih godina raspada države, rata, sankcija i perioda tranzicije, položaj žena se drastično pogoršao kao rezultat materijalnog i duhovnog osiromašenja čitavog društva. Emancipatorski efekti iz socijalističkog perioda brutalno su poništeni promovisanjem patrijarhalnih društvenih vrednosti i uspostavljanjem sistema državne pljačke, koji stavljaju ženu u podređeni položaj i tretiraju je kao objekat. Učinjen je značajni korak unazad, a posledice se svakodnevno osećaju.
Posebno težak položaj oduvek su imale žene u seoskim i ruralnim sredinama, gde preovlađuje stav da je ženi mesto u kući, pored dece i šporeta, gde se ženi osporava pravo na školovanje i rad. I dalje mi je u sećanju prilog Televizije B92 od pre nekoliko godina u kome su (povodom Dana žena) napravili istraživanje o životu i položaju žena na selu. Ostala je zabeležena potresna priča o ženi kojoj je otac zabranio da se školuje, muž da radi, a često je i žrtva nasilja čak i od strane svekra. Uloga žene na selu svodi se na dobru majku i suprugu, bez prava na lični izbor i društveni život. Svakodnevni iscrpljujući seoski poslovi čine da i mlade žene izgledaju mnogo starije, što otvara pitanja njihovog zdravstvenog stanja, o kome malo ko vodi računa.
Što se tiče položaja žena u gradskim sredinama, njihovi problemi su uglavnom materijalne prirode, mada u velikom broju slučajeva nije isključen ni goreopisan tretman. Nezaposlenost i ekonomska kriza ponovo su doveli ženu u položaj zavisnosti, što čini da mora praviti ustupke i kompromise na račun sopstvenog integriteta. Na poslu se od njih očekuje maksimum napora, kod kuće posvećenost deci i njihovim obavezama, što ih čini dodatno frustriranim i bespomoćnim. U slučaju nezaposlenosti, stanje je još gore. Prinuđene da obezbede egzistenciju, žene u gradskim sredinama su često žrtve surove eksploatacije, a u ekstremnim slučajevima i predmet trgovine.
Generalno gledajući, kod nas su prisutni brojni stereotipi o ženama. Može se primetiti da se i dalje pravi razlika između čoveka i žene. Sećate se one pesme Dragana Stojnića „Jedan čovek i jedna žena“? Iako je pesma lepa, ona suštinski izražava opšti stav društva prema ženama, kojima se oduzima svojstvo ljudskosti. Kao da žena nije čovek. Još jedan stereotip je da su žene kurve kad varaju muževe, a muškarci frajeri. Poželjno je da žene rađaju prvenstveno mušku decu. Postoji još mnogo mizogenih predstava koje su dominantne, a što je veoma porazno, mnoge žene su ih i prihvatile, kao žrtve koje se poistovećuju sa svojim dželatom.
Sve veća i brutalnija klerikalizacija društva, pored pljačkaškog i korumpiranog društvenog sistema kod nas, osnovni su uzroci sveopšteg pogoršanja položaja žena. Deklarativno se donose zakoni i deklaracije, koji su samo mrtvo slovo na papiru jer se dopušta snažan upliv neoliberalnih i konzervativnih snaga, što formira jednu shizofrenu društvenu atmosferu i negira civilizacijski duh istih. Reaguje se uvek kad je već kasno, kad je šteta već učinjena. Po pravilu, društvo se bavi samo posledicama, i to kratkoročno, a uzroci ostaju.
Najbolja slika takve šizofrenije jeste da sistem promoviše žene izuzetne lepote, a male pameti, poput starleta i pevaljki, koje donose enormne profite svojim poslodavcima. Obnažene i brojnim estetskim operacijama doterane, one se prikazuju kao primer lake i brze zarade. One su uvek okružene zgodnim, atraktivnim i bogatim muškarcima, što treba da pošalje sliku novim mladim devojkama da i one krenu istim putem. S druge strane, konzervativci predstavljaju zabrađenu, smernu, pokornu i poslušnu ženu, koja je, kako kaže Biblija, stvorena muža radi, a ne muž radi nje. „Ona da rađa, on da ratuje“, popularan je slogan konzervativaca. Sve veća popularnost serija koje promovišu seoski način života treba takođe da posluži ovakvoj predstavi. Da sve bude još luđe, sve pevaljke i starlete su po pravilu velike vernice i pobornice „porodičnih vrednosti“. A prisetimo se i jednog velikog i popularnog rok muzičara i njegovog alternativnog načina života, koji se redovni promoter „porodičnih vrednosti“ i učesnik tzv. porodičnih šetnji.
Suštinski, u oba slučaja, žene su samo puki predmeti, golo oruđe u rukama drugih, bez svesti o stvarnom položaju. Edukacija i prevencija ne postoje. Obrazovanje je uništeno i marginalizovano. Zdravstvo je nedostupno i skupo. Sve to zajedno čini opštu sliku društvenog rasula i haosa, u kome žena treba da nađe svoje mesto da bi opstala.
Društveno organizovanje žena ne postoji. Malobrojne uspešne žene, koje su ostvarile životne ciljeve, prihvatile su odlike sistema, stopile se sa sistemskim vrednostima, pa nemaju interesa da se solidarišu s većinom svojih sunarodnica. Zapravo, od njih je mnogo reči, a malo dela.
Smatram da sve materijalno i duhovno eksploatisane žene moraju više da se angažuju. Reforme postojećeg sistema nisu moguće, to je osnovna zabluda. Potrebno je zameniti sistem u celosti. Žene moraju i treba da budu glavni nosioci promena. Postojeći okviri su uski da bi se došlo do suštinskih izmena. Žene treba da budu deo svih onih pokreta koji se zalažu za revolucionarnu izmenu stanja. Kroz odnos prema ženama meriće se stepen humanosti društva. Žena je ČOVEK, i pripada joj isti korpus prava i sloboda. Civilizacijska dostignuća za koja su se borile njihove slavne predstavnice u prošlosti ne smeju se zaboraviti. Podsećanjem na njih i njihovu borbu, žene povećavaju nivo svesti, koja je potrebna da bi došlo do promena. Samo u sistemu koji neće dozvoljavati zavisnost jedne individue od druge, i žene mogu naći zadovoljenje svojih potreba. Sve ostalo je samo prazna priča.
Igor Maksimović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Hladna bespuća Fejsbuka
Živimo u doba najvećeg apsurda. Svi smo ištampani klonovi nečijih viših ciljeva. Njima profit, nama samo sljepila. Živimo u doba podvojenih ličnosti, ili gubljenja identiteta... Sve se svede na isto, dok u svoja četiri zida sami sebe tješimo kako smo nevjerojatne individue. Svi smo nadrogirani, i svi smo isprani. Pucamo se egotripovima i ispiremo komplekse lajkovima. Svijet zarobljen u ekranu je svijet u kojem svi počinjemo živjeti svoju javu. Ličnost na tvom profilu, postaješ li ti ? Ili ono što bi želio biti? Ili pak ono što bi želio da drugi misle da si ti? Dok se jedni dive, drugi pljuju, treći ismijavaju u privatnim kućicama tog ogromnog malog svijeta... Život prolazi.
Mi slijepi i nijemi, osim dakako na Fejsbuk naslovnicama. Tamo nam rastu ega, tamo se hranimo čim god se želimo hraniti. Jer, nije ništa drugo nego veličanje samog sebe. Dok zapravo gubimo sami sebe. Paralelna stvarnost, kao u najfenomenalnijim SF filmovima devedesetih i te kako je postala naša stvarnost. Mi smo robovi u pravom svijetu, ali u onom virtualnom još i više. Postajemo robovi samih sebe, sami svog ega, slike bez osobnosti, dok mislimo da smo najposebniji. I to više nije jedna ''Fejsbuk generacija'', to je cijeli svijet, od djece do staraca.... Oni prvi odrastaju u smjeru praćenja trendova, a trendovi su iskrivljeniji no ikada. Oni drugi su tamo da bi se ponovno osjećali živima, jer nigdje se ne možeš toliko dobro zakamuflirati u svoju mladost nego li na Fejsbuku. Tamo vrijeme ne poznaje granice, zar ne? Mi smo ovisni o dozi priznanja, ali dok nas drugi hrane njima, oni traže isto...
Krug je začaran, a mi smo svi pod masovnom hipnozom. Na kraju se dakako sve svede na apsurd, dok nam se realan svijet raspada, mi se osjećamo sve povezanijima, Fejsbuk komentarima i chatovima. Svijet je postao hladna pučina profilnih selfija. Ego novi bog svih individua. A individualac slijepa budaletina, uvjerena kako je drukčiji od mase ovaca. Svi smo ištampani klonovi novog debilizma. I dok se protivimo i slažemo, ishoda nema. I dok se zgražamo nad drugima, činimo isto... Ne poduzimajući ništa, udobno smještenog dupeta i užarenih tipkovnica. Mi smo podvojene ličnosti na prijelazu doba. Ako ostaneš priseban, izlaz ti je ludnica. Jer sada što si više lud, to si više normalan. I svi smo već čipovani, hladnim oružjem protiv dosade, izborom koji smo imali, odavno smo prestali birati. Povodljivo grcamo dalje, nesvjesni svoje zarobljenosti. I svaki bunt koji izraziš, i svaki smisao koji uspostaviš, nigdje neće odjeknuti, nego upravo tamo ćemu se i protiviš... Da bi se krug mogao i dalje vrtiti. Bez glasa, bez stasa, ti si profil pod rednim brojem, vječno prisutan. 24/7, niti znaš niti razmišljaš...
Tko sad mastrubira nad tvojim fotografijama? Tko te prati u svakom kliku i potiho analizira? Tko ti se smije iza leđa pod krinkom ''prijatelja''? Svijet se uduplao. Izgradili smo carstvo bez pravila, carstvo bez granica... Anarhija koja u javi nikad ne bi preživjela, ali anarhija koja nas vodi u nepoznatom smjeru, s milijun apsurda i tisuće minusa. Možda ipak anarhija koju netko nadzire i potiho kontrolira. Gubimo identitete, gradimo hladan svijet bez žive komunikacije, a opet, svi smo ovisni o tome. I nemojmo se zavaravati kao nekolicina onih koji još nemaju fejs i kao nisu u njemu... dakako da jesu, ti su najgori. Svi oni imaju nekog bliskog preko čijeg profila stalkaju, samo nemaju svoj, da ne bi morali sebe izražavati jer, kao, oni su ipak još posebni...hm.
Vidim stotine razloga za izbrisati Fejsbuk, ali ja sam barem luđak svjestan svoje ludosti. Egotriper svjestan svoje ovisnosti. Mi smo generacija nejasnih ciljeva i ideala ''uvik kontra''.... Za takve apetite ekran je dovoljan. Mi smo generacija što gubi dušu, sa sve većim nijekanjem u njeno postojanje. Dakako,u našem poduplanom svijetu duša nikako ne caruje. Ali, kad ostaneš u javi, što ostaje? Jer, kad se ekrani ugase, tipkovnice zašute... Vidjet ćeš samo, da je svijet hladno mjesto, nikad hladnije... A mi svojevoljni robovi bez pojma o smislu cijele te parodije. Na kraju ti preostaje samo priznanje, da si i te kako ispran i uklopljen. I da ne slijedi ništa gore, sve je već tu, sve zlo i dobro u istom kaosu. I svemu čemu se protiviš, istodobno gradiš i podupireš. Čipovanje čovječanstva? Umjetna hrana? Siromaštvo java? Mi smo čipovani već poduže vrijeme, i umjetne smo tvorevine čovječjeg lika. Java je ostala sama, i čini se da je nitko ništa ne pita.
Antonia Padovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
KAD POMENEM "PRAVU CRNOGORKU"…
Kad pomenem Pravu Crnogorku nerijetko pomislim na moju babu Dragicu. Ona je bila oličenje baš one- prave !
Od Bokana je iz Bukovika .To je selo pored kojeg ste morali proći do mora dok nije probijen tunel Sozina.
Bogata kuća ,a udala se za đeda Iva, koji je bio siroče i koji je ziveo sa četiri mlađa brata. Otac mu je poginuo na Tarabošu u balkanskom ratu ,
a nakon godinu dana mu je umrla i majka. Tako da je sa trinaest ostao sam ,da kao nastariji brine o mlađoj braći .Niđe ženske ruke.
Baba ga je primjetila jedno veče kad se skupljala mlađarija . Bio je visok , zgodan i povučen. A ona naočita ,bogata i na meti prosaca..
Dzaba su dolazili prosci da je „traže“, baba je čekala da se đed osmjeli i da dođe po nju…
Čekala i dočekala. Zalud su je odgovarali ,nije cula nikoga .
Udala se u „sirotinju“ , al’ je njeno srce bilo puno, bila je voljena do neba i nazad. Rodila mu je petoro sinova i tri kćeri .Od njih nas ,danas, ima preko 70… I svi znamo jedni za druge. Puna kuca celjadi ,prepuna…
Đed nije imao puno toga materijalnog da joj pruži , ali se dobro sjećam , da prva jagoda , smokva , nar koji bi ubrao , nekako bi krišom došao baš njoj u ruku…U vazduhu se osjećala ta ogromna ljubav bez riječi.
Kad je đed umro ,baba je tulila suzama jecaje. Jer sramota je plakat ako je po redu i ako ostaje puna kuća…
Sjećam se , stisnutih usana je plakala , spustene glave da je niko ne vidi…
I samo se jednog dana ugasila.
Nisam bila tamo kad je “otisla”….
Ostavila je za Silvu i mene u bijelu maramicu neke „njene pare da nam se pošalju u Beograd „.
Nikad nisam prežalila što nisam bila tu kad je otišla . Često na nju mislim I piitam se ,da li makar trunku te plemenitosti sam ponijela u venama ? Boga molim da je ipak neđe imam. Mada teško da će ikad iko biti kao ona…
U spomen na Pravu Crnogorku mog djetinjstva …
P.S. Svako pominjanje PRAVE CRNOGORKE je zapravo je sjećanje na njene riječi , ćutanja …ono što sam upamtila i ne bih bila rada da zaboravim. Naglašavam , da je to “Crnogorka” upotrebljeno samo kao teritorijalna odredica .Ona kad bi je pitali jesi li Crnogorka ili Srpkinja bi rekla:” Dati je to isto ! “
meshadow
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Odlomak iz romana “Bezimena“
Jer, za dobru svirku moraš da dotakneš život, definitivno, i to sa svake strane, da ga opipaš, spolja i iznutra, da umeš da zaroniš, duboko, najdublje, čak sa one strane stvarnosti na kojoj nema danas i juče, nema ni sutra, kao onaj zaboravljeni jezik meskalero koji mi je jednom davno neko spomenuo… Da poletiš bez krila, roniš na dah, da ploviš bez kompasa i sekstanta pučinom koja nema granica, da ceo život pretočiš u neki neobjašnjivi spot, da se, u smeni kratkih i dugih kadrova, u njemu prepletu i pramenovi i pogledi i oni stidljivi prsti koji vire ispod rukava, sve čežnje i strepnje, sve one rečene i prećutane reči, piksla na toplovodnim cevima i komšijski pasulj, sve uzvišeno i prizemno, tezge i bulevari, obale, mostovi i talasi, planine i podnožja, pa i svi promašaji, kao žica u kišom natopljenom obrazu ili smeša tekile i piva u birtiji sa pikadom, sve Saške i jutra sa bljutavom ili malo boljom kafom, svi pijani gosti, lake žene, gazde i oni koji to nisu, ljigavci koji upisuju gradjevinski i njihovi očevi koji se slikaju ispred, sva ostavljena deca… I ovaj memljivi promukli glas koji imitira Toma Veitsa koji pritajeno ponavlja – šalalalalala… To je El Em koji se zaneo… A i ja sam se zaneo, izgleda, u nekom hipnotičkom stanju svesti rulajući kroz film svog života koji sam smestio u neki ogroman i „zbrda zdola“ spot, jer… I Dule je tu, nisam ni primetio kada je ušao, i on prebira po gitari akorde za „Jersey girl“…
– Zato, ne uznemiravaj me jer nemam vremena,
idem da vidim svoju devojku..
I ništa drugo na svetu nije važno
kada si zaljubljen u devojku iz Džersija.
Šalalalalalala…
I zovem tvoje ime i ne mogu da spavam po celu noć,
Šalalalalalalala….
Šalalalalalalaaaaa… Šalalalalalalala….
I pevamo sva trojica, svako u svojoj harmoniji, svako u svom svetu…
Šalalalala….
Mešamo se sa akordima, muzikom, starim Tomom koji vapi za devojkom iz Džersija, a i mi, zajedno sa njim, vapimo svako za svojim Džersijem, ma ko ili ma šta on bio…. Šalalalalala, rugamo se popodnevu i tražimo šifre za taj meskalero za koji nisam siguran da postoji, i, ako postoji, mora da se svira u tim poluakordima njuorleanških crnaca, zagubljenih negde na pola puta izmedju ropstva i slobode…
Bez juče, bez danas i naročito bez sutra…
Znao sam da subotnju svirku ne smem da propustim.
Dejan Zlatić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Normalnni ljudi
Uđem u trolu, sednem, i odmah čujem priču. Pričaju – on, oko 45 godina sa prosedom bradom, moderna jakna, torba preko ramena,
kao zgodan, i ona – 31 godinu sto posto, vidi se kad neko ima 31 godinu, smeđa dugačka kosa, vrećasta jakna, onako, ne izgleda loše.
Upadam na razgovor koji već teče. Upadam ovde – on pita.
– Šta stavljaš?
– Svinjsku mast.
– Koliko?
– Kašiku.
– To je okej. To nije mnogo. A je l’ znaš da ovaj gaji i mangulice tamo?
– Ne znam. Stvarno?
– Stvarno. A ima i krave, endemske.
– Kakve su to krave?
– Endemske, nema ih nigde drugde. Mislim, ima u Mađarskoj, ali to nema veze. Ove su endemske.
– Je l’ prodaje mleko?
– Prodaje, naravno.
– Za kupanje?
– To ne znam, ali ima sir. Neki mnogo skup sir.
– Onaj za hiljadu evra kilo?
– Jeste, mislim da je soma kilo.
– Znam, videla sam u Mađarskoj, na sajmu, stoji sir ispod staklenog zvona. Čuvaju ga laseri.
– Laseri?
– Da, laseri. Možda je i to od endemskih krava.
– Nije, ove ima samo on. To je možda sir od magarca, od magarećeg mleka.
– Možda. Je l’ ima još nešto tamo, od životinja?
– Ima ovce. Ima i posebne pse za ovce. Nepogrešivi su.
– Kako nepogrešivi?
– Tako što ne mogu da pogreše. Odvedu ovce i vrate ih nazad. Ne smeju ovce da pisnu.
– Aha.
– Ima i dabrove.
– Odakle mu dabrovi?
– Dabrovi su tamo uvek bili, pa su otišli jer voda više nije bila čista. Kad je pročistio vodu, dabrovi su se vratili.
– A šta radi s dabrovima?
– Stavlja im one ogrlice, da zna kuda se kreću.
– Pa što ga to zanima?
– Otkud znam, voli da zna gde su mu dabrovi.
Eto, to sam čuo u troli, u broju 40, kod srednjih vrata. Sišli su kod kanadske ambasade.
Palo mi je na pamet da su glumci, pa vežbaju neke dijaloge.
Možda su glumci. A možda i nisu.
Tokin
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Pogled kroz prozor
Bila je zima i vetar je ubrzavao vitlanje pahulja duž puste ulice. Jedan od uličnih pasa lutalica njuskao je oko kontejnera, nadajući se da će pronaći preostale zalogaje hrane koje su slučajno ispale iz kesa. Na vidiku, nijednog prolaznika... Gradski golubovi sklupčani ispod strehe, zabili su svoje kljunove u gusto perje, nadajući se da će vetar ubrzo promeniti pravac.
Nošena jakim vetrom, jedva je smogla snage da se zaustavi na simsu prozora na trećem spratu žutozelene zgrade na kraju ulice. Stresla je kapi vode sa svog perja, nastale od istopljenih pahulja koje su došle u dodir sa toplotom tela. Zadrhtala je od hladnoće. Okrenula je glavu i zamalo udarila kljunom o staklo prozora kraj kojeg je sletela. Pri tom pokretu, pogled joj se zaustavio na unutrašnjosti prostorije od koje ju je delilo staklo prozora – krevet, orman, polica sa knjigama, radni sto...za kojim je sedeo mlađi čovek i nešto kuckao po tastaturi. Soba je bila mala, ali je odavala utisak intinmo toplog prostora. Jedan deo prozora je bio zamagljen i nije mogla u potpunosti da je osmotri. Približila se prozoru i u tom momentu , neočekivano, kljunom zakacila staklo. To je privuklo pogled mladog čoveka sa druge strane prozora. Okrenuo je glavu i ugledao dva mala oka koje ga posmatraju. Na trenutak je zadržao pogled, a zatim nastavio započet posao. Još jedno vreme je posmatrala dešavanja u sobi i nakon kraćeg vremena je odletela.
Sledećeg dana vetar se smirio. Sivilo gustih oblaka ukazivao je na nastavak snežnih padavina. Pahulje su nastavile svoju igru sporijim tempom, pojačavajuci belinu ulica i krovova kuća. Na žutozelenoj zgradi prva svetla su se upalila već rano poslepodne. Pogled joj se ponovo zaustavio na prozoru trećeg sprata. Svetlo je bilo upaljeno. Zamahnula je krilima i sletela na sims. Mladić je sedeo za radnim stolim, ali je ovog puta držao olovku i zamišljeno gledao na papir ispred sebe. Šolja je stajala kraj njegove leve ruke i tog momenta ju je prineo ustima. Osetio se miris cimeta. Odjednom je okrenuo glavu ka prozoru i njihovi pogledi su se ponovo sreli. Lagano je ustao sa stolice i prišao. Laganim pokretom podigao je ruku i kažiprstom dodirnuo staklo prozora u visini njene glave. Nije se pomerila.
Sa zahvalnošću ga je pogledala i odletela dalje...
Narednog dana sunce je nekako uspelo da provuče svoje zrake kroz pukotine imeđu oblaka, kreirajući naizmeničnu igru senki i svetla. Uživajući u toj igri, nadletala je krovove kuća, pokušavajući da pogodi gde će se pojaviti nova pukotina. Desilo se da je sledeći zrak pao upravo na ONU žutozelenu zgradu. Pogledala je prema prozoru. Bio je otvoren. Ponovo se našla na poznatom simsu.
Sada je mogla da osmotri sobu kroz otvoren prozor. Sve je bilo na svom mestu, samo je stolica bila prazna. Miris cimeta je bio intenzivniji - mamio je svojim mirisom. Napravila je tri koraka i našla se u prostoriji. Osetila je toplotu na svojim krilima koja je polako prelazila i na delove tela. Uzbuđenje je raslo i lupanje srca srca je dobilo na jačini – ovakvo iskustvo još nije imala! A šta ako se pojavi i zatekne me unutra? Žurno se vratila nekoliko koraka unazad. Tog trenutka otvorila su se vrata i mladić je ušao u prostoriju. Ugledao ju je ponovo na prozoru. Sporim korakom je prišao i pružio ka njoj ruku. Podigla je pogled prema njegovim očima – izgledale su iskreno. Bojažljivo je krenula ka njemui. Tada je osetila toplinu vrha prsta njegove ruke. Podigla je pogled i videla da joj se nasmešio. Vratila mu je osmeh cvrkutom. Njenoj sreći nije bilo kraja – dobila je osmeh!
Zadovoljno je raširila krila i poletela, nastavljajući igru sa senkama i zracima sunca.
Sledećeg dana je ponovila posetu, ali ju je čekalo novo iznenađenje – na simsu prozora ugledala je mrvice kolača. Srce joj je jos brže zakucalo. Kolač - odavno ga nije jela! Mrvice su joj zaokupirale pažnji i nije primetila mladića koja joj se približio. Osmeh je ponovo bio na njegovom licu... Da li je moguće da mi se to dešava? Ja sam ptica... Pa šta!
Uputila mu je još jedan pogled i raširila krila.
Dani su prolazili, a njihovo druženje dobijalo je svakodnevno novu dimenziju. Ona mu je svaki dan poklonila novu melodiju cvrkuta koju je sama smišljala. Osmeh je svakodnevno boravio na njegovom licu – izgledalo je da iskreno uživa u svakodnevnim melodijama.
A ona je želela da ti trenuci traju zauvek, svoje oglašavanje je neprimetno produžavala... Ali, ja sam samo ptica – pa šta!
Sneg je ponovo počeo da pada. Krupne pahulje koje su joj kvasile perje, ometale su lakoću leta. Napravila je još jedan krug i ponovo sletela na sims prozora trećeg sprata žutozelene zgrade. Pogledala je kroz prozor u nadi da će ugledati dragi lik. Soba je bila prazna. Izgledala je čudno - bila je u neredu. Knjige su bile po podu, garderoba razbacana po krevetu, a izgužvani papiri kipeli su iz kante za otpatke. Mladić je naglo otvorio vrata sobe i nervoznim korakom zakoračio u nju . Pričao je glasno mobilnim telefonom. Blago je dotakla staklo kljunom, ali mladić nije obraćao pažnju – i dalje je nervozno koračao po sobi. Seo je na krevet i pokrio lice šakama. Tiho je zacvrkutala....Mladić ni ovog puta nije reagovao.
Jače kucanje kljuna po staklu , ovog puta je uspelo da skrene mladićevu pažnju. Prišao je prozoru i besno lupio rukom o staklo.
- Šta hoćeš – samo si mi još ti trebala?
Osetila je žestok bol od kojeg je ustuknula. Čekaj , polako - da li je dobro razumela? Šta ako reči nisu bile upućene njoj? Ali, nikog drugog nije bilo u blizini... Zašto? Gde je pogrešila?... Ona je htela samo da mu pokloni još jednu melodiju... Možda mu je dosadila – zaista se trudila da melodije ne postanu monotone... Zašto?
Tužno je pognula glavu – ja sam samo ptica...
Raširila je krila i poletela ka pukotinama među oblacima u nadi da ce napokon pronaći suncev zrak koji će joj toplinom dodira napokon zagrejati dušu...
Tatjana Manojlović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Bolje mrtav nego debeo
Evrovizija, taj šareni i šljašteći cirkus, zapravo je lakmus papir za sve predrasude, sredstvo za opipavanje najudaljenijih granica ljudske tolerancije. Različiti smo. Trebalo bi jednom da se na to naviknemo.
Uglavnom su netipični kandidati (devojka u invalidskim kolicima, grupa ljudi s posebnim potrebama, bake, transvestiti, muškarac u haljini koji izigrava ženu s bradom), koje tapšu po ramenu uz divljenje njihovoj hrabrosti, iskrenosti i autentičnosti.
Prekomerna telesna težina ostala je poslednji zabran političke nekorektnosti; i dan-danas prokažena, najstrašnija sablazan. Možeš dubiti na silikonskim sisama, imati pirsing u oku, treću nogu na leđima - to je sve u redu sa stanovišta ljudskog morfološkog diverziteta. Samo je nedopustivo, užasavajuće, sramotno - nositi naslage sala.
Svako ko je proživeo makar deo života u XXL garderobi zna da su debeli ljudi oduvek bili predmet podsmeha, sprdnje i poniženja. Deca u tome umeju da budu veoma surova, ali ona, bar za početak, samo zapažaju različitosti. Zloba, primitivizam i uskogrudost odraslih će tim različitostima pripisati neko značenje. Od odraslih vide kako da upru prstom, ponize, povrede.
Debeli ljudi kvalifikuju se kao ružni, oblaporni, slabi, beskarakterni, neozbiljni, meki, nedosledni, bolesni, često kao nedovoljno inteligentni, smešni, trapavi, nekorisni - kao škart. Jedina njihova šansa jeste da postanu zabavljači - obično na svoj račun; obično više nego što bi želeli i nego što im je prijatno. Potrebno im je mnogo više kvaliteta i upornosti da bi ih neko uzeo za ozbiljno. Debeljuca ne može tek da bude slatkoglasna; mora da bude jebeno vanserijski pevač da bi uopšte obratili pažnju na njeno pevanje! Može to da bude najdivniji, najtalentovaniji, najpametniji, najkreativniji egzemplar homo sapiensa, opet će se prvo primetiti i obavezno na tapet staviti broj njenih kilograma. Može biti šarmatna, graciozna i lepooka, ali ... Ali zašto ne smrša? Zašto nam gadi pogled salištem?
Niko se ne usteže da prokomentariše osobu s viškom kilograma - i to su najčešće najokrutnije, najmalicioznije reči koje možete čuti ili pročitati, to su milion puta već prežvakani i ispljunuti štosovi iz paleolita i srećna onanija nad sopstvenim smislom za humor. Debeli su kao u bajkama: princeza sa zvezdom na čelu vezana u lance da je obligatorno pljune svaki mimoprolazeći. Ako ih, ne daj bože, neko i podseti na elementarnu pristojnost, kritizeri će se pozvati na ovog puta politički korektni biser iz moderne školjke: "Mi zapravo brinemo za njegovo zdravlje."
Briga za zdravlje?! Mentalno zdravlje je takođe zdravlje, ili mislite da višak kilograma štiti od udaraca? Kako neizazvana i uporna sprdnja i ponižavanje može da utiče na čoveka - jer i debeli su ljudi! Ili mislite da alave skotine ne zaslužuju mentalno zdravlje? Niste za to da se debeljuce pojavljuju na javnim skupovima i u popularnim emisijama jer promovišu nezdrav način života? Jeste li im gledali u karton? Mnoge debeljuce su besprekornog zdravlja i izvrsni sportisti. Uostalom, na televizijama na kojima se može gledati apsolutno sve, od Zmaja od Šipova do Džerija Springera, od izbora za malu Mis do "Zvezda Granda", govoriti o nekakvom zalaganju za zdravlje je bespredmetno licemerje.
Šta bi ljudi s viškom kilograma trebalo da rade? Da se zamandale iza devet brava dok ne postanu oku prijatni? Ili, možda, da nastave da izigravaju postiđene slonove na koje svaki zec diže k***c?
Poremećaj ishrane je smrtno ozbiljna stvar sa brojnim uzocima, a jedan od njih jeste i potreba da se izbegne konstantno, degutantno javno poniženje kome se rutinski izvrgavaju debeli ljudi. Zbog toga, žrtve se nekad ponašaju potpuno nekonstruktivno - u nemoći proždiru tone đubreta, ili se izgladnjuju, ili se onesvešćuju u teretani, ili se kljukaju kojekakvim proteinskim praškovima sumnjivog porekla. Učiniće sve da izbegnu javno verbalno kamenovanje.
Bolje biti mrtav nego debeo.
Naravno, ove bukagije telesne privlačnosti teže su ženama nego muškarcima; u falocentričnom svetu obaveza žene jeste da ispunjava standarde seksualne privlačnosti (i zato Končita Vurst ne bi uspela kao žena sa hirzutizmom, ali može kao muškarac u haljini).
Globalni problem gojaznosti i poremećaja ishrane umanjio bi se kad bi debljina prestala da bude blasfemična. Debeli su još mnogo toga, osim što su debeli; i nisu tu da bi zadovoljili bilo čije estetske kriterijume ili izigravali boksersku vreću za nevaspitane imbecile.
Poenta je, naime, u ovome - jednostavnom mudrošću Samante, treš muze:
Kome se ne sviđa, neka ne gleda.
Iva Radović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
MISLIM DA NE ZNAŠ...Utvome oku spavaju noćni tramvaji
Neko silazi ulicom Sedmoga jula
Ogrnut oblakom kao pelerinom
Sava i Dunav se kod Ratnog ostrva spajaju
Kao anđeli u "Nebu nad Berlinom"
Tiha se cuje pesma iz moga tranzistora
O nekoj zemlji u kojoj nema slobode
Linija mog života prekida se na kratko
Tamo gde se ukrštaju dve beogradske ulice
I dok vetar otkida listove kalendara
Ja izlazim iz tebe, kao riba iz vode
Kao nevina žrtva još nevinijeg ubice.
Možda me ne razumeš
Možda ne osećaš ništa od ovog što nazirem, slutim
Možda si još mlada za poemu
Možda bi bilo bolje da ponešto prećutim
Ponekad imam utisak da preterujem u svemu
Stare se lađe vuku kao starice uz reku
Noseći sećanja kao pisma, zauvek otvorena, u sebi
Tek na kraju shvatimo šta smo sve propustili
Kad Bog oprosti ono što niko oprostio ne bi
Ali, šta sve to vredi kad dođemo do kraja
Kome je potreban cilj kad više nema puta
Pravila postoje da bi izuzeci došli do izražaja
A ti ne shvataš zašto si zabrinuta...
Vetrovi duvaju dolinom sa svih strana
Zemlja se okreće oko svoje ose kao petogodišnja devojčica
Svetom se širi zarazni miris Balkana
Ludila koje se vidi sa mog i sa tvog lica
Balkanskom ulicom hodaju pokretne bombe
Preživeli učesnici nepotrebnih ratova
Heroji bez igde ičega, razočarani u hrabrost
Momci bez ideala i devojke bez svatova
Napušteni, prazni kontejneri na točkovima
Kao utvare hodaju noću oko solitera
Bežeći od mačaka, pasa i penzionera
Ono što nikom ne treba prodaje se po bulevarima
Sreća se obično meri najjeftinijim stvarima
Zemlja se okreće oko svoje ose nekako naopako
Poslednjih godina, bogami, ni Zemlji nije lako
Razmišljam o postanku sveta
O nepouzdanosti geografije
O subjektivnosti istorije
A ti razmišljaš o plastičnoj operaciji
O toj prokletoj koščici u nosu
Od koje zavisi budućnost čovečanstva
Ja se pitam zašto si opet tako nepoznata
Zašto si opet tako zanesena
A ti se pitaš ko me je učinio tako neozbiljnim
Da li sam lud ili se pravim lud
Šta o tebi kaže ta moja tajanstvena žena
Da li je sve to u nekom smislu protivprirodni blud
Ti nemaš načina da zaustaviš pitanja,
Ja nemam načina da zaustavim odgovore...
Srbija, ta stara frajla, napuštena od sveta
Udavača u najboljim godinama
Celim telom oslonjena na prošlost, kao basista na kontrabas
Uspavana grmljavinom topova
Pokušava da se probudi iz sna
Teško to ide u ovim godinama, gospođice
Njene se reke ponornice ulivaju u Crno more
Oblaci nose uspomene mokre i slane od kiše
Voće je rodilo poslednjih godina
A opet, sve nekako na tamjan miriše
Stare se lađe vuku niz Dunav, mutan i odsutan
Jata pospanih vrana sleću na krovove i raskvašene žice
Sedam beogradskih brda kao sedam grehova
Legitimišu vetrove koji doleću iz ravnice
Nema se šta više komentarisati...
Ponekad pomislim da ne postoji sredina
Može se samo voleti ili mrzeti
Ljudi lažu kad kažu da su ravnodušni
To, jednostavno, nije osećanje
Osobito mislim da ga ti ne zaslužuješ
Tebe treba voleti kao septembar ili mrzeti kao oktobar
Treba te upoznati na vreme i proučavati
Ko što naučnici proučavaju prirodu, retku zver
Treba te gledati kao zvezdu severnjaču, teleskopom
Ili analizirati pod mikroskopom
Pokazivati lošim đacima kao primer neozbiljne žene
U nauci još nedovoljno iskorišćene
Treba te voleti kao takvu, lepu, nesavršenu
Ponekad previše radoznalu, bezrazložno radosnu
A opet nekako odsutnu i nasmejanu od bola
Uvek u nekoj dilemi, nejasnu čitavom svetu
Daleko od običnog filma, od rokenrola
Sama sa sobom uvek u nekom duetu
Teško je to objasniti ljudima
Kad si najbliži savršenstvu niko te ne razume
Ljudi su kao pacovi, kopaju samo po blatu
Organizuju se u čopore, jedu se međusobno
Ako si malo drugačiji odmah ti smanje volume
A svako visoko letenje moglo bi da bude kobno
To liči na psovku radi psovke, na polupesimizam
Neka bude i tako, ako je to cena istine
Ako nije bio dovoljan komunizam
Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala...
Nekad me tako razbesniš da ne znam gde su vrata
Zoveš me bez razloga i pričaš o slobodi
Gnjaviš me pitanjima, kao da sam ti tata
Zatim šapućeš nešto o demonstracijama
Hodaš po žici ka meni kao mačka
A ja te sanjam kako hodaš po vodi
U jednoj ruci nosiš sokola, dresiranog da se do smrti bori
Protiv istine, protiv naših nedefinisanih susreta
Ne čuješ pesmu s planine koja gori
Divni se zvuci, slobodni kao vuci, prostiru horizontom
A ti, uspravna kao katarka, lepa kao geografija
Koračaš mojom pesmom kao da koračaš frontom
Kosa ti leprša na vetru kao zastava Dominikanske republike
Lepo je i šteta je što nema više publike
More se izvinjava što je nespremno za ovu svečanost
Oblaci se sudaraju iznad planine kao pijani starci
Munje ujedaju okolna brda kao komarci
Jednom rečju, prolaziš kroz moje snove kao kroz pakao
Zatečen tim prizorom i Bog je, naravno, plakao
Malo potom, sve nestaje...
Čuje se samo moje ubrzano disanje
Nalik na pesmu usamljenih neidentifikovanih zrikavaca
A u tebi se skupila neka slovenska tuga
Na stolu prva jutarnja kafa i puna pepeljara pikavaca
Vidim ti u očima neslavnu budućnost
Nekoga koga će mnogi voleti
A niko mu neće verovati
Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala...
Nekad me, opet, obraduješ kao niko na svetu
Pitaš me, na primer, zašto te ne shvatam ozbiljno
Kada te zovem "mala" kažeš mi da sam budala
A rasplačeš se, bez veze, kao na sopstvenom banketu
Pa nije ni moje srce baš od čelika
Ili, kad pocrveniš, na neku jeftinu šalu
Kad se rastopiš na pogled kao šećer na vodu
Kad stojiš u publici tako drukčija i različita
Kao da si zalutala u neku pogrešnu salu
Kad pokušavaš da lažeš, a vidiš da ne umeš
Kada se praviš da sve moje sumnje razumeš
Kad pođeš pa se vratiš, kao da si nešto zaboravila
Još lepša i nesigurnija nego što si maločas bila
Kad ne znaš kako da završiš razgovor telefonom
Plašiš se da ne ostaneš nedorečena
Berazložan je to strah, gospođice
Ne budi nerealna, pa ti još nisi žena
Kažeš čekala si me juče popodne
Ljudi su prolazili kraj tebe, hladni i nepristupačni
U tom prostranom, glupom hodniku
Neki minuti su se vukli pospano, kao sati
Nije to ništa neobično za tvoje godine, gospođice
Onaj ko jednom ode, jednom će i da se vrati
Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala
Tek ćeš se ti u životu načekati...
Hiljadu godina tuđeg iskustva osećam u svakoj tvojoj reči
A, opet, ne bih rekao da vreme stoji, naprotiv
Sedamnaest godina i petnaest meseci
Ipak je malo, premalo za jednu noć
Broj tvojih godina pomnožen sa dva
Dao bi neki opipljiv rezultat
O kome bi se moglo razmišljati bez kajanja
Ovako, pre mi ličiš na slučajan susret
Na opasan sudar sna i vasione
Na idilu sa nesagledivim posledicama
Tvoji su prsti nalik na zatvorske rešetke
Kroz koje ne vidim ništa osim neba
A taj osmeh, otvoren kao klavir pre diplomskog koncerta
Nimalo mi ne uliva samopouzdanje
U laž je, često, najlakše poverovati
Osećaš li Dunav pod prozorom
Osećaš li miris lipa u svojoj ulici
Misliš li da sve to ima neki smisao
Osećaš li početak jeseni u meni
Nabokov je o tome nešto napisao
U ovim godinama lako bih mogao zaspati u snu
I da me niko, osim tebe, više ne probudi...
Ni voda ni zemlja, ni dete ni žena
Gledaš me pogledom koji ne oprašta
A pred tobom cela moja poezija
Sćućurena kao ptica sa govornom manom
Spakovana u brižljivo odabrani papir, sa mašnicom
Kao poklon za tvoj rođendan
Pa ovlaš nasloniš glavu na moj kaput
Pospan, ubledeo, umoran od puta
Kosa ti samo sklizne niz mrak kao veverica
Na usnama ti spava Venecija
Sa gondolama, sa trista kanala
A oko mene sve neka strana, dobro poznata lica
Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala..............
Na izmaku noći
Beograd podseća na mirno more
Pospani grad
Spokojno diše u tišini
Noć ponekad ume da zaboli
Kao neprijatno pitanje
Tišina deluje na bubne opne
Opasnije od najveće buke
Kao napolitanke naslagane
U kutiju grada
Kao domine sa prozorima
Zabodene u srce betona
Kao košarkaši oko kojih
Stoje fudbaleri
Iza starih beogradskih krovova
Štrče soliteri
Neko je ove noći
Bio budan umesto nas
Policijska patrola, naprimer, krstari
Kao i obično
Semafori kao neki propali pijanci
Namiguju na prazno
Fabrički dimnjaci
Ljuljaju se pospano
Samo što se ne sruše od umora
Noćni autobus vuče na jedno brdo
Gomilu promašenih profesija
Čuje se lavež usamljenih pasa svih vera
I konfesija
Iz jednog kafea svira neka muzika...
Tužna...
Tipično balkanska...
Ona je otišla sa drugim
I ostavila u njemu
Pakao...
Umesto da ode kod psihijatra Jovana Marića
On je celu noć pio i plakao
Otići kod psihijatra u Srbiji je velika sramota
Zato je svaka pesma u mojoj zemlji
Iskrena ispovest idiota
Ostavljenog - zato što voli da bude ostavljen
Takav je mentalitet
Sve drugo osim poraza je neuspeh
Atak na identitet.
Biti na vreme ostavljen smatra se najvećim uspehom
U zemlji koja je najviše ostavljenih ljudi dala
Mislim da ne znaš gde si se zaista rodila
Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala...
Mislim da ne znaš...Radoman Kanjevac
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Skrivalice
Virim u tvoje zenice. I virim iz njih.
Ne, nisam ja taj koga misliš da poznaješ.
To je samo moja forma, lepo pakovanje, šminka…
Reči koje slažem u ovaj imaginarni prostor izmedju nas, lažne su. Izvučene iz raznih istina, prepakovane,
presložene, sparene tako da, ulepšane, zaigraju dobitni ples, osvoje pažnju i ljubav…
Zar zaista misliš da to mogu da budem ja?
Onaj odistinski ja, onaj koji za sobom ostavlja mahom pustoš i ništavilo, stvarni ja – sebični hedonista, zaista veruješ…?!
Kada, na kraju, pocepaš celofan i otvoriš konačno to pakovanje, videćeš samo ogromnu prazninu.
Videćeš samo ništa.
Zato, iskoristi ovaj trenutak iskrenosti i usmeri, zarij tu zenicu u bilo šta drugo, bilo šta vredno ikakve pažnje, samo me isteraj odatle.
To je suviše lepo stanište za istinskog mene, i ja ne umem sam da odem…
Isteraj me…
Onog mene koji se tu tako uspešno skriva…
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 10 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
