|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Ili nešto nalik tome…
Najteže se sakriti u satu iza ponoći. Tamo se vreme, disanje i snovi najjače čuju, a kuckanje po tastaturi najviše liči na krik.
Ako me ikada potražiš, to je jedino mesto na kome ćeš me sigurno naći.
Tada pišem, ili nešto već nalik tome… Po zidovima sveta…
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Pusti prošlost da prođe
Neke stvari, ljudi i postupci obeleže nas kroz život onako… Krvnički. Zarežu po najmekšem delu sigurnosti, razbiju macolom najjaču armaturu naše samouverenosti, zapale sve naše do tada spokojne sumnje. Kad sa tim završe, kažu da nisu namerno, obrnu dupe i odu. A mi, tako oćopavljeni, razbijeni i opečeni krenemo u budućnost da vučemo repove prošlosti, koji nam vrlo često rastu brže nego što se mi oporavljamo, pa dočekamo momenat kada sami sebe saplićemo o njih.
Počnemo ranjeni da dočekujemo nevine na nož, uplašeni da uterujemo strah u kosti hrabrima, sve vreme bolujući od teške bolesti koja se zove samosažaljenje. Ne vidimo vrata za izlaz iz mraka, napipavamo ih i tumaramo obično se tada hvatajući za pogrešne izbore. Pričamo o slomljnom srcu u tom trenutku ne znajući da ono zarasta mnogo brže nego povređeni ego. To je ta optička varka kada slepi od bola pomešamo sopstveno srce sa egom, pa se zarobimo godinama lečeći neizlečivog najvećeg neprijatelja – sopstveni ego.
Njemu ne treba titrati, povlađivati mu, tešiti ga. Čim počne gladan da pišti ne treba ga hraniti već ga ko kopile daviti pod jastukom, ko prvo mače baciti u vodu. Ako se to ne uradi onda tako nekastriran i potentan krene da se pari se našom sujetom i da, kao neka gamad, svakodnevno štancaju male ego tripove kojima dezorijetnisano davimo okolinu. Nema tog dušmanina iz prošlosti koji nam može naneti više bola nego sopstveni ego u sadašnjosti.
Sve je zapravo vrlo jednostavno. Nema tih dana koji ne idu u napred, niti sutrašnjice koja može da ide unazad, zato prošlost nekim organskim, prirodnim putem, umeli mi to ili ne, prevaziđemo. To je neporeciva istina, koju i kada bismo hteli da slažemo isprištila bi nam nepca. Zato, sve te pokojne slagane poljupce koji su nas naučili da ljubimo strasnije, te progutane slatke laži koje su nas naučile da sirovije ispljunemo istinu, te urokljive sudbine koje su se očešale svojim šugavom preponama o malo naše ljubavi, te nedovršene priče koje ni na uvodu nisu imale smisao, i statiste bez uloga u našim životima treba pustiti da nas prođu.
A kad nas prođu, naučimo da ih volimo i da im budemo zahvalni. Svane dan kada nas životna škola natera da ih se sećamo kao ponavljači svojih nabubanih lekcija za popravni. Tada je vreme da izvadimo iz đačkog ranca sve greške, strahove i bol koje smo nosili u njemu kao kamenje zbog kog nismo mogli da idemo napred. Tada smo spremni da, vaskrsnuti iz sopstvenih strahova i sahranjenog ega, pametniji potrčimo u zagrljaj novim prilikama, da sada damo srce novim ljudima i ponovimo iste stvari sa njima svesni da nisu one bile pogrešne, nego naše procene ljudi sa kojima smo ih onda, u prošlosti, želeli.
b(L)ogdan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Hajde da ćutimo sada nas dvoje
ne govori ništa, biće dosta da dišeš
ljubavne pesme u stvari ne postoje
kad stvarno voliš nemaš kada da pišeš
Miodrag Stošić
Da mi je dato da volim, ne bih pisala...
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Sreća je
Sreća je što moja sreća ne mora da bude tvoja sreća. Može, ali ne mora. I to ne mora da bude loše. Može, ali ne mora. Zamislimo da nije. Da tvoja sreća nije jednaka mojoj sreći. To znači da ima više sreća. A opet, nije da nas neko ograničava i kaže: imaš prava na toliko i toliko sreća. Što znači da je nečija sreća veća od druge. Ili da neko ima više, pojedinačnih sreća, od onog drugog. I to je malko nepravedno, neko će reći. Ali, opet, sam biraš koliko će biti tvoje džakče sreće. I ne, nema ograničenja. To džakče nije teško poneti – kao džakče krompira, na primer. Ono je skroz lako. Sa njim hodaš oblacima i ne p(rop)adneš. Svaki dan. Zamisli!
I ne, ponavljam, tvoja sreća ne mora da bude moja sreća.
Želim samo da ti kažem…
Razmisli o svom džakčetu sreće.
Kapiram, nemaš sve što želiš.
Jasno je, nema onog koga želiš, pored tebe.
Ali, nekada je samo dovoljno bolje se zamisliti, okrenuti se oko sebe, baciti pogled u svoje džakče i shvatiti da možda ipak nije sve izgubljeno, iako nemamo sve što želimo, iako možda nema više onih, koje volimo i koji su nam nešto značili.
Pogledaj moje džakče!
Tu se nalazi onaj točeni sladoled, što smo deka i ja voleli da jedemo, pa posle sednemo na vozić i vozimo se do fajronta. Deka je, mada šećeraš, voleo točeni sladoled. Namignuo bi mi, što je značilo, mami ni reč o ovome, pa bismo se zasladili. Mešano – jagoda i vanilla, plus preliv – čokolada! Znaš, deke više nema, ali me i dalje čini srećnom točeni sladoled. Uvek jedem tu, proverenu kombinaciju. Valjda pokušavam da vratim onaj stari, ukus detinjstva, šta znam. Skoro sam, baš, pričala Lenki, o deki i meni, na voziću, kako jedemo točeni sladoled. Ona nije upoznala deku, ali je imala priliku da proba točeni sladoled. Dopalo joj se, baš.
Sreća su moje nove, crvene pantalone. Prvo, jer volim crveno. Drugo, jer crvene pantalone je voleo deka. Kad smo bile male, deka je nama, unukama, pevao neku pesmicu, iz svoga detinjstva, u kojoj su se pominjale crvene pantalone. Ako me ikada sretneš i setiš se, podseti me da ti otpevam, sećam je se. No, baš se potrefilo da mi je mama kupila crvene pantalone. Nije se desilo da jednom odem u Palanku, da mi deka, već sa vrata, ‘mesto pozdrava, ne zapeva. Zato volim moje nove, crvene pantalone.
Sreća je Pelivan. Svaki put, kada bih otišla u Palanku, deka i ja iskuliramo sve ukućane i pođemo na bozu. Zapravo, deka bi pio bozu, ja bih pila špricer. Špricer je, ako ne znaš – boza plus limunada. Usput bi se deka ispričao sa simpatičnim čikom iz Pelivana, koji je, već navikao na naše posete, umeo ponekad da u onaj moj špricer ubaci poneku kuglu sladoleda. Bućkuriš, misliš? E moj ti, nema ničeg lepšeg, tokom leta! Danas, kad odem u Palanku, takođe se ne dešava da ne svratim u Pelivan. Sada, sa mamom ili bakom. One uglavnom piju limunadu, jer, kažu, boza im je preslatka, moje – zna se.
Sreća je sećanje. Znaš, sasvim je prirodno da mi je žao što On više nije tu. Ali, sasvim je sreća, jer imam sećanje, kome uvek mogu da se vratim i, makar na kratko, oživim svog deku. Ja ne idem često u crkvu ili na groblje. Ali mislim da sveće i cveće i ne mogu da ožive. Ono nas samo zavarava. Reči su te, koje oživljavaju. Reči i fotografije. Reči, fotografije, ali i sve ono lepo, što smo radili ili smo želeli da radimo zajedno. Točeni sladoled. Crvene pantalone. Pelivan. Pesma. Šala. Diskretno zadirkivanje bake. Prženo jaje – palačinka, koju nam baka spremi za doručak. Čajna kobasica, uvijena u papir i imenovana za svakog od studenata u porodici – da ne odvaja. Čestitke za Osmi mart. Mrštenje kad se na teveu pojavi Keba. Imitiranje smeha Sanje Marinković, “to je ona HA HA HA” . Nepropuštanje svake muzičke emisije. Simpatisanje Lepe Lukić. Politika. Marele, kod komšije Safeta. Štitnici za kolena, za sportiste (i još ponekog, očigledno). Moja mala matura i njegova velika sreća, jer se vidimo poslednji put, mada toga trenutno nismo svesni.
Srce. Veliko ko Rusija.
I zato, sreća je i sećanje.
Ovo je tek delić. Pričaću ti već nekad šta još nosim na leđima…
A ti?
Još uvek nisi siguran šta sve da strpaš u svoje džakče?
Dobro razmisli.
Neću da te plašim, al nekad nas sreća ponese, pa u džakče strpamo i nekog ili nešto, čemu tu možda i nije trebalo da bude mesto. Posle se kajemo, ali obično bude kasno. Već je džakče otežalo, (pro)palo se kroz oblake.
Zato, pazi.
I voli.
Hristina Petrović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Oblak za snove
Razigralo se sunce po tvojim zenicama. Trave sakrile golet, a boje prasnule po umornim tugama.
Proleće peva, skriveno u granama, i negde, na kraj aprila ili na okrajak sveta, ne znam tačno gde, tek – zakačio sam sreću.
Ona drhti kao želja koja čeka ispunjenje. Nebo je spustilo oblak na kom ćeš sanjati večeras.
A ja…
Ja ću već smisliti neku priču umesto pesme za laku noć…
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Понекад тако одлута ми ноћ у беле зоре
Снови се расплету ко плетенице
Узбурка се јава
Љубав ми дође ко незван гост
а Ја ко дежурна будала.
®
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Ti
Ti ne veruješ više u reči
za tebe su one oštrica mača,
obmana,
vidiš ih kao trojanskog konja
u kome se kriju zadnje namere i taština,
a ja sam na moju žalost
sav od njihovih niti,
moje su tetive,
moja vezivna tkiva,
kroz vene mi teku,
njima mi je sva koža istetovirana,
zorom ih iskašljavam uz prvu cigaru,
mesto peruti mi padaju po ramenima kad prođem prstima kroz kosu,
one su jedino zbog čega sebe smatram za čoveka,
i baš sam na tebe takvu naišao,
na tebe za koju su reči ambrozija,
na tebe za koju su reči ko vruće pivo,
na tebe za koju su reči kišni oktobar,
baš ja
baš na tebe koja ne veruješ u reči,
baš ja,
baš od svih..
Stevica Rajčetić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
NIJE ME PUSTILA U SVOJU SAMOĆU
Nikada me nije pustila u svoju samoću.
Nije htela ili nije smela…
Nikada me nije pustila u svoj stan, svoju sobu, krevet.
Nikada mi nije dala svoje ruke, telo, dodir.
Nikada mi nije dala ništa, a želeo sam je kao nijednu drugu…
Posebno tih dana kada su se sve želje sveta sklopile u potrebi za njom.
Posebno tih noći kada sam se budio i uspavljivao sa njenim likom…
Nisam stigao ni da je poljubim, a već sam stigao da je zavolim.
Nisam stigao ni da je zagrlim, a već sam stigao da je poželim samo za sebe i ukradem od svih.
Nikada me nije pustila u svoj život, u svoj svet. Nije htela ili nije smela…
Rekla je da ne mogu da shvatim njen haos, njene navike i da je bolje da ne počinjemo ništa.
Rekao sam joj da zajedno možemo sve i da smo potrebni jedno drugom.
Pretvarala je milimetre koji su nas delili u kilometre, sekunde u godine. Bio sam spreman da ih pređem, preletim, sačekam, govorio sam joj to, ubeđivao je ali uzalud…
Ipak nije htela...
Mimoišli smo se tada, te noći, ne sluteći da se mimoilazimo zauvek…
Prošle su godine, naravno. Kao što uvek prođu. Prošla je i ona nedodirljivost, utisak da smo važni, pale su maske.
Prošle su sve one kiše i ulice koje smo prepešačili sami.
Prošla su sva ona mora kojima nismo zaplivali. Prošle su sve one tajne koje nismo podelili. Prošli su filmovi, koncerti, prošla su sva ona jutra…
Prošla je i jedna mladost, onako tiho i neprimetno…
…a prošla je i ona, nedavno, isto tako tiho i neprimetno pored mene, kao da se ne poznajemo.
A prošla je i potreba za njom…
U međuvremenu sam se raspitivao svuda, bolje da nisam.
Pričali su mi i slušao sam o njoj, bolje da nisu.
Trčala je za onima koje nije trebalo ni da pogleda, davala se tamo gde se samo gubi, živela je za one za koje ne vredi živeti…
Ali, šta sam mogao?
Reći ću samo život, sudbina - ne pada mi na pamet ništa pametnije.
Znao sam, još tada, da njen svet ne može svako da razume. Sa svih strana zidovi, zidovi, a onda ako se ne izgubiš u tom silnom odbijanju nailaziš na dušu. Staru, čistu, beskrajnu kao horizont želja jedne mladosti…
Ipak ona se prva izgubila u tom silnom odbijanju…
Ili se jednostavno nije našla?
Ili je drugi nisu našli…
Meni, eto, nije uspelo…
Njena priča mi je danas tako poznata, kao mnogo puta odgledani film. Poznate su mi njene ruke, njene grudi, glas, soba, problemi, kao da sam to negde već video…
Sva ona posebnost pretvorila se u osrednjost, zagonetka u očekivani šablon, a čežnja za njom u prevaziđeni refren koji odavno više ne pevam.
Nije to više ista pesma, potrošili su je pogrešni…
Nije to više ista melodija, od silnog ponavljanja izgubila je suštinu…
Nije to više ista lepota, sve više liči na svaku drugu…
Ostala je u tom gradu, u toj ulici, u toj sobi, a ja sam otišao negde daleko, negde gde nijedan put, nijedna prečica ne vodi ka njoj.
Ostala je nasamo sa svojom samoćom, a ja sam otišao u susret nekim drugim obalama.
Nema tu više ničega, samo uspomena na nešto što je moglo da se desi, a nije…
Nema tu više ničega, samo sećanje koje je zanimljivo još jedino dok se o njemu priča.
Stefan Simic
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Iznad površnosti
Puštam sve svoje reči da plutaju krajem… Kao lešine… Ovaj svet je ubio sve što su htele da kažu… Ni ja se više ne sećam.
Žurim…
Podsmeh je sklopio poslednji komadić besmisla i svojim mozaikom prekrio sve što sam ikada rekao.
Neki kažu da ću se ugušiti tu, ispod površine.
A ja, opet, verujem da nekim čudom dišem… Držeći se samo iznad površnosti.
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Kad noć rasturi…
Stavljam mesec u određenu menu, zvezde razlažem na grupe, oslikavam nove zodijake na plafonu…
Oblake guram na margine, tek da zaklone ćoškove neba i sakriju oštre i mračne vrhove planina.
Kad noć, i posle svega toga, pospremi talon sa ulozima za sreću. I odnese sve moguće dobiti…
Kada prospe kišu na pravo parče ulice, u pravi prozor doturi maglu…
I pronađe pravu površ na koju će spustiti delove neona da plešu kao napuštene senke.
Ako baš sve to izvuče iz rukava, onda…
Možda je to mizanscen u kome ću ušetati u nečiji san, makar i sopstveni, i tamo smestiti stvarnost…
Neku neobičnu, skrpljenu od naličja svih istina koje se pletu na poselima besposlenih.
I onda, kad noć iscuri…
Kao kugla u ruletu, posle poslednjeg kruga skliznuću sa ustaljene kružne putanje i uz nekoliko tupih zvukova ugnezdiću se u sećanje.
Biću tako nepredvidiv, da će samo oni koji veruju u bajke ostvariti dobitak…
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 15 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
