One večeri – bilo je gotovo deset sati kada sam otvorio vrata stana očekujući Snežanu – preda mnom je stajao Sneško Belić. Kad sam ti to i rekao, odbrusila si da će uskoro za tobom stići i patuljci a da će sneg sa Sneška ostaviti popriličnu baru na mom parketu. I na tvoje zadovoljstvo.

Zavejana, promrzla, zajapurena, rumenih obraza ušetala si u sobu ostavljajući za sobom stope snegovite ulice, tragove noćnog Beograda usnulog sred snežne mećave. U sobu, kovitlac mirisa kristalizovanih kapi umršenih u tvoju kosu i diskretnog parfema koji se razlio onog trenutka kada si zatalasala kosom tresući s nje belilo inja. Sve arome pomešale su se sa zvucima s gramofona na kojem se vrtelo liverpulsko „Imagine”. Bitlsi, ništa nisam slagao. Zamisli!

Od tog trenutka, soba je dobila posebnu dimenziju, četvrtu, petu, šestu… odavno sam prestao da brojim. Porasla je, bila je nekako veća nego što sam je do tada doživljavao, prostranija i, priznajem, bogatija. Za Sneška, Snežanu i patuljke kojima se nekuda, u mećavi, zameo trag. Nisu nam nedostajali te večeri. Ali bili su tema naših smehova između dva gutljaja vrelog čaja. Pili smo neku mešavinu rtanjskih trava, hajdučkih, pitala si: „Jesi li ih brao o Đurđevdanu ili Mitrovdanu?” Nisam znao odgovor, ali sam bio siguran da mi vraćaš za izgovoreno o Snežani i Snešku. Mala ume da čoveka ostavi nemog, pomislio sam trudeći se da mi u pogledu ne pronikneš u misli. Uzalud, pročitala si me kao đače pesmaricu, tečno, razgovetno, svako slovo, svaki zarez.

Nikada ti nisam rekao da mi je bilo drago što si se te večeri, posle mog telefonskog poziva, odvažila da me posetiš. Baš tako, odvažila. Drago mi je – previše je šturo, obično, stereotipno, nedrorečeno. Razmotavao sam misli, trpeo vrelinu čaja po cenu da mi jezik pregori, na trenutke nisam ni bio prisutan, tražio sam reči. Omamljen mešavinom mirisa i zvukova verovatno sam odavao utisak smetenjaka hrabrog samo kada je s druge strane telefonske žice. Spasio me Lenon, njegov refren koji sam više mrmljajući nego pevajući, promumlao sebi u bradu. U jednom stihu, jedva čujno, čak i zamenio jednu reč!

„Ti to, kao, pevaš?!”, glasilo je pitanje. Ne, ne pevam, lutko, šaljem ti poruku. Te sam misli, naravno, prećutao, a, opet, tvoj smeh je govorio da sam već do kraja pročitana knjiga. Kud se ne ukoričih u neki čvršći povez.

Bilo je pametnije da te večeri budem slušalac te sam ti prepustio i vreme i prostor u uglu troseda u kom si se sklupčana, sa šoljom čaja obgrljenom rukama, grejala i nezaustavljivo opisivala trenutke od izlaska iz kuće do mog stana. Pričala si brzo, brbljivo, ali razgovetno, tek da sakriješ tremu i navalom reči omekšaš obostranu napetost. I koliko god da si odavala utisak nekog kome je teran poznat, nekog ko je već nebrojano puta sedeo na istom mestu, nekog ko je svoj na svome, izdale su te nemirne oči, lutalice po sobi, kao nemi ispitivači svega što se u njoj nalazi. I da li nešto nedostaje. Ništa nije nedostajalo, sve što je bilo potrebno bilo je tu.

I nisu samo oči bile tvoje izdajice. Nikada do tada nisi grickala donju usnu, nikada je nisi liznula jezikom kao tada, i kao da je suva. Da, u stanu je bilo pakleno toplo, grejali su kao da im je poslednje. Bilo je to naše prvo zajedničko centralno grejanje. Veliki i težak, pretopao džemper s rol-kragnom skliznuo je na naslon troseda, ispraćen opaskom da oni iz toplane purnjaju kao da sam im platio da te noći samo nas greju.

Nisam osetio kada si se pre zore iskrala iz stana. Dok si odlazila, sanjao sam. Sanjao sam javu. Ona me je na kraju i rasanila. Na gramofonu, „tosca 10”, na kojem je igla još poigravala na kraju Lenonove pesme, ostala je cedulja s potpisom – Sneško Belić.

Zamisli da nema neba. Zamisli da nema zemlje. Sanjaru, zažmuri i zamisli.