Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 29 Mar 2024, 07:25


Autoru Poruka
Вучица
Post  Tema posta: Re: Razgovori...  |  Poslato: 30 Avg 2014, 19:04
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
Умивање



Људи су се сакрили у своје сенке. Пузе по асфалту и не смеју да се усправе до себе самих, какви су били.

Бубњеви тутње около и сликају ритам страха.

Креатуре искривљених лица палацају језицима, церекајући се без покрића. Они не виде даље од кулиса вештачког света који су измислили за своје следбенике. Поглед им сеже само до огледала испред којег стоје.

Дакле, готово су слепи.

А свет стење под теретом њихове ароганције, и нема више куд, осим да плаче својим глечерима.

Чекају се још само кише. Велике, огромне кише.

Да још једном сперу ово што погрешно зовемо цивилизацијом.




oblogovan


Vrh
MAD BOOKSELLER
Post  Tema posta: Re: Razgovori...  |  Poslato: 31 Avg 2014, 10:45
rang
rang

Pridružio se: 09 Dec 2012, 20:33
Postovi: 6420

OffLine
Slika

ИЗВИНИ, НЕЋУ О ЊЕМУ
Драгана Ивановић

Вечерам стојећи у кухињи у мраку. Најела сам се већ од пола парчета хлеба. Попићу после пуно сока, то је исто здраво, зар не?
На ТВ-у Секс и град. Епизода кад се Кери пита: може ли се остати пријатељ са бившим? Стала сам испред да видим одговор. Не може.
Још сам јаднија себи. Наравно да не може. После љубави која нема срећан крај одмах те спичи чиста мржња. То је сурова истина и треба да је обавезна у уџбеницима за основну школу.
Опет пушим. А нисам никад. Пре њега. Он пуши Davidoff. Нећу о њему.
Он пије само француски коњак и петнаест еспреса дневно. Нећу о њему.
Он носи Хуго Бос одела и мирише само на Declaration. Нећу о њему.
Он носи Пјер Kарден наочаре и има кожну штипаљку за кеш. Нећу о њему.
Он ме водио у казино и најлепше уједао за раме кад губи. Нећу о њему.
Он ме хранио само рибом и терао да пробам најбоља италијанска вина, а ја само ракију пијем. Нећу о њему.
Он ми говорио: Мала, не буди сељак, и никад ми није дао да му грицкам уши. Нећу о њему.
Он је код мене гледао лигу шампиона и ниједну утакмицу није одгледао до краја. Нећу о њему.
Он је код мене чекао пролеће и причао како су га многе мазиле, али ниједна као ја. Нећу о њему.
Он ми рекао да се најлепше дајем и да је он све што ми није требало у животу. Он је лош. Нећу о њему.
Мене пријатељи зову Мала. Зовем и ја њих. Али данас сам рекла: хајде, немојте више.
Ваљда и нисам више мала. Сад сам велика. И ничија.
Он ме увек звао Мала. Боли ме и тастатура кад нас помињем. Нећу о нама.
Слушам „Октобар је, почиње сезона киша“. Он воли Чолу. Иде само на његове концерте. Једном је пио с њим и заборавио да ми се јави. После је дошао пијан усред ноћи да ми каже: извини што си са мном. Он је лош. Нећу о њему.
Пробудила ме је јутрос жеља да га загрлим. Кога још пробуди жеља?
Ја не знам куд ћу са оволико љубави, може ли то да се стави у оглас? Поклонићу је првом који се јави.
Који је данас уопште дан? Није више лето, то знам. Кад ће више тај смак света?


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: Razgovori...  |  Poslato: 31 Avg 2014, 11:31
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
Никад не пишем о Њему (мада уме у неко слово да се задене чудновато мистично, или да лахорасто проред обоји и замирише на онај Новембар....),
чувам га за своју тишину.

Хвала Оцо, дивна прича.


Vrh
MAD BOOKSELLER
Post  Tema posta: Re: Razgovori...  |  Poslato: 31 Avg 2014, 16:44
rang
rang

Pridružio se: 09 Dec 2012, 20:33
Postovi: 6420

OffLine
Буђење недељом ујутру ми слабо иде... особито ако сам претходни дан префорсирао... у раду... у пићу... хм, оно не форсирам већ неко време, јебига... и тако, пробудим се, али још увек очи не отварам... прво штелујем тон... па онда слику... полако... кадар иде из измаглице... одјутрос се ту и зауставља... измаглица као филмско платно... и слика почиње са се пројектује... она је зањихала куковима ка мени кроз мирисе што одјекивали су празнином... видим, нема мени устајања, куд ћу с њим оволиким, хмм... али она не престаје са прилажењем и њихањем... полако се рукама ослања на моја прса... спушта се... и настави да се њише... јеботе... гннннн... уф... пројекција као да постаје вернија, по бојама и звуковима... кроз врата са терасе доњише се још једна... прекорачи преко мојих груди... загрлише се, и наставише да се њишу, у истом ритму... сада као да осећам и мирис... богами и укус хммм, да... и маслиновог уља, јуче цеђеног... поглед ми се замагљује... зној облива из свих пора... дефибрилатор почиње да прескаче... јеботе... умрећу... умрећу од лепоте... да, остајем без даха... све док њих две полако не успорише... дубоко се љубећи... а онда се истопише у фејдауту... некако долазим до даха... загрцнем се и продишем... магла полако нестаје...
Чекај, откуд мени дефибрилатор... никад ми није уграђен... то нешто није у реду... али ја заиста тешко дишем и сав сам мокар... шта је то било... ...сан за недељу ујутру...


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: Razgovori...  |  Poslato: 05 Sep 2014, 09:59
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
Не знам наравно на коју тему ово да "прилепим", па ко и увек турам овде, можда се неко заХебуцка па прочита...

Slika


Kakav otac bolji sin


Ko nam to krade decu od nas samih? Ko nam uzima vreme namenjeno njima? Gde grešimo dok ih volimo? Bože čuvaj nam decu, moli te jedan od roditelja.

Bio sam na „otvorenim vratima” kod svog sina u njegovoj gimnaziji. Ima 17 godina i slabe ocene, ali mislim da je fin momak. Svira gitaru, ima bend i u pubertetu je. Njegova priroda kao i svih nas u tim godinama doživljava zemljotres. Formira se da bude svoj. Razvučen odjednom na četiri strane sveta otkriva život.

Došao sam malo ranije. Nisam prvi put ovde. Kao bivši ponavljač brinem za svoje dete kao i svaki roditelj. Vreme je grozno u kom odrastaju. Već im je svaljeno na leđa da moraju sami da preuzimaju odgovornost neadekvatnu njihovim godinama. Sedim na klupi u hodniku. Prepoznaju me neke srednjoškolke, kikoću se i pozdravljaju me sa puno poštovanja. Baš lepo da i toga još ima. Gledam momke koji promiču ispred mene. Tako su već grubi,prerano sazreli. Nisu oni krivi što su takvi već društvo kojenije briga kakva mu je budućnost. Oni postaju učesnici okrutne igre preživljavanja. Samo lična sreća im može pomoći da se snađu i prođu kvalifikacije. Siromaštvo diktira pravila da nema za svakog. Veseli su, bezbrižni i nesvesni. Mladost je jedino što čovek dobija,a ostalo mu u životu ostaje kad nje nestane. Vidim neka žena kod dežurnog učenika traži istog razrednog starešinu koji i meni treba. Ne mogu da provalim da li je moje godište ili ne. Izgleda gradski. Evo ga i on, stiže sa dnevnikom ispod miške. Poziva nas da uđemo u zbornicu. Sedamo ispred stola na kojem leži dnevnik. Prva počinje ta žena, traži da vidi ocene svoje ćerke. Razredni odgovara da ne može da joj pokaže jer ih ona jednostavno nema zbog toga što ne dolazi u školu. „Nije ni danas u školi”,reče razredni. „Znam”,odgovori njena majka, „eno je kod kuće, spava”. Dobija savet da ispiše svoju ćerku iz škole da ne bi izgubila pravo na školovanje. Žena je u frci što je i normalno. Raspituje se kako da spasi svoje dete, pri tom se izvinjavajući što oduzima toliko vremena. Kažem da nema problema, dajući joj doznanja da saučestvujem u njenom problemu. Žena odlazi.

Dolazi red i na mene. Od poslednjeg puta i mog pritiska u vidu neromansirane priče šta može da mu se desi ako ne pazi,prošaranu visokom frekvencijom upozorenja, dobijam izjavu od razrednog da je popravio ocene,ponašanje i da ima manje izostanaka. Prošli put samo što nisam oslepeo od oštrine jedinica kojih je bilo mnogo. Sada je situacija bolja. Dobro se osećam; koliko je mogao, shvatio jeozbiljnost svoje situacije. Čovek se štimuje celoga života u potrazi za harmonijom svog akorda koji ga predstavlja celom svetu. Zadovoljan ustajem i izlazim iz zbornice.

Evo i njega, znojav. Gubili su fiziku, igrao je fudbal. Pitam ga da li ima majicu da se presvuče,lakonski odgovara da će je svući i na golo telo duks navući. Gledam ga izgleda nežno i nezrelo. Idemo ka izlazu iz škole i dvorišta. Klinci se podgurkuju i pozdravljaju se sa njim,gotive ga. Prilazi neka devojčica i ljubi ga u obraz u prolazu,pitam ga ko mu je to? Kaže da nema pojma, pravi se važan. Kao i ja nekad. Kad se osmehne liči na mene. Pitam ga da li mu treba koja kinta? Naravno da mu treba. Dajem mu kao i svaki ćale svom sinu. Grlim ga i ljubim u obraz. Samo jedno ćao i neizostavni osmeh sa moje i njegove strane. Dobro mi je. Javljam nadležnim organima o rezultatu moje posete njegovom školovanju. Kad sam obavio sve radnje koje se odnose na njega prođe mi kroz glavu događaj u vezisa majkom i ćerkom. Ona spava dok majku boli glava.

Ko nam to krade decu od nas samih? Ko nam uzima vreme namenjeno njima? Gde grešimo dok ih volimo? Bože čuvaj nam decu, moli te jedan od roditelja.


Написао: Цане Пратибрејкерс


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: Razgovori...  |  Poslato: 13 Sep 2014, 12:43
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
- bilo bi dobro da promeniš malo to tvoje
- мислиш то што прерано поверујем а прекасно посумњам


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: Razgovori...  |  Poslato: 20 Sep 2014, 17:37
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
опет не могу наћи прикладну тему, ал овде свакако може


Slika


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: Razgovori...  |  Poslato: 08 Okt 2014, 00:48
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
BUĐENJE



ima dana kad me nemir drži budnom i noći kad me nemir proganja kroz san,

ume to da traje,

a onda se tek tako probudim i zateknem mir kako me posmatrajući sa ivice kreveta pita:

„Zar nije bilo dosta, hoćemo, danas, zajedno?“

i tada sve dođe na svoje.

usput pokupimo volju za životom, zadovoljstvo, po koju čokoladnu bananicu

i upalu mišića od trčanja Sa srećom.



shunjalica


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: Razgovori...  |  Poslato: 31 Okt 2014, 00:27
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
Путовање


Лондонска магла није дозволила авиону да узлети те вечери. Зато је сада лагано пунио каду у купатилу хотелске собе у којој ће преноћити чекајући да се време разведри. Уморно је пребирао по даљинском управљачу, тражећи било какав смислени програм. Из суседне собе допирали су гласни женски јецаји праћени мушким уздасима. У истом ритму шкрипао је и кревет под њима.

Затворио је воду у купатилу и кратко посматрао бледуњаве и непрепознатљиве контуре свог лица у замагљеном огледалу. Затим је закорачио у каду и наредних пола сата провео уживајући у благом мирису топле купке.

Размишљао је о овом путовању. Под полузатвореним капцима ређале су се слике ране младости и детињства. И поред парфимисаних сапуна могао је да осети дах своје улице, парка и киселог теста које се румени у рерни.

-Двадест и пет година је прошло – бројао је – Двадесeт и пет година.

Из малог фрижидера је узео флашицу коњака, отворио је и омирисао. Отпио је гутљај. Даљински се зауставио на “ESPN“-у. “NBA“ лига, Сакраменто и Лејкерси. Сасвим пристојан избор.

Из суседне собе поново су почели да допиру они исти звуци.

– Баш је пастув – помислио је.

-Ди-фенс, ди-фенс – допирало је из миљама удаљене “Арко-арене“.

Ипак, кроз звук телевизора, чинило му се да у суседној соби чује и неке речи. Утишао је ТВ и прислонио ушну шкољку на зид.

Готово да је престао да дише.

У мушком баритону препознао је језик старог краја. Додуше, прилично ласциван, али, ипак…

Жена није говорила, она је само после неколико минута поново почела да стење. Заједно са креветом.

Помислио је на први пољубац. Оронула клупа у неком беспућу скривала је први, готово случајни сношај. То је трајало тако кратко, минут-два.

А биоскоп? Сви они стидљиви покушаји да пребаци руку око врата, тек сваки “неки“ успешан. Понекад се не би ни усудио, а понекад би му рука једноставно била склоњена.

Око три сата по поноћи, утакмица се завршила. Али, ритмика у суседној соби није јењавала.

Помно је анализирао сваки јебени могући флерт који је пропустио свих ових година.

Искључио је телевизор.

Успео је да заспи тек у некој паузи између ритмичних звукова који су допирали иза ове јефтине гипсане плоче.



Пробудио се превише рано и имао је вишак времена до најављеног полетања.

Опет је вртео по даљинском. Зачудо, негде у том мору ТВ канала, препознао је и свој језик. Ту је застао, и прешао на садржај хотелског фрижидера. Овај пут прихватио се водке.

Одлучио је да прескочи доручак, рачунајући на неки оброк у авиону.

Весела плавуша савршеним “матерњим“ претакала је јутро у дан на том програму који се, ко зна како, нашао “у каблу“ овога хотела. Појачао је звук и отишао да се обрије.

Опрао је зубе…

Умио се.

Размишљао је да ли да се још једном окупа, али само се истуширао.

Спустио је, још једном, ушну шкољку на зид који га дели од суседне собе. Чуо је само тишину.

Онда је опет слушао вести на том… Свом програму…

Сетио се ствари због којих је спаковао кофере и поздравио се са људима.



На аеродрому, још једном је одмерио време:

– Двадесет и пет година, то је четврт века…

Пустио је неколико десетина секунди да одмере његову реченицу.

Онда је поцепао своју авионску карту за отаџбину и одлучно пришао шалтеру:

– Када имам први лет за Торонто? – питао је на свом матерњем језику који нико осим њега није разумео.




oblogovan


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: Razgovori...  |  Poslato: 06 Nov 2014, 00:55
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
Добро би било почети све испочетка.
А почетка више нема.
Нити је важан.


Меша Селимовић


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 7 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker