Literarna (m)Učionica • Srbija Forum

Драга Емануела,

Имам прилично година и одувек читам, кад год могу. Мислим да је читање диван начин за забаву, скраћивање времена које би узалуд протекло у току вожње градским превозом, док се сунчам на плажи или се излежавам у хладовини. Наравно, читање ми је, између осталог, и у опису радног места, али ми никада није било посао у смарајућем смислу.
У неком тренутку сам од читаоца постао читач, активни читалац који, док чита, осим о фабули радње, размишља и о лепоти текста, стилу, квалитету превода, и слично.
Вероватно то теби неће бити ништа ново, али просто морам да изразим све похвале твом начину писања. Овде, најпре, не говорим о садржају, већ о стилу, обликовању текста.
Одавно имам наклоност ка краткој књижевној форми, у којој управо бриљираш. Свака ти је [не, није ко Његошева] прича, ма колико била кратка, потпуна, заокружена, доречена. Овде се не може говорити о форумашењу, четовању, пискарању, већ о књижевности.
Ни о садржају немам примедби. Свака тема је подложна књижевној обради, па и еротика, а језик, чак и наше, књижевности трпи сваку реч која се користи у колоквијалном говору. Ти то радиш на импресиван начин и код читалаца производиш све оно што књижевност треба да чини: производиш слике, емоције,... причаш причу са почетком и крајем.
ОК, ти избором теме привлачиш читаоце, и жене и мушкарце, практично их навучеш да потраже твоју тему и прочитају твоју нову причу. А онда им понекад и „подвалиш“ и уместо еротике „подметнеш“ чисту поезију, у свом најбољем, најлепшем облику.
Мени се, признајем, такви текстови највише допадају.
Ево, овде постављам оне који су ми се допали, али су у току наше форумске електронске олује ненадано нестали.
Желим да их неки поново прочитају, али и да их сачувам за неке који то раније нису били у прилици.

***
bez obzira na zavrsni obracun ili srednje prolazno vrijeme
bez obzira jesmo li pronasli pravog... pravu
ili nam se nasa ceznja uvijek smijala s jednog horizonta ispred
bez obzira na to jesmo li si dozvolili potpuno razgolititi srce
ili smo mu zabranili skinuti oklop
bez obzira na to jesu li nas vidjeli onakvima kakvi vjerujemo da jesmo
ili smo uvjereni da su nas krivo citali u bas svakom redu
bez obzira na slomove, razvode, prevare
sve cvrste odluke koje su bile lazne uzbune
bez obzira jesmo li mogli razumjeti...
jesu li nas razumjeli...
jesmo li imali priliku dati sto smo htjeli
jesmo li primili za cim smo zudjeli
bez obzira jesmo li sebi dopustili da nas zavole
ili smo njima gadno otezavali
bez obzira jesmo li htjeli zalijepiti slomljeno
jesmo li u tome uspjeli...
ili smo ga smrvili u prah i zabili nogom u tlo
nekoliko puta
bez obzira jesmo li prekidali, odlazili, vracali se,
bez obzira jesmo li lomili, udarali, grebli, milovali, saptali, plakali
sutjeli
bez obzira jesmo li sjajili, molili, lagali
bez obzira jesmo li ikada vratili sto smo dugo uzimali
bez obzira na sve sto smo bespovratno izgubili
bez obzira na sve
ono što smo dali ljubavi... zauvijek je nase.

***
On je netko...
tko me tjelesnu znao... zamisljati
tko je trazio bar jednu priliku za "u mene"... se udubiti
tko me do detalja htio... razumjeti
tko me zudio za sebe... rijesiti
tko me mrvio u secer... komentarima
tko me jutrima, vec razgolicenu, do kraja skidao... s mreze
tko me pokrivao svilom... svojih rijeci
koga sam umjela gadno zavesti... necitkim rukopisom
kome sam zavrtjela glavom... u ekran
koga sam zarazila... sobom
a koga dignula... svojom radoscu
uglavnom... da vas neupitno upitne rezimiram...
tko me zeli... slusati
jer me voli... citati
najbanalnije receno...
... u slabasnom redu na kraju slozene balade

***
da su mi te izgatali iz dlana,
da su me cijeli zivot upozoravali,
da si me ipak pronasao svojom,
da se kajem sto sam zakasnila,
da si blijed i tuberkulozan i da mi svoja izguzvana pisma kocijama saljes,
da si jak i visok i da mi koljena klecnu svaki put kad me u oci pogledas,
da mi se kad ja zavirim u tvoje oci haljina zacrveni i od stida izgori,
da si besraman i lud,
da si pjesnik i nepismen,
da mi pricas na sesnaest nasih jezika i dva ruska,
da si jako mlad i strasno star,
da mi ukrades sve sto imam,
da trazis i ono cega nikad nije bilo,
da nadjes,
da si sjajnog oka koje ne zalazi i koje zna namignuti,
da sve o meni znas i nista ne pitas,
da nikad ne stanes da sve o meni pitas,
da pronadjes svaku moju stazu koja bridi,
da stazama premrezena svakoj svojoj stazi zavidim,
da su mi usne plave dok te nema,
da me ne zametnes,
da me ne izgubis,
da jurisas i osvajas,
da mi znas nanjusiti trag,
da si glagol oko mog pupka,
da si imenica u mom zagrizu,
da imas znak od rodjenja iznad gornje usne...
da na njega nikad ne polozim prst
eto kako.
sto tu nije jasno?

Добро, постоје и нузпојаве, каква су попаљена реаговања „млађих пунолетника“, која ти благородно толеришеш, прихватајући их као једну од могућих облика реакција, или их смешташ међу равноправне партнере у „зезању“, просто као начин „обраде теме“. Примећују се и реакције завидљивих, код којих твоја нехајна надмоћ у обради опасних тема просто производи вишак жучи и квари им ужитак после пријатног ручка. Ипак, надам се да ће на време схватити да греше и да нам неће ускраћивати или кварити задовољство које ти овде штедро изазиваш.

Желим да свим учесницима овог форума кажем да немам никаквог личног разлога да овде претерано хвалим нашу Емануелу. Овде сам од скоро. Нисам јој упутио ниједно ПП (или ПМС, како их неки зову). Само сам покушао да укажем на једно виђење њеног учешћа на овом форуму.
Можда ће неком њеном пасионираном читаоцу моја „тирада“ покварити ужитак у читању њених прича, јер ће почети да запажају њен добар стил, што ће им, можда, одвратити пажњу од дахтања, које она управо описује.
А она ће ме можда псовати што сам разоткрио „тајну“ њене радионице. Уосталом, зар у врху ове стране не пише Литерарна учионица. Она сама је то рекла на самом почетку, али као да су сви то с ума сметнули...