Koliko pravih ljubavi imamo u zivotu? • Srbija Forum

Pravu ljubav imamo samo dva puta u životu

Novo istraživanje pokazalo je da u proseku ljudi dožive pravu ljubav samo dva puta u životu, a mnogi nisu uspeli da je ostvare.
Simens Festival Nights intervjuisao je 2.000 ljudi njihovim ljubavima i seksualnom životu.
Jedan od sedam učesnika smatra da osoba s kojom su trenutno u vezi “nije ljubav njegovog života”.
Od toga, 73 odsto kaže da je stupilo u brak, tek pošto im je prava ljubav izmakla. Osim toga, to što su u vezi s nekim ko nije “prava” osoba za njih, ne sprečava ljude da traže dalje.
Čak 17 odsto odraslih ispitanika kaže da su upoznali ljubav života dok su bili u vezi s drugim partnerom.
Ranija istraživanja dobijala su kontradiktorne rezultate – prema studiji iz 2012. takođe sprovedenoj na 2.000 ispitanika, prosečna osoba zaljubljuje se četiri puta u životu.

Šta je to prava ljubav

Kakva je ona koju zovemo „pr(a)vom“ i koliki su naši „kapaciteti“ da volimo. Stručnjaci smatraju da se odnos koji imamo prema ljubavi izgrađuje uglavnom na osnovu neponovljivog iskustva prve ljubavi i da nas njen ishod prilično određuje

Ne postoji osećanje o kojem je više napisano, rečeno, otpevano, a opet, ona je najveća tajna, neuhvatljiva i uvek drugačija. Ljubav pokreće svet i ponekad deluje kao da sve što se događa ima veze sa njom.

Da li nam je važnije da budemo voljeni ili da volimo i da li je ljubav baš uvek među našim životnim prioritetima?
Stručnjaci tvrde da se odnos koji imamo prema ljubavi izgrađuje uglavnom na osnovu neponovljivog iskustva prve ljubavi i da nas njen ishod prilično određuje. Ona se nikada više ne može ponoviti jer se u mozgu događaju biohemijski procesi koji se, bez obzira na intenzitet kasnijih osećanja i snage ljubavi koju osetimo u zrelom dobu, ne mogu ponoviti. To jedinstveno iskustvo, u kombinaciji sa našim karakterom, vaspitanjem, odnosima kakve smo sa bliskim osobama ostvarili kao deca, sklapa „sliku“ koja će u našoj psihi ostati memorisana kao model „prave“ ljubavi.

Kako volimo, koliko nam je ljubav važna, u kojoj meri prva ljubav oblikuje sve ljubavi koje ćemo kasnije doživeti i od čega zavisi kako ćemo znati šta je „prava ljubav“, za „Život plus“ objašnjava psiholog Sanja Stanić.

- Prva ljubav obično se javlja u periodu adolescencije i događa se paralelno sa formiranjem identiteta. Razvoj, razumljivo, još nije završen, a kontrola emocija se neurofiziološki još uvek uspostavlja. Psihološki gledano, u tinejdžerskom uzrastu mlada osoba je u potrazi za sobom i svojim mestom u složenom svetu odraslih. Kada se pojavi taj neko poseban i značajan, kada volimo prvi put, realnost dobija sasvim drugu dimenziju. Adolescentska obuzetost sobom ustupa mesto obuzetošću prvom ljubavlju… Zapravo, put ka zrelom i uobličenom identitetu bio bi nezamisliv bez zaljubljivanja. To je stanje u kojem smo zaokupljeni sopstvenim psihološkim projekcijama i idealizacijama. Postepeno izlazimo iz takvog stanja, postajemo spremni za uspostavljanje zrele veze sa drugom osobom koja nam je posebna. I bez složenih biohemijskih promena u mozgu koje prate prvu ljubav, ona je posebna upravo zbog toga što je prva. U mnogim kulturama, čak i u onim u kojima postoji institucija ugovorenih brakova, prva ljubav izuzetno je psihološki značajna i ostaje trajno zabeležena u sećanju. Prva ljubavna iskustva različita su i raznovrsna. Nekada dođe do veze, nekada sve ostaje na platonskom nivou. Neko iskusi završetak prve ljubavi bolnim rastankom, neko je prosto preraste, a nekad ona postane trajna veza između dvoje ljudi. U zavisnosti od toga kako se odvijala i završila ta prva ljubavna priča, zavisi i njen uticaj na sve kasnije ljubavi, pre svega kroz uverenja i iskustva koje smo iz nje poneli.

Da li to znači da prva ljubav može da bude i prava?
- Zaljubljenost, a pogotovu ona prva, praćena je mnoštvom osećanja, koja nisu uvek samo prijatna euforija, ushićenost i strast. Preživljavamo i intenzivan strah, teskobu, nervozu, nesigurnost, opsesivne misli, pa prva ljubav ponekad može biti prilično traumatsko iskustvo. Zbog pomešanih emocija i stanja koje proživljavamo postoji fraza „lud od ljubavi“. Iako takvo stanje kratko traje, pamti se kao veoma značajno životno iskustvo. Ipak, najčešće prva ljubav i nestaje kada prođe zaljubljenost. U slučajevima kada osećanja postanu ozbiljnija i prva preraste u pravu ljubav, u pitanju je, u stvari, proces sazrevanja udvoje i zajednička adaptacija na realnost. Prihvatamo osobu koju volimo sa svim njenim vrlinama, manama, spremni smo da se posvetimo ljubavnom odnosu sa namerom da on potraje. Iako se to ne događa često, prva ljubav može postati prava, što zavisi od mnogo faktora i okolnosti.

Kako bi glasila najpribližnija definicija „prave“ ljubavi?
- Tokom čitave istorije čovečanstva, ali i svog jedinstvenog postojanja, ljudi pokušavaju da odgovore na pitanje šta je to ljubav? I posle svih mogućih pokušaja da je konkretizujemo u reči, ne možemo reći ništa više osim da je ljubav kompleksan fenomen koji izmiče svim pokušajima jasnog definisanja. Priroda ljubavi je neuhvatljiva, pre svega zbog činjenice da ju je nemoguće prepričati, opevati u poeziji, definisati u nauci, a da nekome ko je nije iskusio, prenesete njenu suštinu. Situaciju komplikuje i činjenica da postoji više vrsta ljubavi i da je ljubav prilično različita u različitim tipovima veza. Ipak, ljudi nikad neće prestati da tragaju za odgovorom na to večno pitanje. Zajedničko mnogim definicijama ljubavi je osećanje snažne naklonosti i privlačnosti, pri čemu postoji interesovanje, podrška i kontrola u odnosu sa drugom osobom. Psiholog Rober Sternbeg, istraživač inteligencije i ljubavi, „pravu“ ili „savršenu“ ljubav u partnerskim odnosima definiše kao kombinaciju tri komponente: bliskosti, strasti i odanosti. Bliskost ili intima obuhvataju poštovanje, otvorenu komunikaciju, deljenje i podršku u teškim situacijama. Strast podrazumeva nagone koji vode do emocionalne uzbuđenosti i seksualne privlačnosti, dok je odanost posvećenost ljubavnom odnosu, odnosno odluka da nekog volimo i želja da ljubav održimo. Bez ova tri aspekta prava partnerska ljubav nije moguća, a prisustvo samo jedne ili dve komponente opisuje ostale vrste ljubavi (dopadanje, „slepu“ ljubav, romantičnu ljubav, prijateljsku ljubav i „prividnu“ ljubav).

Da li na sposobnost da doživimo „pravu“ ljubav utiče to kakav sistem vrednosti negujemo, odnosno koliko nam je ona važna u životu, da li nam je prioritet?
- Ljubav je uzvišeno osećanje koje od nas čini bolje ljude. Mada počiva na osnovnoj potrebi ljudskih bića, potrebi za pripadanjem, ljubav ne može da postoji bez autonomije ličnosti. Samo je psihološki nezavisna, zrela osoba sposobna da istinski voli, gradi odnos sa drugim. Ona koja je sposobna da ljubav da, ali i da prepozna tog nekog drugog, koji je spreman da sa njom gradi recipročan odnos. Iskustva koja nosimo iz primarne porodice, prethodna ljubavna iskustva, ali i kultura u kojoj živimo, mogu da nametnu različita očekivanja i često da sugerišu nerealne, idealizovane predstave ljubavi. Ti modeli u velikoj meri utiču na oblikovanje našeg scenarija „prave ljubavi“ i emotivne veze. Što se naših očekivanja tiče, psihološke studije pokazuju da smo generalno skloni da više pažnje obraćamo na razočaranja. Uzimamo ljubav zdravo za gotovo, pa kada se ono što očekujemo ne dogodi, osećamo se jako loše, razočarani smo i očajni. Ako u ljubavi niste srećni kao što ste očekivali da ćete biti, vrlo je verovatno da ste samo očekivali previše.

Jedno istraživanje pokazalo je da ljudi najviše pate za neostvarenim ljubavima, dugo razmišljaju kako bi im život izgledao da se ta ljubav realizovala…
- Izgubljene životne i ljubavne alternative dobijaju na psihološkom značaju samim tim što su neostvarene. Pitamo se šta bi bilo da smo drugačije izabrali. Kada je u pitanju iracionalna ideja da je život mogao biti drugačiji nego što jeste, psihička patnja i bol su neminovni. Skloni smo da neku prošlu ljubavnu priču, samim tim što se davno dogodila, kada smo bili mlađi i emotivno izdržljiviji, ulepšavamo i idealizujemo. Volimo da maštamo kako je „to bilo to“ i kako smo pogrešili što nismo krenuli tim putem. Kada takva sećanja uporedimo sa često frustrirajućom svakodnevicom, sadašnjost je neminovno na gubitku. Ključnu ulogu mogu imati i pogrešne predstave o ljubavi, odnosno naše predstave da „prava“ ljubav isključuje povremena neprijatna osećanja ili ravnodušnost.

Da li moramo biti otvoreni za ljubav da bi nam se ona dogodila i od čega zavisi hoćemo li umeti da je prepoznamo i prihvatimo?
- Otvorenost za ljubav prvenstveno podrazumeva jedan otvoren i iskren odnos prema samom sebi i svojim potrebama. Da bi smo to mogli da postignemo neophodno je da upoznamo sebe, shvatimo šta želimo i šta nam je potrebno. Šta to, zapravo, znači? Ako smo u stanju da prepoznajemo sopstvena osećanja, uspostavimo kontrolu nad njima i iskoristimo ih da nas pokrenu u pravom smeru, postajemo sposobni da saosećamo, realno sagledavamo i sebe i druge. Ljubav tako „funkcioniše“, ona je na mnogo načina smisao našeg života. Problemi počinju onda kada smo uvereni da je to i jedini smisao. Očajnička potreba za ljubavlju često je velika kočnica jer je zasnovana na strahu od samoće. Ovakve emocije nekada mogu potpuno da blokiraju našu sposobnost da doživimo „pravu“ ljubav i da joj se zaista prepustimo.

Naučnici tvrde da ne postoji srodna duša, odnosno da sa mnogo ljudi možemo izgraditi vezu. Da li iz toga proizilazi da je ljubav veština koja se kao i svaka druga može naučiti?
- Zapitajte se da li vam je važnije da volite ili budete voljeni? Često smo uvereni da je lako voleti, da je nas lako voleti, ali da je glavni problem naći odgovarajuću osobu koja će nam uzvratiti osećanja. Zbog toga na različite načine pokušavamo da postanemo „osobe vredne ljubavi“. Neki to postižu kroz popularnost, neki kroz izražen seksepil, društvenu moć, status… Ponekad su to samo pokušaji da povećamo šanse da nam se ljubav dogodi. Međutim, još je From tvrdio da je ljubav umeće, veština povezana sa našom sposobnošću da volimo. Bezuslovno prihvatanje sebe, sa svim manama i vrlinama, upoznavanje sopstvenih očekivanja, ciljeva i potreba, znače da smo spremni da nam se ljubav „dogodi“. Zapravo, ljubav prema drugoj osobi podrazumeva da ulažemo trud i brigu u međusoban odnos, da upoznamo partnera i izađemo u susret njegovim potrebama.

Koliki su naši „kapaciteti za ljubav“, odnosno koliko puta možemo voleti „pravom“ ljubavlju. Ima li istine u romantičnim idejama da se samo jednom voli?
- Frojd je smatrao da psihički zdravu osobu karakterišu dve ključne karakteristike, soposobnost da radi i sposobnost da voli. „Kapacitet za ljubav“ stiče se tokom odrastanja i sazrevanja u odnosima sa bliskim, značajnim osobama. Ali, tu nije kraj. Godinama se menjamo, mentalno, emocionalno i duhovno. Kao što se osoba menja celog života, tako i sposobnost za ljubav nastavlja da se razvija tokom novih životnih faza. Ljubav je jedinstveno iskustvo, ali, kao i od života, ne možemo ni od ljubavi dobiti nikakve garancije. Zrela, autonomna ličnost je ona koja je razvila svoje „kapacitete za ljubav“. To znači da joj je ljubav želja, ali ne i uslov života i opstanka. Ostati u uverenju da za nas postoji samo jedna prava ljubav i da u suštini nemamo izbor, samo govori o nespremnosti da prihvatimo promene koje su u životu neminovne.

LJUBAV NE ZNA ZA GODINE
Da li „prava“ ljubav može da nas pronađe u bilo kom životnom dobu, ili sa godinama postajemo sve manje spremni da se nekome prilagođavamo?

- Ljubav nije rezervisana samo za mladost i može se dogoditi uvek. U ljudskoj prirodi postoji potreba za emocionalnom vezanošću koja ne gubi na značaju kako godine prolaze.

Navodno biranje života bez ljubavi i verovanje da ljubav podrazumeva žrtvovanje slobode i sopstvenih potreba, samo je jedna od racionalizacija koje su neki od nas skloni da konstruišu. Verovatnije je da su različiti aspekti ljubavi relativno značajniji u različitim životnim periodima.

To znači da nam je u određenim godinama značajnija strast, nekad intima, a nekad posvećenost. To zavisi od konteksta drugih značajnih životnih zadataka i uloga u našem životu. I ljubav biramo i na nju gledamo u zavisnosti od toga šta nam je važno i šta želimo.

preuzeto sa vestinet.rs