Ljubomora i posesivnost • Srbija Forum

Љубомора и посесивност

Многи не праве разлику између љубоморе и посесивности. Иако наизглед слична, реч је о сасвим различитим осећањима. Љубомора представља забринутост (страх) особе да може бити остављена због постојања неке треће особе. Једна од особа у вези постаје љубоморна тек онда када увиди да постоји реална опасност да изгуби особу са којом је у вези. За љубомору мора постојати неки повод у реалности (неко понашање које један од партнера иницира, на пример флертовање). Свако од нас је понекад љубоморан. То може некада бити оправдано (са разлогом) а некада неоправдано (бити искључиво одраз личне несигурности). Особа која је љубоморна када увиди да не постоји реална опасност да буде остављена, престаје да буде љубоморан/на, што није случај код посесивности. Дакле, љубормора је пролазна а посесивност често није.

За разлику од љубоморе, посесивност је осећање анксиозности (које може достићи и ниво панике) у чијој су основи нереалистичне процене појединца да може бити остављен/на, преварен/на и одбачен/на. На емотивном плану особа јако стрепи не само да ће бити остављена, већ и да ће се осећати повређено, бесно и да неће моћи да поднесе та осећања (ужасавење), или живот без партнера. На нивоу понашања, особа која је склона посесивности у свему види знакове потенцијалног остављања или преваре, активно трага и конструише (фантазира) реалност тако да пронађе потврду и “доказе” за своје сумње. За разлику од љубоморе, код посесивности, било који догађај (чак и измишљен, тривијалан) може постати повод (окидач) за сталну сумњу и стрепњу. Мишљење особа које су посесивне је параноидно. У основи може бити механизам пројекције (особа свој страх од одбацивања пребацује у спољашњу реалност приписујући га неким спољашњим узрочницима).

Шта је у основи посесивности? У основи посесивности је дубоко осећање несигурности у властити селф, лоша слика о себи (слика о себи као некоме које неадекватан, лош и због тога не може бити вољен и прихваћен од стране других), фрагилан идентитет (на пример: код мушкараца осећај да није довољно добар, “прави” мушкарац), осећање празнине, историја остављања, злостављања или занемаривања у породици, или чак неки од поремећаја личности (психопатија, гранични, зависни, хистрионски итд.).

На посесивност не треба гледати као на феномен све или ништа. Свако од нас се бар мало осећа несигурно и самим тим свако је склон извесном степену посесивности у одређеним околоности (на пример: када ирационално процењујемо да нисмо достојни партнера, да је он/она бољи/а, атрактивнији/а од нас и сл.). То не значи аутомаски да се ради о неком поремећају. Већина људи је посесивна у подношљивој мери, која не прелази границу патолошког. Посесивност се може испољавати од ретких или повремених епизода несигурности (што може бити случај на почетку везе, када смо јако загрејани за партнера али нисмо сасвим сигурни да је и друга страна исто толико заинтересована) па све до патолошке посесивности која јесте у склопу озбиљнијих поремећаја.

Патолошка посесивност је хронична и у потпуности ирационална, параноидна. Особе које су патолошки посесивне хронично су преплашене од идеје да могу бити остављене или преварене, стално проверају партнера (проверавају његове/њене личне ствари, телефон, распитују се код других људи, прате их и сл.), склони су свађањима и изливима беса. Једном речју због страха настоје да особу у потпуности изолују и контролишу. Ове особе су дубоко несигурне у себе, све до мржње према себи. Патолошки посесивне особе су веома напорне за партнере са којима су у вези. Проблем са њима је у томе што они нерадо признају да имају овај проблем и ретко се самоиницијативно обраћају за помоћ (имају одуство увида о проблему, што је генрално карактеристика поремећаја личности). Обично је реч о особама које пате од овог проблема годинама, проблем се преноси из везе у везу (дакле, нема веза са особама са којима су тренутно у вези). То су често анксиозне особе које су склоне симбиотским везама, али могу бити и особе са тешким поремећајима личности. Ови други су често веома егоцентрични, манипулативни, емотивно празни а могу бити и агресивни. Особе које су са њима у вези, неретко бивају тотално изманипулисане (сталним критикама, уценама и омаловажавањем), због патолошке контроле повлаче се из социјалног живота, осећају се кривим (за нешто што нису учинили), престају да се друже са пријатељима или члановима породице.

Патолошки посесивне особе настоје да особу са којом су у вези скроз изолују да би он/она били само под њиховом контролом. Често је случај да се управо особе које су биле (или су) у вези са особом која је патолошки посесивна, обраћају за помоћ психологу. Неке од тих особа су толико изманипулисане и застражене да просто немају снаге да пресеку и заврше везу. Неке су пак убеђене (обично на почетку везе) да је понашање њиховог партнера израз њихове велике љубави и оданости, што је наравно потпуна бесмислица. Особе које су патолошки посесивне имају веома ограничен капацитет за љубав, то није зато што су те особе лоше или зле, већ ни оне саме нису биле вољене и пате од озбиљних психолошких проблема.

Особе које су посесивне никада се не мањају самоиницијативно. Ова врста проблема се тешко решава, јер се ради о веома укорењеним страховима, поремећајима личности (видети текст на овом сајту „Поремећаји личности”) и посебно због тога што ове особе одбијају да се обрате за помоћ. Ова врста проблема захтева психотерапијски третман јер се са година прогоршава. Особа годинама, постаје све више анксиозна, агресивна и параноидна, што је све више удаљава од реалности.

Наш савет особама које имају партнера који је патолошки посесиван је да не полажу много наде у то да ће се то променити. То је тежак проблем који захвата срж идентитета особе. Будите опрезни ако запазите да вас ваш дечко/девојка провера, гледа ваш телефон, говори вам с ким треба а с ким не треба да се дружите и сл. То на почетку може изгледати сасвим безазлено али касније може посатати пакао. Не мојте мислити да сте психолог и да ћете помоћи особама које су патолошки посесивне. Најбоље што можете да урадите јесте да их пошаљете код психолога или психијатра а ви да се склоните и сачувате себе.

Владимир Мишић, дипл. психолог
преузето са vaspsiholog.com