Fonetika je deo nauke o jeziku koja proučava glasove i njihove promene. U srpskom jeziku postoji 30 glasova. Svakom glasu odgovara jedno slove azbuke.
Svi glasovi u srpskom jeziku dele se u tri grupe:

1) Vokali (samoglasnici): a, e, i, o, u;
2) Sonanti (glasnici): v, j, l, lj, m, n, nj, r;
3) Konsonanti (suglasnici): svi ostali glasovi.

Vokali su nelokalizovani, vazdušna struja pri njihovom izgovoru ne nailazi na prepreku, tonovi su.
Konsonanti su šumovi, pri njihovom izgovoru vazdušna struja nailazi na prepreku.
Sonanti su mešavina šumova i tonova.
U srpskom jeziku vokali i sonanti su zvučni, dok konsonanti mogu biti i zvučni i bezvučni.
To znači da u srpskom jeziku postoji 20 zvučnih glasova i 10 bezvučnih glasova.

Zvučni konsonanti: b, g, d, đ, ž, z, dž
Bezvučni konsonanti: p, k, t, ć, š, s, č, f, h, c


Podela suglasnika po mestu tvorbe


1) labijalni (usneni):

a) dvousneni: b, p, m,

b) usneno-zubni: v, f


2) dentalni (zubni): d, t, z, s, c

3) palatalni (prednjonepčani): j, lj, nj, đ, ć, dž, č, ž, š

4) alveolarni (nadzubni): r, l, n

5) velarni (zadnjonepčani): k, g, h


Podela suglasnika po načinu tvorbe


1) eksplozivni (praskavi): b, p, d, t, g, k

2) frikativni (strujni): z, s, ž, š, f, h

3) afrikate (sliveni): đ, ć, dž, č, c

4) nazali (nosni): m, n, nj

5) laterali: l, lj

6) vibrant: r

7) poluvokali: v, j


Podela samoglasnika (vokala) prema kretanju jezika u usnoj duplji



prednji red zadnji red

visoki i u

srednji e o

niski a

(vokal A je najotvoreniji)



* Meki suglasnici u srpskom jeziku su: j, lj, nj, đ, ć


Glasovi u srpskom jeziku








Kada se u okviru jedne reči nađu dva suglasnika nejednake zvučnosti, oni teže da se izjednače tako što se prvi jednači prema drugome.


Jednačenje suglasnika B prema suglasniku P

nominativ: vrabac
genitiv: vrapca< vrabac < vrabca > vrapca


Jednačenje suglasnika P prema suglasniku B

ćevap+džinica> ćevapdžinica> ćevabdžinica


Jednačenje suglasnika D prema suglasniku T

od+kriti> odkriti> otkriti


Jednačenje suglasnika Z prema suglasniku S

raz+pasti> razpasti> raspasti


Odstupanja od jednačenja suglasnika po zvučnosti

Glas D ispred glasova S i Š nikada se ne zamenjuje sa svojim bezvučnim parom T.

predstava
predsednik
sredstvo
gradski
odsustvo

odšetati
podšišati
odštampati
predškolski
odšteta

U nekim stranim rečima takođe neće doći do jednačenja suglasnika po zvučnosti.

Vašington
dragstor
pingpong
postdiplomski
jurisdikcija
Mekdonalds
brejkdens






Prvi slučaj jednačenja suglasnika po mestu tvorbe je kada se dentalni suglasnici (z, s) nađu ispred prednjonepčanih (j, lj, nj, đ, ć, dž, č, ž, š) prelaze u prednjonepčane glasove ž, š.

nošnja od nosnja
prošnja od prosnja
pažnja od pazsnj
mržnja od mrzsnj
mašću od mastju, masću
čežnja od čeznja
gvožđe od gvozdje, gvosnje

Odstupanja od jednačenja suglasnika po mestu tvorbe

sjediniti a ne šjediniti
snjegovi a ne šnjegovi
razljutiti a ne ražljutiti
izljubiti a ne ižljubiti

Drugi slučaj jednačenja suglasnika po mestu tvorbe je kada se glas N nađe ispred glasova B, P onda se zamenjuje sa glasom M.

stambeni
prehrambeni
odbrambeni
zelembać

U izvedenim rečima N uvek prelazi u M, dok u složenicama N ostaje nepromenjeno, i onda je reč o odstupanju.

Odstupanja od jednačenja suglasnika po mestu tvorbe

jedanput
vanbračni
stranputica

Prelazak L u O

Kada se glas L našao na kraju sloga ili na kraju reči zamenio se sa glasom O, takav slučaj fonetske alternacije naziva se prelazak L u O.

sol< soo> (dolazi do sažimanja) so
stol< stoo> sto
sokol< sokoo> soko
prestol> presto
bel> beo
topal> topao

1) Prelaz L u O kod imenica

petao> petla
kotao> kotla
anđeo> anđela

2) Prelaz L u O kod prideva:

debeo> debela
veseo> vesela

3) Prelaz L u O kod glagola:

bio> bila
pevao> pevala
mislio> mislila

4) Prelaz L u O u tvorbi reči:

selo+ce> selce> seoce
deliti> del+ba> deoba

Kod imenica tipa slušalac, gledalac, mislilac i drugih prave se u svakodnevnom govoru greške u nominativu i genitivu. Kod ovih reči takođe zapažamo promenu L u O.
primer: Ja sam gledaoc raznih emisija na televiziji.
* upotrebljena imenica je pogrešno napisana, treba reći i napisati gledalac.

nominativ jednine: gledalac, slušalac, mislilac
genitiv jednine: gledaoca, slušaoca, mislioca
nominativ množine: gledaoci, slušaoci, mislioci
genitiv množine: gledalaca, slušalaca, mislilaca

Odstupanja od prelaska L u O

bokal
admiral
vokal
fudbal
bol
žurnal
general

Nećemo reći fudbao, bokao, admirao...






Kada se dva ista glasa u okviru jedne reči nađu jedan do drugog, jedan se gubi, odnosno uprošćava se suglasnički skup radi lakšeg izgovora te reči.

Rus+ski> russki> ruski
bez+zvučni> bezzvučni> bezvučni
bez+žični> bezžični> bežžični> bežični

* pre gubljenja suglasnika, primećujemo i jednačenje suglasnika po mestu tvorbe

Odstupanja od gubljenja suglasnika

U nekim rečima neće doći do gubljenja suglasnika zato što bi se u tim slučajevima izgubili smisao i značenje te reči.

crnooka
vakuum
neefikasan
najjači
vannastavni

Gubljenje suglasnika T

nominativ: otac
genitiv: oca< otac> otca> oca

*glas c je afrikata, odnosno sliveni glas koji je nastao od glasova t i s, pa se iz tih razloga gubi glas t

mastan> masna
častan> časna
zadatak> zadatki> zadatci> zadaci

*pre gubljenja suglasnika izvršila se sibilarizacija (k:c)
svetac> svetci> sveci

Odstupanja od gubljenja suglasnika T

azbestni
protestni
studentkinja
aoristni
pijanistkinja

Gubljenje suglasnika D

od+držati> oddržati> održati
pod+ držati> poddržati> podržati
Odstupanja od gubljenja suglasnika D

poddijalkat
preddržavni

Gubljenje suglasnika S

varoš+ski> varošski> varošški> varoški
Prag+ski> pragski> pražski> prašski> praški
momak+ski> momakski> momačski> momački

* u ovim slučajevima imamo i palatalizaciju ili jednačenje suglasnika po zvučnosti pre nego što se izvrši gubljenje suglasnika

Odstupanja od gubljenja suglasnika S

pokućstvo
preimućstvo
po mogućstvu


Fonetske alternacije

Fonetska alternacija Nepostojano A najčešće se uočava u nominativu jednine i genitivu množine. Prisutna je i kod imenica, i kod prideva, i kod glagola. A čest je slučaj da se javlja i kod predloga.


Nepostojano A kod imenica:

nominativ jednine: devojka, pisac, rebro
genitiv jednine: devojke, pisca, rebra
nominativ množine: devojke, pisci, rebra
genitiv množine: devojaka, pisaca, rebara


Nepostojano A kod prideva:

dobar-dobra
topao-topla
jasna-jasna


Nepostojano A kod glagola:

ja sam- mi smo
ja sam išao-ona je išla
ja sam rekao-ona je rekla
Nepostojano A kod predloga:

sa, s (sa mnom, s tobom)
ka, k (k meni, ka kući)
uz, uza (uz nju, uza me)
nad, nada (nad kućom, nada mnom)
pred, preda (pred tobom, preda mnom)

U ovim slučajevima nikako nije dozvoljeno upotrebljavati predlog s, k, pred, uz, nad sa apostrofom.







Kada se nenepčani suglasnik nađe ispred glasa J onda on prelazi u prednjonepčani suglasnik i takva promena se naziva jotovanje.

zubni suglasnici d, t, z, s, c + j > đ, ć, ž, š

usneni suglasnici b, p, m, v + j > blj, plj, mlj, vlj

sonanti l, n + j > lj, nj

zadnjonepčani k, g, h + j > č, ž, š

Jotovanje se javlja u komparativu prideva, konjugaciji, deklinaciji i prilikom tvorbe reči.


Jotovanje u komparativu prideva:

brz-brži
tvrd-tvrđi
beo-belji
jak-jači
tih-tiši


Jotovanje u prezentu:

vezati-vežem
glodati-glođem
vikati-vičem
mahati-mašem
pisati-pišem


Jotovanje u trpnom glagolskom pridevu:

voleti-voljen
maziti-mažen
nositi-nošen


Jotovanje u imperfektu:

paziti-pažah
paliti-paljah
nositi-nošah


Jotovanje u instrumentalu:

smrt-smrću
so-solju
glad-glađu


Jotovanje u tvorbi reči:

koren-korenje
grm-grmlje
noga-nožurda
pile-pileći
poniziti-ponižavati


Odstupanja od jotovanja

razjedinit
nadjačati
injekcija
katjon

Palatalizacija

Palatalizacija je fonetska alternacija u kojoj se zadnjonepčani suglasnici k, g, h zamenjuju sa prednjonepčanim (palatalnim) suglasnicima č, ž, š.


K:Č

1) Palatalizacija u deklinaciji

nominativ: vojnik, seljak, momak, vuk
vokativ: vojniče, seljače, momče, vuče


2) Palatalizacija u tvorbi reči

junak- junačina (augmentativ)
seljak- seljačina (pejorativ)
vuk- vučica (mocioni sufiks)
ruka- ručica (deminutiv)


3) Palatalizacija kod glagola

rekoh-reče
tekoh-teče
ispekoh-ispeče


C:Č

Promena glasa C u glas Č takođe spada u palatalizaciju. Najčešće se javlja u prisvojnim pridevima od vlastitih imena.

Milica-Miličin
Stevica-Stevičin
Marica-Maričin
carica-caričin
kraljica-kraljičin
zec-zečiji
deca-dečiji
ptica-ptičiji


Odstupanja od palatalizacije

devojčica-devojčicin, a ne devojčičin
spremačica-spremačicin, a ne spremačičin


G:Ž


1) Palatalizacija u deklinaciji

nominativ: bog, vrag, beg
vokativ: bože, vraže, beže


2) Palatalizacija u tvorbi reči

noga-nožica
knjiga-knjižica, knjižurina
beg-bežati, bežanija
tuga-tužan, tužiti


Z:Ž

nominativ: knez, markiz
vokativ: kneže, markiže


H:Š

1) Palatalizacija u deklinaciji

nominativ: duh
vokativ: duše


2) Palatalizacija u tvorbi reči

prah-prašina, prašak
smeh-smešak, smešan


3) Palatalizacija kod glagola

rekoh-rekoše

Sibilarizacija

Sibilarizacija je fonetska alternacija u kojoj zadnjonepčani (velarni) suglasnici k, g, h prelaze u sibilante c, z, s. Glasovi k, g, h nejčešće prelaze u c, z, s ispred nastavka -i.


K:C

1) Sibilarizacija u nominativu množine:

đak-đaci
junak-junaci
vojnik-vojnici
oblak-oblaci


2) Sibilarizacija u dativu jednine:

majka-majci
devojka-devojci
ruka-ruci
Amerika-Americi


3) Sibilarizacija kod glagola:

rekoh-reci
pekoh-peci
utekoh-uteci


Odstupanja od sibilarizacije

baki, a ne baci
deki, a ne deci
seki, a ne seci
čestitki, a ne čestici
tački, a ne tačci
mački, a ne mačci
igrački, a ne igračci
praćki, a ne praćci
patki, a ne patci
motki, a ne motci
Anki
Branki
Zorki


Primeri dubleta u sibilarizaciji

U nekim rečima pravilna je upotreba reči u kojima je izvršena promena, kao i u onima u kojima nije došlo do promene.

bitki/bici
pripovetka/pripoveci
maski/masci
freska/fresci
guski/gusci
kćerki/kćerci
Gradiški/Gradišci


G:Z

bubreg-bubrezi
kovčeg-kovčezi
noga-nozi
pruga-pruzi
tuga-tuzi


Odstupanja od sibilarizacije

aga-agi
vaga-vagi
liga-ligi
Zaga-Zagi
droga-drogi
tezga-tezgi
kuga-kugi
kolega-kolegi
sinagoga-sinagogi


Primeri dubleta u sibilarizaciji

slugi/sluzi
Požegi/Požezi


H:S

orah-orasi
siromah-siromasi
Čeh-Česi
Vlah-Vlasi


Odstupanja od sibilarizacije

psiha-psihi
simploha-simplohi


Primeri dubleta u sibilarizaciji

snahi/snasi
epohi/eposi

Prevoj vokala

Pod pojmom prevoj vokala podrazumeva se stara glasovna promena koja se odnosi na promenu vokala (samoglasnika) u korenu jedne reči, čime su se stvarale reči srodnog ali različitog značenja. Rezultat ovakvih alternacija su promene vokala između reči sa istim korenom. Samu fonetsku alternaciju mogu činiti dva vokala ili više vokala.

prati-perem (promena a:e)
zvati-zovem (promena a:o)
roditi-rađati (promena o:a)

U pojedinim rečima prevoj vokala može biti kada se promeni samo dužina:

leći-legati
izmisliti-izmišljati



Fonetske alternacije

Asimilacija i disimilacija samoglasnika

Asimilacija samoglasnika


U srpskom jeziku pravilno je reći i:

koga-kojega
moga-mojega
tvome-tvojemu
mome-mojemu

U prvoj reči iz niza glasu o odgovara skup oje u drugoj reči iz niza. Druga reča u nizu (oblici koga, moga) nastala je tako što je iz reči kojega, mojega ispao sonant j, pa se dobija oblik koega, moega. Tada vokal o prelazi u vokal e, odnosno o se jednači sa e i dobijamo reči mooga, tvooga. U takvim rečima dolazi do sažimanja, odnosno pretvaranje dva ista vokala u jedan, a proces koji je prethodio sažimanju vokala naziva se asimilacija, odnosno jednačenje. Nakon izvršenog sažimanja dobijamo reči moga, tvoga.

mojega> moega (asimilacija)> mooga (sažimanje)>moga
tvojega>tvoega>tvooga>tvoga


Disimilacija samoglasnika


Disimilacija samoglasnika se javlja kako bi se izbeglo nagomilavanje više istih samoglasnika, odnosno vokala u okviru jedne reči. Javlja se u obliku instrumentala jednine imenica muškog roda sa dva nastavka -em i -om.

kej-kejom
jež-ježom
Beč-Bečom
sprej-sprejom

Dismilacija samoglasnika javlja se i u množini ovih istih imenica.
kej-kejovi (a ne kejevi)
sprej-sprejovi (a ne sprejevi)
ali:
jež-ježevi (a ne ježovi)

Fonetske alternacije



Podela reči na slogove


Slog je govorna jedinica koja se ostvaruje jednim izgovornim zahvatom. U srpskom jeziku nosioci sloga mogu biti vokali (samoglasnici) a, e, i, o, u i sonanti r, l, n. U srpskom jeziku važi pravilo da granica sloga uvek dolazi posle samoglasnika, odnosno vokala. Slogovi u srpskom jeziku mogu biti otvoreni (ako se završavaju na samoglasnik) i zatovoreni (ako se završavaju na suglasnik).


Primeri za otvorene slogove su:
ta-ta
po-lja-na
do-bi-ti


Primeri za zatvorene slogove su:
av-li-ja
tram-vaj
jad-nik


Sonant R kao nosilac sloga

a) kada je R na početku reči: r-va-ti, r-za-ti, r-đa-ti
b) u jednosložnim rečima: crn, trn, brz, krv
v) u višesložnim rečima: dr-vo, dr-ža-ti, kr-st-ti


Sonant L kao nosilac sloga

Najčešće se javlja u rečima stranog porekla.
bi-ci-kl, mo-no-kl, Vl-ta-va

Sonant N kao nosilac sloga

I-dn, I-bn

Suglasničke grupe (pravila podele reči na slogove kada su nosioci sloga suglasnici)

1) granica sloga je između dva suglasnika ukoliko su oni sonanti
or-la, slom-ljen, tram-vaj
2) granica sloga je između dva suglasnika ako je prvi praskavi, a drugi nije v, r, l, lj, j
lop-ta, lep-tir, jad-nik
3) granica sloga je ispred suglasnika ako je prvi strujni ili sliveni
la-sta, vo-ćka, ma-čka
4) granica sloga je ispred suglasnika ako je drugi suglasnik v, r, l, lj, j
mu-dro, je-dva, to-pljen, sve-tlost

Granica sloga može biti:
1) fonetska (nastaje usled fonetskih osobina glasa): o-du-ze-ti, ra-zlju-ti-ti
2) psihološka ili semantička (kada osećamo da je nešto prefiks): od-u-ze-ti, raz-lju-ti-ti

U srpskom jeziku prednost se daje psihološkoj, odnosno semantičkoj granici sloga.

Slog

Morfologija

Morfologija je deo nauke o jeziku koja proučava vrste reči i oblike tih reči. U srpskom jeziku postoji 10 vrsta reči koje se dele na promenljive (imaju deklinaciju i konjugaciju) i na nepromenljive reči.


Promenljive vrste reči:

1) imenice
2) zamenice
3) pridevi
4) brojevi
5) glagoli

Imenice, zamenice, pridevi i brojevi spadaju u imenske reči, odnosno u reči koje imaju deklinaciju.
One razlikuju tri gramatičke kategorije:
1) rod (muški, ženski, srednji)
2) broj (jednina, množina)
3) padež

Pridevi pored ovih kategorija imaju i kategoriju komparacije (poređenja) i kategoriju određenog/neodređenog vida, dok su brojevi samo delimično promenljivi. Brojevi do pet su promenljivi, kao i stotina, hiljada, milion, dok su ostali brojevi nepromenljivi.
Promena reči po padežima naziva se deklinacija. Padeži predstavljaju različite oblike jedne iste reči. U srpskom jeziku posotoji 7 padeža. To su nominativ, genitiv, dativ, akuzativ, vokativ, instrumental, lokativ. Nominativ i vokativ su nezavisni padeži, što znači da mogu da stoje samostalno u rečenici i da nikada za sebe ne vezuju predloge. Ostali padeži su zavisni i javljaju se sa predlozima ili bez predloga. Lokativ je padež uz koji je predlog u svim slučajevima obavezan.

Glagoli su reči koje imaju konjugaciju.


Kategorije glagola su:

1) lice (lice koje govori, sagovornik, odsutno lice)
2) vreme (može biti prošlo, buduće, sadašnje u odnosu na trenutak govorenja)
3) način (stav govornika prema nerealizovanoj radnji)
4) glagolski vid (trajanje glagolske radnje)
5) glagolski rod (prelaznost glagolske radnje)
6) gramatički rod (muški, ženski, srednji)
7) gramatički broj (jednina, množina)


Nepromenljive vrste reči:

1) prilozi
2) predlozi
3) veznici
4) uzvici
5) rečce

Nepromenljive vraste reči ne menjaju svoj oblik. Prilozi mogu imati komparaciju (poređenje) ukoliko se radi o prilozima za način, mesto ili količinu.

Imenice

Imenice su promenljiva vrsta reči koje označavaju imena bića, predmeta, pojava i stvari. Prema značenju dele se u nekoliko vrsta.


1. Vlastite imenice

Vlastite imenice označavaju vlastita imena ljudi, životinja, geografskih pojmova i životinja.
Petar Petrović
Beograd
Novi Sad
Srbija
Alpi
Rusija
Belka
Šarac
Jupiter
Saturn

Po pravilu nemaju oblike množine, već samo oblike jednine.
Oblike množine mogu imati kada označavaju više pojmova sa istim imenom.
U razredu imamo dve Jelene i tri Marka.
Morave su dve najlepše reke Srbije.


2. Zajedničke imenice

Zajedničke imenice označavaju predmete, bića i pojave sa istim osobinama. Po pravilu imaju oblike i jednine i množine.
kuća-kuće
knjiga-knjige
sto-stolovi
list-listovi

Pojedine imenice imaju nepravilnu množinu, odnosno supletivnu (dopunsku) množinu i u tim slučajevima je oblik množine zbirna imenica.
brat-braća
dete-deca
gospodin-gospoda


3. Zbirne imenice

Zbirne imenice označavaju predmete i pojmove koji se nalaze u paru ili u nekom mnoštvu. Oblikom jednine kazuju množinu.
lišće
cveće
granje
telad
jagnjad
pilad
deca
braća


4. Gradivne imenice

Gradivne imenice označavaju materiju ili građu. Po pravilu nemaju oblik množine.
voda
zemlja
brašno
šećer
voda
vino
pesak
čelik
pamuk

Kada označavaju više vrsta različitih materija mogu imati množinu.
crna i bela vina
beli i žuti šećeri


5. Apstraktne (misaone) imenice

Apstraktne (misaone) imenice označavaju pojave koje su nemerljive i koje se ne mogu videti golim okom, najčešće su u domenu misli i apstrakcije.
ljubav
radost
sreća
tuga
žalost
starost
mladost
bol


6. Brojne imenice

Brojne imenice označavaju broj.
trojica
petorica
petina
trećak
sedmorka
stotina, hiljada, milion, milijarda označavaju broj, ali su imenice


*PLURALIA TANTUM su imenice koje imaju samo oblik množine.
vrata, makaze, kola, sanke nedra, grudi, naočare, pantalone, boginje, Karlovci, Vreoci, Divčibare

*SINGULARIA TANTUM su imenice koje imaju samo oblik jednine.
brat, dete, gospodin, vlastelin
To su one imenice koje nemaju pravilnu, već samo supletivnu množinu.

Zamenice

Zamenice su promenljiva imenska vrsta reči koje upućuju na predmete, bića i stvari kao i na reči koje te pojmove označavaju. Zamenice su upućivačke reči. Zamenice se dele u dve grupe: imeničke i pridevske.


1. Imeničke zamenice

Imeničke zamenice su samostalne u rečinici i u tim slučajevima imaju gotovo iste osobine kao i imenice. Dele se u nekoliko vrsta:
a) lične zamenice: ja, ti, on, ona, ono; mi, vi, oni, one, ona
b) upitne zamenice za lica i stvari: ko? šta?
v) neodređene zamenice: neko, nešto
g) odrične zamenice: niko, ništa
d) opšte zamenice: svako, svašta, iko, išta, ko god, što god, ma ko, ma šta
đ) povratna zamenica za svako lice: sebe, se


2. Pridevske zamenice

Pridevske zamenice su nesamostalne u rečenici, bliže određuju imenicu uz koju stoje (kao i pridevi). Dele se u sledeće vrste:
a) prisvojne zamenice: moj, tvoj, njegov, njen, naš, vaš, njihov
* prisvojna zamenica za svako lice: svoj
b) pokazne zamenice: ovaj, onaj, taj; ovakav, onakav, takav; ovoliki, onoliki, toliki
v) neodređene zamenice: neki, nečiji, nekakav, nekoliki
g) upitno-odnosne zamenice: koji, čiji, kakav, koliki
d) odrične zamenice: nikoji, ničiji, nikakav, nikoliki
đ) opšte zamenice: svaki, svačiji, svakakv, ikoji, ičiji, koji god, kakav god, bilo čiji, ma koji, ma čiji


Lične zamenice ja, ti, on, ona, ono (kako u jednini tako i umnožini) u deklinaciji u genitivi, dativi, akuzativu imaju neneaglašene, enkklitičke oblike koji glase:
genitiv: mene, me; tebe, te; njega, ga; nje, je
dativ: meni, mi; tebi, ti; njemu, mu; njoj, joj
akuzativ: mene, me; tebe, te; njega, ga; nju, je, ju


Odrične zamenice se uz predloge uvek pišu odvojeno!
ni od koga, ni sa kim, ni sa čim, ni na šta, ni prema kome, ni o kome, ni o čemu, ni na koga

Razlikovanje imeničkih i pridevskih zamenica u primeru:
Ona te je sinoć zvala= imenička zamenica (samostalna je i može da zameni imenicu)
Ona devojka što si je upoznao te je sinoć zvala= pridevska (odnosi se na imenicu devojka)


Vrste reči

Pridevi

Pridevi su promenljive imenske vrste reči koje su nesamostalne, stoje uz imenicu i bliže je određuju. Gramatičke kategorije prideva su rod, broj, padež, pridevski vid i komparacija, odnosno poređenje.

Pridevi se po značenju dele u nekoliko vrsta:


1) Opisni pridevi

Opisni pridevi opisuju pojam uz koji stoje, daju im određenu osobinu ili karakteristiku.

mlad, star, pametan, glup, vredan, lenj


2) Gradivni pridevi

Gradivni pridevi označavaju od čega je sastavljen ili napravljen pojam koji bliže određuju.

pamučan, limen, peščan, voden, brašnast


3) Pridevi prostornih odnosa (mesni)

Pridevi za prostorne odnose (mesni) označavaju mesto ili prostor pojma koji bliže određuju.

gornji, donji, levi, desni, tamošnji, prednji


4) Pridevi vremenskog odnosa (vremenski)

Vremenski pridevi označavaju vreme.

jučerašnji, današnji, sutrašnji, prošlogodišnji, zimski


5) Prisvojni pridevi

Prisvojni pridevi označavaju pripadnost.

beogradski, srpski, Miličin, Marijin, Milošev, narodni


6) Pridevi koji označavaju namenu

stočni, očni, zdravstveni






Pridevi mogu biti određenog i neodređenog vida. Neodređeni vid ili kraći oblik ima nulti nastavak, a određeni ili duži oblik ima nastavak -i u nominativu jednine.

Mlad čovek šeta gradom.(neodređeni vid)

Onaj mladi čovek koji je šetao gradom ...(određeni vid)


Deklinacija neodređenog i određenog vida prideva


neodređeni vid

nominativ:mlad
genitiv:mlada
dativ:mladu
akuzativ:mlada
vokativ:mladi
instrumental:mladim
lokativ:mladu


određeni vid

nominativ:mladi
genitiv:mladog
dativ:mladom
akuzativ:mladog
vokativ:mladi
instrumantal:mladim
lokativ:mladom


On je vredan student. Kao imenski predikativ pridev je uvek neodređenog vida (nećemo reći: On je vredni student.).

Opisni pridevi mogu imati oba pridevska vida.


Pridevi koji mogu imati samo neodređeni vid su:

* pridevi na -ov, -ev, -in (Milošev, Marijin)


Pridevi koji imaju samo određeni vid su:

*pridevi na -ji, -ni, -nji (dečiji)

*pridevi na -ski (-čki, -ški)

*pridevi mali, jarki, bojni, žarki

Komparacija prideva

Komparaciju odnosno poređenje prideva mogu imati opisni pridevi. Komparacija pokazuje stepen izraženosti, jačine određene osobine ili karakteristike pojma koji pridev bliže određuje.

Postoje tri stepena u komparaciji prideva, a to su pozitiv, komparativ, superlativ.

Komparativ i superlativ se dobijaju dodavanjem sledećih nastavaka na pridev u osnovnom obliku.


Komparativ:

-j, -ij, -š


Superlativ:

naj+oblik komparativa

grub-grublji-najgrublji
smeđ-smeđi-najsmeđi
hrabar-hrabriji-najhrabriji
lak-lakši-najlakši

Samo tri prideva u srpskom jeziku grade komparaciju uz nastavak -š, a to su pridevi lep, lak, mek.


Nepravilnu komparaciju imaju sledeći pridevi:

mali-manji-najmanji
dobar-bolji-najbolji
zao-gori-najgori
veliki-veći-najveći

Brojevi

Brojevi su promenljiva nesamostalne imenska vrsta reči koji označavaju broj ili koliko ima onog što označava pojam uz koji brojevi stoje. Brojevi se dele u tri vrste.


1. Osnovni brojevi

Osnovni brojevi označavaju koliko ima pojmova koje imenica označava.
dva čoveka, tri žene, pet đaka, dvanaest muškaraca

Osnovni brojevi jedan, dva, tri i četiri se menjaju po padežima i imaju deklinaciju, ali u savremenom govoru i za ove brojeve možemo čuti da su nepromenljivi (primer: Imam dva sina). Brojevi od pet pa nadalje su nepromenljivi. Osim stotina, hiljada, milion, milijarada koje imaju samo funkciju brojeva, ali su zapravo imenice.


2. Redni brojevi

Redni brojevi označavaju u kom se redu nalazi pojam koji označava imenica uz koju broj stoji.
prvo mesto, treća nagrada, sedmi sprat, deseti čovek


3. Zbirni bojevi

Zbirni brojevi označavaju zbir pojmova koje imenica označava. Najčešće se odnose na imenice koje označavaju mlada bića.
troje jagnjadi, dvoje dece, dvadesetoro prasadi


Deklinacija osnovnih, rednih i zbirnih brojeva

nominativ: dva; drugi; dvoje
genitiv: dvaju; drugoga; dvojega
dativ: dvama; drugome; dvojemu/dvoma
akuzativ: dva; drugoga; dvoje
vokativ: dva; drugi; dvoje
instrumental: dvama; drugim; dvoma
lokativ: dvama; drugom; dvoma

Glagoli

Glogoli su promenljiva vrsta reči koji označavaju radnju, stanje i zbivanje. Glagoli imaju konjugaciju. Imenskim rečima i glagolima zajedničke su sledeće gramatičke kategorije: rod (muški, ženski, srednji), broj (jednina, množina) i lice. Pored ovih gramatičkih kategorija, glagoli imaju i one kategorije koje su svojstvene samo njima.


Glagolski vid

Glagolski vid označava trajanje glagolske radnje. Tako se glagoli dele u sledeće grupe:


1. nesvršeni ili imperfektivni glagoli

a) trajni (durativni)

čitati, pisati, trčati

b) učestali (iterativni)

preplivavati, poskakivati, lupkati


2. svršeni ili perfektivni glagoli

a) početno-svršeni

zapevati, zaigrati, krenuti

b) trenutno-svršeni

udariti, sesti, skočiti

v) završno-svršeni

doskočiti, doći, doskakutati

g) neodređeno-svršeni

zaigrati se, zagristi, posvirati


3. dvovidski glagoli (samo u kontekstu rečenice može da se utvrdi da li je svršeni ili nesvršeni glagol)

ručati, večerati, doručkovati, telefonirati, telegrafisati, čuti, videti, obrazovati, krstiti


Glagolski rod


Glagolski rod označava prelaznost glagolske radnje, odnosno da li glagol zahteva dopunu u vidu objekta ili ne.


1. prelazni ili tranzitivni glagoli - zahtevaju dopunu u vidu pravog objekta

čitati, pisati, graditi, slušati, gledati, crveniti


2. neprelazni ili intranzitivni glagoli - ne zahtevaju dopunu u vidu objekta

ići, spavati, plivati, roniti, skakati, crveneti


3. povratni ili refleksivni glagoli - sa povratnom zamenicom sebe, se

a) pravi povratni-subjekat vrši radnju nad samim sobom

češljati se, umivati se, obuti se, šminkati se

b) uzajamno povratni-radnju vrše dva ili više subjekta jedan na drugome

tući se, prepirati se, svađati se, ljubiti se, rukovati se

v) nepravi povratni-označavaju stanja

nadati se, veseliti se, zaljubiti se, plašiti se


Infinitivna i prezentska osnova glagola


1. Infinitivna osnova - dobija se kada se od oblika infinitiva odbije infinitivni nastavak -ti (peva-ti, čita-ti, misli-ti) ili kada se od 1.lica jednine aorista odbije nastavak -oh (pek-oh, plet-oh, ukrad-oh)

2. Prezentska osnova - dobija se kada se od 1.lica množine prezenta odbije nastavak -mo (peva-mo, sluša-mo, igra-mo, gleda-mo)

Glagolski oblici, vremena i načini

U srpskom jeziku postoji 14 glagolskih oblika. Od toga je 6 glagolskih vremena koja označavaju prošlo, sadašnje i buduće vreme, 3 načina koji označavaju stav govornika prema nerealizovanoj radnji i 5 neličnih glagolskih oblika.

Glagolski oblici u srpskom jeziku se dele na lične i nelične, odnosno na one koji razlikuje i na one koji ne razlikuju lica.

Nelični glagolski oblici su: infinitiv, glagolski prilog sadašnji, glagolski prilog prošli, glagolski pridev radni i glagolski pridev trpni. Lični glagolski oblici su svi ostali.
Glagolski oblici mogu biti prosti i složeni. Složeni glagolski oblici su oni koji se grade od nekog pomoćnog glagola i glagola koji se menja. To su perfekat, pluskvamperfekat, futur II, potencijal.

Pojedini glagolski oblici razlikuju rod, a to su svi oni koji se grade uz pomoć glagolskog prideva radnog i to su perfekat, pluskvamperfekat, potencijal, futur II i pasiv.


Glagolska vremena su:

1) prezent-ja pevam
2) perfekat-ja sam pevala
3) aorist-ja otpevah
4) pluskvamperfekat-ja sam bila pevala
5) imperfekat-ja pevah
6) futur I-ja ću pevati


Glagolski načini su:

1) futur II-ja budem pevala
2) imperativ- (ti) pevaj
3) potencijal-ja bih pevala


Nelični glagolski oblici su:

1) infinitiv-pevati
2) glagolski prilog sadašnji-pevajući
3) glagolski prilog prošli-(ot)pevavši
4) glagolsi pridev radni-pevala
5) glagolski pridev trpni-pevana

Prilozi

Prilozi su nepromenljiva vrsta reči koja najčešće stoji uz glagole i bliže određuje glagolsku radnju. Prilozi mogu stajati i uz imenice, prideve i druge priloge i bliže ih određivati.

Miloš brzo čita. Ona lepo peva. (prilozi uz glagole)

Ja imam mnogo prijatelja. Ljudi nemaju dovoljno novca za sve životne potrebe. (prilozi uz imenice)

On je vrlo pametan momak. Milica je veoma ozbijna za svoje godine. (prilozi uz prideve)

Devojka vrlo pametno zbori. Marko veoma brzo trči. (prilozi uz druge priloge)


Prilozi po značenju mogu biti:

a) prilozi za vreme: kada, nekada, nikada, uvek, zauvek, danas, juče, noću, danju

b) prilozi za način: kako, nikako, nekako, svakako,ma kako, bilo kako, tako, ovako

v) prilozi za mesto: ovde, onde, svuda, kuda, gde, kamo, gore, dole, levo, desno, negde, nigde

g) prilozi za uzrok: zašto, zato

d) prilozi za meru, količinu: koliko, nekoliko, toliko, ovoliko


Razlikovanje prideva i priloga.

Miloš je dobro dete. (pridev; stoji uz imenicu i može se menjati po padežima)

Miloš dobro trči. (prilog; bliže određuje gagol uz koji stoji i nepromenljiv je)


Vrste reči

Predlozi i veznici

Predlozi su nepromenljiva vrsta reči koja označava odnose među pojmovima uz koje stoje.

Razlikujemo nekoliko vrsta predloga:

1) mesni: pored (kapije), pred (kapijom), uz (kapiju), do (kapije), na (kapiji), pod (kapijom), iznad (kapije), kod (kapije)

2) vremenski: na (taj dan), uoči (praznika), o (Uskrasu), u (subotu), s (jeseni)

3) uzročni: iz (straha), od (ljubomore), zbog (lenjosti), usled (nepažnje)

4) predlozi za poređenje: (nema) bolje od (nje)

5) predlozi koji označavaju društvo/zajednicu: (Došla je) sa (roditeljima kod drugarice).






Veznici su nepromenljiva vrsta reči koja vezuje reči, sintagme i rečenice.

Dele se u sledeće grupe:

1) naporedni veznici (spajaju naporedne konstrukcije): i, pa, te, ni, niti, a, ali, nego, već

2) zavisni veznici (spajaju zavisnu rečenicu sa glavnom): ako, da, jer, iako, premda, mada

*Funkciju veznika mogu imati upitno-odnosne zamenice, upitno-odnosni zamenički prilozi gde, kuda, odakle, ko, šta, koji, čiji, kakav; kao i upitna rečca li, da li

Uzvici i rečce

Uzvici su nepromenljiva vrsta reči koja iznosi ekspresivni stav govornika o radnji. Uzvici mogu imati vrednost čitave rečenice. Neki od uzvika su:

jao, joj, ah, oh, uh, kuku, lele
ej, oj, dum, tras, fijuk, kvrc
iš, mac, pis

Rečce (partikule)

Rečce su morfološki prilozi ili veznici, ali se rečce upotrebljavaju kako bi se iskazao lični stav govornika prema radnji o kojoj se govori.

1. potvrdena rečca: da
2. odrična rečce: ne
3. upitne rečce: da li, zar, li
4. rečca za isticanje ličnog stava: zaista, nipošto, valjda, zbilja
5. rečca za pokazivanje: evo, eno, eto
6. rečca za posebno isticanje: baš, upravo, bar

Rečce su i reči: takođe, inače, jamačno, svakako, tek, već, čak.


Vrste reči

Reč i morfema

Morfologija pored toga što proučava vrste reči i njihove oblike, takođe proučava i tvorbu reči, odnosno postupke po kojima nastaju nove reči. Reč je glas ili utvrđeni skup glasova koji ima svoje značenje i sintaksičku funkciju u rečenici. Reč je i skup glasova koji nema više od jednog akcenta. Da bi neki skup glasova bio reč dovoljno je da ima i jedan pojedinačan glas (a, i, u). Morfema ja najmanja jezička jedinica koja ima značanje, odnosono određenu funkciju u rečenici. Jedna reč se može sastojati od jedne ili više morfema.

reč od 1 morfeme: a, e, i, u, o, k, od, do, na
reč od 2 morfeme: sob-a, po-red, kuć-ama
reč od 3 morfeme: kuć-n-i
reč od 4 morfeme: do-kup-i-ti

Morfeme su koren i afiksi.
do-kup-i-ti: do-= prefiks; -kup-=koren; -i-=sufiks; -ti=nastavak za oblik

Koren (tvorbena osnova) je najmanja jezička jedinica koja ima svoje značenje i koja se ne može razlagati na manje delove.
kup iz glagola kupiti, kuć iz imenice kuća

Afiksi su nesamostalne i vezane morfeme. Mogu biti jedan glas, skup glasova ili u obliku nulte morfeme, odnosno bez nastavka. Afiksi se dele na prefikse, sufikse i nastavke za oblik. Prefiksi dolaze ispred korena reči ili ispred nekih drugih prefiksa, dok sufiksi dolaze posle korena reči ili posle nekog drugog sufiksa. Nastavci za oblik dolaze iza korena i iza sufiksa i obeležavaju različite gramatičke odnose u koje stupaju reči.

u-rad-i-ti
u: prefiks
rad: koren ili osnova reči
i: sufiks
ti: nastavak za oblik

Pored prefiksa i sufiksa, postoje i infiksi koji označavaju umetke koji dolaze iza korena i iza sufiksa, a pre nastavka za oblik.
Najčešći infiksi su skupovi glasova -ov i -ev i glasovi -n, -t.
sneg-ov-i; pleme-n-a; panj-ev-i; bure-t-u


Vrste morfema






Tvorba reči označava građenje novih reči dodavanjem raznik nastavaka na osnovu reči ili spajanjem dve ili više reči. U srpskom jeziku postoje tri principa građenja, odnosno tvorbe reči. To su izvođenje ili derivacija, slaganje odnosno kompozicija i kombinovana tvorba reči.


Tvorba reči izvođenjem ili derivacija

Reči koje nastaju postupkom izvođenja (derivacije) nazivaju se izvedenice. Izvođenje nastaje kada se na tvorbenu osnovu (koren reči ili gramatička osnova reči) doda nastavak u vidu sufiksa.
kuć- + -ica = kućica
sob- + -ica = sobica
uči- + -teljica = učiteljica
grad- + -ić = gradić
pes- + -nik= pesnik
grad- + -ski = gradski


Tvorba reči slaganjem ili kompozicija

Slaganjem, odnosno kompozicijom nastaju reči koje se nazivaju složenice. Složenice mogu nastati dodavanjem prefiksa na osnovu ili spajanjem dve ili više reči.

1) prefiksacija:

za- + igrati = zaigrati
po- + igrati = poigrati
iz- + igrati = izigrati
do- + zidati = dozidati
sa- + zidati = sazidati


2) slaganje dve reči u jednu:

visi + baba = visibaba
Beo + grad = Beograd
seci + kesa = secikesa


3) slaganje dve reči u jednu pomoću spojnog vokala

rib + o + lov = ribolov
oc + e + ubica = oceubica
sunc + o + kret = suncokret


Tvorba reči kombinovanjem

Kombinovana tvorba podrazumeva istovremeno i derivaciju i kompoziciju.
bez+briž+an = bezbrižan
rib+o+lov+ac = ribolovac
plav+o+kosa = plavokosa

Pored ova tri principa građenja reči, postoje još dva principa koja se jednim imenom nazivaju tvorba pretvaranje.


Tvorba pretvaranjem može biti:

a) popridevljavanje: kada glagolski pridevi i glagolski prilozi postaju pridevi
vrela voda, izgubljene iluzije, leteći tanjir, šiveća mašina

b) poimeničavanje: kada od prideva nastaju imenica
mlada (nevesta, od prideva mlad), blago (zlato, od prideva blag), Hrvatska (država, od prideva hrvatski)


Građenje reči

Tvorba reči preuzimanjem reči iz stranih jezika

U srpskom jeziku, kao i u drugim svetskim jezicima, čest je slučaj da se pozajmljuju reči iz drugih jezika. U srpskom jeziku najčešće su pozajmljivane reči iz jezika susednih zemalja ili zemalja koje su sa Srbijom imale određene kulturno-istorijske veze. Takve reči su najčešće došle iz mađarskog, turskog, nemačkog, češkog, engleskog, ruskog jezika. Takve reči su se skoro odomađile u srpskom jeziku da se gotovo i ne vidi razlika niti se u brojnim slučajevima raspoznaje da je u pitanju pozajmljena reč.
Kada su jednom prešle u svakodnevnu upotrebu, pozajmljenice su u srpskom jeziku sačuvale svoje značenje i sferu svoje upotrebe, ali su se prilagodile tvorbenim i morfološkim pravilima srpskog jezika (nastavci za oblik, promena kroz padeže...). Fond reči koji se razvija zahvaljujući pozajmljenicama vrlo je razvijen. Reči iz stranih jezika mogu se na dva načina preuzimati u srpskom jeziku:





1) turcizmi - reči pozajmljene iz turskog jezika:
džezva, buregdžija, boja, čamac, bakar, tobdžija

2) romanizmi - reči pozajmljeni iz romanskih jezika kao što su italijanski, španski, francuski, latinski:
nacija, literatura, doktor, opera, balkon, nivo, bife, bulevar, avenija

3) grcizmi (grecizmi) - reči pozajmljeni iz grčkog jezika:
atmosfera, anđeo, filolog, manastir, hlor, biblioteka, gips

4) germanizmi - reči pozajmljene iz nemačkog jezika:
pegla, štrudla, buter, moler, šraf, vaga, šminka

5) rusizmi - reči iz ruskog jezika:
kružok, sputnjik, zapeta

6) anglicizmi - reči iz engleskog jezika:
tenk, sport, vikend, džemper, film, parking

7) hungarizmi - reči iz mađarskog jezika:
gulaš, vašar, lopov, ašov





Ovakvim postupkom nastaju reči koje se nazivaju kalkovi.
Primeri za kalkove su sledeće reči:
Handbuch (nem.)= priručnik
Ubermensh (nem.)= nadčovek
Superman (engl.)= superčovek, nadčovek
autocratie (franc.)= samovlašće

Reči u srpskom jeziku mogu se podeliti prema sferi njihove upotrebe.
Tako imamo sledeće grupe:

1) istorizmi- zastarele reči ili reči koje su prestale da se upotrebljavaju s prestankom postojanja predmeta i pojava koje označavaju: oborknez, nahija, kiridžija, kmet

2) arhaizmi- zastarele reči koje su zamenile nove reči: terzija (krojač), šuster (obućar), pismenica (gramatika), ćesar (car), alas (ribar)

3) neologizmi- nove reči koje nastaju sa razvojem tehnologije (takve reči najčešće dolaze iz engleskog jezika):
softver, hradver, robotika, menadžment, resursi

4) termini- reči koje označavaju određene pojave i stvari iz nauke, tehnike, umetnosti i iz različitih struka:
atom, molekul, baza, sinus, kosinus, imenica, sintaksa, hiperglikemija

Posebnu skupinu reči čine frazeologizmi koji označavaju skup reči sa određeneim značenjem koji se najčešće može razumeti u kontekstu ili ima preneseno, metaforičko značenje.

Primeri za frazeologizme su:
kad na vrbi rodi grožđe= nikada
raditi nešto ispod žita= tajno, skriveno
do dna= do kraja
dići ruke= odustati

Pored pozajmljivanja reči iz stranih jezika, čest je slučaj da se u srpski jezik prenesu i različiti prefiksi i sufiksi stranog porekla koji se nazivaju pefiksoidi i sufiksoidi.
Prefiksoidi: auto-, aero-, mikro-, makro-
Sufiksoidi: -bus, -fil, -log, -fob

Pozajmljenice

Sintaksa i sintaksičke jedinice

Sintaksa je deo nauke o jeziku koja proučava postupke na osnovu kojih se od reči formiraju rečenice kao celovite jedinice pisane i usmene komunikacije.
Sintaksičke jedinice su:

Komunikativna rečenica
Predikatska rečenica
Sintagma
Reč

Komunikativna rečenica ili iskaz

Komunikativna rečenica ili iskaz je sintaksička jedinica koja iznosi jednu celovitu i završenu misao ili poruku. Ona počinje velikim slovom i završava se tačkom. U okviru jedne komunikativne rečenice može se naći jedna ili više predikatskih rečenica.
Ustali smo rano, spremili se i otišli na izlet.
Jutros smo ustali rano.
Njih dvoje su otišli na izlet.


Predikatska rečenica ili klauza


Predikatska rečenica ili klauza je sintaksička jedinica koja se formira pomoću glagola u ličnom glagolskom obliku. U jednoj komunikativnoj rečenici ćemo imati onoliko predikatskih rečenica koliko budemo imali glagola u ličnom glagolskom obliku.
Ustali smo rano, spremili se i otišli na izlet. 3 predikatske rečenice u okviru jedne komunikativne rečenice
Jutros smo ustali rano. 1 predikatska rečenica u okviru jedne komunikativne rečenice
Njih dvoje su otišli na izlet. 1 predikatska rečenica u okviru jedne komunikativne rečenice

Sintagma

Sintagma je sintaksička jedinica koja označava grupu reči koje su povezane značenjem i funkcijom. Prema vrsti glavne reči, sintagme se dele u sledeće grupe:

Imeničke sintagme (imenica je glavna reč) Milošev stari istorijski atlas
Pridevske sintagme (pridev je glavna reč) veoma uspešna
Priloške sintagme (prilog je glavna reč) izrazito dobro
Glagolske sintagme (glagol u neličnom glagolskom obliku je glavna reč) čitati knjige

Reč

Reč ili morfosintaksička reč je sintaksička jedinica koja se odnosi na sve vrste reči koje imaju određenu sintaksičku funkciju i koje učestvuju u formiranju određenih sintaksičkih konstrukcija. Postoje konstituentske i pomoćne reči. Konstituentske reči su: imeničke, pridevske, priloške i glagolske. Pomoćne reči su: predlozi, veznici i rečce.

Komunikativna i predikatska rečenica, sintagma, reč

Predikat

Predikat je glavni konstituent rečenice koji označava određenu situaciju, a koja se pripisuju nosiocu situacije, odnosno subjektu. Predikat se mora sastojati od glagola u ličnom glagolskom obliku da bi bio predikat. Kao takav, predikat formira predikatsku rečenicu. Postoji nekoliko vrsta predikata.

Glagolski predikat

Glagolski predikat se deli na:

1. prost glagolski predikat-gradi se od glagola u ličnom glagolskom obliku (Radim. Pevam. Radio sam. Pevaću.)
2. složen glagolski predikat-sastoji se od dva glagola, jedan je nepotpuni glagol i to u ličnom glagolskom obliku, a drugi je u infinitivu, ili se koristi konstrukcija da+prezent (Moram da spavam. Ne smem da trčim. Prestajem pušiti. Nastavljam da učim.)

Nepotpuni glagoli su modalni glagoli i fazni (aspektualni glagoli).
Modalni glagoli su: hteti, smeti, morati, trebati, moći, valjati.
Fazni (aspektualni) glagoli su: početi, počinjati, nastaviti, nastavljati, prestati, prestajati.

Imenski kopulativni predikat

Imenski kopulativni predikat se sastoji od kopule ili spone (pomoćni glagol jesam/biti u ličnom glagolskom obliku) i imenskog predikativa (imenska reč ili imenička sintagma).

Milica je studentkinja. je= kopula; studentkinja= imenski predikativ; je studentkinja= imenski kopulativni predikat
Nož je oštar. je= kopula; oštar= imenski kopulativni predikativ; je oštar= imenski kopulativni predikat

Priloški kopulativni predikat

Priloški kopulativni predikat se sastoji od kopule ili spone (pomoćni glagol jesam/biti u ličnom glagolskom obliku) i priloškog predikativa (priloški izraz ili priloška sintagma).

On je dobro. je= kopula; dobro= priloški kopulativni predikativ; je dobro= priloški kopulativni predikat
Milica je tamo. je= kopula; tamo= priloški kopulativni predikativ; je tamo= priloški kopulativni predikat

Subjekat

Subjekat je nosilac situacije koja mu se pripisuje predikatom. Subjekat najčešće označava vršioca radnje označene predikatom. Subjekat može biti gramatički i logički.Subjekat je zajedno sa predikatom glavni rečenični kostituent.

Gramatički subjekat

Gramatički subjekat je uvek u nominativu.
Miloš čita. Dete spava. Mama radi.

Gramatički subjekat može biti i u vokativu, i to u narodnim epskim pesmama radi postizanja rime.

Vino pije Kraljeviću Marko. Konja jaše Orloviću Pavle.

Logički ili semantički subjekat

Logički ili semantički subjekat je onaj subjekat koji se nalazi u nekim od zavisnih padeža.

1) u dativu
Starici udariše suze na oči. Bilo im je neprijatno.
2) u genitivu
Nesta blaga, nesta prijatelja. Nema vode i struje. Danas neće biti [i]nastave.[/i]
3) u akuzativu
Marka boli stomak.


Glavni konstituenti rečenice

Objekat

Objekat označava predmet radnje, on je obuhvaćen radnjom, odnosno na njemu se vrši radnja koja je iskazana predikatom.
Objekat može biti pravi i nepravi.

Pravi objekat

Pravi objekat se javlja isključivo uz prelazne glagole bez predloga. Postoje tri tipa takvog objekta.

1) pravi objekat u akuzativu
Gradim kuću.
Pišem pismo.
Sečem kolače.

2) pravi objekat u partitivnom, deonom genitivu koji se može zameniti akuzativom
Pio sam sinoć na proslavi šampanjca.
Jeli smo kiflica i torti na rođenadanu.

*kada se ovi primeri zamene akuzativom glasiće:

Pio sam sinoć na proslavi šampanjac.
Jeli smo kiflice i torte na rođendanu.

3) pravi objekat u slovenskom, odričnom genitivu koji se može zameniti akuzativom
Miloš nije rekao ni reči.
Cele noći nisam oka sklopio.

*kada se ovi primeri zamene akuzativom glasiće:

Miloš nije rekao ni reč.
Cele noći nisam oko sklopio.

Nepravi objekat

Nepravi objekat se javlja u svim zavisnim padežima sa predlogom ili bez predloga i to uz neprelazne glagole.

Ispričala sam im celu istinu. (dativ)
On stalno samo klima glavom. (instrumental)
Pričamo o sreći. (lokativ; uvek s predlogom)
Najeli smo se sarmi i napili piva. (genitiv; ne može se zameniti akuzativom)

U srpskom jeziku postoje glagoli koji uz sebe mogu vezati dva objekta, odnosno dve rekcije, pa se takvi glagoli nazivaju dvorekcijski glagoli. To su glagoli davanja (dati, pokloniti, poslati, uručiti, pružiti) i glagoli saopštavanja (reći, kazati, saopštiti, javiti, pričati). Takvi glagoli se dopunjuju nepravim objektom u dativu i pravim objektom u akuzativu.

Javiti Milici lošu vest.
Poslati roditeljima poklon za godišnjicu braka.
Uručiti učenicima diplome.

Apozicija i apozitiv

Apozicija označava isto ono što i subjekat koji ta apozicija bliže određuje.
Apozicija je imenička sintagma koja se slaže, kongruira, sa imenicom uz koju stoji.

Beograd, naš glavni grad, nalazi se u centralnoj Srbiji.
Miloš, moj najbolji drug, sedi sa mnom u klupi.

Apozitiv označava isto što i apozicija, samo što može biti pridev ili pridevska sintagma koja kongruira sa imenicom, ili imenička sintagma koja ne kongruira sa imenicom.

Primer za apozitiv koji je pridev ili pridevska sintagma koji je kongruentan, slaže se, sa imenicom iz rečenice.
Ljiljani, crveni i beli, zamirisali su celu cvećaru.

Primer za apozitiv koji je imenička sintagma koja nije kongruentna sa imenicom iz rečenice.
Dete, kose mokre od snega, brzo je ušlo u kuću da se zgreje.


Rečenični konstituenti

Tipovi atributa

Atribut predstavlja dodatak imenici koji je bliže određuje i označava neku osobinu ili kvalitet. Postoje tri vrste atributa: kongruentni atribut, padežni atribut i imenički atribut, odnosno atributiv.


1. Kongruentni atribut

Kongruentni atribut se slaže sa imenicom uz koju stoji u rodu, broju i padežu.
nova piščeva knjiga o ljubavi - knjiga je glavna reč imeničke sintagme, a nova, piščeva, o ljubavi predstavljaju kongruentni atribut
dve moje najbolje drugarice- drugarice je glavna reč imeničke sintagme, a dve, moje, najbolje predstavljaju kongruentni atribut


2. Padežni atribut

Padežni atribut je atribut koji se nalazi u nekom drugom padežu u odnosu na imenicu i često može biti u nekoj predloško-padežnoj konstrukciji, tj. sa nekim predlogom.

[u]muškarac [/u]plavih očiju
tašna od zmijske kože
kuća moga dede
strah od letenje
film o ljubavi
letovanje na moru

Reči muškarac, tašna, kuća, strah, film, letovanje su imenice i glavne reči sintagme, dok su padežni atributi plavih očiju, od zmijske kože, moga dede, od letenja, na moru.


3. Imenički atribut, atributiv

Atributiv predstavlja imenicu koja bliže određuje imenicu.

kamen temeljac
zmija otrovnica
pas lutalica
grad Beograd
baba Stana
roman Seobe
hotel Hajat

Dopunski predikativ

Dopunski predikativ označava imeničku ili pridevsku jedinicu koja se javlja uz semikopulativne glagole, tj. uz neprelazne ili prelazne nepravilne kopulativne glagole u kongruentnom ličnom glagolskom obliku.

Semikopulativni glagoli su: postati, postajati, zvati se, nazivati se, prozvati se, zvati, nazvati, nazivati, smatrati, proglasiti, proglašavati, izabrati, postaviti, priznati, imenovati.

On je postao zaboravan.
Smatraju ga dobrim profesorom.
Smatraju ga za dobrog profesora.
Proglasili su ga za predsednika.
Moj brat se zove Marko.
Sestra ga je prozvala Bata.


Dopunski predikativ uz neprelazne semikopulativne glagole


Dopunski predikativ uz neprelazne glagole javlja se:

1) u nominativu ili instrumentalu uz glagole: postati, postojati, zvati se, nazivati se, prozvati se
Zvali su ga Bata. Prozvali su je Cecom.

2) u konstrukciji za+akuzativ ili u instrumentalu uz glagol proglasiti
Proglasili su ga za predsednika. Proglasili su ga predsednikom


Dopunski predikativ uz prelazne semikopulativne glagole


Dopunski predikativ uz prelazne glagole javlja se:

1) u nominativu ili instrumentalu uz glagole zvati, prozvati, nazvati, nazivati
Nazivaju ga kukavicom.

2) u konstrukciji za+akuzativ ili u instrumentalu uz glagole smatrati, proglasiti, proglašavati, izabrati, priznati, postaviti, imenovati
Imenovali su ga za šefa odseka.

Aktuelni kvalifikativ

Aktuelni kvalifikativ ili privremeni atribut označava osobinu imenice uz koju stoji koja je aktuelna u trenutku govorenja, odnosno u konkretnoj situaciji. Aktuelni kvalifikativ može biti subjekatski ili predikatski.

Subjekatski aktuelni kvalifikativ

Ovakav aktuelni kvalifikativ bliže određuje subjekat uz koji stoji.
Vratio se sa treninga umoran.
Kao student sam se preselila u Beograd.
Marko je na cilj stigao prvi.

Objekatski aktuelni kvalifikativ

Ovakav aktuelni kvalifikativ bliže određuje objekat uz koji stoji.
Zatekli smo Milicu u dobrom raspoloženju.
objekat

Subjekatski i objekatski aktuelni kvalifikativ nisu sastavni delovi subjekatske/objekatske sintagme, već su samostalni rečenični članovi i zato mogu slobodno da se raspoređuju u rečenici.

Priloške odredbe

Priloške odredbe bliže određuju glaogl uz koji stoje. Priloške odredbe se dele u sledeće grupe:


Priloška odredba za vreme (na pitanje kada?)

Videli smo se prošlog vikenda.
Tokom nedelje učim i spremam se za ispite.
Došla je o Uskrasu.
Vidimo se za nedelju dana.


Priloška odredba za mesto i pravac kretanja (na pitanje gde? i kuda?)

Rodila sam se u Beogradu.
Došao je sinoć sa mora.
Sastajemo se ispred Filozofskog fakulteta.
Idem kući.
Putujemo prema Beogradu.


Priloška odredba za način (na pitanje kako?)

Uradio je to uz velika odricanja.
Razgovaramo tihim glasom.
Učinio je to bez razmišljanja.


Priloška odredba za uzrok (na pitanje zašto, zbog čega?)

Uradio je to iz straha.
Nije došla u školu zbog bolesti.
Nesreću su izazvali svojom nepažnjom.
Ne pričaju iz ljubomore.


Priloška odredba za meru i količinu (na pitanje koliko?)

Učila sam za taj ispit tri meseca.
Istrčali smo 5 kilometara.
Mesecima se ne javalja.
Radim od ponedeljka do petka.


Priloška odredba za cilj ili nameru (na pitanje sa kojim ciljem, sa kojom namerom?)

Preselila se u Beograd radi upisa na fakultet.
Došao je radi posla.
Idem po obezbeđenje.


Odredba vršioca radnje, agentivna odredba (u pasivnim rečenicam)

Most je sagrađen od strane građevinaca.
Učenik je pohvaljen od strane profesora.


Odredba sredstva (na pitanje čime?)

Uvek u instrumentalu bez predloga.
Sečem hleb nožem.
Pišem naliv perom.
Slikam četkicom.


Odredba društva (na pitanje s kim?)

Uvek u instrumentalu sa predlogom.
Išla sam na more sa drugaricama.

Rečenični konstituenti

Велико и мало слово

Великим почетним словима пишу се:


лична имена: Александар, Душан, Јован, Немања, Урош, Ана, Јована, Милица, Наташа, Татјана;
презимена: Анић, Даничић, Ђорђић, Јованић, Марић, Ненадовић, Николин, Петровић, Савин, Црњански, Чубрило, Џуверовић, Шакота;
устаљени надимци и имена одмила: Аца, Дуле, Неша, Сале, Ната, Тања, Браца, Гиле, Жућа, Зеле, Куле, Мићко, Свилени, Црни, Шиља, Беба, Жута, Цакана, Цар;

особена звања која се везују за одређене историјске личности и самостално употребљена, као замена искључиво за та конкретна имена: Вожд (Карађорђе), Дуче (Мусолини), Фирер (Хитлер), Каудиљо (Франко).

додаци уз имена (устаљени атрибути, титуле и сл.) који су саставни дио имена или се употребљавају уместо њега: Душан Силни, Урош Нејаки, Иван Грозни, Петар Велики, Пипин Мали, Петар Први, Јован Јовановић Змај, Мика Алас, Хенрих Осми (/Хенрих VIII), Плиније Старији, Плиније Млађи, Сулејман Величанствени, Јован Крститељ, Константин Солунски, Василије Острошки, Ричард Лавље Срце (/Лављег Срца), Дон Жуан (али у општем значењу донжуан ‘заводник’), Хајдук Вељко, Хаџи Рувим, Прота Матеја Ненадовић, Дима Отац и Дима Син;

Атрибут свети уз имена светаца, као и блажени, хазрети, по правилу су саставни и неиспустиви дио имена: Свети Петар, Свети Лука, Свети Никола, Свети Сава, Свети Симеон Мироточиви, Света браћа Ћирило и Методије (/Света браћа, Света солунска браћа, Солунска браћа), Свети краљ Милутин, Блажени Јеролим, Хазрети Алија, Хазрети Фатима и сл.

имена из уметничких дела (нпр. из књижевности и филмова), ‘симболичка’ имена личности из јавног деловања и сл.: Божић Бата, Деда Мраз, Црвенкапа, Баш-Челик, Снешко Белић, Паја Патак, Ружно Паче, Пипи Дуга Чарапа, Душко Дугоушко, Мајка Јевросима, Мајка Југовића, Косовка Девојка, Старина Новак, Стари Вујадин, Сестра Батрићева, Сват Црногорац (из „Горског вијенца“), Кир Јања, Фра Брне (из Матавуљевог истоименог романа), Милић Барјактар, Муса Џенерал, Мајка Храброст, Гвоздена Леди и сл.

индијанска симболичка имена: Црвени Облак, Орлово Перо, Црна Нога, Луди Коњ, Бик који Седи (боље, у духу срп. јез Седећи Бик).

имена божанстава и митолошких бића: Аполон, Атина, Афродита, Дајбог, Дијана, Зевс, Јупитер, Марс, Перун, Полифем, Хера, Весна, Равијојла (вила), Пегаз (крилати коњ), Киклоп (митол. див, нпр. у Одисеји, али киклоп у општем значењу ‘див’), Луцифер, Мефисто, Сатана.

називи божанстава у једнобожачким (монотеистичким) религијама: Бог, Јехова, Алах, Буда, Шива. Тако се пишу и устаљене замене за Бога односно Христа — Господ, Свевишњи, Свемогући, Спаситељ, Бог Отац (уп. и: у име Оца и Сина), као и Богородица, Богомати, Госпа за Христову мајку;

устаљена и посебно наденута имена животиња: Алат, Вранац, Јабучило, Шарац, Зеленко, Чилаш, Вихор, Јаблан, Рудоња, Шаруља, Мурга.

имена небеских тела и сазвежђа: Венера, Даница, Зорњача, С(ј)еверњача, Земља, М(ј)есец, Сунце, Зодијак, Бик, Лав, Велики медв(ј)ед, Мала кола, Кумова слама, Халејева комета (друга реч малим словом);

имена народа односно држављана и појединих њихових припадника, националних мањина и етничких група и житељска имена (имена становника градова, села, области и континената;
имена народа односно држављана: Бугарин — Бугари, Бугарка, Ирац — Ирци, Иркиња, Србин — Срби, Српкиња, Српче, Лужички Србин — Лужички Срби; тако и Земљанин, Марсовац, Лилипутанац;

имена етничких група, националних мањина и сл.: Арапин — Арапи, Арапкиња, Арапче, Арапчад, Словен — Словени, Стари Словени, Прасловени, Јужни Словени, Готи, Западни Готи, Сефард — Сефарди, Буњевац — Буњевци, Ром — Роми, Ромкиња, Влах — Власи (али — власи у значењу средњовековног социјалног слоја ‘сточари’), Лужички Срби, Галипољски Срби, Градишћански Хрвати;

житељска имена континената, држава, области, градова и др. (и у једнини и у множини): Београђанин, Београђани, Београђанка, Бањалучанин, Бањалучани, Бањалучанка, Подгоричанин, Крајишник, Моравац, Шумадинац, Пивљанин, Ресавац, Европљанин, Аустралијанац, Хиспаноамериканац;

У српском језику, као и у другим језицима, има много речи које су преузете из језика других народа и прилагођене нашем језику. Такве речи данас и не осећамо као позајмљенице, на пример: пушка, чарапа, кошуља, сат, сапун, краљ и др.

У другу врсту позајмљеница или туђица спадају речи које осећамо као речи страног порекла. Такве речи треба употребљавати с мером: кад за њих нема замене, у научним текстовима, у областима технике и сл.





1. Речи из класичних језика (грчког и латинског) су се одомаћиле у нашем језику и у научној терминологији и прилагодиле духу нашег језика, па се пишу онако како се изговарају: астрономија, инструмент, субјекат, хемија, гимназија, хирургија; Цицерон, Олимп, Хомер, Аристотел, Вавилон, Цезар итд.


2. У писању речи из живих језика има мало разлика.

* Заједничке именице и придеви пишу се онако како се изговарају у језику из којег су преузете, али прилагођено нашем писму и
гласовном систему. На пример: спикер и твист се у нашем језику не могу изговорити као у енглеском. У овакве позајмљенице спадају
речи: гулаш, амбалажа, интервју, корнер, офсајд, дует, бас, бифе, шофер, компјутер и многе друге.

* Туђа властита имена пишу се различито:
изворно, онако како се пишу у језику из којег потичу, ако се на српском пишу латиницом, на пример: Ernest Hemingway (Ернест
Хемингвеј), Boccaccio (Бокачо), Shakespeare (Шекспир), Chicago (Чикаго), New York (Њујорк), München (Минхен), Zürich (Цирих); у том
случају се у загради пише како се име изговара, и то само кад се помиње први пут;

* онако како се изговарају (фонетски) кад се на српском пишу ћирилицом; у том случају се, кад се први пут помене име,
у загради пише изворно;

* фонетски, без обзира на наше писмо, кад су речи из словенских језика који се служе ћирилицом (руског, бугарског, македонског итд.);
на пример: Јесењин, Николај Гогољ, Лав Толстој, Јаневски, Глигоров итд.

* Имена многих страних градовa, земаља и друга географска имена пишу се фонетски и ћирилицом и латиницом ако су већ дуго
прилагођена духу нашег језика, на пример: Њујорк, Беч, Венеција, Мађарска, Рим, Солун итд.