Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 25 Sep 2018, 14:50


Autoru Poruka
Tajanstveni
Post  Tema posta: Re: Šta je sloboda?  |  Poslato: 06 Mar 2013, 22:32
Korisnikov avatar

Pridružio se: 06 Mar 2013, 21:05
Postovi: 111

OffLine
Sloboda je smeh...


Vrh
Marea
Post  Tema posta: Re: Šta je sloboda?  |  Poslato: 06 Mar 2013, 22:34
Korisnikov avatar
rang
rang

Pridružio se: 06 Mar 2013, 19:04
Postovi: 596

OffLine
Slazem se Tajanstveni, ja bas volim tajanstvene..

_________________
Toliko uglova. U meni. Nekoliko nas hronoloski poredjanih neumoljivo probijamo jedna drugu.
Margita (Osecanja. O. Secanja.)


Vrh
Molena
Post  Tema posta: Re: Šta je sloboda?  |  Poslato: 02 Maj 2013, 16:00
Korisnikov avatar
*VIP*

Pridružio se: 16 Maj 2012, 19:49
Postovi: 31314

OffLine
sloboda je kad mozes normalno setati ulicom..nema dalje, sve ostalo je poslije i sve ostalo je ostalo...

nismo ni svjesni u kakvoj slobodi zivimo

_________________
'Music gives a soul to the universe, wings to the mind, flight to the imagination, and life to everything.'


Vrh
casual
Post  Tema posta: Re: Šta je sloboda?  |  Poslato: 02 Maj 2013, 16:12
Korisnikov avatar
*
*

Pridružio se: 24 Sep 2012, 00:31
Postovi: 9041

OffLine
Molena da li si u Johannesburg-u?
Jel su ogradjeni belacki kvartovi


Vrh
Molena
Post  Tema posta: Re: Šta je sloboda?  |  Poslato: 02 Maj 2013, 16:38
Korisnikov avatar
*VIP*

Pridružio se: 16 Maj 2012, 19:49
Postovi: 31314

OffLine
Ah Johannesburg ha ha...Johannesburg zvuci primamljivo ;)

_________________
'Music gives a soul to the universe, wings to the mind, flight to the imagination, and life to everything.'


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Šta je sloboda?  |  Poslato: 11 Maj 2013, 16:33
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Постоје ли гра­нице инди­ви­ду­алне слободе?


Ни једна пре­прека није тако истрајна, или тако тешка за пре­ва­зи­ла­же­ње, од неи­зве­сно­сти и кон­фу­зије која окру­жује саму при­роду праве сло­боде.
Лорд Ектон


одре­ђе­ње инди­ви­ду­алне сло­боде као нега­тивне сло­боде још увек је општег карак­тера. Иако је то довољно за пра­вље­ње разлике у односу на дру­га­чије кон­цепте поли­тичке тео­рије ела­бо­ра­ција при­сутна до сада још увек није у потреб­ној мери кон­кре­ти­зо­вана да би се схва­тило у којим гра­ни­цама треба мислити овај појам. Неко је рекао да је сазна­ва­ње и одре­ђи­ва­ње гра­ница пред­мета истра­жи­ва­ња услов сазна­ња самог пред­мета. Мислим да је то испра­ван став, тим више што то потвр­ђује и кон­цепт нега­тивне сло­боде. По нега­тив­ној кон­цеп­цији сло­боде гра­нице моје сло­боде су дефи­ни­сане сло­бо­дама дру­гих. Сада додатно постаје јасно зашто је овај појам интрин­сично поли­тички. Зато што свако од нас не живи сам на неком пустом острву и зато што нисмо сами на овом свету, сло­бода коју доби­јамо рође­њем нужно је пове­зана са сло­бо­дом дру­гих људи.

Дакле, сло­боду нужно прате огра­ни­че­ња, али да бисмо одре­дили шта су та огра­ни­че­ња потребно нам је нешто мате­ри­јално, нешто што ће нам заи­ста и пока­зати у чему се састоје те гра­нице. Треба нам нешто што није пре­више апстрактно, неја­сно или мета­фи­зичко. Али, постоји ли такво нешто, и, ако постоји, шта је то? Ово пита­ње је велики камен спо­ти­ца­ња, чак и за либе­ралну тео­рију сло­боде. Мно­гим вели­ким фило­зо­фима сло­боде, ста­рим и савре­ме­ним под­јед­нако, није било лако да реше овај про­блем. Тај про­блем се заправо састоји у спе­ци­фи­ко­ва­њу онога што пред­ста­вља нега­тивну сло­боду, онога на чему она почива и што омо­гу­ћава да се овај појам опе­ра­ци­о­на­ли­зује у прак­тич­ном домену. Кажем прак­тич­ном, зато што је тео­риј­ска опе­ра­ци­о­на­ли­за­ција овог про­блема далеко изво­дљи­вија - о чему све­доче многе под­јед­нако успе­шне кон­цеп­ције кла­сич­них и савре­ме­них тео­ре­ти­чара. Тако, иако Хобс и Лок кори­сте исту мето­до­ло­гију и при­хва­тају апсо­лу­ти­зам поје­динца, они долазе до разли­чи­тих закљу­чака који у конач­ници про­и­зводе пот­пуно разли­чите поли­тичке фило­зо­фије. Међу­тим, про­блем настаје када се заи­ста жели спро­ве­сти одре­ђени миса­они кон­цепт или тео­рија. Тада није тако лако одго­во­рити на пита­ње шта заи­ста јесте нега­тивна сло­бода, одно­сно, веома је тешко повући гра­ницу леги­тимне од неле­ги­тимне соци­јалне интер­ак­ције. Колико је ово пита­ње захтевно може се видети из рада јед­ног од нај­и­стак­ну­ти­јих заступ­ника кла­сич­ног либе­ра­ли­зма у два­де­се­том веку, Фри­дриха фон Хајека. Ана­лиза Хаје­ко­вог схва­та­ња сло­боде помаже нам не само у про­на­ла­же­њу неоп­ход­них ком­по­ненти појма сло­боде, која омо­гу­ћава ње­гову прак­тичну реа­ли­за­цију, већ и поста­вља­ње неких важних дистинк­ција, на при­мер разли­ко­ва­ње нечега што је морално од нечега што је дозво­љено или леги­тимно („право да се нешто учини“ и „морална димен­зија тог права“).

Хајек дефи­нише сло­боду као „одсу­ство при­нуде“24 и тиме стоји на истој линији као и тра­ди­ција фило­зо­фија сло­боде, и то није про­бле­ма­тично. Онда каже да није „сваки моно­пол при­нуда“. Шта то значи? Само то да постоје рад­ње које нису при­нуда иако на први поглед тако могу изгле­дати. Будући да сло­боду дефи­нише преко тер­мина „при­нуда“ нужно је да понуди обја­шње­ње ове речи. Ево шта каже по том питању:

Све док услуге одре­ђене особе нису кључне за мој живот и очу­ва­ње онога што нај­више вред­ну­јем, услови које поста­вља за пру­жа­ње ових услуга не могу се с пра­вом назвати при­нуда. Међу­тим, неки моно­по­ли­ста може упра­жња­вати праву при­нуду ако је, рецимо вла­сник извора у некој оази. Тако би чист слу­чај при­нуде био кад би друге особе које су се ту наста­ниле, по прет­по­ставци да ће вода бити доступна по разум­ној цени, нак­надно утвр­диле да можда зато што је други извор у међу­вре­мену пре­су­шио, немају дру­гог избора да пре­живе до да чине шта год вла­сник извора од њих захтева.25

Логика при­сутна у овом наводу ука­зује на озбиљно нера­зу­ме­ва­ње које се тиче изо­ста­вља­ња пра­вље­ња разлике између онога што је морално оправ­дано и онога што је дозво­љено. То је зато што Хајек кори­сти реч „при­нуда“ пре свега у пси­хо­ло­шком сми­слу. Из таквог разу­ме­ва­ња при­роде „при­нуде“ нужно настаје забуна, па и неја­сност која је при­сутна у ње­го­вом обја­шње­њу. Прво треба питати да ли би тај зао човек вршио при­нуду над сво­јим „сугра­ђа­нима из уда­љене оазе“ уко­лико би про­сто одлу­чио да не про­даје воду са тог извора, или да га чак пре­суши — услед своје зами­сли да, на при­мер, неу­морно залива своје палме. Још је гори слу­чај уко­лико он не би ни знао да је други извор пре­су­шио, па би у нади да му увек остаје још један, енту­зи­ја­стички кре­нуо у свој само­у­би­лачки поду­хват зали­ва­ња палми. По Хајеку би и то веро­ватно била при­нуда, иако нена­мерна. Даље, тај ће човек, уко­лико одбије да прода воду по „разум­ној“ цени, или да је поклони, бити сва­како лош човек, пара­дигма себич­но­сти, и можда ће негде оста­тати забе­ле­жено да је сво­јим поступ­ком посредно усмр­тио читаву једну зајед­ницу. Али тај човек, колико год то могло на први поглед да звучи грубо и окрутно, имао би пуно право да тако нешто уради.

Овај слу­чај је пара­диг­ма­ти­чан при­мер како се појам инди­ви­ду­алне сло­боде и њене одбране изо­креће и изо­бли­чава у јед­ном не тако пожељ­ном смеру и то тако да може изгле­дати као да се кори­сти у сврху нечега што је само раци­о­нално при­хва­тљиво и ути­ли­тарно. Јер, сви бисмо се сло­жили да је у пот­пу­но­сти раци­о­нално и „нор­мално“ да тај човек прода воду по разум­ној цени, или чак да је понуди бес­платно. Али то није оно што је овде важно, већ пита­ње кон­сти­ту­тив­них гра­ница нашег дело­ва­ња, онога што нам омо­гу­ћава да уви­димо где се повлаче гра­нице. Заправо није сасвим јасно шта Хајек брани у тек­сту који је наве­ден, раци­о­нал­ност и хума­ност наших чинова или нашу инди­ви­ду­алну сло­боду? Будући да не даје јасну дефи­ни­цију инди­ви­ду­алне сло­боде као ни при­нуде, Хајек је при­мо­ран да упо­треби кри­те­ри­јум који полази од онога што је нор­мално и раци­о­нално у одре­ђе­ној ситу­а­цији. На крају, и на жалост, остаје чиње­ница да се про­блем решава помоћу чуве­ног ути­ли­тар­ног рачуна: жртво­вати јед­ног човека и ње­гово леги­тимно вла­сни­штво зарад добро­бити зајед­нице.26

Не би било поштено када бисмо овако дефи­ни­сан појам при­нуде при­пи­сали Хајеку обзи­ром на то да га он није екпли­ците фор­му­ли­сао на такав начин, као и због тога што ово није при­годна при­лика за обја­шња­ва­ње ње­го­вог ево­лу­тив­ног при­ступа и мето­до­ло­гије.27 Ипак, про­блеми се усло­жња­вају уко­лико се на крају не понуди нешто што је у изве­сном сми­слу мате­ри­јално, нешто што ће јасно одре­дити шта чини при­нуду при­ну­дом, или дефи­ни­сати домен речи „нега­тивно“ у син­тагми „нега­тивна сло­бода“. Сво­ђе­њем појма „при­нуда“ на пси­хо­ло­шки ниво губи се могућ­ност повла­че­ња ова­кве једне гра­нице. Шта је при­нуда у пси­хо­ло­шком сми­слу у вели­кој мери је субјек­тивна и рела­тивна ствар о којој се не може постићи кон­сен­зус. Стога је важно дати одре­ђе­ње при­нуде па тако и нега­тивне сло­боде изван пси­хо­ло­шког нивоа раз­ма­тра­ња. Ова­кво ста­ње нас враћа пре­течи и осни­вачу фило­зо­фије сло­боде, Џону Локу. Али о томе у дру­гом делу овог рада.

Преузет део из Филозофије слободе — кратак преглед развоја модерне идеје слободе (I)
Александара Новаковића

преузето са katalaksijе


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Šta je sloboda?  |  Poslato: 28 Sep 2013, 12:50
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Слобода


Слобода (грч. ἐλευθερία; лат. libertas) се односи, у најопштијем смислу, на тврдњу „бити слободан“ (неспутан, незаробљен) и означава стање у којем субјект може да делује без присиле и забране. Положај човека потпуно супротан слободи јесте ропство.
У филозофији постоји више повезаних одређења појма слободе. Слобода као слобода избора подразумева способност човека да бира између различитих могућности и да доноси одлуке. Слобода као аутономија делања значи могућност делања по сопственој вољи које претпоставља одсутност сваке принуде споља. Слобода као слобода воље подразумева све оно што не шкоди другоме. Овај појам слободе подразумева самоограничење, јер би безгранична слобода била самовоља, односно негација слободе другог.
У онтолошком смислу слобода чини бит човека, његову човечност која га разликује од осталих бића детерминисаних нужношћу.[2] Пошто слобода чини бит човека као личности, неки је називају и личном слободом. Глас ове темељне људске слободе се зове савест.[2] Премда се човек не може одрећи ове слободе, он се наспрам ње може оглушити. Уколико пак свесно преузима своју слободу, а тиме и одговорност, онда се она назива позитивном слободом, која се испољава као „слобода за“.


Slika
Антички симбол слободе


Слобода у филозофији


Стари Грци су слободу схватали првенствено као политичко право грађана у полису, јер је грађанин (политес) био слободан човек, за разлику од роба. Етимологија старогрчког појма eleutheros означава стање у коме људи живе заједно и припадају једном народу. Отуда и реч слобода (eleutheria) упућује на људску међусобност, припадност некој заједници. Платон сматра да иделна држава осигурава највећу слободу за све грађане као остварење праведности, где свако ради оно у чему је најбољи. Аристотел пак одређује слободу човека на онтолошкој, етичкој и политичкој равни. У онтолошком смислу слободним називамо човека који живи ради себе а не ради другога (Мет. 982 б 26), дакле оног који је одређен самосврхом. На том темељу уздиже се и слобода у етичком смислу као намера или избор „ствари које су у нашој моћи и које су оствариве“ (Ник. Етика 1112 а). У политичком смислу слобода је остварење поретка заједнице где свако постиже највећу афирмацију: „Слободи као прво припада да се наизменично влада и бива владан“ (Пол. 1317 б 1). Само честит човек може постати и честит градађин не узурпирајући и не злоупотребљавајући власт, јер је као једнак према другима када је сам на власти и када је под влашћу других. Стоичка филозофија је поимала слободу као сазнату нужност. Ово схватање слободе има своје следбенике у представницима детерминизма.
Средњовековна филозофија премешта тежиште проблематике из политике у унутрашњост субјекта, па се слобода пре свега испољава као слобода воље. Хришћанска филозофија божије свезнање супротставља слободној вољи јединке, из чега изводи предодређеност људске делатности.
У нововековној филозофији проблем слободе добија на важности у борби грађанства против феудалног апсолутизма и долази до изражаја у теоријама природног права, друштвеног уговора и либерализма. Према Баруху Спинози, супротност слободи није нужност него принуда. Француски филозофи просветитељства су сматрали да је стање слободе прирођено човеку због чињенице да поседује душу и свест. Русо сматра слободу основним својством човека без којег нема ни права, ни дужности, ни моралности.


Одрећи се своје слободе, то значи одрећи се сваког својства човека, човечанских права, чак и своје дужности... Одузети сваку слободу својој вољи значи одузети сваку моралност својим делима.
— Русо, Друштвени уговор


Кант сматра човека као чулно биће неслободним. За њега је слобода у негативном смислу независност од узрока чулног света, а слобода у позитивном смислу је аутономија ума, морални закон као услов слободне воље. Према Канту, постоје две могућности људског деловања: 1) аутономно, када се наша воља одређује законима који су у нама самима, који почивају у нашем уму; 2) хетерономно, када је наша воља одређена нечим што стоји изван нас, неким нама туђим законом.
Фихте сматра да на почетку филозофије мора стајати мислећи субјект, ја које „се само поставља“. У том самопостављању изражено је „чинодејство“ (нем. Tathandlung). Ја је снага која је изнутра независна од свих утицаја извана. У тој унутрашњој независности почива слобода, чији је бесконачни циљ усавршавање човека. Да би се очувала развојна динамика, Фихте је увео појам »не-ја« као тачку отпора и супротстављања.
Хегел дијалектички поима однос слободе и нужности тако да слобода, која у себи не би имала нужности, или пука нужност без слободе, представљају апстрактне, па, према томе, неистините одредбе. Хегел историју види као „напредовање свести о слободи“. Он сматра да у историји не делује појединац него светски дух (Weltgeist) преко појединца као свог оруђа. Ради испуњења историјске нужности, светски дух делује кроз појединце, често и против њихових намера, што Хегел назива „лукавством ума“. Појединци, народи и историјске епохе само су пролазни периоди светскоисторијског развитка. Код источњака је само један био слободан (деспот). Код Грка и Римљана је неколицина слободна, али је идеја слободе још била везана за ропство и тиме ограничена само на неке, слободњаке. Свој врхунац идеја слободе остварује у грађанској држави Хегеловог времена, стога он закључује: »ми знамо да су по себи сви људи слободни, тј. да је човек као човек слободан."
Карл Маркс, насупрот Хегелу, грађанску државу види само као оруђе класног угњетавања, а пролетаријат као световни „принцип негативности“ који своје ропство може укинути само светском револуцијом, и укидањем свих класа изборити слободу себи и уједно целом човечанству.


Slika


Царство слободе почиње тек тамо где престаје рад који је одређен невољом и спољашњом целисходношћу; по природи ствари, оно лежи изван области материјалне производње ... Слобода се у овој области може састојати само у томе да удружени људи, произвођачи, рационално уреде овај свој промет материје с природом, да га ставе под своју заједничку контролу, уместо да он њима господари као нека слепа сила; да га врше најмањим утрошком снаге и под условима који су најдостојнији и најадекватнији њиховој људској природи. Али то увек остаје царство нужности. Тек изван њега почиње развој људске снаге, који је сам себи сврха, право царство слободе, али које може процветати само на царству нужности као својој основи.
— Маркс, Капитал


Док је Маркс веровао да се социјализам може изградити преузимајући државу, Бакуњин тражио њено уништење и стварање новог друштва заснованог на слободном удруживању слободних радника. Према анархистичкој теорији, слобода може постојати само тамо где нема никакве власти нити присиле.
Егзистенцијалистички филозоф Жан Пол Сартр сматра да је човек изворно слободан јер нема нечега пре појединца што би се могло прогласити људском суштином. Сартр верује да Бог не постоји и да је човек препуштен самом себи, слободан да дела по сопственом нахођењу без икаквих општих вредности на које се може позивати.


Slika


Човек осуђен да буде слободан.
— Жан Пол Сартр


Човек прво постоји у свету па тек накнадно самог себе одређује својим делима. Он се налази у одређеној ситуацији која од њега изискује одређено понашање. Човек постаје оно што чини и као такав никада довршен. Он егзистира у могућности и постоји само у тренуцима своје акције, када сам себе потврђује и гради. Једном бачен у свет човек је одговоран за све што чини. Слобода је аутономија избора „са почетком остварења“, што је разликује од жеље или сна. Сваки избор, макар био и чиста пасивност, представља „ангажман“. Човек се ангажује у животу и тако оцртава свој лик и дефинише линије свога постојања. Својим делањем је одговоран не само за себе самог, већ и за читаво човечанство, јер стварајући себе ствара и слику човека којег гради


Друштвена слобода


Друштвена теорија најчешће разликује две врсте слободе: негативна тј. „слобода од“ и позитивна тј. „слобода за“. Прва је слобода у смислу аутономије, што значи бити слободан и независтан од сваког спољашњег утицаја и присиле. Друга слобода је у смислу партиципације тј. учествовања. Свођење проблема слободе на проблем појединачне индивидуалне слободе, садржи претпоставку да у самом појму друштва не може бити садржана слобода, па је појединац мора изборити против друштва, а не и помоћу њега.
Теорије друштвеног уговора и природног права, које су битно допринеле развитку духа слободе, су добиле свој правни израз у француској Декларацији о правима човека и грађанина и Декларацији независности САД од 4. јула 1776. године. У 19. веку су се многе нације бориле за националну слободу и независност. Од друге половине 20. века различити мањински покрети (сексуалне, етничке, верске, културне мањине, итд.) се боре за остварење својих специфичних слобода и права. Политичко учење које узима личну слободу за основ друштвеног уређења се назива либерализам.


преузето са wikipedia


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 2 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker