Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 28 Mar 2024, 20:15


Autoru Poruka
Senka
Post  Tema posta: Re: MOMO KAPOR - slikar i pisac  |  Poslato: 17 Nov 2014, 23:25
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
Slika

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: MOMO KAPOR - slikar i pisac  |  Poslato: 18 Nov 2014, 00:27
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
MALI OGLASI (II)

Slika

REČ

Traži se jedna reč.

Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.

Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred "Moskvom" i pije pivo, a možda je u kiosku sa novinama; kupujem dve i po kile novina - nema je ni tamo.
Možda je u tek olistalim krošnjama i peva zajedno sa horom raspomamljenih dživdžana? Možda je u izlogu sajdžije? Možda je neko izgubio ili bacio u Terazijsku česmu? A možda je izgrickana, zajedno sa semenkama, na trotoaru ispred bioskopa "20. oktobar"?

Šta radiš? - pitaju me poznanici.

Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu nikako da je nađem? Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito. Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta. Reči, reči, reči...

Kako naći onu pravu koju toliko dugo tražim?

SVAŠTARA

Traži se svaštara; ona divna, debela sveska-kupusara, koju smo nekada davno zvali svaštarom. Svaštara! Čudesna reč.

Među njenim koricama ima Cezarovih pohoda, levih i desnih pritoka Sene, ima nepravilnih glagola, sasušene jagorčevine i jednačina sa tri nepoznate. U njoj su naši prvi stihovi, u njoj smo vežbali svojeručni potpis, sabirali ocene pred kraj godine, u njoj je dvesta puta zapisano neko ime u koje smo zaljubljeni, a odmah posle toga kazna - dvestapedeset puta ispisana rečenica: "Ne valja se kititi tuđim perjem!" Crteži na marginama, mrlje od užine, zagonetke, igra podmornica i potapanja, razliveno mastilo (tragovi suza), citati i diktati, u njoj je ljubav...

Mnogi od nas maturirali su samo sa tom jednom jedinom sveskom, svaštarom, koja je lako mogla da stane u levi džep kaputa. Sedeli smo na njoj u parku, u proleće, kada je trava još vlažna, njom smo se gađali na velikim odmorima ili je držali nad glavom umesto kišobrana, dok smo još umeli da trčimo po kiši. Kao da smo već tada znali da život nije samo jedan predmet i da ne može stati u jednu jedinu svesku, na kojoj piše 'Istorija".

Možda se taj život, u stvari, najprijatnije osećao u onoj staroj svaštari koju smo usput negde izgubili, a koja se traži u ovom oglasu.

DžEMPER

Traži se jedan džemper.

Vuna mu je ostrižena sa hercegovačkih ovaca. Prela je jedna stara kolonistkinja iz Bačke. Plela jedna devojka iz Beograda, koja je već odavno udata. S vremenom je poprimio boju londonske magle. Bio je to džemper koj prianja uz telo poput sopstvene kože. Nosio sam ga godinama, sve dok od njega ne napravih ličnost.

Njegov levi rukav mirisao je na gar starih železnica. Njegov desni rukav mirisao je na povratak iz vojske, džip "Vilis" i tovatnu mast za konzerviranje motora.

Inače deo koji zovu ranfla, mirisao je na "Gerlen" jedne mlade dame; prednja strana - na trule daske jednog splava na Adi Ciganliji, kada se spava potrbuške.

Bilo je tu još nekih mirisa: hladnih hodnika sa rasutim đubretom, kiselog kupusa bez mesa iz menze "Stari grad", pa onda, mirisa nekih uličnih uglova, kad čovek ne zna šta drugo da radi nego da pridržava leđima neki zid da se ne sruši - svega i svačega je u njemu bilo.

Uveče, na moru, taj džemper se mogao elegantno nositi svezan oko vrata. Na njemu se ležalo, volelo, u njemu se kisnulo. U Bileći ga je zakrpila neka ljubazna starica, jer se pocepao na trnju.

Šta je sve čuo, šta je sve upijao kao sunđer, ko ga sve nije dodirivao, odakle sve nije bio izbačen zajedno sa svojim vlasnikom, taj stari sivi džemper!

Jedanput, na nekom dugom putovanju, poče da mi nedostaje. Ne znam šta bih sve dao, samo da je ponovo na meni! Kako sam mogao da ga ostavim kod kuće! Vratih se ranije nego što sam nameravao. Pootvarah sve ormane - nije ga nigde bilo!
Odnela ga neka Ciganka, zajedno sa ostalim starim stvarima, u zamenu za ćurku.
Da niste slučajno negde videli moj džemper?

Niko ništa ne zna o njemu. Šta da radim?

Molim gospođu Ciganku da mi vrati bar izgubljene mirise. Džemper može da zadrži.

_________________
Slika Slika


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: MOMO KAPOR - slikar i pisac  |  Poslato: 18 Nov 2014, 00:43
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
МАЛИ ОГЛАСИ


Slika


1.
Тражи се онај улични часовник на бандери под којим смо чекали, под којим су нас чекали, онај сат што још увек откуцава у нашем памћењу. Он се тражи.
Испод његових казаљки упознавали су се будући љубавници.

Испод тих казаљки преживљаване су највеће трагедије седамнаестогодишњака, према којима је бродолом "Титаника" - бура у чаши воде. Чекање без икакве наде. Испод њих су коцкари уговарали партију покера у све што поседују. Испод њих су лопови договарали похаре. Испод тог истрошеног бројчаника дангубе су дангубиле, преварене веренице чекале своје срећне супарнице са наоштреним ноктима и живом содом, бекрије покушавале да утврде колико касне за својим животом, неуспели - колико је успех одмакао испред њих, болесни - колико им још преостаје сати; илегалци - колико треба чекати док се не распрсне паклена машина, полицајци - колико ће још трајати школски час са кога су побегли...

Све то испод уличног часовника који се тражи.

Једанпут бисмо приметили да мала казаљка стоји на шест, а велика на дванаест, и не бисмо се честито ни окренули а казаљке су поново стајале на шест и на дванаест, само би између та два погледа протекао цео живот. И он се тражи - тај живот што промиче од данас до сутра, онај живот што је колао, кључао, пузио, преклињао, волео, цмиздрио, чекао, богорадио, заустављао се, подизао и поново падао и опет се дизао испод оног уличног часовника који се тражи, а који је ко зна куда однесен.

2.
Тражи се један свет, прекјуче ишчезао.
Тражи се једна половина недеље без вести о несрећама и ратовима. Траже се пријатељи, макар дотрајали, сви они ишчезли, расељени, умрли, изгубљени, пожењени - траже се сви они што су нас разносили комад по комад, део по део: делове нашег времена, наше љубави, траже се да врате љубав.

3.
Траже се сви они барови у којима смо учили да се опијамо и играмо енглиш валцер, тражи се Меги Фриза, Деса Кеса, Лили Петобанка, које су плесале игру са седам велова под лажним именима Кора Кент, Бети Буп, Лулу Брекфаст, траже се ма где биле, ма за кога срећно удате. Траже се.

И још се траже сви они подводачи, странци, покераши, блефери, све оне лепе жене и уклети песници што су први седели у кафе-бару "Теразије" док је био још нов новцат и док се у њему служио врућ пунч у чашама опточеним сребром. Траже се сви бивши министри, генерали, полицајци, доушници, ислужени шпијуни, педери, архитекте са олињалим лептир-машнама, све оне курве се траже што су некада седеле у плишаном "Мажестику" и пиле капуцинер у шест по подне, причајући да их је завео професор математике када су му односиле писмене задатке кући на исправку.

Траже се да дођу на поноћни бал код Небојша куле, мртви или живи и заиграју валцер "На лепом плавом Дунаву" са вилењацима, вештицама, духовима и давним дављеницима. Траже се.

4.
Тражи се нада.
У овом малом огласу тражи се она давна нада полагана у себе саме и у време које долази. Ако та нада изневери, ако се та нада не врати, њене дугове не признајемо за своје.

У овом малом огласу траже се и власници оних адреса које нам још стоје под фиокама. Траже се да нам опросте што им не пишемо и што не мислимо на њих.
Траже се дедови, прадедови, баке, прабаке, стричеви, ујне, ујаци, браћа од стричева, тетака и ујни, кумови се траже, шураци, шурњаје, девери, пашенози, пунци, таште и свекрве, суседи; послужитељи који су нас гледали како улазимо мали, мањи од маковог зрна, а излазимо из школа велики, и не приметивши да стоје у капијама гимназија и факултета, сви они железничари и непознати војници који су нам у вагонима треће класе нудили печено пиле из масне хартије и вино из плетара, и оне старице што су нас даривале смоквама и стављале нам босиок на јастук да лепше сањамо, и оне газдарице из изнајмљених соба што су нас звале на кафу у кухињу, а били смо им дужни; сви они су нас пуштали да бесплатно уђемо на стадионе и у биоскопе, сви они што су нам пунили џепове орасима, а торбе сланином и црним хлебом када смо одлазили и обећавали сами себи да ћемо их се сетити и да ћемо вратити добро добрим, сви они које смо заборавили, заокупљени сами собом.

Траже се сви они које смо оставили у споредним собама, у подрумима и по таванима, у касарнама и болницама, на усамљеним салашима, на гробљима без пратње, сви они које смо оставили без цигарета и разгледница, сви они који нам данас говоре ви када се сретнемо, сви они што никада нису ништа тражили од нас, него само давали.

Сви они се траже.


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: MOMO KAPOR - slikar i pisac  |  Poslato: 22 Dec 2014, 23:18
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
Inkognito


Slika



Zan Zak i ne primeti kako mu u Parizu prohuja osamnaest godina otkako nije bio u domovini. Roditelji u jednom zabitom juznom selu behu mu vec davno pomrli, a zavicaj izbledeo kao metafora. Usijani kamen pod stopalama, zujanje muva, dosada i prasnjavi oblak usred koga tutnji stado ovaca, - to je bilo sve cega se mutno secao. U Beogradu, gde je zapoceo da studira kostimografiju (izbacen sa Akademije posle prve godine), ionako nije imao nikoga. Gde mu je,
ustvari, bila kuca? Kome je pripadao? Izgubio je cak i svoje prezime, posto su Francuzi tesko izgovarali Janjic. Janjich! Od Jan-jich, postao je tako Zan Zik. Bien! Setio bi se svoga porekla
s vremena na vreme, kada bi u "Ekspresu" ili "Pari macu" citao clanke o sebi. "Genijalni Balkanac oblaci Francuskinje|" Ili: "Kako je mali krojac postao modni car!"
Sve je pocelo tako sto 1959. Zan Zak opet nije imao gde da stanuje. Kad covek nema stana u Beogradu ili Parizu, mislio je, onda je mnogo bolje da ga nema u Parizu.
Otputovao je bez prtljaga. Njegov kofer sa svim sto je posedovao na svetu ostao je zaplenjen kod stanodavca u Generala Zdanova 52. Istina, kosulje su se vec davno ubudjale, a knjige - bile su,
uglavnom, pozajmljene: kome je do knjiga? Ali opet! Bilo je tamo nekoliko dragih fotografija koje vise nikada nece moci da budu snimljene. Njegova slika sa setim razredom, gde svi decaci gledaju prema fotografu u skolskom dvoristu - samo on pilji u nebo, praveci se originalan. Fotografija izvesne Vane, neka njena pisma. Nije vazno. Kofer je ostao zaplenjen zbog neplacene stanarine.
Uopste, pre dolaska u Pariz Zan Zak je bio mnogima duzan. Ali vise nego bilo kome, on je dugovao Beogradu, bez koga ne bi postao ono sto jeste: covek cijeg se imena vec pribojavaju Karden i Kurež. U tom gradu njemu su se dogodile najvaznije stvari, upravo one zbog kojih naoko povucen, tih mladic i odluci da se sveti i postigne nesto u zivotu. U Beogradu je, naime, nacrtao svoje prve kostime za "San letnje noci", koji su mu u Narodnom pozoristu glatko odbijeni kao potpuno neupotrebljivi. U tom gradu je godinama sa zaviscu gledao mladice i devojke kako setaju nedeljom pre podne po Terazijama,ceznuci da i sam jedanput bude elegantan. Stvorio je dvesta smelih nacrta za neku imaginarnu prolecnu kolekciju, kojoj su se od srca smejali u svakoj fabrici konfekcije gde bi ponudio svoju usluge. Ti isti ljudi, deset godina kasnije, placali su skupo Francuzima da ih smeju kopirati, ili su ih, jednostavno, krali, menjajuci samo po koji nevazan detalj. U Beogrdu mu je Vana kazala jedanput zauvek neopozivo NE i udala se preko noci za prvog koji joj je ponudio brak.
Jednom recju, Beograd mu je dao sve sto moze da posluzi kao pogonsko gorivo za let izvan orbite kroz slobodni prostor u svet.
Taj grad mu je otvoreno stavio do znanja da nikome nije potreban; poklonio mu je energiju ocajnika koji vise nema sta da izgubi.
Umetnike ne unistava beda; pre bi se moglo reci da je za njih smrtonosna udobnost. Zar bi doterao dovde dokle je stigao da mu je u Beogradu islo kako treba? Gde su danas oni elegantni momci sa Terazija? Sigurno su vec odavno ugojeni i pomireni sa prosecnoscu.
A Zan Zak, jos vita - sama kost i koza ipregnirana dimom vecitog "Gouloaza" u zubima - vlasnik je treceg modnog studija po velicini u Parizu. Stvorio ga je sam, bez icije pomoci, radeci nocima i godinama, najpre kao mali, nepoznati krojac u Diorovoj radionici, a kasnije kao asistent Iv Sen Lorana. Danas Zan Zak odlucuje sta ce sutra nositi Pariz, a prekosutra i cistav svet! Stvarno si zasluzio svoj odmor, Zan Zak!
Dok je "Boing 707" Air Francea kruzio nad Beogradom, cekajuci dozvolu za sletanje, Zan Zak je kroz prozor gledao ridja proletnja prostransta; razlivenu Savu i Dunav, vrhove drveca sto su virili iz vode iznad potopljenih ada... Kako uzbudljiv predeo! U jednom tenutku srce mu snaznije zakuca, kad ugleda iskosenu Kalemegdansku tvrdjavu. Evo Beogada! Tu, iznad usca, pobijen je prvi slavenski kolac i prikupljeno razbacano kamenje rimskog utvrdjenja. Singidunum.
Sin-gi-du-num. Sing. In. Dum. Dum. Dum. Otkad ne sanjam na maternjem jeziku?
- Na sta to licis?- pita carinik Zan Zaka, uprodjujuci ga sa znatno mladjom fotografijom u pasosu.
- Kako to mislite? - bile su posle toliko godina njegove reci na srpskom.
Odeven je u svoje legendarne, poslovicno izbledele pantalone od rebrastog somota i americku vojnu vetrovku iz Vijetnama, ciji je levi rukav izbusen mecima. Dobio je na poklon od kolege, americkog kreatora, Dzona Fijendake iz Bostona. Proseda kosa pada mu valovito na ramena. Mada je sam stvarao, prezirao je modu i da se lepo nosi. Tako je uspeo da lici na ostarelog hipika - neku vrstu modnog proroka. Godinama je brizljivo negovao smisljenu pohabanost iz dekorativnih razloga. Zar se ovde u Beogradu, ljudi jos cene po glupim "teget" odelima i kravatama? Boze, pa to je potpuno zaboravio!
- Dodji ovamo!- naredi mu carinik, gromada od coveka. -Dodji da te malo pretresem... Takvi kao ti sigurno nose drogu!
Sta mi je sve ovo trebalo, misli Zan Zak, dok ga carinik odvodi u neku sobu mutnih, staklenih zidova. Nisam smeo da se prepustam nostalgiji! Uleteh u klopku! Ko je samo napisao onu pricu "Domovino, ti si kao zdravlje"? Bas bih voleo da mu kazem rec-dve!
Svuci vindjaknu!- naredjuje carinik.
Svukao je vetrovku i tada ga krupni covek iznenada steze celicnim misicama na svoja siroka prsa. Osetio je na licu ostrinu njegove brade.
- I tako, ne poznajes vise Ziku? - viknu. - Pofrancuzio se, je li?
A kad si mi krao slaninu iz paketa u domu "14. decembar", to nista, a? I sad se ne secas starog Zila! Pili su viski u carinskoj sobi.
- Pa, vidim, brate da ti tamo nije islo bogzna kako... - razgledao
ga je stari drugar sa zastitnickom neznoscu. - Imas pravo sto se vracas! Naci ce tebi Zika neki poslic...
Dobro. Nije ni ocekivao da ce vec carinici na aerodromu znati za njegovu francusku slavu, ali zar ovde ipak nisu culi da je odevao prvu damu Francuske u Jelisejskoj palati i da je Veruska sekla vene kad ju je napustio?
- Dobro, reci ti Ziki cime se tamo, u stvari, bavis? -pita ga stari drug i sipa novu turu pica.
- Na dvojica - kaze Zan Zak - bavimo se istim poslom. Razlika je samo u tome sto ti ljude svlacis, a ja ih oblacim... Imas li, mozda, kcerku?
Studentkinja! - kaze ponosno Zika - i vadi fotografiju iz novcanika.
- Osamnaesta joj...
Zan Zak otvara mali kofer i vadi svoj poslednji model nestvarno lakehaljine od ciste ljubicaste svile, koji je poneo ni sam ne znajuci za koga. Ta stvar apsolutno nema cene!
- Odnesi joj ovo... poklanja haljinu cariniku, kome svila potece u slapu niz krupne sake. - Ona ce ti reci cim se bavim!
Vratio se kao pobednik u grad u kome je pretrpeo svoje najvece poraze. Puni dzepovi suskavih novcanica stitili su ga od surovosti sveta. Na kraju, imao je francuski pasos, koji nije pokazao. Dvojno drzavljanstvo, za svaki slucaj. Bio je oprezan. Odvezao se taksijem do grada. Ljudi su se promenili, ali ravnica kroz koju se vozio ostala je ista, nepormenjena. Isti odnos neba i
poorane, podatno rastresite, masne crnice koja se pusi ocekujuci da je prekrije noc. Njegova zemlja. Zemlja. Zemlja. Zemlja gde te cak i carinici ljube i placaju ti pice.
Odlucio je da odsedne u "Mazestiku". Zapamtio je taj hotel kao svetiliste luksuza, u koje nije smeo ni da zakoraci u svoje vreme. Pa i veceras, sa cetrdeset i dve godine i svom svojom slavom na plecima, osecao je nesto slicno tremi dok je ulazio preko iskrzanog lauf-tepiha u recepciju. Portir ga je samo letimicno pogledao i nastavio da resava ukrstene reci. Promrmlja da nema
ni apartmana ni soba. Nije imao srece! Ali soba nije bio ni u "Moskvi", niti u "Metropolu". Cak je i predsednicki apartman u hotelu "Jugoslavija" bio zauzet! Objasnili su mu da se u gradu upravo odrzava veliki Sajam automobila i da su svi hoteli rezervisani unapred vec mesecima. Zao mi je! Nigde ni jednog slobodnog mesta.
Oseti potrebu da se smeje kao lud, bas kao na kraju filma "Blago Sijera Madre", kad vetar razgoni na sve strane krvavo steceni prah iz pocepanih vreca, ali, umesto smeha, obuze ga
nelagodnost - u stvari, pritajena panika ucini da mu kolena postanu meka i klecava. Nista mu, dakle, nije vredelo sto se u Beograd vratio kao pobednik da harmonikom kreditnih kartica koje
su mu otvarale sva vrata - posle osamnaest godina (savrsenog li apsurda!) bio je ponovo na pocetku - na ulici! Potpuno neverovatno!
Racunao je sa svim mogucim lukavstvima , pretvaranjima, zlobom svojih bivsih kolega sto ga vide uspelog; racunao je sa zaviscu, tako prirodnom kad se covek vrati sa tesko stecenim evropskim imenom, ali Beograd, izgleda, izabere uvek najnepredvidljiviji nacin da nas povredi. Ko je mogao i da sanja da nece imati gde da prespava svoju prvu noc? To nije mogao da smisli ni u strasnim nocnim morama dok se u bunilu prevrtao bez sna, dozivljavajuci po ko zna koji put onu strasnu januarsku noc 1956, kad je prijatelj kod koga je jedno vreme stanovao zaboravio da mu ostavi kljuc od kapije, pa je do zore skakutao po snegu i obilazio usnulu Kalenica pijacu, zavideci smrtno svima sto su, umotani u toplu cebad, spavali, ne znajuci za njegovu muku.
Beograd se, dakle, mora uvek osvajati iz pocetka.
Znao je samo jedno: ni po koju cenu ne sme traziti prenociste kod onih malobrojnih, preostalih prijatelja! Potpisao bi tako neopoziv dokument o svom neuspehu. To bi se brzo proculo po varosi i osamnaest godina bi bilo uzalud protraceno. To, nikako, ne!
Spustio se do zeleznicke stanice. Na ulazu u stanicnu zgradu presrete ga nekoliko zena. Videci ga neodlucnog, kako stoji sa koferom u ruci, nudile su mu grakcuci prenociste. Jedan trenutak
se odlucivao da li da prihvati ili ne, ali pogled na ta podbula lica profesionalnih podvodacica, njihove bradavice iz kojih su rasle dlake, dvosmisleni nacin na koji su baratale recima, pitajuci
ga zeli li "pun" ili "prazan" krevet, kao da ga je opet vracalo u vlast svih onih, vec odavno u pamcenju potisnutih zenturaca - ucenjvacica, njegovih bivsih stanodavki i gazdarica. Isti oni
pokreti, ista neskrivena drskost podzemlja; iste kucne haljine neodredjene boje, izbledelog dezena, umascene i prozete vecitim kuhinjskim vonjem neopranog posudja u umivaoniku... Sve to hvatalo ga je ljigavo mlakim pipcima i vuklo nekuda duboko, u tamu sporednih sokaka, niz stepenista za poslugu oronulih gospodskih zdanja - sada mrznjom izdeljenim zajednickim stanovima - tamo, u lose osvetljene jazbine i brologe iz kojih nema bekstva ni povratka. Oseti ponovo zadah bede i kvarnih zuba i shvati da je nasmrt umoran od bezanja; sa cetrdeset i dve godine ne bi vise imao snage da sve to jos jednom prodje i izdrzi. Bio je lako pobedjen i zadavljen. Blagostanje u kome je ziveo poslednjih godina razmeksalo ga je i ucinilo neotpornim na siromastvo. Odgurnuo je zene i kroz metez njihovih mlitavih tela, pracen psovkama i bestidnim cerekanjem, odjurio je do stanicne garderobe da ostavi kofer. Garederoberi su ga sumnjicavo gledali, kao da im ostavlja tempiranu paklenu masinu. Pred njim se pruzala besana noc. I on joj se prepusti. Bas kao nekada, dok je lutao ulicama bez drugog cilja sem da utuca vreme, Zan Zaka noge same odvedose do slikarske Kasine. Srce mu je lupalo kao ludo kad u mracnoj ulici ugleda njeno bledonaradzasto svetlo; nekada je svake noci svracao da se tu nadje sa drustvom. U to vreme iamo je kod sefa sale neograniceni kredit.
Nista se nije promenilo. Proze ga teski miris zaprske, koji je navirao iz kuhinje u talasima kad god bi neko od kelneta gurnuo nogom vrata. Sve je bilo na svom mestu, cak i sef sale u pohabanom crnom odelu zapisivao je kao nekad narudzbe na pultu pokraj zvoncave kase. Bio je, najzad, medju svojima!
- Hej! obradova mu se Zak i krenu u susret. - Sve is mladji i mladji!
Pruzio je sefu sale teatralno ruku, ali ovaj ga je gledao bez ikakvog izraza, kao da ga vidi prvi put u zivotu. Zan Zakova ispruzena ruka ostade, pred svima, u vazduhu...
- Zar me se ne secas? - upita malo zbunjen. - To sam... ja...
- Poznajem te - rece sef. - To si ti. Znam. Zan Zak. Citali smo o tebi...
- Je l' se ti nesto ljutis? - upita Zan Zak, spustivsi neprihvacenu ruku.
Kasina se utisa. Ovde se ne desava svaki dan bogzna sta zanimljivo i jedan ovakav susret nije mogao da prodje nezapazeno. Zan Zak je odmotavao unatrag uspomene u glavi.
- Ah, da! - seti se. - Ostao sam ti sigurno nesto duzan?
- Tacno!- potvrdi sef i dalje bez izraza. - Ostao si nesto duzan.
- Slusaj, nisam zano da cu se ovoliko zadrzati? Osamnaest godina... Ej, nije sala! Pogledaj, obojica smo osedeli!
Sef ga je i dalje gledao bez reci, kao kroz mrenu.
- Koliko sam duzan? - upita Zan Zak.
- Cetrdeset hiljada... - odgovori. - Imam zapisano.
Zan Zak izvuce smotuljak zguzvanih novcanica. Izvukao ih je drhtavim prstima, nasumice, onoliko koliko je zahvatala saka u dzepu padobranske bluze. Posle toliko godina odsustvovanja nije se snalazio sa dinarima, tek promenjenim na aerodromu, i to mu, odjednom, bi cudno. Odbrojao je cetiri novcanice od po deset hiljada i pruzio iz sefu, koji ne pomeri ruku da ih primi.
- Uzmi... -rece.
- To vise nisu iste pare!
- Koliko sada kosta cetrdeset hiljada? - upita Zan Zak.
- Otprilike osamdeset!
Pruzio mu je sav novac koji je drzao u ruci, oko sto pedeset hiljada.
- Je li sad dovoljno?
Jedna desetohiljadarka odleprsa na patos i sef se sagnu da je dohvati. Dok se saginjao, Zan Zak primeti da je ostario; izgubio je nekadasnju gipkost i taj pokret ga je, ocigledno, kostao napora.
- Sada je sve u redu... - rece ispravljajuci se, crven u licu zbog krvi koja mu je udarila u glavu. - Sada je u redu! Hoces nesto da popijes?
- Necu... - rece Zan Zak. - Oprosti, necu... Moram da idem.
Izasao je pognute glave iz Kazine, gde vise nikoga nije poznavao. Nogu pred nogu, odsetao se polako do Kalemegdana. Koracajuci tamnim stazama i gubeci se u njihovom lavirintu, ni sam ne zna kako, iznenada izbi na bedeme tvrdjave sto su se strmo obrusavali u siprazje i noc. Iznenada, iza oblaka izroni pun mesec, pa dve reke mutno blesnuse poput seciva ukrstenih sablji koje je neko zavitlao u tamu.
Taj beskrajan prostor okupan mesecinom, sto se pruzao s onu stanu usca, obuhvati ga svojom sumnom sirinom. Leti, secao se, to je nepregledno more travuljine i ritova u izmaglici. Osluskivao je svetinjsko krestanje barskih ptica, trazeci na francuskom potrebnu rec za sevar. Seti se i jedne noci na zavejanom Kalemegdanu, gde se ocajnicki oprastao i ljubio sa Vanom,
oslonjen ledjima na zid Rimskog bunara. Ta noc se prvih godina
Zan Zakovog dobrovoljnog izgnanstva pojavljivala uokvirena ledenim kristalima nostalgije. Njegovi dlanovi na toplim devojackim butinama, a okolo bela pustos... Kada mu je bilo hladno, tamo na levoj obali Sene, otvarao je po ko zna koji put Vanin kaput od sive dlake, podizao joj nezno suknju i zavlacio se duboko u nezno svilasti azil, grejuci dlanove na njenim toplim bedrima, dok im se dah ledio, a negde duboko u lagumima klokotala podzemna kalemegdanska voda, ispiruci kosti ratnika.
Gde li je sad ona? Istrulela uspomena, bas kao i njegov stari prazni kofer, izbacen na kisu u dvoriste Generala Zdanova 52?
Dva puta su ga legitimilisali te noci.
Sklupcan uz kapiju Tvrdjave docekao je promrzao jutro, uzeo taksi, pokupio kofer sa stanice i odvezao se na aerodrom.
Dok je Boeing pravio viraz nad Beogradom, trazio je iznad usca reka, negde u vremenu, dve sicusne tacke koje su e, nekada davno, zauvek oprastale, a koje je sada gledao iz vizure Boga,
oblaka, ptice, kao neciji potpuno tudji zivot. Spavao je zavezan za sediste prve klase i ne primetivsi da su ga stjuardese Air Fransa pazljivo pokrile pledom.



Momo Kapor


Vrh
vuja kojic
Post  Tema posta: Re: MOMO KAPOR - slikar i pisac  |  Poslato: 23 Dec 2014, 10:26
Korisnikov avatar
SIROTINJA RAJA

Pridružio se: 06 Dec 2012, 23:15
Postovi: 9836
Lokacija: što dalje od nekih ljudi

OffLine
Njegovo najpoznatije i čitaj najčitanije delo je scenario za film ,,Valter brani Sarajevo,, .......mada on nije mislio u tom trenutku da će tako biti....
Po meni ,,Foliranti,, i ,,Od 7-3,, su mu najbolja dela.



Ta dva sam i jedina pročitao.

_________________
Nije sve u sarkazmu,
ima nešto i u klasičnom podjebavanju.


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: MOMO KAPOR - slikar i pisac  |  Poslato: 23 Dec 2014, 21:04
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
Уна

Момо Капор



Slika



"Кад сам је први пут видео, сат ми је стао!" говорио је касније професор Мишел Бабић за свој сусрет са Уном у јесен 1980.
Уни је отворила врата професорова жена, која се управо спремала да изађе из куће.
- Ја сам Уна Војводић ... - представи се девојка у вратима, премештајући се с ноге на ногу. - Имам заказан састанак са професором.
Жена је одмери са благим подозрењем. Уна примети њено отмено, уздржано лице неговане бринете и једва видљиви израз помирености са судбином; очигледно, кроз њену кућу, захваљујући професору, пролазило је више света него што је била у стању да поднесе.
- Он је тамо ... - показала је неодређено руком у дубину стана и изашла на стубиште, навлачећи Бурберрy у ходу. Мимоилазећи се, по образу је окрзну дивља, црна грива Унине косе. Додирнула је образ прстима као опечена.
Уна меко закорачи у њен дом. Кретала се опрезно кроз простране старинске собе високих таваница; њихови зидови били су тапацирани књигама и сликама. У полумраку једне просторије прошла је покрај неког дечака, који не обрати на њу никакву пажњу. Имао је велике стерео-слушалице на ушима. На грамофону се немо окретала нека плоча. Провирила је успут и у полуотворено купатило затрпано бочицама мириса и шминком. По огледалу се још кондензовала пара после нечијег купања. Најзад, откри свог професора у минијатурној кухињи. У пози занетог алхемичара, био је нагнут над дубоким лонцем из кога се пушило.
- Ја сам ... - заусти да се представи, али је професор пресече:
- Придржите ово! - нареди као да је очекивао њену помоћ, и додаде јој велику цедиљку. Уна је прихвати једном руком. У другој је носила торбу са књигама и касетофоном.
- Са обе руке! - довикну јој професор и она га послуша.
Подигао је велики лонац и сручио га једним покретом на цедиљку. Обави их облак вреле паре. Када се разишао, у рукама јој остаде замршена гужва шпагета који су се цедили.
- Изручите их у ову зделу! - нареди јој. - Брзо! Тако ...
Дохватио је шерпу са спремљеним шугом и кашиком набацао ситно исецкано месо у црвеном сосу преко тестенине. Затим узе стврднути комад пармезана и поче да га струже над јелом. Био је толико усредсређен на свој посао да готово није ни примећивао Уну, која је још увек неодлучно стајала насред кухиње. Први пут је видела професора Бабића из толике близине. Учини јој се изненађујуће ниског раста.#
Проседа коса падала му је меко на овратник сивог кашмирског џемпера са кожним закрпама на рукавима. чинио јој се много вишим када се нервозно шеткао с краја на крај подијума у амфитеатру за време предавања, цртајући жестоко по табли, док је креда прштала на све стране. Ипак, преварила се што се тиче професоровог раста; био је за нијансу виши од ње када се исправио и подигао своје светле, плаве очи, као да је први пут свестан њеног присуства.
- Ја сам Уна Војводић ... - понови девојка.
- А, то сте ви? - рече односећи зделу са шпагетима на сто без столњака, који му је, судећи по многобројним бразготинама ножа, служио, изгледа, као универзална даска за сецкање и припремање хране. Било је нечег поштеног и поузданог у том столу, истесаном од солидног, дебелог дрвета. Поставио је два тањира, виљушке, млин за бибер, салвете од хартије и две чаше. Из фрижидера је извукао већ отворену боцу "Белог Пинота". - Ви сте ме јуче звали?
- Да ... - потврди Уна.
"Уна Војводић на телефону!" - казала је тада. - "Добро, најпре сиђите са телефона, па да разговарамо!" одговорио је. Сада је била ту, у његовој кухињи, а очекивала га је у потпуно другим околностима.
- Очекујете сигурно да интелектуалци дају интервјуе испод обавезних енциклопедија? Или макар за радним столом, затрпаним рукописима? А зашто не у кухињи? човек је, знате, много чешће у њој, него у библиотеци, да не помињем колико времена проведе на једном нање поетичном месту! Свуците се! Не сасвим, наравно! Седите! Опустите се ... Не једем студенткиње. Нарочито не кад имам пашта шуту а ла триестино!"
Помогао јој је да се ослободи капута. Одложила је торбу покрај ногу.
- Хвала - рече. - Већ сам ручала ...
- Имате право! Ко је рекао: човек може да пије са сваким, али да једе - може само са пријатељима?
Уна рече да не зна ко је то рекао.
- Не мари! - казао је професор. и не обазирући се на њено устезање, насуо јој брдо шпагета. - Хоћете ли, можда, мало хлеба?
- Не, хвала!
- Видите, ја чак и уз шпагете једем хлеб. Сиротињска навика.
Јели су неко време ћутећи.
- Какви су, а?
- Феноменални! - осмехну се бледо Уна.
- Умете ли да кувате? - упита је изненада пуним устима.
- Умем.
- То је добро! То је врло добро ... А шта?
- Шта?
- Мислим, шта умете најбоље?
- Ох, свашта! - казала је, трудећи се да усиса један усамљени резанац који јој се лепио за браду. - Углавном, обична јела: гулаш, пасуљ, кромпир на разне начине, купус са сувим месом, салате, палачинке ...
- Суштина је у једноставним јелима! - похвали је професор. - Од кога сте то научили?
- Од баке.
- Да, баке су најважније у животу ... Шта су вам родитељи?
- Тата је у пензији.
- А пре тога?
- Радио је у дипломатији ...
- Шта?
- Обезбеђење.
- Уна? Одакле вам то име?
- Отац ми је рођен на Уни.
- Уна ... - понови професор замишљено. - Река из укрштених речи. Три слова водоравно. Уна. Једина. Сама. Оона О'Неилл, жена Цхарлие Цхаплина, кћерка старог Еугенеа О'Неилла, драмског писца и пијанца. Дуго путовање у ноћ. Знате, њен отац је био Цхаплинов вршњак. Никада му није опростио што му је одвео кћерку. Колико ваш отац има година?
- Педесет и две ...
- А ви?
- Двадесет и четири.
- Зашто сте баш изабрали мас-медијуме?
- Ваш факултет је пре три године био у великој моди - одговори Уна.
- Како то мислите: у моди?
- Сматрало се отменим студирати феноменологију мас-медијума!
- Медијум и млеко ... А сада?
- Говоре да је то "факултет за послеподне!"
- У праву су! Питам се само шта ћете да радите кад га завршите, сви ви тамо?
- Надамо се најбољем! Телевизија, радио, филм, новине, секретаријати за информације, билтени, Тањуг ...
...све то само на вас чека!
- На крају крајева, девојке се могу и удати ...
- То је већ много реалније! - рече професор. - Да наздравимо будућим мас-медијалним домаћицама!
Куцнуше се.
- На ком сте одсеку?
- На вашем.
- Опростите, не познајем све студенте лично ...
- Знам. На ваша предавања долазе и са других факултета ... Увек је гужва. Да само знате како се тешко добија место у амфитеатру!
- Масовни пад укуса ... - рече професор .. резгнирано.
- Не, стварно ... - заусти Уна, али јој професор не дозволи да заврши мисао.
- Ко не поједе све, неће добити интервју од професора Бабића! - казао је и насуо јој нову чашу вина. - Живели! Није лоше, а?
- Свиђа ми се, мада ретко пијем вино.
- Шта онда пијете?
- Кока-колу. Понекад пиво.
- Грешите! - рече. - Много грешите. Имате ли момка или како се то већ данас зове?
- Аха.
- чим се он бави?
- Студира.
- Шта?
- Сада је у војсци.
- Јесте ли дуго са њим?
- Тако ...
- Недостаје ли вам?
Уна уздахну и обори поглед.
- Опростите! - рече професор одмахнувши руком. - Видите, и ја вам живим у лудој кући. Већ месецима нисмо сви за истим столом, у исто време ... Свако једе кад стигне. Какви ће људи на крају испасти од нас?
- Ми доручкујемо заједно! - похвали се Уна. - А суботом и недељом ручак је обавезан. Олга се строго држи тога!
- Олга?
- Жена мога оца ... - рече Уна поцрвеневши.
- Ах, да! Разумем. Не пушите пред њим?
- Не! - збуни се Уна. - Зашто?
- Имате ли браће или сестара?
- Немам.
- Па, да! Уна. Сама. Видите, људи много греше када јединце оптужују за размаженост. По мени, они су много мање размажени од осталих. Основна ствар код њих је - осећање усамљености. Увек некога молите да се игра мало са вама, или да спавате заједно када вас је страх, и увек тај неко пристаје или не пристаје, хоће или неће. Иначе, углавном сте сами ...
- Откуд знате?
- Ја сам јединац.
Уна полако испије чашу вина. Било јој је лепо да седи за кухињским столом тако близу овог занимљивог проседог мушкарца. Осећала се безбедно.
- Код вас је баш супер! - казала је.
- Драго ми је да вам се допада. Имате ли своју собу?
- Једну малу. Сасвим малу.
- Кладим се да је поред лифта?
- Како знате?
- ... има белу полицу за књиге (исправите ме ако погрешим!), неколико играчака из детињства: меца, куца, маца, тако нешто, да, и стара лутка, а на зидовима су постери. чекајте да видимо: можда Беатлеси?
- Јанице Јоплин.
- Добро, Јанице Јоплин! Затим, ту је мали стерео-уређај, телефон, прикључен на онај заједнички у предсобљу ... Црвен је, је ли тако? Када вас неко зове, одлазите у своју собу да разговарате. С времена на време провирите, да би се уверили да неко не дигне ону другу слушалицу. А зову вас најчешће између шест и осам. Питају какве планове имате за вече? Хвата их паника. Што се тиче ћебета, оно је карирано. Постоји још и једна афричка маска из Најробија или штит из Лагоса; ваша увећана фотографија од пре неколико година, коју је снимио пријатељ - фотограф. Уместо лустера, кога презирете, бели кинески лампион од хартије. То би било све! Јесте ли срећни?
Уна се трже:
- Молим? Не знам. Нисам размишљала о томе ...
Када се сагла да извади касетофон из торбе, помисли: "Боже, изгледа да ме је оно вино ухватило!" Поставила га је на сто покрај празних тањира.
- Значи, то је ипак, неизбежно! - закључи професор. Дигао се и почео да скупља чаше, виљушке, салвете, коре од хлеба. Ставио је посуђе у сливник и пустио топлу воду. Затим насу детерџент и поче да пере тањире.
- Да вам помогнем? - понуди се Уна.
- Не, хвала! - одби он. - Прање суђа ме смирује. Помаже ми да се концентришем. Увек радите са тим?
Показао је главом на "Сонy", који је стајао на столу као четвртаста буба-шваба.
- Ово ми је трећи интервју у животу ... - признаде Уна.
- Рећи ћу вам нешто: та стварчица само смета! Она је непријатна. Ограничена. Фрустрирајућа. Индискретна.
- Како то мислите? - упита Уна, бесна на себе што не уме да покрене касетофон.
- Ево како: дошли сте да направите интервју са мном, а, у ствари, ја сам вас интервјуисао!
И поред сапунице на рукама и кецеље за пасом, поново се претворио у професора. Благост замени прецизност дикције, готово скандирање:
- Зашто? Зато што се нисам служио никаквим помоћним средствима да бих нешто сазнао о вама. Једноставно, занимали сте ме, а то је први услов за добар интервју. Опустио сам вас, најпре, откочио, припитомио ... Јели сте ми из руке. Узгред, приметио сам да сте левакиња? И пре него што сте ма шта дознали о мени (сем да умем сам да припремим шпагете), ја знам све о вама! Дакле, да резимирамо: Уна, увек сама. Двадесет и четири године. Родитељи разведени. Трауме из детињства: ослушкивање ноћних љубавних шумова из очеве спаваће собе. Осетљива на издајство. Поседује снажну жељу да се извуче из просечности. Покушава да се пробије у новинарство. Неко јој је рекао да је најбоље почети у "Студенту". Да. Умало да не заборавим: и веома лепа уз то! На жалост, ваше време је истекло! Професора чекају нове, истина, не тако пријатне обавезе ...
Одвезао је кецељу и испразнио пепељару. Опрао је млазем и вратио на сто.
- Као што видите, ја сам, у ствари, један добро дресиран мушкарац! Драго ми је што смо се упознали ... - рече, показујући јој руком пут из кухиње. Уна је сакупљала своје ствари.
- А интервју? - промуца.
- Па, добили сте га! Добили сте, наиме, неку врсту анти-интервјуа. Ако ништа друго, научили сте како се они праве ...

Када су пролазили кроз ону полутамну собу, дечак је и даље имао стерео-слушалице на ушима. Није их ни погледао. Ни они њега.
- Пустите све то да преноћи - саветовао је професор - а оно што се после тога слегне, то је интервју! Све споредно биће заборављено ...
Придржао јој је капут. Она покуша да га спреци:
- Не треба, хвала!
- Припадам старој, изумрлој школи. Учтиви диносауруси!
Извукао јој је са обе руке слап црне косе, која је остала под капутом. У магновењу, прсти му додирнуше топли, глатки врат. Тренутак еротске збуњености проструја исто онако брзо као што се и појавио, у једном једином блеску, и он навуче своју винђакну од зеленог војничког платна. Трпао је журно у џепове кључеве, оловке, цигарете, шибице ...
- Али ја сам им већ обећала! - говорила је Уна, спуштајући се за њим низ степенице. - Можда, неки други пут?
- Можда ... - рече професор и отрча према таксију који је застао пред црвеним светлом.
Те вечери добила је менструацију.
"... најавила сам се П-у телефоном и, према договору, затражила интервју за 'Студент'. Одговорио ми је да је веома заузет и да већ дуго нема ништа нарочито важно да изјави било коме, а најмање 'Студенту', откако га води нова гарнитура. После мог инсистирања пристао је ипак да ме прими накратко, наредног дана 21.октобра у 13,30 часова у свом стану. Његова супруга изгледа да је прилично хладна, дистанцирана особа. Нисам могла да закључим у каквим су односима, али П. ми се у једном тренутку потужио да никада не једу заједно. Задржао ме је на ручку који је сам припремио. Био је прилично љубазан, могло би се рећи, чак и срдачан, на свој начин. Правио се да ме први пут види и питао ме на којој сам групи, мада сам у више махова приметила да ме гледа са занимањем за време предавања у амфитеатру. Седим, иначе, увек у другом реду. Није уопште говорио о политици, нити против режима. Није оговарао колеге. Када сам му поменула да на његова предавања долазе и студенти са других група и факултета, покушао је да буде лажно скроман и казао да се ту ради 'о масовном паду укуса'. Нисам успела да одем у тоалет, где се налазе оне слике и књиге о којима се прича по факултету. Поменути интервју нисам успела да направим, јер се журио на неки састанак. Колико сам могла да приметим, није му стало до публицитета. Моје је лично мишљење да је то човек који зна шта хоће и који то уме да оствари. Ипак, чини се да у њему тиња неко незадовољство, које успешно прикрива цинизмом. Посета је трајала четрдесет и пет минута. Немам утисак да је сумњичав. Посебних трошкова, осим за такси, није било. Прилажем рачун. Задржаћу касетофон и траке, уколико дође до наставка интервјуа. Покушаћу још једанпут. У."
- Кафе? Сокове? - питао је продекан, хватајући се слушалице.
Нико му не одговори. Млади човек преко пута Уне седео је непомично у фотељи на лављим ногама. Када му је представљена, промрмљао је своје презиме.
Уна је гледала у продеканове прекрштене ноге, размишљајући о том типу разваљеног мушкарца, коме између завршетка ногавица и краја чарапа увек вири голо, бело месо, посуто црним длакама. Натечена стопала, насилно згурана у пар скупих мрких ципела, одавала су недвосмислено сељачко порекло. На средњем прсту руке носио је црни камен, опточен златом. Мора да изгледа грозно кад се свуче. Око сто двадесет килограма пихтијастог меса обраслог чекињама, посутог приштићима и лишајевима: не, не, неким мушкарцима би заиста требало забранити да воде љубав, ако не због могућих наследника, а оно бар из естетских разлога! Па ипак, и њега неко сигурно воли. Хвала богу што то нисам ја! Али не љубе само принчеви и манекени: ноћас ће се парити наказе и звери, и свима ће да буде лепо. По аули Факултета чула се граја, која је успевала да се пробије чак и кроз дебело тапацирана врата кабинета. Како је желела да буде тамо напољу, заједно са својим вршњацима, а да унутра седи неко други! Зашто баш ја?
- Е, па у тебе имамо највише поверења! - казао је продекан. - Ја сам сељачко дете и тога се не стидим; тако говорим, тако мислим и никада се не варам у својим сељачким проценама: из добре си фамилије. Ниси тиква без корена! Доказала си да си способна цура. Пратили смо твој развој. На најбољем си путу да постанеш користан члан овог друштва. Коме овде да се обратим за сурадњу? Овој буржујчади која би за мало шминке и западних крпица продала и рођеног оца? До сада смо били задовољни оним што си урадила за нас, и умећемо то да ценимо када за то дође време. Хајде, главу горе! Ко се још сећа ситница из младости? Младост - лудост! Је ли тако? Немој ни у сну да помислиш да си нам још нешто дужна. Сада ти нас задужујеш ...
Говорећи Уни, продекан би сваког часа погледао у свог ћутљивог госта, као да од њега тражи подршку. Али лице младог човека није показивало ништа друго осим стрпљивости и гађења. Одевен неупадљиво и са извесном елеганцијом, остављао је утисак ауторитета, и поред тога што је био знатно млађи од свог домаћина. чинило се да куња у фотељи, а ипак, кад год би се окренула према њему, Уна би приметила да је помно процењују два плутајућа смеђа ока, на лицу затегнутих мишича. Беспрекорно витак, закопчан, са нешто дужом, уредно негованом тамном косом, овај младић је могао да буде шеф рецепције, високи службеник протокола, персер или власник пицерије - било шта, да му маслинасто лице није одавало претерану дозу чврстине и презира према свима који је нису поседовали. "Ако је ожењен, тај сигурно не вара жену", помисли Уна док га је процењивала испод трепавица.
- Можеш слободно пред другом ... - охрабри је продекан. - Немам пред њим никаквих тајни!
Онда је ушла теткица и почела да дели кафе и сокове. Уна примети да продекан не пије из истих шољица као и студенти. Ове су биле од финог фајанса са тањирићима златних рубова. чутали су док није изашла из кабинета.
- Свакоме је то могло да се догоди ... И, уопште, то је велики проблем деце наших другова, која су живела којекуда по свету! - Сада се обрачао младичу у фотељи. - Један разред у Африци, други у француској школи, трећи код Американаца ... Деца изгубе везу са домовином, а очеви, зна се, презаузети, не стижу. И шта? Потпадну под разне утицаје. Пропаганда. Добро, де! Данас то нико не би ни приметио, и ми смо постали свет, али пре шест година, још се нисмо били навикли на такве ствари! Причам то онако, јер ме занима проблем. Ево, баш неки дан, један мој земљак, неки ...
.......


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: MOMO KAPOR - slikar i pisac  |  Poslato: 23 Dec 2014, 21:08
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
Уна
Момо Капор


Slika



"Зашто већ једанпут не пређе на ствар?" - грчила се Уна у фотељи. "чему овако дуги уводи?" Одлучи да искључи тон (клик), али слика је и даље била ту. Кабинет, намештен скупоценим грађанским кичем, заплењеним очигледно из неке бивше министарске куће, покрену своје зидове, претворивши се у пресу за паковање четвртастих типова. Ормари за књиге у дуборезу личили су на дракстловани портал трогирске катедрале; помпезна мастионица, изведена у мермеру, већ одавно пресушена (ко још пише држаљом и пером?) - олињали персијски ћилим, прашњави фикуси, а преко свега и из свега ширио се неки мемљиви воњ административне епохе (како је Уна замишљала); неки фини талог сивкасте прашине и пепела као да је прекривао и људе и ствари и духове дебелих мужјака у кожним капутима до земље, који су некада насељавали овај простор. И поред тога што се налазио у згради Факултета - дакле, храму науке - кабинет би много боље пристајао иследничком оделењу из књиге Надежде Мандељштам, где високи официри нуде оптужене цигаретама из златне табакере, а после их пребијају у собама глатких керамичких зидова (крв на клизавом белом фону. Таш!). Зар још постоји тај мирис и ти људи; зар нису већ одавно изумрли и преселили се у митолошки архив? Али и поред китњастог стила еуфоричне резбарије, која би својом некрофилском црно-златном комбинацијом више одговарала трпезарији власника погребног предузећа (Огањ, Плам, Вечност или Конкордија?), нешто је бунило Уну у атмосфери ове простране собетине: једна веристички извајана и обојена гипсана крава гледала је сентиментално са врха ормара, сећајући се, вероватно, на свој гипсасто крављи начин времена када је у овој згради био Пољопривредни факултет или Планска комисија за развој сточарства. "Другу Мицићу за беспримерни хуманизам у борби за реализацију и пребачење првог петогодишњег плана у сточарству. Колектив, 1949." Још нешто је реметило стилско јединство ентеријера госпође Конкордије: по зидовима су висиле некада црно-беле, данас већ прешле у сепију, фотографије на којима су групе избледелих мушкараца, у тешким громби-капутима широких ревера, пратиле неке смркнуте личности са шубарама на главама преко разрованих огледних пољана. До њих: скупине мушкараца оштрих вилица, сви у тамним оделима и са лептир-машнама, гледали су напрегнуто у фотографа приликом нечије промоције у доктора, као да од њега очекују одговор на судбоносно питање. Било је ту и приморских предела и таблица "Хвала што не пушите!" и шапирографисаних упутстава, а висио је и две године стари календар са фотографијом неке девојке у моторном чамцу. Преко свега сивило, једва приметно, непрозирно, горко; као да становници ове собе нису свесни оквира у коме бораве, баш као слепци које неко други одева и веже им кравату, прву коју дохвати из плакара. С обзиром на своје године, Уна, наравно, није могла да одреди порекло и суштину ове чиновничке сценографије - примала је њене поруке емитоване из боје, мириса и распореда, попут тек ухвачене веверице, затворене у кавез зоолошког врта. Њушећи трагове предмета и њихов нелогични поредак, голом сензибилношћу предосечала је клопку. Поново укључи тон и у далекој јеци до њеног слуха допреше искидани одломци продеканових реченица "малограђански полуинтелигент ... анархолиберална лева скретања ... демагошки приступ младим генерацијама ... повлађивање буржоаско-розападном укусу ... некритичан однос према нашим достигнућима ... критизерство ... лидерство ... подметање клипова кукуруза у точкове нашег развоја ... дисидентско понашање ... веза са непријатељским интелектуалним круговима у земљи и иностранству ... шармирање и завођење студената ... циничан однос према нашој стварности ..." и на крају, једно име проби заштитну опну Унине свести - Мишел Бабић! На кабинет се спусти завеса тишине.
- Зашто сте нервозни? - огласи се први пут млади човек из фотеље.
- Молим?
- Зашто сте нервозни? - понови он.
Уна погледа своју прљаво-белу патику која је сама од себе одбројавала неки само њој познати унутрашњи, откачени ритам.
- Ја? Нисам. Зашто?
- Како стојите са страним језицима?
- Учила сам енглески ... - рече, и човек поново утону у ћутање.
Пред Уном се уз шкрипу и јаук раздвојише две полутке јабуке-света, за коју је дуго наивно веровала да је једна, целовита и недељива. Напољу је кључао живот, ођекивао смех, напољу су тутњали кораци у трку студентског стада, текла је суманута, шашава мода својим непредвидивим токовима и хировима, жвакале су се гуме, рађала се нова џу-џу-музика, размењивале се плоче; напољу је била љубав без обавеза, шалабазање и оговарање, срећна доколица - потпуно другачији стил живљења, који као да није имао благе везе са овом свеже ископаном административном катакомбом, у којој свештеници неке већ давно изумрле религије носе још увек уредна сива одела, негују своја правила понашања и своје тајне ритуале. Као да се, попут Алисе с ону страну огледала, изненада провукла кроз пукотину расцепљене стварности и утврдила да ове смешно-суморне особе, ако зажеле, могу ипак променити судбине оних срећника напољу; зауставити их, уништити, покуповати на велико и на мало, убрзати или наградити; иза ових тапацираних врата у кабинетском времеплову, као да се ништа није изменило, живели су чувари факултетске хијерархије, не обазирући се нимало на рађање нове, смеле и ослобођене цивилизације; безброј могућности пружале су се пред сваким млађим од тридесет година, осим пред њом, Уном, која је у већој мери него икада раније схватила да је у њиховој власти, да су они, истина, можда, само ружан сан, али да је она та која га будна сања. Требало би се, у ствари, пробудити и погледати их зачуђено: "Ох, откуд ја са вама овде? Ко сте, уопште, ви?" - и мирно изаћи кроз ова врата; то би можда било најпаметније, ништа страшно се не би догодило, али знала је добро да то неће учинити. Покушаће да их се елегантно реши, употребивши интелигенцију и лукавство. Издржаће још мало, развлачиће као жваку читаву ту ствар док је не забораве, док не заврши факултет, или њих можда опет смене и на њихово место доведу неке друге, са којима неће имати никакве везе. Зато се усредсреди на инструкције које су следиле, као нека врло добра, марљива студенткиња кад побожно хвата белешке. Три дана касније послала је први извештај, придржавајући се упутства да без крајње потребе не долази у продеканов кабинет.
(Прва трака) ... један, два, три, један, два, три, један, два, три ... Кажите нешто! Шта? Било шта! Добро. Један, два, три, један, два, три! Је л' сад у реду? У реду је! Мислим да је у реду. Окреће се ...
- Пре него што започнемо овај разговор, који ме, заиста, замара и на који сам пристао само зато што сте упорнији него што сам се надао, морам, на жалост, да вам признам: нимало не волим омладинске листове!
- Зашто?
- Знате, у великим градовима по свету, у робним кућама, мислим, обично у приземљу постоји ограђен простор где одрасли остављају децу док су у куповини. Деца тамо могу лепо да се забаве; на располагању су им дрвени коњићи за љуљање, лопте, играчке, а ево, као што видимо - ту су им и листови у којима могу да пишу и да се играју новинара. У тим листовима дозвољено им је да нападају тате и маме, да их гризу за ноге, да каке по таписону и по свему осталом што им се не допада, јер се тај простор о коме вам причам налази у оквиру робне куће, то јест озбиљног потрошачког друштва, као мали дечји азил.
- Да, али сматра се да су то данас, ипак, најслободнији листови?
- Без сумње. Јер, ако дечица претерају или нешто упрскају, одрасли онда кажу: "Добро, још сте млади, прогледаћемо вам кроз прсте!" Уосталом, за годину или две и тако чете завршити студије и изаћи у живот онако гневни и са подужим косицама и брадама (које ћете после извесног времена, наравно, скратити на учтиву дужину), а на излазу ће вас сачекати госн. Живот лично и почеће да вас дави кредитима, становима, платама и отплатама, храном за бебе, усисивачима за прашину, боловањима и рођенданима беба - ставићете мирно своје лепе главице у омчу направљену од резанаца из недељне супе! И онда ће полако ваш гнев да се истопи као сладолед на сунцу. Само неки од вас, само неки који буду имали много среће или несреће, свеједно, остаће луди и даље и буниће се и када буду старци. Према томе: младалачки бунт је за мене исто што и нека друга дечија болест која се мора прележати: заушке, рубеоле, шарлах, оспице, прва љубав ... Он је, наиме, природан!
- Јесу ли и вас удавили резанцима или сте задржали свој гнев?
- чујте, ви сте, вероватно, већ двадесета генерација која ме интервјуише. Двадесет година одговарам на иста питања и већ сам сит тога. Имам четрдесет и четири године, једанаест година сам старији од Исуса Христа и видео сам свашта. Не мислим да се удварам вама, младима ...
- И, какво је ваше искуство?
- Занимљиво, приметио сам да, што сам старији, младе даме које долазе да ме интервјуишу постају све лепше. У том погледу, ова година је рекордна ...
- Нисте ми одговорили на питање?
- О чему?
- О гневу?
- Опростите, већ сам у годинама када помало заборављам ствари. Знате, морам вам признати да никада нисам држао гнев за посебну духовну дисциплину или неки нарочити квалитет. Уосталом, прочитајте шта о томе каже стари Сенека, ако га још ико чита. Више волим толеранцију, него гнев. Нетолерантан сам једино према нетрпељивима! Видите како вешто и духовито одговарам на ваша паметна питања!
- Шта мислите о гневу младих?
- Мислим да је бунт као декоративни елеменат прилично изанђао. Тај филм сам гледао много пута, и већ спавам кад га поново дају на телевизији.
- Како мислите да ће млади без бунта пронаћи и освојити своје место под сунцем, кад све важне позиције још увек држе старији?
- Увек све држе старији! Увек и у свако време. Међутим, млад човек треба да има јак мотив и снажан мотор да их победи. У време када се пробијала моја генерација, како да се изразим? Па, добро, у оно што се зове јавни живот, такође су тамо владали старци, али наши мотори били су јачи: прошли смо кроз њихову блокаду као Оријент-експрес кроз брдо кремпита!
- Шта, по вама, може да послужи као погонско гориво?
- Велика мржња, велика љубав, велико очајање, недостатак другог излаза ... Како се бунити против космичких условности? То је демодирани велтшмерц. Међутим, ако немате јак мотив, ако вам одрасли већ у тим годинама дају све што вам је потребно за удобан живот; своје мале играчке, свој листић, Дом омладине, свој авангардни театар, индустрију одевања само за младе, радио-програме и грамофонске плоче, ако већ имате своје собице и у њих могу слободно да вам долазе младићи и девојке, зашто би се, ког ђавола, бунили? Живите у готово идеалном свету! Ми нисмо имали другог избора. Било нам је хладно, било нам је ружно, љубили смо се по капијама и парковима као очајници. Требало је отети свој простор, књиге, катедру ... На крају, право на сопствену мисао, што није најмање важно у целој овој причи!
- Кажите ми нешто о слободи изражавања?
- човек узима онолико слободе колики му је капацитет плућа. Нико вам неће доћи и казати: "Хајде, сад будите мало слободнији! Реците ово или оно, напишите нешто мало слободније ..." То морате сами да ризикујете и да платите на разне начине. Наравно, могу вам бројати до десет, али ако сте прави, ако сте рођени борац, ако сте жилави, ви ћете устати са патоса и поново се вратити у ринг. Слободе, дакле, узимате онолико колико вам треба и плаћате ону цену на коју сте спремни.
- Колико сте ви слободни у ономе што радите?
- Нисам фајтер, ако сте то очекивали да кажем. Кад зрело размислим, чини ми се да се и не налазим у некој бици.
- То је због тога што сте већ победили ...
- Мислите? Не! Ни говора! Углавном, дакле. стојим по страни и покушавам да себи и другима разјасним феномен мас-медија. То је све! Можда сам некада и покушавао да се борим, али већ дуго сам ван игре. Не занима ме ...
- Мислите ли да је могуће бити изнад, испод или по страни? То је, ако дозволите, прилично удобна позиција?
- Платио сам је скупо.
- Значи, ако сам добро разумела, по вама, то је ...
- ... само посао сведока. Сведок не учествује у несрећи, лично. Он само сведочи. Према томе, мора да буде непристрасан ако жели да му се верује.
- Ипак, имате много утицаја на младе ... То је чињеница.
- Одбијам било какву одговорност у том погледу!
- Ваша предавања су најпосећенија ... Амфитеатар је увек препун оних који стоје да би вас чули. Неки то на Факултету већ зову "шоу-програмом" ? чиме тумачите тај успех?
- Мислите да је то успех? Моја предавања нису ни за кога обавезна. Не делим на њима потписе. Не занима ме хоће ли ко доћи на њих или неће. Никога не зовем да ме слуша, нити да ми аплаудира. Не трудим се да се лично било коме допаднем. Јесте ли задовољни?
- Ја јесам, али многе ваше колеге, које не могу да сакупе ни три студента, нису. Мислим да вам завиде на толикој популарности?
- Нико није имун од тога. Ето, то би било све што бих могао да кажем у своју одбрану ...
- Нисте оптужени!
- Зар нисам?
- Не, стварно нисте ...
- Још нешто: предмет који предајем веома је атрактиван и тиче се великог броја људи и комуникација међу њима. Зашто баш привлачи млад свет, немам појма! Никада, наиме, нисам упао у погрешку да се удварам младима, само зато што су млади. Младост за мене није никаква посебна вредност. Године ће вас ускоро ослободити те предности! Поједине колеге осећају страх да их је прегазило време, плаше се да буду старомодни и улагују се студентима, а ови то, једноставно, осећају и зато не одлазе на њихова предавања. Други се, опет, сматрају заштићени положајем, звањима и докторским титулама, чиме се данас мало ко може импресионирати. Додамо ли томе, без лажне скромности, да нисам сувише досадан, добићете неку врсту одговора на ваша питања ...
- Умало не заборавих: Мишел Бабић? Зашто: Мишел?
- То вам је класична француско-српска комбинација. Живели савезници! Мајка ми је била Полуфранцускиња - отац Београђанин, једна бака из Тополе, друга из Нормандије. Деда, лекар, један од хиљаду каплара, вратио се из избеглиштва са женом која никада није научила потпуно српски. До краја живота, уместо мозга, тражила је у месарама "памет од теле!" Ех, сјајна једна особа! Звао сам је Ме-ме, па су је због тога у Трећој мушкој гимназији, где је предавала француски, ђаци прозвали Мемерка!
- Пре него што сам дошла до вас, прегледала сам вам биографију; како то да сте рођени у Паризу? Случајно или ...
- Видите, ма колико моја бака волела Србе, због којих је, уосталом, оставила чак и своју домовину, породицу, започете студије, све, имала је фикс-идеју да ја треба да се родим у Паризу. "Куће изгоре, имања пропадну, новац се замени, библиотеке растуре" - говорила је мојој сиротој мами - "али место рођења увек ти је уписано у пасош, ма где путовао. Хоћу да мом унуку (то мени) поклоним нешто за цео живот - најбоље место рођења на свету: Париз!" И заиста, месец дана пре порођаја, одвела је моју мајку у Француску и тако се ја родих у Шеснаестом арондисману, тачније у бакиној породичној кући, у Руе дес Беллес Феуиллес 75.
- Јесте ли некада живели тамо?
- С времена на време ...
- Шта мислите о нашем продекану?
- А ви?
- Прва сам питала!
- Радије не бих одговорио на то питање.
- Прича се да сте некада били нераздвојни пријатељи?
- Је ли и то за ваше новине?
- Није. Занима ме, онако ...
- Овде смо да направимо интервју, зар не?
- Опростите!
- Ништа, ништа! Ионако већ морам да идем ...
- Већ?
- Имате ли још питања?
- Па, тек сам почела! Хоћемо ли наставити?
- Сутра и прекосутра имам страшну гужвн ... Назовите ме у петак. Али, рано! Можда ћу пронаћи неку рупу ...
- Шта је за вас рано?
- Па, на пример, десет сати!
(Трајање траке: шездесет минута)
"Изгледа да је загризао ..." (реченица из Униног извештаја)
Зен-соба се налазила на двадесет и трећем спрату једног усамљеног солитера на Звездари. Заиста, на овом брегу, Београд као да је најближи звездама. До собе се стизало лифтом, који је често био у квару. Његова дрвена кабина, некада обложена светлим, лакираним дрветом и већ одавно разбијеним огледалима, била је права мала антологија најпримитивнијих порнографских порука, стихова, псовки и опсцених сцена, угребаних перорезима, кључевима, ексерима, ноктима - исписаних фломастерима, спрејовима у боји, па чак и дамским крејонима за очи. На стропу се кочио џиновски фалус, на који је била набијена обла женица раскречених удова. Као да је читав притајени и дуго потискивани еротски набој ове зградурине од бетона шикнуо у безбедности шкрипавог и чегртавог лифта - ласцивне капеле, неслућеном жестином, желећи да обесном распусношћу сатре и уништи и последњи траг чедности својих путника. Када се морало пешачити уз степенице (у овом крају често је нестајало струје), могли су се поближе упознати и станари ове типичне београдске новоградње. Из подрума је снажно надирао задах киселог купуса из буради, помешан са воњем охлађеног пепела и ђубрета; тај мирис је тражио свој пут кроз отворе за вентилацију, степениште и простор којим се кретао лифт, готово потиснут и ношен устајалим ваздухом и смрадом. На одмориштима неких спратова, испред врата, расло је биље у великим лименим конзервама - прави мали висећи вртови неке сиротињске Семирамиде; понегде је пролаз био напросто закрчен ормарима, отписаним фрижидерима и сандуцима преосталим после селидбе, а на многим отирачима, начињеним од испресавијаних сељачких поњава, одмарале су се изгажене блатњаве ципеле или нануле. Све то прожимао је јединствени мирис запршке, који је, чинило се, продирао у сваку пору коже и свако влакно одеће посетиоца. Станари - углавном пензионисани железничари, нижи официри и службеници пошта - изгледа да су се већ одавно навикли на уобичајени задах солитера; њихове жене, огрнуте безобличним кућним хаљинама, са марамама на главама, шеткале су безбрижно по одмориштима, прале бетон испред врата или, пушећи, разговарале једна са другом; гледале су са нескривеном сумњичавошћу сваког дошљака у својој тврђави. Али чим би човек откључао врата стана број 69, заборављао би мукотрпни пут кроз свакидашњицу овог мравињака; истог часа као да би закорачио у Рала-Хамијевн Арању. Као да је неко болесно преосетљиво, помало настрано дете, поткрадајући непознате храмове, саградило тајно скровиште усред тмурне просечности родитељског дома, да би некако спасло душу. Потпуно друкчији живот буктао је и навирао из зидова. Готово да није било празног места на наранџастој подлози одакле не би извиривала и гледала људска и животињска божанства - прави џепни будистички храм на Звездари! Изнад ниског, удобног лежаја, прекривеног такође наранџастом тканином са великим жутим кругом у средини, позлачени Буда резао је сабљом своју косу, док су два мања Буде од црног, глатког дрвета лежала у позама нирване. Овај простор садржавао је у себи нешто екстериторијално; и поред претераности сијамског барока који се заплитао сам у себе, зен-соба је имала нешто свето, аскетско и чисто у исти мах. Неко посве другачији од осталих скривао се, изгледа, у њој од света. Његови посвечени прсти осећали су се на бројаницама од крупних, округлих семенки, на углачаној површини сваке мале фигурине од слоноваче и бронзе, на штапићима за храну и сваком комаду скромног и једноставног покућства. Но, посматрајући зен-собу у оквиру читавог солитера у Улици Јована Дучића (без броја), постајало је савршено јасно да је та врста бекства немогућа. Пре свега, због општег балканског мириса који као да се увукао чак и у сваки делић бетонских носача. Док је Уна неодлучно стајала насред зен-собе њушећи простор у коме се изненада и без припреме нашла, професор покуша да истера плесниви задах солитера, запаливши неколико миришљавих тамјанових штапича, чији племенити дим већ после неколико минута отплови заједно са собом и њеним привременим становницима у тајанствену светост неког цејлонског храма.
- Седите! - рече Уни. - Морам, најпре, да телефонирам ...
Уна је разгледала књиге, којих, зачудо, није било много. Извуче из полице "Зен-приче" и насумице их отвори.
- Хоћете ли да вам покажем најбољу? - упита је професор и узе јој књигу из руке. Окренуо је десетак листова, а кад пронађе оно што је тражио, врати је Уни.
Док је читала, он је убеђивао неког дуго на француском, заборавивши на њено присуство.
Пошто је обавио разговоре, професор леже на леђа преко покривача са жутим кругом:
- Опростите - рече - ужасно сам уморан. Имао сам очајан дан ...
Уна је испробавала свој "Сонy".
- Овако ће више личити као да сам код психијатра. Надам се да нећу морати да причам о детињствн?
- Један, два, три ... Један, два, три ... - бројала је Уна.
- Пробудите ме ако заспим! - замоли је професор. - Имам неку вечеру у осам.
"Ја постојим! " прочита Уна поруку на малој цедуљи, прикуцаној на зид изнад професорове главе.
(Друга трака) "... у ствари, сваки интервју је у основи нека врста лажи! И онај који поставља питања, и онај који одговара, труде се што је више могуће да оставе повољан утисак о себи. Они, наиме, глуме своје мишљење у складу са оним што се од њих, као од јавних личности, очекује. У том смислу, најлажнији су интервјуи који врцају од исфорсираних духовитости. Свако ефектно, унапред смишљено духовито питање као да паралише одговор. Интервју је, стога, углавном једна врста двобоја и најближи је, можда, роду камерне драме са две личности. Пада ми на памет да би могао да буде и нека врста јавне исповедаонице (откако се наши савременици не исповедују клечећи у цркви), с тим што за ту исповест сазнаје мноштво и на тај начин спречава онога кога интервјуишу да буде потпуно искрен, па зато прибегава аутоцензури. Наравно, католичка црква, за разлику од новина и телевизије, може да додели опроштај од грехова, док јавност, напротив, ако јој се интервју не допадне, обично тражи главу онога ко није удовољио њеним очекивањима, изјавивши нешто богохулно ...
- Како би, по вама, требало да изгледа прави интервју, ако је он, уопште, могућ?
- Ако је, уопште, могућ? Изгледа да сам ипак непоправљиви оптимиста. Рећи ћу вам нешто: ја верујем да је могућ! И назвао бих га - тоталним интервјуом!
- У ком смислу?
- Најпре, тај интервју би требало да буде довољно широк да у себе прими све аспекте личности којом се бави. То значи да би, сем онога што та личност исприча сама о себи и о свом погледу на свет и живот, интервју морао да садржи и дијаграм детектора истине, на пример тонски запис боје гласа, кардиограм, енцефалографске извештаје, крвну слику, све податке о тежини, грађи, боји очију, о рођацима, пријатељима, о простору у коме интервјуисани борави, јела којима се храни, кратке белешке о људима са којима се дружи, фотографије и факсимиле рукописа, отиске прстију, можда хороскоп, испуњене психолошке тестове, снимак длана леве руке, спискове кључних књига које су га духовно обликовале ... шта ја знам? Не пада ми сада тренутно на памет шта би све требало да уђе у њега, па да буде тоталан!
- Ко би то штампао?
- Потпуно сте у праву! Ја и нисам мислио на новине или на неки часопис, што, у ствари, представља млађе камено доба мас-медијске комуникације! Тај интервју би требало да буде замишљен и реализован као мулти-медијална дисциплина, и ја верујем да баш тој врсти припада будућност!
- На основу чега то закључујете?
- Ви се, као што сам приметио, служите том вашом справицом без оклевања. Савршено вам је природно да трака бележи моје речи, које ћете касније репродуковати и преточити у неки од облика Гутенбергове галаксије. Рукујете, дакле, касетофоном не размишљајући уопште како функционише, баш као што телефонирате или фотографишете. Ја, који сам двадесет година старији од вас, мада се професионално бавим испитивањем различитих средстава за комуникацију међу људима, гајим још увек извесно подозрење према том апарату, јер сам рођен и одрастао пре његовог проналаска. Још пре петнаестак година магнетофони су били ретки у нашим крајевима, а најлакши од њих тежили су најмање двадесетак килограма; њима су, углавном, руковали специјално обучени тонски сниматељи са радија. Данас већ и деца снимају на траку прве рецитације! Са улица Београда одавно су ишчезли фотографи, а само на Калемегдану било их је, колико се сећам, десетак! Зашто? Зато што данас сви фотографишу. Развојем фото-индустрије на тржиште су избачени милиони јефтиних камера. Постаје бесмислено учити сабирање, одузимање, делење и множење, вађење квадратног корена или процената; дигитроне, не веће од шибица, употребљавају чак и основци на часовима математике. Све нас то наводи на помисао да ће и класични интервју, који се некада реализовао искључиво помоћу оловке и хартије, а у ваше време, ево, већ касетофоном или телевизијском камером, претрпети у сваком погледу многе измене; да ће бити обогаћен читавим низом изражајних и техничких могућности, које ће нам ускоро стајати на располагању. Међутим, не смемо ни у једном тренутку сметнути с ума да је суштина непромењива и вечна, и да се разговори, што се тиче измене мисли, одвијају на потпуно исти начин у облику питања и одговора као у Платоново време, на пример, јер, као што стоји записано у Књизи стварања: "У почетку беше реч!" Ако људи нису саговорници, нема ништа од интервјуа!
- Ако сам добро разумела, тотални интервју би, по вама, требало да буде нека врста досјеа или кутија у којој би било свачега: трака, магнетофонских и филмских, слајдова, грамофонских плоча, разних извештаја ...
- Не само то! То ни издалека не би било довољно да се схвати и упозна једна личност до краја!
- Шта још недостаје?
- Мислим да би онај који интервјуише морао да проведе много времена са личношћу којом се бави. То, наравно, укључује спавање ...
- Молим?
- Хоћу да кажем, вођење љубави; туцање, да употребим израз ваше генерације, наравно, уколико су особе различитог пола!
- Шта имате против педера и лезбејки?
- Апсолутно ништа! Опростите, то је из мене на тренутак проговорио примитивни конзервативац ...
- Зашто мислите да би требало да се потуцају?
- Па, немогуће је до краја схватити једну личност ако јој не додирнете кожу (свакако сте и сами приметили да многи људи, када разговарају са вама, траже и тактилни контакт - бодy лангуаге - непрестано вас пипкају за руку, колено, тапшу или вуку за ревер), затим, потребно је омирисати и лизнути ту кожу; пси се њушкају кад год се сретну; потребно је бити влажан од туђег зноја, једном речју, потребно је продрети у саму срж туђег бића, наравно, у оној мери у коликој је то уопште могуће међу људима.
- У том досјеу, дакле, било би и порно-филмова?
- То сте ви казали!
- Ипак, није вам лоша та идеја ...
- Допада вам се?
- Аха ... (Тишина.) Хајде да то једанпут учиним прва ја!
(Нејасни шумови.)
- Мммммммммммм ... Добро сте то учинили!
- Јеси ли збуњен?
- Па, да будем искрен - прилично.
(Поново шумови. Тишина.)
- Где је купатило?
- Тамо.
- Има ли топле воде?
- Сумњам.
(Тишина.)
- Лепа си тако!
- Стварно?
- Дођи!
- Гладна сам. Има ли нечег за јело?
- Погледаћу у фрижидеру.
- Хајде, најпре да једемо!
- Важи!
- Зашто се и ти не свучеш? Овако нисмо равноправни ...
- Има нечег перверзног у овом призору: нага девојка и одевен мушкарац једу крекере и стари сир! Тајна еротичности Манетовог "Доручка на трави" ...
- Ипак се свуци! Хеј, имаш ли неку плочу?
- Волиш ли Цохена?
- Ко је то?
- чућеш ...
(Леонард Цохен: "Цхелсеа Хотел")
- Тако ... Тако је већ много боље! Зашто стално говориш о својим годинама? Изгледаш сасвим пристојно. Имаш очувано тело ...
- То је због тога што се никада нисам бавио спортом. Некадашњи шампиони су се већ одавно угојили ...
- Намажи и мени!
- Изволи!
- Да немаш вина?
- Мислим да је остала једна боца.
- Доводио си и раније рибе овамо?
- Ти си прва!
- Који си ти лажов! Ох, опростите ... Овај, тешко се навикавам да неком говорим ти.
- Хоћеш ли да пијемо овде или у кревету?
- У кревету. Од чега ти је тај ожиљак?
- Нека туча из детињства.
- Је ли те много болело?
- Не сећам се. Мислим да јесте. Имаш праве црначке груди! - Какве су то црначке груди?
- Баш такве: мало крушколике и иду укосо ...
- Дођи да правимо тотални интервју!
(Љубавни шумови. Leonard Cohen. Трајање траке 45 минута.)

Ослоњен о довратак купатила, посматрао је Уну како се мази са млазом туша; када је први пут видео тај призор, када? Када? када? када? када? када? Одмотавао је компјутерску траку у свом памћењу, све док се не заустави на мутном квадрату којим је започињала секвенца туширања голих спортисткиња једног магловитог новембарског сумрака 1947. у Државном институту за физичку културу, ДИФ-у, оне далеке године када је млада држава, у складу са сентенцом: "Здрав а дух у здравом телу", одлучила да од малих, рахитичних индивидуалаца из Београда направи снажне социјалистичке момке, налик онима на монументалним платнима тадашњих државних сликара: Гурање вагонета, Побијање шипова, Полагање трасе на прузи Брчко-Бановичи, Колона И, Колона ИИ, Ударници, Њен празник, Висока пећ И, Висока пећ ИИ, па је увела обавезно пливање у једином градском базену, чија је вода баздила на хлор под штуром расветом мале земље међу световима, окруженој блокадом мржње својих источних, јужних и северних суседа. Улазио је са гађењем у воду, као у течног непријатеља, а претили су им да, ако се попишају у њу, постаје одмах црвена око оног ко је то учинио, јер је у питању ново савремено хемијско откриће, и пливао је без заноса по површини, као леш који плута по формалину медицинског факултета, а базен је, сећао се, био зеленкасто-сиво-црн, бетон по ивицама распукао и окруњен, и служио је, чини се, углавном зато да екипе Филмских новости за државне празнике сликају у њему раздрагане омладинце и пионире који челиче тело под руководством својих тренера, заслужних мајстора спорта с повлашћеним тачкицама за снабдевање угљеним хидратима. После пливања су се туширали у кабинама преграђеним дебелим, мутним стаклом, које није сасвим допирало до клиских плочица, нити до таванице, остављајући доле и горе отворен простор, велик отприлике као ширина длана, да би могао да струји топао ваздух. Догодило се да су дечаци из његовог оделења чули цичање и женски смех у кабини до њихове: кроз мутно стакло ојачано једва видљивом жичаном мрежом, угледаше тада ружичасто комешање и чуше звук воде која се распрскава по кожи, као добовање кише по затегнутом тимпану; табање мокрих, клиских стопала; па су, откривши слободан простор при врху кабине са тушевима, почели да се пењу један на другога, начинивши од руку и сплетених прстију лоповске мердевине, а када је дошао ред на њега да се попне и да види, занеми од узбуђења: угледао је ускомешано клупко нагих женских тела (биле су то пливачице које су тренирале после њих у базену) обавијено облаком паре; опчини га тај ковитлац најежених младих бокова - девојке су се, наиме, гурале и пљескале једна другу длановима по сапима, док су им бичеви мокре косе шибали по раменима.
Узнемирене и узбуђене близином других тела и претоплом водом, две црнке се одвојише и њихове усне се стопише у дуги пољубац, којим као да су желеле да усисају једна другу; њихови прсти пренежно су миловали кичме, тамна руна им се мрсила и Венерини брегови трљали један о други; свиласте длачице сливале су се низ завршетак леђа под слаповима воде, низ бутине и листове све до стопала на плочицама. Држао се очајнички за ивицу стакленог зида, а остали су хтели да га свуку доле, јер његово време је истекло. Када су га, ипак, спустили, а други се попели на његово место да гледају (још му је пред очима тај призор: женска тела у покрету и дечачке главе чије очи сјаје пубертетском пожудом), легао је потрбушке на патос (плочице су биле млаке) и гледао њихове чланке на ногама низ које се сливала вода, замишљајући тела, горе.
Уна је стајала пред њим нага, попут бистре, савршене женске животиње. Погледа јој стопала и рече:
"Имаш тако дугачке прсте на ногама да би њима могла да свираш клавир!"
Поново је, дакле, пронашао ону давну влажно-мутну еротску слику, која је, ето, већ више од тридесет година била похрањена, стрпљиво чекајући повод да изрони на површину памћења, само што више није стајао на несигурним лоповским мердевинама; могао је да ужива без бојазни да ће неко други заузети његово место са погледом на водопад младе коже. Склонио се са врата купатила да пропусти Уну, и она са дражесном бестидношћу закорачи у малу чајну кухињу, као да је нудисткиња са искуством, као да је потпуно несвесна чињенице да је нага, као да јој је кожа једини и свакодневни начин одевања па у томе не налази ништа чудно. Ни трага тактичког стида зрелих жена (у почетку, наравно), које се кокетно заклањају длановима или косим, скакутавим ходом, ручником који више открива него што покрива, плахтом, тамом или навлачењем застора и ролетни - ништа од свега тога: Уна, изгледа, припада до краја некој новој, ослобођеној генерацији, која се не осећа заведеном нити пониженом ако на себи нема одећу као продужено општило (тај незаобилазни МцЛухан!). Села је на кухињску столицу, пребацила ногу преко ноге и почела да грицка крекере премазане шевром, који се богзна откуд затекао у фрижидеру. Када је прогутала последњи залогај, погледа га и мирно рече:
- Супер! Хајде да се туцамо!
.....


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: MOMO KAPOR - slikar i pisac  |  Poslato: 23 Dec 2014, 21:11
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
Уна
Момо Капор


Slika



"... та гарсоњера се налази на Звездари, Улица Јована Дучића без броја, двадесет трећи спрат, стан број 69. П-у је оставио на чување (наводно, он га проветрава) његов пријатељ Миња Демајо, чије име пише на таблици, на улазним вратима. Он је пре нешто више од пола године отишао као гостујући професор на универзитет у Цоломбу, на Цејлону, где ће предавати утицаје будистичке филозофије на индивидуалистички, европски дух или нешто слично. То је мањи једнособни стан или већа гарсоњера, отприлике тридесетак квадрата (спаваћа соба, купатило, чајна кухиња, предсобље, балкон). Изгледа као будистички музеј.
Има пуно малих и великих, усправних, седећих и лежећих Буда, музичких инструмената са Далеког истока и фотографија будистичких свештеника. П. ме је тамо одвео под изликом да му се покварио магнетофон, а мора да пресними неке плоче са звучним тестовима за своје предавање. Пошто није имао времена да наставимо интервју, предложио ми је да то успут обавимо, док се плоче буду преснимавале. У зен-соби (тако је он зове) заиста постоји солидан стерео-уређај. Успут, обавио је три разговора са телефона, чији је број 04л-937. Нисам разумела о чему је говорио, пошто су разговори вођени на француском. Изгледа да повремено користи овај телефон, јер не може да говори са свог, кућног. Што се тиче будизма, о коме смо много разговарали, он лично признаје да нема никаквих склоности ка њему, и сматра ђа човек, који се родио и одрастао овде, у Европи, не може никада до краја да прихвати ту филозофију или религију, јер га одређују његово порекло, клима, традиција, чак и храна, а нарочито хришћанство, евроцентрализам и античка Грчка - колевка западне цивилизације.
Мада су се многи попалили за зен-будизмом, он све то сматра тренутном модом или туристичком филозофијом. Када сам га упитала како марксистичка филозофија гледа на будизам, одмахнуо је руком и рекао да је "марксизам - наука о хепи-енду!" Као људи од крви и меса, казао је, Марџ и Енгелс су му врло симпатични, јер су умели понекад да се напију до даске и да грудвама гађају уличне фењере, свирају Бацха у четири руке и јуре женске, али комбинација социјализма и азијског православља (по Гросману) које је изгубило свеце и свете мошти, узело је у замену њих двојицу, највероватније због дугих седих брада, и зато што личе на светог Николу, па их носе у литијама, то јест на парадама, а у име њихове науке о којој немају појма, држе под војном контролом половину света. Још ми је рекао да је мало ко продро до краја у суштину њихове научне мисли, и да је, уопште, мало људи који су прочитали комплетна дела Марџа и Енгелса укључујући и невероватно богату преписку, мада се многи сваких пет минута позивају на њега, а њихове књиге држе по кабинетима уместо тапета. Успела сам да снимим интервју, али П. још није сасвим задовољан. Обећао је да ћемо га наставити и да ће ми, пошто га ауторизује, помоћи да га објавим у неком озбиљном часопису, који има намеру да њему и његовом делу посвети специјални број. Мислим да се загрејао за мене. Заказао ми је поново састанак у зен-соби, у петак, у четири после подне. Трошкова за такси није било, јер је П. платио."
Прелазећи лагано прстима преко глатке коже уснуле Уне, тог путеног, ружичастог предела без краја и конца који се протезао некуд унедоглед, губећи се у сумраку зен-собе, професор се налазио у стању ничим неометеног склада, потпуно ослобођен сопствене тежине, амбиција, еротике, пожуде, било каквих жеља. Уна је спавала са својом дирљиво напућеном њушкицом на његовом рамену. Ноздрве су јој се шириле и скупљале у равномерном ритму, таласајући му благо руно на грудима, по којима је средовечна јесен прошарала космату прерију седим. Ако је баш нешто и желео, било је једино то да дохвати цигарету и шибице са тепиха покрај постеље а да не пробуди тим покретом Уну. Одустаде.
Ето, то је, дакле, та срећа коју смо толико дуго чекали! Како је запањујуће једноставна! Могу да је додирнем. Лизнем. Угризнем. Опипам. Помиришем. Због оваквих лепотица вођени су дуги, исцрпљујући ратови; мушкарци су се тукли и прослављали, радили као робови, газили једни друге, да би на крају највећи број њих доцкан стигао до циља, онда када им већ пресуше муда. Имам је у право време! Стекао сам је стигавши пречицом до лепоте, вероватно потпуно случајно, али - имам је! истина, можда незаслужено, али - имам је! - она је ту, и то, очигледно, више није само пуки сан пред јутро.
И тако, лежећи у зен-соби, професор са осећањем надмоћи посматра кошмар изван четири зида, чији је садржај оплеменила ова лепа студенткиња; сав онај метеж двадесет и три спрата ниже; универзитет, академију наука, битку за катедре и професорска места, годишње награде и сплетке, болесне амбиције - он смирено гледа ту велику панораму свеопштег лудила и жестоку битку за голи опстанак, за име, углед, моћ, за све оне ствари помоћу којих се ти јадници надају да ће једнога дана стићи до некога као што је Уна.
Као да сам уљез у трезору лудог махараџе; могу да милујем Кохинор колико год желим, могу чак и да га изнесем у џепу и држим све време у стиснутој шаци, док се другом рукујем или држим за пречку у трамвају. Могу све! О боже! Могу заиста све! Имам ту проклету срећу у четрдесет и четвртој години, а она се, знам то добро, тако ретко насмеши обичним смртницима. Постоји само једна ситница која је мути: не смем ником живом да је покажем! Зрео, ожењен мушкарац мојих година, наравно, ако је паметан, може деценијама да одржава неку љубавну везу а да за њу нико никада не сазна, осим ако му читава та ствар не удари у главу и не издржи тајну, па је сам открије. Шта их, ког ђавола, нагони да се покажу пред светом? Сујета? Доказивање да су још у стању да освоје далеко млађе партнерке? Или им дојади да се непрестано скривају; зажеле се јавног пољупца насред Теразија? Ту, обично, сви аматери направе грешку. Професор је себе сматрао професионалцем. Он ће своју тајну умети да сачува. На руку му у том погледу иде и занимање: нико неће посумњати у студенткињу којој надгледа неку радњу или даје интервју. Биће мудрији од осталих, од свих оних који су начинили грешке. Углавном, говорио је сам себи, сада је имаш, дечко, и нико ти више не може ништа; ођеданпут, више те не занимају ни новац, ни политика, ни каријера, ни прошлост, ни будућност; листаш равнодушно новине и бацаш их у прву корпу за отпатке, јер спољни свет престаје да те занима; нико те више не може увући у неку своју игру, нити те заврбовати за свој тим, нити повести за неком идејом, ма шта ти обећавао; сам си, потпуно осамљени крадљивац лепоте, ловац на срећу, незаинтересован ни за шта друго до за нову прилику да на врховима јагодица пређеш преко Унине коже, овако, ево овако... Наравно, можеш и да је изгубиш лако - то добро знаш! Данас не. Ни ноћас. Добро си то обавио, момче! Разорио си је. Смождио до краја. Цвилела је да не може више. На крају је заплакала од захвалности што јој је најзад било тако лепо, и смеши на помисао да ће можда већ вечерас неки аматер, жељан нежности, избезумљено освајати Уну, не знајући да јој није ни до чега и не сањајући да јој је љубави преко главе. Имаћеш је, дакле, све дотле док будеш у стању да је кротиш у кревету, а да истовремено будеш нежан, мекан и одлучан, перверзан и жесток, лезбејка и макро, истовремено; отац и учитељ, инцестуозни брат и Сенегалац у ливе схоњу на Пигалу, који туца пред публиком, равнодушан попут љубавне машине, нежан као најбоља другарица са давног летовања у Макарској (први пут на мору: лепљива спарина и слана ноћ у белим плахтама покрај широм отворених прозора), да, као најбоља пријатељица која ти дира набубреле брадавице пуна стрепње да се тај покрет не протумачи погрешно, на ивици табу-љубави; али то ни издалека није све - потребно је бити снажан, треба знати задати онај болнослатки завршни ударац од кога прскају бубњићи, а сперма шикља као млаз из ватрогасног шмрка.
Ловио је, чини му се, Уну откако зна за себе, постављао јој заседе и ступице, мреже и кљуса пресвучена плишом да је не повреде, ловио је у пубертетским маштаријама, чекао са безнадном упорношћу младог очајника на угловима ветровитих тргова, у сумрачним капијама и пасажима између две улице, у пролазима које познају само људи из тог краја, ловио је по степеништима великих стамбених зграда где електрични бројач зујећи откуцава шкрту светлост ограђену жичаном мрежом да неко не здипи сијалицу; ловио је по тужним акустичним аулама факултета где су се одржавале игранке, провлачио се као ухода кроз парове у игри, разгртао олош, претраживао смеће... Било му је мука од чежње док је, ногу пред ногу, правећи се као да шета, обилазио летњи Београд, у ком се затекао без породице, ради августовских колоквијума, пуст, без игде икога.
Прелазио је његов хрбат, бацајући поглед низ мрачне улице што су се наглавачке суновраћивале ка потмулој грмљавини Душанове и Карађорђеве - потпуно пусти и бесмислено чошкасти, ружни прљавосиви бедеми, између којих већ данима стоји облак прашине чекајући да га растерају прве јесење кошаве. Нико ниоткуд не долази, нити има икаквих изгледа да наиђе. Август, пре годину дана, 1979...
Он, редовни професор Факултета, Мишел Бабић, признати стручњак за мас-медијуме, за чији се дух сматрало да је изнад таквих тричарија као што је љубав, стајао је беспомоћно испод Кнеза на коњу и чезнуо као скот, док му се стомак грчио од жудње за неком неодређеном девојком у белој хаљини. Правио је од ничега, од наговештаја, и тачно могао да види ту драперију отменог пада (ни сувише лака, нити много тешка, можда тајландска свила или неко фино ткање убељеног лана?), осећао под прстима њене широке, лежерне наборе, видео дубоки, смели изрез испод кога слободно извирују кључне кости - девојка је била мршавица са веома малим грудима, у ствари готово без њих - само брадавице изазване и узбуђене трљањем племенитог ткања о голу кожу, клатарава у ходу, снажних а пуних листова - али још није био у стању да јој разазна главу нити облик лица, ништа: све је остало у сенци старе глади и неког притајеног осмеха и свих оних неуспеха којих се више није ни сећао, јер су се сви ти порази претворили у једну једину велику незадовољену жељу, једну једину. Требало је да има бадемасте очи, мало размакнуте и као разроке, у ствари разрогачено зачуђене, више позив за мажење него на блудничење, и више жеља да је штите - од жеље да је сможде; видео је још и широке, растворене ноздрве узнемирене ждребице на невероватно уском лицу које лако стаје међу дланове попут рибе-листа, више истурених него назначених јагодичних костију и фино обликованих ушних шкољки у којима шуми несташлук, са минијатурним минђушама - ситним паром брилијаната-близанаца; њене ресице су, наравно, пробушене и у том давном болном ритуалу има нечег од заборављеног ропско-женског (волим те кад си одевена само у своје минђуше!); он, наиме, није могао да зна какву би та непозната девојка, коју је тог августа стварао из измаглице, јаре, прашине, из ничега, требало да има боју косе, али осећао је да би уз белу хаљину морала да буде веома тамна, црна или бар најтамнија нијанса кестењасте, са фараонским кана-преливом рђе; то је коса кроз коју се тешко провлаче прсти, не сеже дуже од рамена, али зато пада на очи тако да оне, полускривене, светле однекуд из љупке сенке. Јесте, правио је од магле и од сна. Његов одсутни месечарски поглед, док је без икаквог разлога стајао испод бронзаног Кнеза, одсликавао је попут стакленог ока светлећи рафал тролејбуса број једанаест у пролазу. Празан је, са једним или два путника што личе на бачене, скљокане вреће знојаве пилотине. У зеницама му трепери и обликује се детаљ по детаљ фигура девојке - неуспеха - слутње - љубави - жеље, која би све да измени и преобрази ове бедне вечери у празник чекан од детињства, и тај поглед пратећи мисао силази још ниже, клизи низ равни девојчин стомак око кога шушти бела хаљина све до разапетих танга-гаћица, у чију је ситно плетену беличасту мрежу уловљена чоколино риба међу најеженим бутинама рођене тркачице на дуге пруге и луњалице до бесвести, усамљене тамне звезде - два бена - зашто не, бена. Бен-Бен!
Његов длан сад клизи низ топлу кожу и зауставља се на самом рубу честара; све се гиба меко и чулно, а девојчине ноге иду напињући и опуштајући тетиве савршене женскасте машине-ходалице - летилице коју је измислио Леонардо. И чује тап-клоп-тик потпетица, чији је звук пригушен омекшалим асфалтом боје трулог голуба; чује тај куцкави ритам досаде Васине улице која изгледа празнија и безнаднија него икада у својој историји; а што постаје више свестан немогућности да ће срести такву младу жену, коју му је Београд годинама обећавао без икаквог покрића док му се узбуђен враћао кроз безвезне пределе са срцем у грлу - сада га коначно има, тај неопозиви и коначни пораз коме је дуго измицао, кога је заборављао, понесен неким непостојећим изгледима, сада је ту и сад зна: такве ђевојке нема, нити је било, нити ће икада бити, такве девојке нема за њега, па нагло пробуђен на самом дну врелог очног језера састављеног од непокретних лебдећих честица прашине, издувних гасова, бензинских пара, ди-ди-тија којим је запрашиван град против комараца, у том ваздуху који личи на млаку воду заборављену у олупаној тучаној кади, у којој су се многи пре њега већ окупали, као да први пут види место у коме толико дуго живи а да и сам не зна због чега: бетонске сандучаре за становање, зграде без и најмањег покушаја да буду лепе, куће што подсећају на жене које су још пре љубави и страсти дигле руке од себе, па труну у преподневним хаљинама од порхета без икакве љупкости, помирене са свим, осуђене доживотно на живот. Ето, то су те улице које не воде никуда, до у таворење, ето, то је тај живот који тоне у досаду, у уобичајено животарење без наде. Лето се лагано гаси - телевизори се пале... Прашне липе у Македонској миришу на бензин. Ипак, понекад би му се учинило да је угледао своју девојку-сан у неком биоскопу, али кад би се окренула, пошто би јој претходно читав сат наређивао у потиљак хипнотички усредсређен: "Окрени се! окрени се! окрени се! окрени се! окрени се! буди она!" - била је обично нека друга. Од десет до дванаест на матинеу, ни тада, од два до четири, ни тада, од четири до шест, ни тада, од шест до осам, ни тада, од осам до десет, ни тада, и од десет до дванаест, ни тада, ни тада, излазио је прожет мирисом прожваканог сањивог стада гледалаца, опчараног туђим целулоидним судбинама, ослепео од покретних слика, газећи крцкави тепих изједених семенки од бундеве међу којима су се, попут лажних дијаманата, светлуцале куглице згужваног станиола. Осећао је да постоји, да мора негде постојати једна таква девојка само за њега, баш као што је стари чудак Мендељејев предвиђао да мора да постоји нешто тешко тачно онолико колико је тежак уран, много раније но што је тај разорни елеменат уопште био откривен; баш тако је и професор предосећао њено снено осмехнуто лице, врхове карличних костију, чак и муклу боју њеног гласа, као што изморени морепловац предосећа скорбутом зелена острва пуна плодова и свеже воде, мада их нема на карти, ни на хоризонту, једноставно, помоћу граница своје жеђи и очајања, по самој ивици стрпљења. И мада је с времена на време имао оно што мушкарци називају успехом у том дугом лову без краја и без сна, мада је неколико пута био близу да је шчепа, да зграби ту тешко уловљиву трепераву белу сенку, увек би се после будио покрај сасвим других девојака и жена. Гледајући на свирепом јутарњем светлу изблиза њихову кожу, налазио је да им је тен уништен шминком; откривао мрежу сићушних кратера, а из пажљиво избријаних ногу преко ноћи би изникла боцкава стрњика коју је осећао као превару читавом пипавом површином своје коже. Истопљени крејон, који је још синоћ претварао њихове очи у чезнутљиви Бамби-поглед, збрисан и растопљен пољупцима и знојем, свео је беоњаче на свакодневну, скромну меру - у њега су неочекивано пиљиле сићушне и жмиркаве очи неке шумске зверчице. Тако се сан о тамнопутој девојци у белој хаљини отелотворавао у неоплемењено, пресно месо. Нокти - канџе. Грубо скорена пета. Вулгаран облик ножног палца. Ожиљак од операције слепог црева. Царски рез. Длаке у ноздрви. Пломбе. У његовој постељи, жене су се претварале у уснуле домаће животиње из којих је, ко зна када, можда на самом завршетку ноћи што је кроз оловно бледило испаравала у дан, бежала она вечно ловљена девојка-сан, на прстима, боса, са сребрним сандалама у руци и хаљином навученом на голо тело. Незакопчана дугмад на широким и мршавим леђима, на којима су се истицале лопатице, говорила су о томе да није хтела да га буди - извлачила се тихо и одлазила кроз прозор преко београдских кровова, кроз шикару антена и димњака, губила се негде изнад савских мостова, остављајући му горчину на непцу и поново отворени позив да је тражи, гони, јури, лови, све док коначно не буде уловљена, уистину она. Има ли краја овом лову? чини му се да лов траје одвајкада, да га је неко отпочео давно пре његовог рођења и оставио му у завет да га настави и оконча; да улови девојку-једнорога, и то живу и неповређену, а строга правила налажу да лови без икаквог оружја и туђе помоћи, осим чежње што му је припала као једино наследство и гризла му утробу својим упорним, постојаним, несварљивим отровом за који нема ни противотрова, ни лека, ни олакшања. Сви пре њега јурили су ту девојку што је непрестано мењала костиме, фризуру, шминку, стил и накит, и свима се чинило да је покаткад имају: женили би се тада њом, позивали села и градове на свадбу да прославе успешан завршетак лова на женку; пуцали у ваздух, бацали јабуке у које су били утиснути дукати, играли кола, напијали се до бесвести од среће, а онда би, често већ на самој свадби, утврдили да је она девојка, неухватљива и ничија, кришом одмаглила без трага, оставивши за собом своју двојницу, која је, иначе, имала исте црте лица, исти ход, косу, руке, све, али би увек нека ситница одавала превару. Било је касно да се ма шта промени, да се обелодани подвала. чутали су, не одајући никоме како су преварени, рађали децу са надом да ће бар девојчице личити на ишчезлу девојку (и личиле су док су биле сасвим мале), трпели и таворили, изигравајући пред светом мушкарце који више не лове, јер су нашли оно што су тражили, али издавали би их скривени погледи упућени другим женама у пролазу - тражили су своју девојку све до смрти; неки кришом, други јавно, пристајући да их називају блудницима, сладострасницима, кешованима, манијацима... Остали су се опијали и тукли двојнице свога сна, убијали шакама и ногама тело које их је тако насамарило, тражећи да им се открије где је она коју лове а неуловљена је. Где? Можда су умирали на њен зов (зашто би се онако смешили да је најзад нису видели?), спокојни, срећни што ће је срести, што их зове... Ко зна? А та њихова жеља није се исцрпљивала и смиривала смрћу - усељавала се у њихове наследнике, у потомке, и тако, с колена на колено, стигла и до професора Бабића, који се годинама успешно претварао да га занима само каријера, да је разуман и одговоран отац породице, а у ствари све време чекао да наиђе девојка коју је изгубио неки његов далеки предак у брдима изнад манастира Манасије, можда, или на вашару испред неке нормандијске катедрале на дан светог Луја, тамо, одакле је потицала породица његове мајке. Због те девојке су се убијали, издавали цара и отаџбину, мењали веру праотаца, одавали пријатеље и кумове, губили иметке преко ноћи, бежали главом без обзира на други крај света да се ослободе море, да јој измакну и некако се избаве, све то без икаквог успеха, јер, када би им се учинило да је у близини, губили су разум: ако је братова - тим горе за њега! Отимали је силом или лукавством, дизали буне и опседали градове, остављајући за собом пустош, патњу, разорене домове. "Боже, нека наиђе и нека само ноћас буде моја, ни жалити!" Али оне девојке није било годинама, мада је професор упорно осећао да постоји и да је, можда, у близини. И гле, његово стрпљење било је на концу награђено; девојка је стигла сама (вероватно изморена дугогодишњом хајком) и казала: "Ја сам Уна Војводић". Имао је! Ођеданпут, њему се учини да је начас спознао суштину живота, баш као што у најмрклијој ноћи блесак муње осветли неки скривени предео до најмање ситнице; како су му само смешно и безначајно изгледали остали мушкарци упетљани у узалудну битку да нешто постигну; бесмислени круг њихових амбиција, идеја и власти - шта им је вредела моћ, чак и под претпоставком да је стекну, када су као по казни легали покрај својих ружних, оцвалих жена и будили се згађени уз њих, а не поред Уне, која се управо протегла попут елегантне мачке и рекла зевајући: "Колико сам дуго спавала? Зар сам спавала два сата? Ух, баш ми је лепо с тобом, будало!"
Једанпут се такси, у коме се професор возио са својом супругом на неку досадну послеподневну коктел-партију, заглавио у гужви пред савским мостом. Нису могли ни напред ни натраг, па су седели заробљени, пушећи. Тада је угледао Уну на жутој "Бабети" како се виртуозно провлачи између аутомобила. Прошла је на свом малом мотоциклу веома близу таксија; слободна, млада јахачица зажарених образа са расплетеном црном гривом на ветру. Хтео је да јој викне да је ту, близу, али био је потпуно паралисан, као у неком сну, у коме је кроз стаклени ковчег могао да види своју пратњу, пријатеље, бивше љубави, венце, све, а нико га није чуо, ма колико урлао да је још жив и да је посреди нека страшна забуна. Ускоро, застој би раскрчен и он је, наставивши вожњу, претраживао погледом улице с друге стране реке не би ли поново видео Уну.
Била је луда за моторима, оним снажним, "Јањама", "Кањасакијима", "Yамахама" и "Хондама" од хиљаду кубика. Хвалила му се да је дечаци из њеног блока на Новом Београду возе ноћу пустим стазама по Ушћу, понекад и са сто седамдесет километара на сат. "Ти не знаш какво је то осећање!" - говорила му је. - "Мораш да се чврсто ухватиш возачу око паса и онда све некако престаје, постоји само суманута брзина која опија... Супер!"
Почео је да обраћа пажњу на армију момака одевених у црну кожу, и на њихове девојке које су их пратиле у стопу. Осећао се млитаво и деградирано када год би их угледао како, попут модерних ритера у кацигама, урличући машинама јуре градом или жваћу гуму по угловима. Унине руке биле су му непрестано пред очима; стезале су пас неког снажног дечака чије се лице стално мењало, а онда би јој прсти клизнули тамо доле, међу његове мишићаве ноге; њене бутине биле су приљубљене уз његове, груди уз леђа; девојка, дечак и машина, стопљени у јединствени громогласни организам, личили су на апокалиптичког двоглавог кентаура у ритуалу из кога је био потпуно искљућен. Сети се Артура Кестлера: "Горе се човек још може заваравати, али доле, ниже, од желуца даље, човеку је све јасно."
Некада давно навијени механизам његовог друштвеног живота и даље га је по инерцији вукао на обавезне пријеме, ручкове, премијере и вечере после њих, али ођеданпут више није имао шта да каже својим ментално угојеним вршњацима и њиховим уваженим супругама, које су као кућни Кербери будно бделе над престижом својих мужева. Било му је неизрециво досадно са њима у претенциозним ентеријерима, у којима су се надметали ко ће боље нахранити госте. Ждрање, ждрање, ждрање, непрестано ждрање. Питао се све чешће како је могао са њима да издржи толике године, толика летовања и пикнике у трави?
У једној кући увек се јео швајцарски фонди са сиром. У другој је прибор за јело био скупоцен, наслеђен од родитеља, а храна никаква. Кћерка старог дописника из Кине терорисала их је лажном кинеском кухињом, од које су једино штапићи били прави. Други су се, опет, разметали лежерношћу - биле су то, наводно, боемске вечере уз оно "што се нашло у кучи", испод којих су жмиркали малограђански манири. Код професора Вучића, вечито се распредала иста тема: шта су Хрвати урадили Србима и ови њима. Жена доцента Филиповића водила је француску конверзацију, показујући своје познавање надреализма, што јој је био магистарски рад. У једној кући га је домаћица увек питала у ком је знаку рођен. Риба? Ох, ви се дивно слажете са Шкорпијом! На пријемима код америчких дипломата запањивале су га њихове савршено усјајене ципеле, које као да никада нису додиривале грешну земљу. Конверзација се вртела око општих места и обично завршавала са: "Морамо се свакако ових дана чути!" Пропали политичари скупљали су интелектуалце и уметнике из декоративних разлога: "Марија, молим вас, промените другу Вуку тањир!"
Да некако прекрати време, бежао је у лаку обамрлост од вина. Најтеже му је падало да се брани од сумњичавих, наметљивих питања шта му је, зашто чути, или на чему сада ради? Кад би га само мало оставили на миру! Вечере су се претварале у право правцато мучење, чим би домаћини извукли пројектор и почели да приказују филмове снимљене на летовању. Каиро. Беба на камили испод пирамида. Њено широко, тешко дупе стегнуто самаром прелива се на обе стране несрећне животиње. Муж са фесом на глави смеје се као имбецил у шеснаестомилиметарску камеру. Ниски облаци над преријом: ово је пут за Аделаиде, у који смо стигли из Пертха. Не из Пертха, него из Мелбоурна! Ово су Индијанци у резервату Утаха, од којих смо купили, ено, оне огрлице и мокасине! Казба у Алжиру. Ко је ово? Неки наши пријатељи из Беркелеyја... Бомбај. Овде спаљују мртваце на ломачама. Замислите, ове црне птичурине чекају да породица оде - да би појеле леш! Је ли ово Амстердам? Јесте. Зар не препознајеш Трг Дам? А, погледајте, мама Гину у Венецији! Ово је заиста фантастично! Заиста фантастично! Шта је ово? Ништа. То је Ђорђе окренуо филм наопачке... Види како идем унатрашке! Миконос! По цео дан смо били само у костимима... Плажа испред носа! Увече наручимо рибу коју желимо за ручак. А вино! То Весна игра сиртаки. Богамиииии, Весна! Е, па сада је ред да ви дођете код нас! Не, не! Апсолутно, морате! Имамо и ми филмове... Да видите само како је мој муж снимио кориду у Барцелони! Онда, идућег петка, договорено! Биће лудо!
А за све то време Уна је, попут духа Љана Естакада, грмећи кружила професоровим хоризонтом; мењала моторцикле, крајеве града и туцаче, умножавајући се у хиљаду младих жена-звери, док је он чамио заробљен увелим кругом образованих брбљиваца, њихових просечних идеја, недаровитих рукописа, њихове тужне средовечности. ћутање су сматрали професоровом охолошћу. Увек пуну чашу - знаком да је тајни пијанац. Он који је донедавно гајио велике симпатије према својој изузетно вредној генерацији, почео је полако да бива свестан њене беде, да примећује њено лагано мирење са животом и околностима - лековите купке компромиса, године, године... Најтужнији су му били онда када би почели да рашчлањују до у бесвест данашње поколење младих, и да их упоређују са временом својих измишљених заноса. Осуђивали су њихову равнодушност, недостатак великих циљева и неспремност за жртвовање. Слушао је крештаве гласове својих колегиница и не пратећи, уопште, садржај расправе, зурио им у вратове, примећујући сасушену кожу старих квочки, боре које су покушавале да сакрију огрлицама, све. Својим годинама припадао је њима, знао је то исувише добро, али (мада обичан уљез) срцем је био уз Уну, на њеном жутом моторциклу, и звиждали су опустелим ноћним улицама опијајући се брзином и ветром у ушима. Молим? Ви сте, колега, изгледа, потпуно одсутни? Не, само сам се нешто замислио. (Када бих бар, као онај лудак, имао таблу на којој пише: "Молим да ме се не примећује!") Баш ме занима како ви гледате на те ствари? На крају крајева, ко је позванији од вас да нам то објасни? Ви сте непрестано у контакту са њима... Опростите, нисам чуо последњу реченицу! О чему се ради? Па, рекла сам да сматрам како су данашње генерације младих потпуно аполитичне. човек једноставно не може да их заинтересује за неку идеју, да их некако покрене из летаргије... Стварно? А ви као да то нисте приметили? Не, заиста, нисам.
- Јесте ли читали Kастанеду?
- Не знам. Можда...
- Како, не знате?
- Па, видите, проблем је у томе што обично читам увече. А у то време пијем вино, знате... Ујутру се више ничега не сећам. Тако, заиста, не знам јесам ли га читао или нисам. Можда, јесам, а можда и нисам.
Знао је добро да је повредио ту сасушену, жилаву интелектуалку и њеног импотентног супруга - филолога и да ће му се кад-тад осветити, али једноставно није имао снаге да прежвакава општа места као у неком литерарном салону с краја века. "Ох, које су то дркаџије!" - рекао је жени док су се спуштали низ степенице. - "Које дркаџије!"
Једино је она наслућивала шта га мучи; понекад би затекао на себи њен мирни, свезнајући поглед како светли из полутаме, док је на импровизованом собном екрану треперио оријентални базар снимљен "Пајаром". Намигнуо би јој саучеснички или послао уснама неми пољубац. Тада се у њему поново будила љубав према том старом, искушаном саборцу из најтежих дана, који, на жалост, не може да му помогне у овој последњој, одсудној бици за спас душе и тела. Уосталом, зашто би жена неког репортера била љубуморна на азијски рат из кога ће извештавати њен муж? Зар није исто толико опасно препустити се хировитости неке модерне девојке каква је Уна? У рату, истина, може да се погине, али зар средовечни љубавник, двадесет година старији од своје љубави, такође не може да се изгуби у свом експерименту?
Заиста, није требало да буде љубоморна! Помоћу Уне, покушавао је да савлада љубав и, најзад, сазна ко је, он, Мишел Бабић; хтео је да пронађе нешто слично серуму који ће у будућности помоћи његовим зателебаним вршњацима да је се ослободе и буду потпуни. Уна је у тој бици, коју нико од њих двоје није помињао, била истовремено и непријатељ и оружје. Професор, наиме, није био склон да дели мишљење хуманиста како љубав оплемењује. Она је тешка као болест, и када човек има среће да је преживи, заувек му остају ожиљци који пробадају у одређено време; при помену неког имена, у неком бледом предвечерју, уз музику коју смо некада заједно слушали, чак и при летимичном погледу на улични сат под којим смо се састајали...
....


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: MOMO KAPOR - slikar i pisac  |  Poslato: 23 Dec 2014, 21:13
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458

OffLine
Уна
Момо Капор


phpBB [media]



Уна је становала у најтужнијем делу Новог Београда, у стамбеном блоку окруженом низом суморних кућерина за спавање и гледање телевизије, испред којих нису успевали да порасту ни дрвеће ни трава; па ипак, када год би се провезао покрај њеног павиљона (четврт коју годинама уопште није примећивао, мада се туда често возио на аеродром), уздрхтао би од главе до пете, а олупане фасаде би се истог часа претварале у средњовековне бедеме око замишљеног дворца који штити Уну и њен мали свет. Због ње је почео да воли тај крај који је раније оговарао, као прототип стамбеног гета без душе. Зашто је био против љубави? Због тога што у њој никада није било равноправности. Увек је неко волео мање, а неко више, и тај оштећени партнер знао је добро да се мора крваво борити за предмет своје љубави; морао је трпети понижења љубоморе и поседовања, бивао је истеран из мира - на крају, био је у туђој власти и само је од нечије добре воље зависило хоће ли то злоупотребити или неће. Мишел Бабић је више волео слободу од зависности, ма како слатка била. Пролазио је годинама покрај љубави, одбијајући или прихватајући спортски примамљиве понуде као да му припадају саме по себи, празан и нерањив, равнодушан на љубавне јаде, као човек који у рукама држи чврсто све конце позоришта лутака у коме се та смешна драма одиграва. Веровао је да је потпуно безбедан, и да је прешао ону критичну црту после које се љубав обично више и не појављује. Да је о томе уопште размишљао, вероватно би сазнао да је то због тога што исувише воли себе. Покушавао је да уразуми своје пријатеље, који би се једнога дана изненада одлучивали на развод брака због какве, за њега, сасвим просечне девојке; чудио им се и сматрао их чистим аматерима када су му саопштавали да се поново жене; мирио их са њиховим огорченим и разочараним супругама, служећи свом кругу као пример хладнокрвног, недодирљивог мушкарца, који од краткотрајних веза уме да узме тачно онолико колико му је потребно, а да никога не повреди. Како је само жалио за пустом земљом коју је управо напуштао због Уне! Ослушкивао је непрестано у себи буђење и клијање љубави, као што канцеролог ослушкује симптоме рака у сопственој утроби, истовремено радознао и уплашен познатим исходом. Замишљао је, наиме, праву љубав као везу две потпуно одвојене, самосталне судбине, два равноправна живота човека и жене, који се у паузи између две битке, два окршаја и две усамљености, срећу и воле, а да нико не покушава да потчини свог партнера. Одмор ратника! Поштена и чиста игра. Уместо тога, био је уплетен невидљивим нитима у понижавајући положај, коме, и поред тога што је знао узрок и умео сам да одреди дијагнозу и лечење, суштински није могао ништа, јер је, очигледно, био старији од разума.
"Видите, драга моја" - рекао је другарици Митровић - "свет је данас исувише слојевит да би се могао обухватити или објаснити само једном идеологијом, ма колико она била напредна, авангардна и свеспасавајућа... Хтели ми то или не, можемо рећи да живимо у доба кризе идеологије. Наравно, лако ћете пронаћи оправдање за било коју тезу коју желите да докажете, али то не значи апсолутно ништа! Тачније, то само значи да сте сами себе онемогућили за свеобухватније и слободније схватање живота. Можете ли да ме пратите?"
А хтео је да јој каже: мора да вас је страх да мало живите изван неке идеје, макар и половне; када сте изван чврстог система мишљења, који вам поклања какву-такву сигурност (уместо протезе), као добро познати намештај у соби, без обзира што су ормари толико велики да заклањају прозоре и врата, и што нема излаза из те собетине-клопке - ипак, имате осећање да нисте сами, да смело корачате окружени истомишљеницима према заједничком циљу...
А испод свих речи, звукова, идеја и лица, испод метежа живота и времена, тињала је стална и непрекидна жудња - Уна, Уна, Уна, Уна, Уна, потребна си ми као никотин! И ту ништа не помаже ни мудрост, ни памет, ни искуство, ни сви претходни љубавни случајеви тог бедног искуства, ни сва понижења на која је осуђен човек који воли.
Загњурио је главу у њену косу и остао тако скривен и безбедан пола сата. Желео је да јој исприча своју муку, али плашио се да га неће схватити, а и да га схвати - да ће се онда осећати јачом од њега. Погледала га је и кокетно казала:
- Као сви успешни мушкарци твојих година, и ти, наавно, мораш да имаш младу љубавницу!
- Изгледа - рекао је - какав кич!
(Девета трака) "... чини ми се да сам читавог живота, све ове године, био... па, рецимо, на некој врсти службеног задатка. Не кажем да ми се успут нису дешавале страшне, дирљиве, потресне, глупе, невероватне и бесмислене ствари, то не кажем - али увек сам на све то гледао некако са стране, као да се догађа неком другом. Знао сам да ће ми све то једнога дана нечем послужити - чему? - не знам још увек! Присуствовао сам, дакле, својој биографији само као сведок. Не кажем да за то време нисам плакао, смејао се, цвилео као куче, надао се и учествовао, не, не кажем да ме често није било страх, да се нисам заљубљивао, лутао, посртао, копао рукама и ногама, али кад бих изистински погледао животу у очи, ипак је то био нечији туђи филм, а ја сам био само обични косценариста!
- Поменуо си биографију?
- Биографије оптерећују! Када постане сувише познато, исувише обележено као имиџ, можеш да будеш сигурна да се једно лице већ излизало од употребе. човек се, наиме, хтео или не хтео, поистовећује временом са јавном представом о себи и почиње да се понаша као бронзани споменик који хода. Погледај, на пример, значајне људе за време службеног ручка! Погледај како достојанствено жвачу, разговарају, одлазе у клозет, као да чине нешто невероватно важно! Поверовали су да су неопходни. А то, веруј ми, није нико!
- Ко су ти, у ствари?
- Неко ко покушава да мисли, затим да преноси идеје и да говори о њима. Сви европски интелектуалци, кажу, воде порекло или од дворске луде или од свештеника - првих професионалних интелектуалаца који су покушали да своју реч забоду у дебело, равнодушно ухо света. Изгледа да сам комбинација њих двојице - рецимо, луди свештеник једне нове мас-медијалне религије! Смешно, ја од тога ипак живим, мада је то потпуно магловито и неизвесно занимање. Мој отац је, на пример, био лекар опште праксе. Знали смо да нас храни сигурном и поштеном професијом, која није зависила од променљиве чуди политике, система или аудиторијума. И за време рата, он је кроз исте слушалице на ушима ослушкивао бронхитисе и победника и њихових заробљеника.
- Јеси ли спреман на одрицање?
- Од чега? Кад сам у немилости, пушим "Зету" уместо "Кента"; пијем ракију уместо вискија; возим се трамвајем уместо таксијем; не путујем и имам много више времена за себе, књиге, размишљање и пријатеље.
- Како, по теби, изгледа твој посао?
- Обично. Не разликује се много од посла обућара, на пример! Склапам мисаоне системе као што он прави ципеле. Трудим се, наравно, да будем добар професионалац: да набавим најбољу кожу; често, своју сопствену; добар ђон, то јест научну подлогу, згодне везе - мислим, пертле.
- Шта значи бити професионалац?
- Професионалац, то је тркач оловних ногу на дуге пруге; гладијатор који свакога дана одлази у арену; то значи, тући се тамо за своја убеђења и враћати се у своју собу, у своју осамљеност. Професионалци мог типа највише подсећају на играче на жици. Потребно је стићи до безбедног крова, преко осетљиве идеје разапете изнад амбиса. Публика нас прати, чита и слуша све шта напишемо или кажемо, очекујући, у ствари, да види како ћемо једне вечери пасти у том циркусу. А пада се из различитих разлога. Понекад од тога што сувише вешто прелазиш жицу, па ти се заврти у глави од успеха; други пут, што гледаш доле и размишљаш колико си високо изнад осталих, а најчешће зато што, знајући примере оних што су пали пре тебе, не верујеш да ћеш дуго издржати. Међутим, публика не воли ни оне сигурне, оне за које зна да никада неће пасти. Професионалац се, тако, бори и против публике и против себе. У томе је лепота тог заната, а у исто време и његова трагика. Једноставно, то је трка коју још нико није добио, али је многи бар губе часно. Бити професионалац у нашој средини препуној аматера, то, на крају, значи умрети од инфаркта у четрдесет и некој, добити некролог типа "врстан научник, колега, стручњак и отац..." са фотографијом од десет цицера, ако си у милости, или без ње, ако ниси! Уосталом. не треба мислити о томе...
- Зашто?
- Не сећам се више тачно на ком месту, али мислим да постоји једна дивна епизода у једној књизи, која одговара на твоје питање. Један од тројице одважних прзница, иначе човек од акције који никада није имао времена да се замисли над собом и другима, треба да убаци у подрум неке палате ону примитивну, црну бомбу, знаш, ону округлу са кратким фитиљем, и да, наравно, побегне, пре него што она експлодира. Запали, дакле, фитиљ, убаци бомбу кроз прозор и почне да бежи. И баш у том тренутку доживљава оно што будисти називају "просветљењем"; изненада, он се замисли над чињеницом да му ноге раде саме од себе, потпуно одвојено од главе, без икакве помоћи његове воље: он им, наиме, ништа не наређује - лева се једноставно пружа испред десне, а десна испред леве! И тада, баш кад је први пут у животу почео да мисли, он се, наравно, саплиће, бомба експлодира и кућа се руши на њега. Зашто? Зато што је најзад почео да мисли! Хоћу да кажем, човек који сувише мисли у акцији - оклева! Може му се лако догодити да се саплете и да му се читаво његово дело сруши на главу! Једна врста интелектуалаца је веома склона томе...
- Шта, по теби, значи бити интелектуалац?
- То значи завршити ветеринарски или шумарски факултет. Или неки други. И обратно.
- Твоје књиге?
- Ох, моје књиге! Подсећају на глечере; само једна трећина онога што знам је у њима. Остатак је под водом. "Титаник" је то превидео и зато је потонуо.
- Пребацују ти да не знаш енглески, али да те то није спречило да напишеш књигу о Америци, под насловом Маркиз де С.А.Д.
- Заборавља се да је Колумбо открио Америку а да није знао ни речи енглеског!
- Занима ме твоје мишљење о таленту? Шта је то?
- Заиста не знам, али таленат је данас, вероватно последња ствар са којом се не може манипулисати. Имаш га или га немаш! Све остало је мање важно; све друго може да се купи, научи, добије, да се измоли, додели декретом, украде... Ова теорија о таленту данас је проглашена застарелом и конзервативном; они који владају јавним мнењем не воле да их неко подсећа да постоји нешто на шта немају ама баш никаквог утицаја. Они, наиме, могу да организују све, осим да произведу макар и мрвицу талента!
- Опет провокација!
- Понекад је провокација потребна да би се из равнодушног саговорника измамило било какво право осећање - макар љутња у којој ће заборавити на своју паблик-релејшн опну, да би испод јавне маске изашао човек каквог желиш да видиш - прави, непатворен! Јавност онда може да ти пребаци како си био непристојан и груб према свом противнику, али мој занат ми дозвољава да покаткад будем и то, ако успут убодем зрно истине.
- Неоспорно је да веома утичеш... па добро, рецимо, на животне погледе својих студената? - Камо среће! Али не! То је немогуће. Апсолутно немогуће! Понекад ме ухвати мука што не могу да им довикнем да не иду путем којим су кренули, јер сам, чинећи исту врсту грешака, потрошио узалуд много драгоценог времена. Али нико ником, изгледа, не може да помогне својим искуством. Ипак, мислим да сте много срећнија генерација од моје; били смо углавном мали сиви индивидуалци који су покушавали да се извуку из провинцијског мрака без узора и без правих информација, бауљајући према неком само нама познатом, замишљеном свету, за који се касније испоставило да није вредео толико муке.
- Каква је то генерација?
- Генерација хладног рата. Вероватно последњи индивидуалисти, који увек говоре ја уместо ми. Мрзе заставе и параде, масовност и колективни дух. Свако је сам за себе, за разлику од твојих вршњака, који не умеју да живе друкчије него у племену. Осим тога, они делују застрашујуће са својим андерграунд ознакама... Браде, беџеви и остало!
- Зашто?
- Ја уопште мислим да најчуднији људи изгледају врло конвенционално, врло стандардно. Јер човек који је заиста чудан изнутра, онај који је у дубоком неспоразуму са светом који га не прихвата и не схвата, не осећа никакву потребу да се украшава споља, да привлачи ичију пажњу. Напротив! Он жели да се сакрије. Има ли чуднијег људског створења од Кафке, на пример, а он је готово читавог живота радио у једном осигуравајућем друштву у Прагу, не разликујући се споља од осталих чиновника.
- Шта је за тебе наука?
- Начин како да организујем своје преподне у животу.
- Служиш се предавањима, дакле говором, новинама, књигама, телевизијом... Који ти медијум највише одговара?
- Најсавршенији медијум за мене је онај коме успевају да се приближе само ретки људи, потпуно ослобођени сујете, значи, они који су најдаље отишли; мудре, анонимне особе што су за себе изабрале ћутање и да буду нико и ништа.
- Могао би тако да живиш?
- Још не. Једнога дана, можда, кад будем бољи.
- Шта би онда радио? Где би живео?
- Мислим на чубури, у једној од оних приземних кућа где живи скроман свет. чесма на средини, голубарник у дну. Орах. На конопцу се суши шарени веш. У једину собу улази се право с дворишта. Тамо има астал прекривен мушемом, сланик, векна хлеба, кромпир-чорба, флаша вина, веза младог лука. Да, и "фијакер" - онај стари, црни шпорет од лима, са прогореном рерном. Нема новина, нема радија, ни телевизора. Нема ничега, осим високог кревета, ормара на коме су кофери и две столице. Заборавити ко си био и шта је требало да будеш. Имати шупу са дрвима и са пола тоне угља. Можда би било лепо да понекад дођеш тамо, на чубуру, у моје двориште, и да ми нешто скуваш или да донесеш воће, кад сам болестан, али то би значило очекивати од живота више него што је он у стању да пружи...
- Ово не улази у интервју?
- Како хоћеш, мени је свеједно.
- Да наставимо: шта је за тебе ангажман?
- Постоји само одговорност према сновима и кћерима! Када неко направи свињарију, гадост, почини издају или кад покаже кукавичлук, људи обично кажу: "Шта ћеш, није му лако; он има децу!" Или он сам каже: "Нисам могао да протестујем, а хтео сам; нисам то потписао јер имам двоје деце!" Међутим, када нас више не буде, деца ће нас ценити искључиво према ономе шта смо чинили; јесмо ли ћутали или смо покушали бар нешто да урадимо! То зовем јединим правим ангажманом. Укратко, кад ризикујем, чиним то због унука!
- Кад си ризиковао?
- Када? Много пута! Не, нису то били неки велики ризици о којима би требало да се говори; тек, показивао сам да не желим да пристанем на оно у шта не верујем. Једанпут ми је тако пришао уредник неке емисије пре живог преноса и питао ме шта мислим да заступам у разговору. Казао сам му, али он се није сложио са мојим мишљењем. После пола сата замолили су ме да напустим студио, наводно због техничких разлога или нечег сличног...
- Стварно. телевизија... Њу нисмо ни споменули?
- Телевизија је веома опасан медиј за онога ко се сувише често бави њом. Она ствара импровизаторске навике; човеку постају стварни лажни зидови, лажна врата, фоторикванди уместо правог пејзажа, лажно цвеће уместо правог; научи се да дели лажне осмехе и просипа лажне учтивости, све док заиста не постане лажан до сржи, у толикој мери интоксиниран телевизијским лажима да и не примети да је и сам каширан од картона. Опазио сам, такође, да је људима који су се само једанпут појавили на телевизији страшно стало да се сликају опет, као да их то светло публицитета и јавности, којим су једно време обасјани, зарази и заувек одвуче од једноставног и скромног живота.
- Како би ти поднео губитак својих слушалаца?
- Нисам разумео питање.
- Мислим, како би се осећао да ти ускрате предавања и све то?
- Веруј ми, свеједно ми је да ли говорим у амфитеатру или на телевизији, да ли своје идеје штампам у новинама и часописима или их причам преко телефона, шапућем некоме у ухо... Ја морам то некоме да испричам! Ако ме спрече на факултету, штампаћу то у рубрици "читаоци пишу"! Ако ми ни то не дозволе, покушаћу да објавим књигу о свом трошку; не буде ли књига, причаћу по кафанама, по тролејбусима, јављаћу се за реч на предавањима, кад неко каже: "Има ли питања?" На крају, сачекиваћу људе на улици и заустављати их да им кажем шта мислим. Али кад једанпут заћутим, биће готово са мном! Међутим, још није фајронт, још столице нису подигнуте на столове, остаје ми још времена да кажем неке, за мене важне ствари. Ипак, поуздано знам да ћу, као и они пре мене, платити своју цену за све што сам чинио, и она ће бити тачно онолика колико је вредно моје дело. То је неизбежно. Не, још нисам сасвим уморан. Можда само мало поспан. Лаку ноћ.
(Поред интервјуа, на траци број девет снимљени су звукови са неког аеродрома, ватрогасни дувачки оркестар, неки аматер који пева и прати се уз гитару, куцање будилника, звоњење телефона, крештање птица, вођење љубави, разговор са келнером који уноси доручак у собу; шумови мора. Трајање траке: деведесет минута.)
Већ трећи пут у новембру амфитеатар, у коме је професор Бабић држао своја предавања, био је, наводно, заузет, па су га пребацили у тескобну "седмицу", која није могла да прими више од педесетак слушалаца. На волшебан начин, поново је ишчезла и тема о којој је требало да говори, са распореда часова окаченог испред деканата. Професорова верна публика ипак је, као по неком тајном дослуху, пронашла забачену учионицу, испунивши и ходник испред ње. Неко је предложио да се донесу микрофон и звучници, како би и они, напољу, могли да чују Бабића, али он је одбио помоћ технике.
- Оптужују вас да сте безвољна, летаргична генерација - отпочео је своје предавање, тражећи погледом Уну, које овај пут није било међу студентима - и то је прилично тачно, споља гледано! Многе људе (чак и веома паметне) године спречавају да препознају неку другу врсту енергије од оне на чије су кодове навикли. Никада до сада у историји човечанства нисмо имали толико сличности у генерацији младих људи на различитим тачкама наше планете! Захваљујући електронској цивилизацији и њеним мас-медијалним средствима, која обухватају читаву куглу мрежом својих симбола, много сте сличнији младим Французима, Јапанцима, Американцима, својим вршњацима из Италије, са Далеког истока или из Финске - него својој старијој браћи и очевима. Носите исти џинс, играте на исти начин по дискотекама, служите се истим психо-деличким метафорама и облицима, читате исте стрипове, гледате исте телевизијске серије, жвачете исту гуму, на зидовима вам висе слични постери, у полицама стоје исте књиге у различитим преводима, пушите исту врсту траве (ко пуши), исте цигарете и пијете исту кока-колу из истих боца, возите исте типове мотора, употребљавате иста контрацептивна средства, исте мирисе и исте шифре за исте појмове... Зар не говорите: "Срање!", "Јеби га!" или "Супер!"? Онај ко не схвати да се за последњих десет година свет изменио више него за претходно столеће, осуђен је да заувек остане у азилу идеологија деветнаестог века! То, наравно, не значи да је свет данас бољи или гори од оног јучерашњег! То значи само да је друкчији. Неко може раселити градове, укинути новац као средство плаћања, затворити универзитете и отерати све становништво на пиринчана поља и у средњи век; неко други може да забрани стрипове Њалта Диснеyја, хапсити због слушања џеза и рока, анатемисати апстрактно сликарство, ометати стране радио и телевизијске станице, забранити увоз туђих новина и часописа - али то је само привремено решење: једнога јутра, Паја Патак ће се ипак провући кроз блокаду; неко ће некако прошверцовати прву хемијску оловку или грамофонску плочу која је на индексу... Да би се спречио шверц, негде где дечаци чезну за фармеркама, подићи ће се фабрика џинса и за трен ока "Левис" ногавице испуниће један нови стандардни стил живота против кога је немогуће борити се, јер и Паја Патак, и хемијска оловка, и кока-кола, и џинс садрже у себи екстракт митологије глобалног села у коме живимо, обухваћени електронском цивилизацијом...
На изласку из "седмице" професору је пришао неки младић са риђом брадом и представио се као помоћни књижар у "Мисли", на Кнез Михајловој. Његов шеф му је наредио, открио је Бабићу, да извади професорове књиге Маса и Диктатура шљама из излога и да их склони у магацин. Хтео је да обавести професора о томе, и моли га да не открије од кога је добио тај податак, јер ће он остати без посла, а на тај начин се издржава док студира, јер су му родитељи сиромашни. Професор му се захвалио и прошетао од Калемегдана до Славије. У свим излозима стајала је Диктатура шљама, понегде чак и Маса. Није их било једино у излогу "Мисли". Ушао је и потражио шефа, који се обрадовао што га види.
- Хтео сам да вас замолим - пресекао га је Бабић - да обавестите и остале књижаре да повуку моје књиге, јер су опасне. Није поштено да се само ви извучете, а да остали, такође, не покажу будност!
- О чему говорите? - побледио је шеф "Мисли", али се професор већ удубио у прелиставање неког новог филозофског часописа, не обраћајући пажњу на њега.
Сутрадан је приметио да су књиге враћене у излог. Ипак, талог опасности остао је у дну стомака.
Београд је постао исувише тесан и опасан за Уну и професора. Ништа тако не умара љубавнике као двоструки живот. Увек је, наиме, постојала могућност да их сретне неко од познаника и провали њихову брижљиво скривану везу. Истина, на брегу изнад река и равнице, отворен и небу и ветровима, Београд често уме да буде клаустрофобичан онима који морају да се крију од туђих погледа и радозналости. "Како бих издржао као илегалац, за време рата" - питао је професор Уну - "кад једва успевам да сакријем нашу везу?" "Да, али илегалци нису шармирали препуне дворане, нити се сликали на телевизији!" - одговарала је она. - "Били су непознати..."
Први пут је пожелео анонимност. Тада човек постаје невидљив и нерањив.
Помало им је већ досадила и њихова зен-соба. У њој је, истина, било безбедно и удобно, али после извесног времена дани и ноћи се измешаше у један исти дан и једну исту ноћ. Када би се нашли у постељи, више нису могли да разликују петак прошлог месеца од понедељка у априлу. Њихова љубав тражила је нове оквире; сметало им је понављање исте игре: чаша белог вина, свлачење, купање, оргазам, сан, поновни оргазам, купање, нова чаша вина, разговор, облачење, искрадање из собе под будним погледима радозналих суседа из солитера на Звездари, који су се, очигледно, убијали од досаде; такси, журни пољубац пред растанак... Пожелеше да свету покажу своју љубав; чезнули су за свима доступним, слободним уласком у неки ресторан, у коме неће морати да траже увек најзабаченији сто у углу. Хтели су да се шетају дунавским кејом у недељу у подне, када на њему има највише шетача. Професор је све чешће заборављао на потребне мере опреза, и после се данима љутио на себе што постаје лакомислен.
Одлучио је, стога, да поведе Уну на пут. Путовали су одвојено, као завереници: он авионом, Уна возом, и налазили се у хотелима градова у којима их нико није познавао. Смејао се изреци свог старог пријатеља, фотографа - иначе, илегалног љубавника који је варање своје досадне супруге сматрао "кућним покретом отпора". "Толико сам опрезан у томе" - говорио је професору - "да се састајем само са непознатом особом, у време које није унапред договорено, на непознатом месту, с тим да та непозната особа долази на састанак преко кровова, а ја кроз канализацију! То је тајна мога дугог успеха!"
Њихова путовања трајала су дан-два, понекад чак и три, и изгледала су им као потпуни мали животи, проживљени од почетка до краја; као мали бракови, у којима би им се за неколико дана догађало све оно што се осталом свету дешава за двадесет и пет година заједничког живота. Проживели би, у ствари, све; прву брачну ноћ у непознатој хотелској соби, љубав до потпуне засићености и благе отупелости, прву свађу око неке ситнице, умор, навике, разочарења, растанак... Приликом ових путовања, професор је гајио и тајну наду; пошто још увек није могао да се ослободи љубави према својој младој пријатељици, надао се да ће заједнички живот (ма колико кратак) ипак отупети оштрицу тог, за њега опасног осећања. Ако ништа друго, неколико дана проведених од јутра до јутра ослободиће Уну њене тајанствености, коју јој је, као посебну привлачност, поклањала забрањена веза. Трудио се стога да је пажљиво посматра и хвата у грешкама, откривајући један по један недостатак, и да се тако ослободи зависности у коју је запао. Упознао јој је навике, гледао је како доручкује, како се буди, како спава, како показује размаженост и досаду; постаје пргава и свадљива, како се дури, купа или радује неком изласку, видео је чак и како седи на клозетској шољи и посматра га са осмехом, као каква беба. Но, највише су му сметали њени предуги боравци у купатилу. Веровао је да јој младост дарује лепоту чим отвори очи после сна, али не, Уна је трошила зачудну количину додатне енергије да од свог лика шминком и чешљем истера неки, само њој познати идеал. По соби су се на све стране вукли комадићи вате и флашице са лаковима за нокте, боце ацетона; саплитао се о гајтан фена за сушење косе - из читавог тог хаоса Уна је излазила савршено дотерана на свој начин, као катедрала која је управо стресла са себе мрежу скела. Приметио је, такође, да је са собом увек вукла големи несесер - прави приручни козметичарски салон! Једно је било - налазити се са њом на неколико, увек тешко изборених сати, скривати се и хранити везу том тајном игром, а сасвим друго - проживети до краја те мале тродневне бракове, када им није претила никаква опасност, а досада и засићеност вребали из вазе са цвећем на столу за којим су ћутали, не знајући више шта да кажу једно другом. Враћао се са олакшањем кући са тих путовања, љубећи расејано Уну на растанку ("Јавићу ти се ових дана!"), убеђен да се, најзад, заувек ослободио њене власти, али већ трећег или четвртог дана њихова последња хотелска соба почињала је да му личи на изгубљени рај, а он би планирао ново бекство, надајући се да му је потребно само као коначно ослобођење од Уне - опсесије. И све би почињало из почетка.
Са четрдесет и четири године, професор Бабић је већ знао да није тако млад као што се често осећа. Но, никада то није доживео на тако очигледан начин као оне ноћи када се, извевши Уну у ресторан хотела "Еспланаде" у Загребу, изненада сетио Сање. Резервисао је из собе дискретан сто. На улазу у полутамни ресторан, у коме су се кроз аустро-угарску измаглицу, обогаћену интерконтиненталном хигијенском перфекцијом, искриле чаше и сребрне посуде за хлађење белих вина, дочекао их је шеф сале и повео према постављеном столу за двоје у дубини, испод једне палме. ("Загреб," казао је Уни, "то је једна удобна стара фотеља са погледом на Европу!") Уживао је у својим меким црним мокасинама које су нечујно тонуле у дебели саг, и у малој промени костима коју је привремено извео обукавши блејзер и сиве хлаче од фланела, уместо уобичајеног џинса; уживао је у сигурности са којом је примао завидљиве погледе својих средовечних исписника, што су са дивљењем одмеравали Уну која је кораком клизачице претварала плесниву "Еспланаду" у модну писту. Уживао је у одабирању јела, радујући се унапред поновном сусрету непца са лагано-реским "Лашким ризлингом". Уопште, ту су били готово сви разлози за потпуну срећу; Уна, поласкана и видно узбуђена његовим позивом да га прати у Загреб, где је требало да одржи два предавања у Студентском културном центру ИЦФ-у и на трибини "Форум", пристала је да своју намерно зарозану одећу замени за ову прилику дискретнијом гардеробом младе даме (једноставна свилена љубичаста хаљина и тамни сако, од плиша). Изврсно справљени пужеви на жару и телећи одрезак у лимуновом соку, тиха музика што својим калодонтски отегнутим и безличним звуком опушта напета чула, договор да се око поноћи дуго излежавају у кади са пеном, све то, па ипак неки мутни наговештај туге кварио је овај исувише изаранжирани провод са сигурним блудним исходом. Док је Уна блистала због поклоњене пажње, он је, тонући све дубље у опојну суштину ризлинга, копао по наслагама шездесетих година, све док испод тресетишта времена не почеше да се појављују обриси љубавне тврђаве коју су Сања и он давно подизали и успели да подигну, и после, да сруше; са свим сведоцима који су присуствовали тој помпеанској љубавној градњи, а који су сада окамењени, засути лавом, заустављених покрета, онако како их је затекла смрт; за столом или у постељи; један чак и са подигнутом руком, којом је покушавао да се одбрани од невидљивог времена. Сања сања. Сања сања...
Мислио је сада на њу: живела је са сестром, негде при врху Вождовца, у кухињи и такозваној девојачкој собици од неке мизерне пензије свога оца, који је нестао, био убијен, побегао иии заробљен, жив или мртав", ко то зна (Сања није знала). Углавном, када је једна сестра излазила да се нађе са неким младићем, друга је морала да остаје у кући те вечери, јер су имале само један пристојан капут и само једне пристојне ципеле. Мале Антигоне. Сваки њихов излазак био је тако, на известан начин, судбоносно улагање у будућност. Шта је могла да очекује од њега, коме није падало на памет да се жени и да се бори да би је извукао из оне бедне кухиње и одвео тамо где заиста припада рођењем; да је окружи достојним простором, скупоценим мирисима, крзном, пробраном храном, пажњом, заштитом, занимљивим светом? Не, никада нису спавали заједно! То не би могао да заборави да се заиста догодило. Није. Није се догодило. Мучили су се сатима дирајући једно другом тела, али Сања није хтела - њено девичанство требало је да буде најважнији улог у лутрији, чији је главни згодитак требало да је спаси оне влажне кухиње; није, заиста није могла да му га поклони тек тако, мада је желела и отимала се као луда када би пришла опасној граници да изгуби главу. Сада је то све прилично смешно (ко је још имао невину девојку а да се добро провео?), али у то време невиност је још имала високу цену. Како се свет брзо мења! А онда се појавио тај дипломата, који је све оно што је Сања прижељкивала у дугим зимским ноћима, покривена зимским капутом и прашњавим тепихом - сиротињски снови - бацио једним јединим гестом на гомилу, насред среде кухињског стола, који је у том тренутку осветљавала сијалица без абажура: моћ, утицај, путовања, безбедност, Мерцедес, живот у иностранству, а кад је у земљи, вилу на Неимару, па је Сања последњи пут покушала да чује шта о томе мисли он, Мишел Бабић, а он јој је оставио одрешене руке у сваком погледу: мислим да то треба прихватити, казао је, таква прилика се не пружа сваки дан. Једино што је страшно стар... Колико има година?
- Тридесет и осам...
- Језиво! - казао је. - Ако дочекам тридесету, сам ћу се убити!
- Стварно, мислиш да то треба прихватити?
- Нисам поседник.
- Стварно, мислиш?
- Да. Мислим. Не знам. Уради како хоћеш.
Три пута га је питала да ли да се уда, и три пута није ни прстом мрднуо да је задржи. И тако је дипломата слетео у њихову беду, попут државног анђела са седам печата.
- Удај се - казао је - па ћемо варати старог дипломату!
И удала се. Али га нису варали. Ни тада, ни после. Нити икада касније. Јамаис. Једина коначна и непоправљива реч!
- Молим? - упита Уна, која се забављала извлачењем пужева из љуштура двокраком виљушком.
- Волим реч: јамаис? - рекао је.
- Јамаис?
- Значи никада, на француском.
- Аха.
Патио је као убоги скот. Заспао би склупчан као човек са сплетеним цревима; држао се са обе руке за стомак и стењао од бола што је Сања одведена, што се смеје док негде игра са својим дипломатом, што се свлачи, што се буди у ружичастој постељини, што, можда, покаткад мисли на њега док се туца и гледа разрогачених очију у таваницу, ако јој још, уопште, пада на памет. Абдомен. Зашто боли увек ту? Зар не боли срце или нешто слично? Једанпут, много времена после свега, када је Сања била само изгубљена сен, а он мислио да чврсто држи свој живот у рукама (никад не реци никад), питао је неуропсихијатра Драшковића зашто љубав боли баш ту, у абдомену? Не сећа се више тачно његовог одговора, али зна да је психијатар помињао то место као предео спланцхницуса, где се гранају и укрштају нервни путеви који у грчу дају подстицај надбубрежној жлезди да лучи адреналин и да стресом одбрани угрожени организам. Тако некако. Хтео је да зна. Мрзео је тог дипломату који је имао тридесет и осам година и био за њега, који је тада имао двадесет, прави старац. Саградио је читаву стратегију мржње према вршњацима свога супарника, према читавом том свету који може да плати оно што жели и да то добије, без обзира што су измишљене толике бајке у којима се двоје, на крају крајева, увек пронађу, и филмови, они филмови са срећним завршецима где млада бежи испред олтара у последњем тренутку, не могавши да преко бледих усана превали реч - да. Ветар лудује у невестинском велу док трчи преко улице између аутомобила да се баци у загрљај ономе кога одистински воли, ономе коме заиста припада. Мрзим те старце од тридесет и осам! Мрзим их, мрзим их...


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: MOMO KAPOR - slikar i pisac  |  Poslato: 31 Jan 2015, 16:18
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
"Čovek uzima onoliko slobode koliki mu je kapacitet pluća. Morate sami da rizikujete i da to platite na razne
načine. Naravno, mogu vam brojati do deset, ali ako ste pravi, ako ste rodjeni borac, ako ste žilavi, vi ćete ustati sa patosa i ponovo se vratiti u ring. Slobode, dakle, uzimate onoliko koliko vam treba i plaćate onu cenu na koju ste spremni."

Una, MOMO KAPOR

Slika

_________________
Slika Slika


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 51 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker