Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 27 Maj 2020, 17:24


Autoru Poruka
Jana
Post  Tema posta: Re: Milan Rakić - Милан Ракић    |  Poslato: 27 Feb 2013, 22:57
Korisnikov avatar
rang
rang

Pridružio se: 05 Jun 2012, 01:34
Postovi: 3988

OffLine
Милан Ракић

Сонети

I

Сурово ће време наша дела стрти,
Писало их перо, ил' пушке и мачи.
Лагано а стално, њих мрви и тлачи
Страховити жрвањ неизбежне смрти.

Нек пропадиу дела! Ал' ко бесни хрти
Немилосни дани, све јачи и јачи,
Вас гоне и ниште — срце моје, плачи! —
Вас, спомени моји, светли али крти.

Лавеж, вика, граја. Покличи се оре.
Јури хајка кроз пољане и кроз горе,
И оставља пустош на утртој стази.

А кад жртва падне у крвавој пени,
И зелену траву крвљу нарумени,
Хајка даље крене да ништи и гази!

II

Целивасмо га у лице и чело,
Опростисмо се редом тужни тако.
И дође гробар и, вешто и лако,
Закуца сандук и доврши дело.

О, шта ме тишти као гвожђе врело?
Знао га нисам, па зашто бих плако?
Знао га нисам, па зашто те, рако,
Не смедох тада погледати смело?

Не знам. Ал' кад ми будућност се јави,
Ко добра мајка, као Еден прави,
Нечија силна рука здере маску:

Ја лупу чујем тужну ко опело,
И чудна језа проструји кроз тело, —
То чекић бије о чамову даску

III

Грмело је као да се bије бој.
Нит' трептале звезде, нит' је месец сјао,
На нискоме небу, туробан и зао,
Ширио се свуда густ облака слој.

И тада, у мрачној, влажној ноћи тој,
За тренутак један, изненада, као
Свитац када сине, на мене је пао
Кроз спуштени вео благи поглед твој.

А његова благост сад ме увек сети
На вилину косу што у зраку лети
Кад пред топлим сунцем стукне зима
тавна;

Ни иконе кротке, стародревне чари,
Што благослов нуде из оквира стари,
На пространа поља месечином плавна.


Vrh
Jana
Post  Tema posta: Re: Milan Rakić - Милан Ракић    |  Poslato: 27 Feb 2013, 22:58
Korisnikov avatar
rang
rang

Pridružio se: 05 Jun 2012, 01:34
Postovi: 3988

OffLine
Милан Ракић

Старост

I

У вечерњој магли пред нама се пружа
Пусто црно поље, и убого село;
Непомично на њивама жито зрело;
Зраком струји мирис дивљих белих ружа...

Ћути мрка шума борова у тами,
И природа цела ћути. Ноћ се хвата.
Нечујно пролећу задоцнела јата.
А ми, као двоје сирочади, сами,

У свежој тишини природе и ноћи
Осећамо јасно, са тугом и стравом,
Да у нашој души нема више моћи,
Да устрепти силно пред лепотом правом.

То долазе, драга, све ближе и ближе
Нечекани дани немоћи и беде,
Све се чежње гасе и све страсти бледе,
И ко неман старост пре времена стиже.

— Да, драга, старост пре времена стиже,
С поворком црном недуга у мана,
Не осећамо ни сласти ни гриже,
Ни свежи полет из младићких дана.

Сва нам је старо, све позната тема,
Нестала љубав спрам нових открића,
У души нашој више места нема
За нов утисак од ствари и бића.

И сва природа и њезина блага,
И све вештине што човеку годе,
Кроз душу нашу пролазе, без трага,
Ко тамне сенке преко мутне воде.

И тако редом, тако сваког часа,
Ми млади старци најновијег доба,
Падамо, рано изнурена раса
И умрећемо сасвим, јоше пре гроба...

II

Ја знам да мени Господ неће дати
Старост дубоку, нит̓ поред мене
Свечано проћи и људи и жене,
Златне ми свадбе сталожени свати.

Живот ће проћи ко тренутне пене,
Маћија некад а некада мати,
Напречац ће, у напону, да свене,
И шта је старост никад нећу знати.

А ја бих хтео да у старе дане
Поновим чедност младићку, и ране
Негдашње чежње при месецу бледу;

Да милујем, као некад, уз исте
Покрете чедне и нагоне чисте,
Старачком руком косу твоју седу...


Vrh
Jana
Post  Tema posta: Re: Milan Rakić - Милан Ракић    |  Poslato: 27 Feb 2013, 23:00
Korisnikov avatar
rang
rang

Pridružio se: 05 Jun 2012, 01:34
Postovi: 3988

OffLine
Милан Ракић

Зимска ноћ



Пало је иње. Ко сабласти беле,
У танком велу као да се јеже,
Снуждени стоје борови и јеле
И опуштене зимзелена вреже.

Водоскок смрзнут ћути, ко да снева.
Земља је пуна тајанствене страве;
Ко воштаница која догорева
У хладној соби, мртвацу крај главе,

Месец се гаси... Свуда небо сиње,
И с голих грана каткад падне иње...

Ноћи, ледена ноћи, ја те волим,
Као што волим све кржљаве створе
Што самрт носе у грудима голим,
И које тајне бољке дуго море,

― Док тако тобом са бледих висина,
Ко предзнак тајних и кобних открића,
Безгласно струји хладна месечина
И болна благост умирућих бића...


Vrh
Jana
Post  Tema posta: Re: Milan Rakić - Милан Ракић    |  Poslato: 27 Feb 2013, 23:04
Korisnikov avatar
rang
rang

Pridružio se: 05 Jun 2012, 01:34
Postovi: 3988

OffLine
Милан Ракић

Суморни дани

I

Опет се враћа старо време,
Са ниским небом мутних дана
И око сузи, уста нéме,
Суморна пустош са свих страна.

Мрачно и влажно ко у гробу,
Мемљиво свуда, свуда гуши,
Осећам неку чудну злобу
И мрак у мојој тужној души.

С кровова ниских облак дима,
Влажан и густ, на земљу пада.
По излоканим друмовима,
Ко верна слика мога јада,

Дроњав и блатав, беда сама,
Тетурајући преко рупа,
У исцепаним кошуљама
Уморни сељак тромо ступа.

А магла пада, тихо крије
Мочарне њиве, поља гола,
Студена киша стално лије
И рабаџијска шкрипе кола.

Тело се тресе, шкрипе зуби,
Осећам мрак у мојој души.
Ко плеснив скелет да ме љуби
И коштуњавом руком гуши.

Тужно, о тужно! Душа ћути,
А око сузи, уста нéме.
Несрећу тајну срце слути, —
Опет се враћа старо време.

У такав дан смо некад давно
Међ' људе пали пуни јада.
Време је било тако тавно,
Мрачно и влажно ко и сада.

Зато, кад такви дани падну,
Природа кад је зла и јетка,
Пробије моју душу јадну
Првога дана кобна летка.

II

Родисмо се, драга, под суморним небом,
Мрачног зимског јутра, кад ветри застуде;
Не дочека нико нас сољу ни хлебом,
Ко туђини пасмо међу браћу људе.

Проживесмо, драга, испод мрачног неба
Низ мемљивих ноћи и плеснивих дана;
Мучила нас судба дуго, ко што треба,
Задала нам често непреболних рана.

Умрећемо, драга, као и сви људи.
У болести гнусној, у ропцу и болу,
Бедни — једног јутра, кад ветар застуди
И загракћу вране у пустоме долу.

Тврдица је била васељена за нас,
Одмерила тачно уживања наша;
Нама биће увек сутра што и данас,
Увек исто гшће, увек иста чаша.

Свршиће се. Али нико неће знати
Шта све с нама паде у отменом болу,
Ни кол'ко се чезне, ни колико пати,
Пре но гракну вране у пустоме долу.


Vrh
Jana
Post  Tema posta: Re: Milan Rakić - Милан Ракић    |  Poslato: 27 Feb 2013, 23:06
Korisnikov avatar
rang
rang

Pridružio se: 05 Jun 2012, 01:34
Postovi: 3988

OffLine
Милан Ракић

Површни утисци

I

Шћућуриле се у заливу сивом
Лађе, ко тице у гнезду, и једра,
Непомична, над мирним стоје сливом,
И ноћ се спушта мирисна и ведра.

Нигде ни шума да заструји тајно,
Нигде ни ветра да гранамта мане.
Тишина. Само, тужно и очајно,
Јеца ко дете циганско ћемане.

И докле песма полагано трне
И тоне негде, невешта и бона,
Старинска песма многих милиона,
И док. по небу круже сенке црне,

Ето се буде из прошлости голе
Спомени с цвећем, са ружом и крином,
Ћућоре тихо као под сурдином
Дрхтави звуци старинске виоле.

Сад ми се чини да не живим више,
У густу таму да све дубље кллзам,
Неосетно и стално ... Ноћ мирише,
И душу мучи силни песимизам ...

II

Осећам да нешто у мом срцу труне
Лагано и стално. Ко ће ми помоћи?
Нестане га часом, као цветне круне
Што се нагло распу у јссење ноћи.

Осећам да нешто труне, ал' ни јада
Нити бола има. Слична танкој струни,
Затрепери само душа моја млада,
И осетим да се у њој нешто струни,

Безгласно и тихо. Тако сваког дана
Део мог живота копни као груда,
Одвоји се, крене пут далеких страна
Незнано ни зашто ни како ни куда.

Све један по један лагано се скрише,
Сад их има доста под покровом сивим,
И мени се чини: што година више
Имам да у ствари све то мање живим.

Тајно откровење коби што се крије
И злурадо вреба сва створења жива!
Мој рођени живот туђ ми сада бива,
Јер што ја не памтим, никад било није!

Сад, у ноћи звезда и месеца пуне,
Усамљен и тужан, оборене главе,
Корачам лагано пун слутње и страве,
Јер знам да у моме срцу нешто труне.


Vrh
Jana
Post  Tema posta: Re: Milan Rakić - Милан Ракић    |  Poslato: 27 Feb 2013, 23:08
Korisnikov avatar
rang
rang

Pridružio se: 05 Jun 2012, 01:34
Postovi: 3988

OffLine
Милан Ракић

Опроштајна песма


Ево ме, Госпо, након триест лета
Са проређеном, прогрушаном косом,
Ко привиђење са другога света,
На Пегазу олињалом и босом.

Крај мене стрчи зарђала џида,
А њему, сваког часа, нога клеца,
И зато што смо старинскога вида
Ругају нам се раскалашна деца.

Нека их, Госпо. Нама није криво.
Нека им и то задовољство дамо.
И ћутаћемо. Што бих доказиво,
Када дорасту, кашће им се само.

Но ја бих, драга Госпо, опет хтео
Свагдашњу пошту да искажем вама:
У памћењу ми још је живот цео,
На срцу ми се не ухвати скрама.

Јест, још у мени прошли живот сјаји,
Чист ко на води лабудово крило,
Јер све је добро и честито било,
Смех, сузе, жеље, наде, уздисаји.

Све је у мени ко на гробној плочи:
Ја прошлост браним од смрти што прети.
Но оног часа кад ја склопим очи,
Тад све ће са мном засвагда умрети.

Ох, није живот рђав што је беда,
И невоља, и мука духу, нити
Што нам судбина вечно заповеда
А прохтеви нам никад нису сити,

Но заборав је, Госпо, сав и свуда,
Заборав свиреп, неумитан, зао.
Ни једна беда и ни један Јуда
Није ми никад такав удар дао

Ко ови тихи, стални заборави ...
Ах, драга Госпо, каква су створења,
Прекрасна телом, духом људи прави,
Као небесна нека привиђења

Нестала с овог нашег тужног света,
За која смо се клели да су она
Живота нашег смисао и мета
И да је без њих празна васиона ...

Њих данас, Госпо, густи коров крије,
А ми, са нашим ситним навикама,
Живимо мирно даље, благо нама,
Као да никад ништа било није ...

Ах, збогом, Госпо, и праштајте мени,
Старе ми очи пуне суза сада,
Док дан се гаси на пролазној сцени
И завеса, ко ноћ, лагано пада ...


Напомена

Последња објављена песма, штампана у "Српском књижевном гласнику" 1929.


Vrh
Вучица
Post  Tema posta: Re: Milan Rakić - Милан Ракић    |  Poslato: 30 Mar 2013, 12:46
Korisnikov avatar
Moderator chata

Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30441

OffLine
Вечити путник



Ја сам био створен, Госпо, да се родим,
Да живим, и умрем, све у истој кући,
Да целог живота, никуд немичући,
У истоме куту разговоре водим.

А ја белим светом расух живот цео;
И на обалама где је вечна плима,
И у сваком граду, сваком месту, има
По кап моје крви и мог срца део.

Ко раскинут ђердан,снизали се моји
Дани, разбацани, туђи један другом,
И у луталачком мом животу дугом
Нигде један спомен уз други не стоји.

Сад сам силом ћуди, Госпо, не знам чије,
На северу мртвом, где се мрзне море,
Где ни једна тица пропевала није,
Где прастаре шуме никад не шуморе,
И где снежне јеле сто пролећа броје
Као беле дувне непомично стоје...

Све су јутрос јеле обвијене снегом,
И дрвене куће, ко од снега целе,
Под црквеним торњем спокојно се беле,
Ко шатори бели под победним стегом.

Но мисао моја није тако бела,
У мени се буди опет чежња стара,
И шапћући тајно, ко вечерња врела,
Пред очима мојим старе слике ствара.

И ја видим друге пределе, и боје
Друге, с пуно сунца, с две големе воде,
Где слепови ниски укотвљени стоје
И бродови пуни у даљину броде.
Где над мирном водом, у вечерње вреле,
Бде старинске куле с мрке цитаделе.


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Milan Rakić - Милан Ракић    |  Poslato: 20 Apr 2013, 18:30
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Обнова



Хоћу на једном свечаном опелу
Да сахраним оно што прошлошћу зову,
И да ти донесем тада душу нову
Без иједне пеге негдашње - сву белу.

И хоћу да оног часа кад на мене
Падну косе твоје и пољубац један,
Будем као некад безазлен и чедан,
Да први пут познам чар љубљене жене;

И да сав у твојој бесконачној моћи,
Очаран, без свега што ме давно гуши,
Осећам под сјајем ове прве ноћи
Како се у мојој обновљеној души,

Уз веселу песму раздраганих гнезда,
Док шушти топола и мирисе липа,
И радосно небо месечину сипа,
Тајанствено рађа ново јато звезда.


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Milan Rakić - pesnik i diplomata  |  Poslato: 27 Apr 2013, 22:45
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
МИЛАН РАКИЋ НА КОСОВУ

Slika

30.9.1876. - 30.6.1938.


Milan Rakic - pesnik i diplomata Srbija-forum
Милан Ракић као српски конзул у Приштини 1907. године

"Оставио сам конзулат у коме више нисам имао шта да радим, па сам узео пушку. Дакле избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе... Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант.
- Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се зове ово место?
У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се ремењаче.
- Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара!... То је Газиместан, на ком је Обилић...
Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио - откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко:
На Газиместану, од Милана Ракића!
Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и остаде висећи као пламена застава... Исказа ме целог - планина!... Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта:
- Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је с нама... Ево га позади, с бомбама... у одреду војводе Вука!
И одмах одјекну командантов глас:
- Добровољац Ракић, напред!
Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе... први и последњи пут тада."

МИЛАН РАКИЋ
Октобра 1912.


Објавио БОРБА14

_________________
Slika


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Milan Rakić - Милан Ракић    |  Poslato: 03 Maj 2013, 20:17
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
У квргама



У кврге су ме бацили, о срама.
да, то је било у прастаро време.
Јесам ли био крив? и зашто? - Тама
ћути, и редом сва створења неме.
У кврге су ме бацили, о срама!

Неко их стеже, а не видим ко је,
Ал' чујем како шкрипе кврге гнусне,
Под силном стегом прште кости моје,
И крв из рана на махове пљусне.
Неко их стеже, а не видим ко је.

Јаук и писка свуда око мене.
У редовима црним кврге стоје,
У њима пиште деца, људи, жене.
Неко их мучи, а не знају ко је.
Јаук и писка свуда око мене.

Стежи, о стежи, невидљива сило!
И немилосно кости моје мрви,
Док најзад моје не престане било,
И не исцури кап последња крви!
Стежи, о стежи, невидљива сило!

О, како ти се слатко смејем сада,
Жртва се руга џелату што коље.
Зар то врхунац мучења и јада?
Зар ништа ниси измислила боље?
О, како ти се слатко смејем сада!

Удри, и мучи, и притежи јаче,
Ал' знај да неће прећи моје усне
Ниједна речца што моли ил' плаче,
Ни бапске клетве, ни слабости гнусне!
Удри, и мучи, и притежи јаче, -

Ал' докле редом деца, људи, жене,
Плачу и пиште, бедни, покрај мене,
И ропски клече пред скривеним створем,
Врх писке, клетве, и вапаја њини'
Летеће мирно дух мој у висини,
Ко морска ласта над широким морем.


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 8 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker