Милан Ракић

Роса пада

Небо је сиво, месец блед,
Тишина свуда, мир.
Не шуми сад платана ред,
И не жубори вир.

О, чудна ноћ, о, чудан сат,
Тајанствен, црн, и глух,
У који као вити влат
Мој болни дршће дух.

Осетим каткад тајни лет
Кроз ноћ, док ћути вир;
Стресе се лист и стресе цвет,
Па опет влада мир.

То роса, тихо као сен,
Пада на лист и цвет,
И блага ноћ за један трен
Освежи цео свет.

И ја осећам у тај сат,
Тајанствен, црн, и глух,
Док као нежни, вити влат
Мој болни дршће дух,

Да то у тами неки Бог,
Над светом који мре,
Из болећива срца свог
Пролива сузе те...

Милан Ракић

Песнику

Господ ти је дао светлу искру. Кресни,
И обасјај таму где песници живе,
Мајушности своје нека буду свесни.

Сруши ко од шале, њихове олтаре
И идоле многе којима се диве!
Разби предрасуде и калупе старе!

О размахни руком крепком, нек се крха
Стара трошна зграда од дна па до врха!
Гони бедну браћу ко бура матрозе!

Нек застрепе, бедни! Нек у самртном страху,
Крстећи се, чују твоју песму плаху
Где грми крај њине сликоване прозе!

Милан Ракић

Као бајка

Хтео бих једну ноћ кад месец куња,
Плачеван, кржљав, без сјаја и боје,
А земља има сетан мирис дуња
Што месецима у прозору стоје;

И све да буде тужно, све да буде
Као да свуда јече болна деца,
Растапају се чежње као груде,
И све кроз сутон пригушено јеца;

Па кад на мене падну усне твоје,
Да зајецамо и ми, обадвоје...

Хтео бих једну ноћ венчано белу,
Провидну, светлу, сву у месечини,
Да неземаљски изглед да твом телу,
И свакој ствари, и да ми се чини

Ко бајка да је, да то није јава,
Да с месечином све се стапа сада,
И неосетно губи се и пада,
И све нестаје, и све исчезава,

Па кад на мене падну усне твоје
Да исчезнемо и ми, обадвоје...

***

Kao bajka

Hteo bih jednu noc kad mesec kunja,
Placevan, krzljav, bez sjaja i boje,
A zemlja ima setan miris dunja
Sto mesecima u prozoru stoje;

I sve da bude tuzno, sve da bude
Kao da svuda jece bolna deca,
Rastapaju se ceznje kao grude,
I sve kroz suton priguseno jeca;

Pa kad na mene padnu usne tvoje,
Da zajecamo i mi, obadvoje...

Hteo bih jednu noc vencano belu,
Providn, svetlu, svu u mesecini,
Da nezemaljski izgled da tvom telu,
I svakoj stvari, i da mi se cini

Ko bajka da je, da to nije java,
Da s mesecinom sve se stapa sada,
I neosetno gubi se i pada,
I sve nestaje, i sve iscezava,

Pa kad na mene padnu usne tvoje
Da isceznemo i mi, obadvoje...

Милан Ракић

Силно задовољство

Ја имам часове дугог очајања,
Безнадежне туге, обмана, и јада;
Ја имам часове кад се слатко сања
И пожудно жели и блажено страда.

Ја имам часове чедне, кротке, смерне,
Кад чистотом трепте мисли моје младе,
И у мојој души, побожне и верне,
Зашуморе химне, похвале и наде.

Јест, душа је моја ко кутије старе,
Што у светом храму на довратку стоје,
Где пролазник сваки спушта скромне даре
За смирене свеце и за ближње своје.

Поколење свако, велику ил’ малу,
Спустило је у њу милостињу коју,
Љубав или мржњу, погрду ил’ хвалу,
Осмех или отров и жаоку своју.

Сад кроз жиле моје струје крви разне,
Ја ропцем и певам, ја кунем и славим,
И корачам смело, без страха од казне,
Кривудавом стазом и путима правим!

Очајање, туга, беда? Празне речи!
Кад на земљи више нема моћи те
Да у мојој души помути ил’ спречи
Силно задовољство, осећати све!

***

Silno zadovoljstvo

Ja imam casove dugog ocajanja,
Beznadezne tuge, obmana, i jada;
Ja imam casove kad se slatko sanja
I pozudno zeli i blazeno strada.

Ja imam casove cedne, krotke, smerne,
Kad cistotom trepte misli moje mlade,
I u mojoj dusi, pobozne i verne,
Zasumore himne, pohvale i nade.

Jest, dusa je moja ko kutije stare,
Sto u svetom hramu na dovratku stoje,
Gde prolaznik svaki spusta skromne dare
Za smirene svece i za bliznje svoje.

Pokolenje svako, veliku il’ malu,
Spustilo je u nju milostinju koju,
Ljubav ili mrznju, pogrdu il’ hvalu,
Osmeh ili otrov i zaoku svoju.

Sad kroz zile moje struje krvi razne,
Ja ropcem i pevam, ja kunem i slavim,
I koracam smelo, bez straha od kazne,
Krivudavom stazom i putima pravim!

Ocajanje, tuga, beda? Prazne reci!
Kad na zemlji vise nema moci te
Da u mojoj dusi pomuti il’ spreci
Silno zadovoljstvo, osecati sve!

Милан Ракић

Прелазно поколење

Господ је тако хтео да ме створи
У земљи где се монотоно живи;
Промичу дани ни бољи ни гори,
И, сиви, клизе у недоглед сиви.

А сам сам себи другу душу дао,
И с њоме чежње и потребе нове,
И док ме овде гњечи удес зао,
У пределе ме друге душа зове.

И, шеталица, ја се вечно крећем
Између света чезнућа и ствари:
Један ме гони као крвник стари,
А други кришом посипа ме цвећем.

А судбина ће зато да ме смрви,
И осветничко време да ме згази,
Јер сам ван њега, узавреле крви,
И не корачам по утртој стази.

Пропашћу и ја, и са мном сви они
Рођени с душом немирном, у дане
Ћифтинске страсти и намерне мане,
Кад необичан осећај се гони!

Таква је судба! Нико неће знати
Да некад бесмо први, премда мали,
Колену нашем да смо, као мати,
Нов језик с новим осећајем дали.

Јер Бог је тако хтео да нас створи
У доба кад се монотоно живи,
Кад дани нису ни бољи ни гори,
А људи млаки, једноставни, сиви...

Milan Rakić - Милан Ракић

Кондир

Почуј, драга, речи искрене и јасне
Једне болне душе, твојој души присне,
Пре но олуја стигне и гром страсни прасне,
И немирно срце наједанпут свисне,
Почуј ове песме узалудно страсне.

Пре одсудног боја ја ти нисам дао
Копрену, ни бурму, ни аздију, као
Старински јунаци, по чему ћеш мене
Поменути када стигне удес зао
И запиште деца и заплачу жене.

Сад на разбојишту лежи леш до леша.
Племићи и себри. Лежи страшна смеса.
Ноћ се хвата. Само муња каткад блисне.
Непрегледна хрпа рањеника кисне...

Хоће ли ме наћи међу њима твоје
Бистре очи, драга? Хоће л' из кондира,
Ко претеча скромна вечитога мира,
Пасти кап на ране што зјапе и гноје?
Хоће л' пасти капља што болове спира?

Чекам. Нигде никог. Светлост дана гасне.
Ноћ просипа таму у часове касне,
Ни звезде на небу да за тренут блисне.
- Чекам. Нигде никог. Уз вапаје гласне
Непрегледна хрпа рањеника кисне...

***

KONDIR

Počuj, draga, reči iskrene i jasne
Jedne bolne duše, tvojoj duši prisne,
Pre no oluj stigne i grom strašni prasne,
I nemirno srce najedanput svisne,
Počuj ove pesme uzaludno strasne.

Pre odsudnog boja ja ti nisam dao
Koprenu, ni burmu, ni azdiju, kao
Starinski junaci, po čemu ćeš mene
Pomenuti kada stigne udes zao
I zapište deca i zaplaču žene.

Sad na razbojištu leži leš do leša.
Plemići i sebri. Leži strašna smeša.
Noć se hvata. Samo munja katkad blisne.
Dok poslednje žrtve stari krvnik veša
Nepregledna hrpa ranjenika kisne ...

Hoće li me naći među njima tvoje
Bistre oči, draga? Hoće l' iz kondira,
Ko preteča skromna večitoga mira,
Pasti kap na rane što zjape i gnoje?
Hoće l' pasti kaplja što bolove spira?

Čekam. Nigde nikog. Svetlost dana gasne.
Noć prosipa tamu i časove kasne,
Ni zvezde na nebu da za trenut blisne.
— Čekam. Nigde nikog. Uz vapaje glasne
Nepregledna hrpa ranjenika kisne ...

Милан Ракић

Долап

Ја знам један долап. Црн, гломазан, труо,
Стоји као спомен из прастарих дана.
Његову сам шкрипу као дете чуо;
Стара груба справа давно ми је знана.

Један мали вранац окреће га тромо,
Малаксао давно од тешкога труда;
Вуче бедно кљусе сипљиво и хромо,
Бич га бије, улар стеже, жуљи руда.

Вранче! Ти си био пун снаге и воље,
И долап си стари окретао живо;
Тешила те нада да ће бити боље;
Млад и снажан, ти си златне снове снив'о.

Ал' је прошло време преко твоје главе,
Изнемогло тело, малаксале моћи;
Познао си живот и невоље праве,
И јулијске жеге, и студене ноћи.

О, како те жалим! - Гле, сузе ме гуше,
Олишена судбо свих живота редом! -
Тебе, браћу људе, и све живе душе,
Једнаке пред општом, неминовном бедом...

Подне. Ти би воде. Ко ће ти је дати?
Ту крај твојих ногу жуборећи тече.
Али бич фијукне... Напред! Немој стати,
Док не падне најзад спасоносно вече.

Подне. Ти си гладан. Ти би траве хтео;
Свуда око тебе буја трава густа,
И мирисе њене цув доноси врео.
Али бич фијукне: збогом, надо пуста!

Ти си као и ја, младости ране,
Осетио општу судбу што нас гази,
И гладан и жедан проводио дане
Све у уском кругу, све на истој стази.

Ти си као и ја, на јулијској жези,
Док жубори вода крај тебе у виру,
Сањао о срећи, награди и нези,
Сањао о добром, заслуженом миру.

О! к'о змија љута кошуљицу своју,
Оставити беду, несрећу, и злобу,
И ударце бича стечене у зноју,
И свемоћну подлост, и општу гнусобу!...

Пусти снови!... Напред, вранче, немој стати,
Не мириши траву, не осећај вир:
Награду за труде небо ће ти дати,
Мрачну, добру раку, и вечити мир!

***

DOLAP

Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo,
Stoji kao spomen iz prastarih dana.
Njegovu sam škripu kao dete čuo.
Stara, gruba sprava davno mi je znana.

Jedan mali vranac okreće ga tromo,
Malaksao davno od teškoga truda.
Vuče bedno kljuse, sipljivo i hromo,
Bič ga bije, ular steže, žulji ruda.

Vranče, ti si bio pun snage i volje,
i dolap si stari okretao živo.
Tešila te nada da će biti bolje;
mlad i snažan, ti si zlatne snove snivo.

Al' je prešlo vreme preko tvoje glave,
iznemoglo telo, malaksale moći;
poznao si život i nevolje prave,
i julijske žege i studene noći.

O, kako te žalim! — gle, suze me guše —
oličena sudbo svih života redom,
tebe, braću ljude i sve žive duše,
jednake pred opštom neminovnom bedom...

Podne. Ti bi vode. Ko će ti je dati?
Tu kraj tvojih nogu žuboreći teče.
Ali bič fijukne ... Napred, nemoj stati
dok ne padne najzad spasonosno veče.

Podne. Ti si gladan. Ti bi trave hteo,
svuda oko tebe buja trava gusta,
i mirise njene ćuv donosi vreo.
Ali bič fijukne. Zbogom, nado pusta!

Ti si, kao i ja, od mladosti rane
osetio opštu sudbu što nas gazi,
i gladan i žedan provodio dane sve
u istom krugu, sve na istoj stazi.

Ti si, kao i ja, na julijskoj žezi,
dok žubori voda kraj tebe u viru,
sanjao o sreći, nagradi i nezi,
sanjao o dobrom, zasluženom miru.

O, ko zmija ljuta košuljicu svoju,
ostaviti bedu, nesreću i zlobu,
i udarce biča stečene u znoju,
i svemoćnu podlost i opštu gnusobu!...

Pusti snovi! Napred, vranče, nemoj stati,
ne miriši travu, ne osećaj vir:
nagradu za trude nebo će ti dati:
mračnu, dobru raku i večiti mir!

1902.

Милан Ракић

Јасика

Над крововима небо сиво,
А измаглица влажна лута
И ко прозрачно меко ткиво
Покрива правце мога пута.

На оморици људи, звери,
И биље, све се мртво чини.
- Јасика једна тек трепери.
Јасика танка у висини.

Трепери само, о јасико!
Тај тамни нагон што те креће
разумео још није нико,
Разумети га нико неће.

Но он за мене сада значи
Тај неумитни живот што се
Никада јоште не помрачи
И који мутне струје носе.

Победник вечни, увек чио,
Изван доброга и ван злога,
данас ко јуче што је био
Јачи од смрти и од бога.

Трепери само, о јасико!
Гледам те с чежњом и са тугом
На болове сам давно свико,
Са јадом живим као са другом.

И кад живот мислим цео,
Који је био што је сада,
На моју душу ко црн вео
Огромна, тешка сенка пада.

Но ко паука што за мрежу
Везују танки конци они,
Дрхтаји твоји мене вежу
За вечни живот од искони.

И у дну тужне душе моје,
Ко наговештај нове вере,
Весело као лишће твоје,
Нагони тамни затрепере...

***

JASIKA

Nad krovovima nebo sivo,
A izmaglica vlažna luta
I ko prozračno meko tkivo
Pokriva pravce moga puta.

Na omorici ljudi, zveri,
I bilje, sve se mrtvo čini.
— Jasika jedna tek treperi.
Jasika tanka u visini.

Treperi samo, o jasiko!
Taj tamni nagon što te kreće
Razumeo još nije niko,
Razumeti ga niko neće.

No on za mene sada znači
Taj neumitni život što se
Nikada jošte ne pomrači
I koji mutne struje nose.

Pobednik večni, uvek čio,
Izvan dobroga i van zloga,
Danas ko juče što je bio
Jači od smrti i od boga.

Treperi samo, o jasiko!
Gledam te s čežnjom i sa tugom
Na bolove sam davno sviko,
Sa jadom živim kao sa drugom.

I kad život mislim ceo,
Koji je bio što je sada,
Na moju dušu ko crn veo
Ogromna, teška senka pada.

No ko pauka što za mrežu
Vezuju tanki konci oni,
Drhtaji tvoji mene vežu
Za večni život od iskoni.

I u dnu tužne duše moje,
Ko nagoveštaj nove vere,
Veselo kao lišće tvoje,
Nagoni tamni zatrepere...

Милан Ракић

У квргама

У кврге су ме бацили, о срама.
да, то је било у прастаро време.
Јесам ли био крив? и зашто? - Тама
ћути, и редом сва створења неме.
У кврге су ме бацили, о срама!

Неко их стеже, а не видим ко је,
Ал' чујем како шкрипе кврге гнусне,
Под силном стегом прште кости моје,
И крв из рана на махове пљусне.
Неко их стеже, а не видим ко је.

Јаук и писка свуда око мене.
У редовима црним кврге стоје,
У њима пиште деца, људи, жене.
Неко их мучи, а не знају ко је.
Јаук и писка свуда око мене.

Стежи, о стежи, невидљива сило!
И немилосно кости моје мрви,
Док најзад моје не престане било,
И не исцури кап последња крви!
Стежи, о стежи, невидљива сило!

О, како ти се слатко смејем сада,
Жртва се руга џелату што коље.
Зар то врхунац мучења и јада?
Зар ништа ниси измислила боље?
О, како ти се слатко смејем сада!

Удри, и мучи, и притежи јаче,
Ал' знај да неће прећи моје усне
Ниједна речца што моли ил' плаче,
Ни бапске клетве, ни слабости гнусне!
Удри, и мучи, и притежи јаче, -

Ал' докле редом деца, људи, жене,
Плачу и пиште, бедни, покрај мене,
И ропски клече пред скривеним створем,
Врх писке, клетве, и вапаја њини'
Летеће мирно дух мој у висини,
Ко морска ласта над широким морем.

***

U KVRGAMA

U kvrge su me bacili, o srama!
Da, to je bilo u prastaro vreme.
Jesam li bio kriv? i zašto? — Tama
Ćuti, i redom sva stvorenja neme.
U kvrge su me bacili, o srama!

Neko ih steže, a ne vidim ko je,
Al čujem kako škripe kvrge gnusne,
Pod silnom stegom pršte kosti moje,
I krv iz rana na mahove pljusne.
Neko ih steže, a ne vidim ko je.

Jauk i piska svuda oko mene.
U redovima crnim kvrge stoje,
U njima pošte deca, ljudi, žene.
Neko ih muči, a ne znaju ko je.
Jauk i piska svoda oko mene.

Steži, o steži, nevidljiva silo!
I nemilosno kosti moje mrvi,
Dok najzad moje ne prestane bilo,
I ne iscuri kap poslednja krvi!
Steži, o steži, nevidljiva silo!

O, kako ti se slatko smejem sada,
Žrtva se ruga dželatu što kolje.
Zar to vrhunac mučenja i jada?
Zar ništa nisi izmislila bolje?
O, kako ti se slatko smejem sada!

Udri, i muči, i priteži jače,
Al' znaj da neće preći moje usne
Nijedna rečca što moli il plače,
Ni bapske kletve, ni slabosti gnusne!
Udri, i muči, i priteži jače, —

Al' dokle redom deca, ljudi, žene,
Plaču i pište, bedni, pokraj mene,
I ropski kleče pred skrivenim stvorem,
Vrh piske, kletve, i vapaja njini'
Leteće mirno duh moj u visini,
Ko morska lasta nad širokim morem.

Милан Ракић

Роса пада

Небо је сиво, месец блед,
Тишина свуда, мир.
Не шуми сад платана ред,
И не жубори вир.

О, чудна ноћ, о, чудан сат,
Тајанствен, црн, и глух,
У који као вити влат
Мој болни дршће дух.

Осетим каткад тајни лет
Кроз ноћ, док ћути вир;
Стресе се лист и стресе цвет,
Па опет влада мир.

То роса, тихо као сен,
Пада на лист и цвет,
И блага ноћ за један трен
Освежи цео свет.

И ја осећам у тај сат,
Тајанствен, црн, и глух,
Док као нежни, вити влат
Мој болни дршће дух,

Да то у тами неки Бог,
Над светом који мре,
Из болећива срца свог
Пролива сузе те...

***

ROSA PADA...

Nebo je sivo, mesec bled,
Tišina svuda, mir.
Ne šumi sad platana red
I ne žubori vir.

O, čudna noć, o, čudan sat,
Tajanstven, crn, i gluh,
U koji kao viti vlat
Moj bolni dršće duh.

Osetim katkad tajni let
Kroz noć, dok ćuti vir;
Strese se list i strese cvet,
Pa opet vlada mir.

To rosa, tiho kao sen,
Pada na list i cvet.
I blaga noć za jedan tren
Osveži ceo svet.

I ja osećam u taj sat,
Tajanstven, crn, i gluh,
Dok kao nežni, viti vlat
Moj bolni dršće duh,

Da to u tami neki bog,
Nad svetom koji mre,
Iz bolećiva srca svog
Proliva suze te...