Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 02 Jun 2020, 13:45


Autoru Poruka
Jana
Post  Tema posta: Milan Rakić - Милан Ракић    |  Poslato: 27 Feb 2013, 20:53
Korisnikov avatar
rang
rang

Pridružio se: 05 Jun 2012, 01:34
Postovi: 3988

OffLine
MILAN RAKIĆ
Ljubavne pesme


S E R E N A D A

I
ALLEGRO

Sa tri svirača u crnome plaštu,
Sa šeširom na kom se pero vije,
Uzev u pomoć istočnjačku maštu,
Prikrašću se, ko lopov što se krije,
Sa tri svirača u crnome plaštu.

I zaječaće setne violine
U svežu noć, kroz baštu cveća punu,
I kad kroz oblak bledi mesec sine
Poviće cveće svoju rosnu krunu
I zaječaće setne violine.

O to će biti silna pesma, rada
Da znaš šta nežna duša dragoj pruža. —
Na usta moja pokuljaće tada
Milosne reči i bokori ruža.
Da, pesma moja biće moćna tada.

Pesma mladosti, burna kao ona,
Otmena, sveža, ponosna, i vrela,
I silna kao mnogobrojna zvona
Kad proslavljaju pobednika smela!
Otmena, sveža, ponosna, i vrela.

O kako će se zgranuti od čuda
Dremljive ćifte i njihove žene
Kad ih iz teškog, glupog sanka prene
Svemoćna pesma što prodire svuda!
O kako će se zgranuti od čuda!

Bednici jedni što nam ljubav krate,
Naviknuti na otrcane fraze
Kojima lažu svoje tašte mave
Kasapski momci, kaplari, i ćate!
Bednici jedni što nam ljubav krate!

I zaječaće setne violine
U svežu noć. I staće pesma ova.
I kad, ko podsmeh na tu sreću taštu,
Vesela zora na istoku sine,
Sa tri svirača u crnome plaštu
Poći ću, da ti sutra dođem snova.


II
ADAGIO

Zadrhtaše na stabljikama glatki
Krinovi redom, i dušu mi bonu
Preliše zraci mistični i slatki:
Pojavila se draga na balkonu.

Čula si pesmu, draga, al' to nije
Vesela pesma nekadašnjih dana...
O da l' osećaš da se u njoj krije
Nesnosvi zadah ustojalih rana?

O da l' razumeš, draga, strašnu bedu,
I osećaš li nevidljive uze,
Vidiš li kroz noć na licu mi bledu
Krvave oči i stinute suze?...


III
MENUET LUGUBRE

Perike bele, šinjoni, lepeza,
I cipele od atlasa i svile,
I krinoline razne pune veza,
Krasne i sjajne nekada su bile,

A danas vise u ormanu tamo
Prljavi dronjci gde prašina pada,
I kad ih vidim, ja začujem tada
Menuet ljupki od Filipa Ramo.

Al' avaj! pesma zalud pokušava
Da vrati čari starinskoga doba;
Dubokim sankom prošlost ova spava,
I poređani stoje grob do groba.

Tako se sveti priroda, i tako
Najlepši san u sitni prah pretvara:
Od nekadašnjeg raja biva pak'o,
Od krinoline sjajne, krpa stara.

Tako sam i ja evo već tri noći
Blažen i bujan, dok se pesme hore,
U muzici, u cveću, i samoći,
Sisao sreću sve do same zore.

Ali će, draga, drugo vreme doći
I ostaće mi, kad dan jedan grane,
Od te blažene i čedne tri noći
Tri razjapljene, ko noć crne, rane...

***

СЕРЕНАДА

I

Allegro

Са три свирача у црноме плашту,
Са шеширом на ком се перо вије,
Узев у помоћ источњачку машту,
Прикрашћу се, ко лопов што се крије,
Са три свирача у црноме плашту.

И зајецаће сетне виолине
У свежу ноћ, кроз башту цвећа пуну,
И кад кроз облак бледи месец сине,
Повиће цвеће своју росну круну
И зајецаће сетне виолине.

О, то ће бити силна песма, рада
Да знаш шта не зна душа драгој пружа, -
На уста моја покуљаће тада
Милосне речи и бокори ружа.
Да, песма моја биће моћна тада.

Песма младости, бурна као она,
Отмена, свежа, поносна, и врела,
И силна као многобројна звона
Кад прослављају победника смела!
Отмена, свежа, поносна и врела.

О, како ће се згранути од чуда
Дремљиве ћифте и њихове жене
Кад их из тешког, глупог сенка прене
Свемоћна песма што продире свуда!
О, како ће се згранути од чуда!

Бедници једни што нам љубав крате,
Навикнути на отрцане фразе
Којима лажу своје таште мазе
Касапски момци, каплари и ћате!
Бедници једни што нам љубав крате!

И зајецаће сетне виолине
У свежу ноћ. И стаће песма ова.
И кад, ко подсмех на ту срећу ташту,
Весела зора на истоку сине,
Са три свирача у црноме плашту
Поћи ћу – да ти сутра дођем снова!

II

Adagio

Задрхташе на стабљикама глатки
Кринови редом, и душу му бону
Прелише зраци мистични и слатки:
Појавила се драга на балкону.

Чула си песму, драга, ал’ то није
Весела песма некадашњих дана...
О, да л’ осећаш да се у њој крије
Несносни задах устојалих рана?

О, да л’ разумеш, драга, страшну беду,
И осећаш ли невидљиве узе,
Видиш ли кроз ноћ на лицу ми бледу
Крваве очи и стиснуте сузе?...

III

Menuet lugubre

Перике беле, сињони, лепеза,
И ципеле од атласа и свиле,
И кринолине разне пуне веза,
Красне и сјајне некада су биле.

А данас висе у орману тамо
Прљави дроњци где прашина пада,
И кад их видим, ја зачујем тада
Менует љупки од Филипа Рамо.

Ал’ авај! Песма залуд покушава
Да врати чари старинскога доба;
Дубоким санком прошлост ова спава,
И поређани стоје гроб до гроба.

Тако се свети природа, и тако
Најлепши сан у ситни прах претвара:
Од некадашњег раја бива пак’о,
Од кринолине сјајне, крпа стара.

Тако сам и ја ево већ три ноћи
Блажен и бујан, док се песме хоре,
У музици, у цвећу, и самоћи,
Сисао срећу све до саме зоре.

Али ће, драга, друго време доћи,
И остаће ми, кад дан један гране,
Од те блажене и чедне три ноћи
Три разјапљене, ко ноћ црне, ране...


Poslednji put menjao Jana dana 27 Feb 2013, 21:18, izmenjena samo jedanput


Vrh
Jana
Post  Tema posta: Re: Milan Rakić - Милан Ракић  |  Poslato: 27 Feb 2013, 20:55
Korisnikov avatar
rang
rang

Pridružio se: 05 Jun 2012, 01:34
Postovi: 3988

OffLine
MILAN RAKIĆ

LJUBAVNA PESMA

Šume bokori cvetnog jorgovana,
I noć zvezdana treperi, i žudi
Za bujnu ljubav, svetu bogom dana.
Dok mesečina nasmejana bludi,
Šume bokori cvetnog jorgovana.

U taku noć je požudnu i strasnu
Izolda nekad čekala Tristana.
Bude se groblja uz kuknjavu glasnu
I sećaju se prohujalih dana.
U taku noć je požudnu i strasnu,

Noseći sobom lestvice od svile,
Starinski vitez, pun vere i nade,
Hitao zamku svoje verne Vile,
I pevao joj strasne serenade.
Starinski vitez, pun vere i nade!

Šumi, o noći prohujalog doba!
U srcu nosim vekadanje ljude.
Povorke bele dižu se iz groba,
I sa mnom ljube, čeznu, strepe, žude!
Šumi, o noći prohujalog doba.

Strasno i žudno! Ona mene čeka
Ko nekad plava Izolda Tristana.
Strepi, i sluša topot iz daleka,
Dok mesečina nasmejana sija
I ćuv mirisni zanosno ćarlija
U bokorima cvetnog jorgovana!

***

Љубавна песма

Шуме бокори цветног јоргована,
И ноћ звездана трепери, и жуди
За бујну љубав, свету Богом дана.
Док месечина насмејана блуди,
Шуме бокори цветног јоргована.

У таку ноћ је пожудну и страсну
Изолда некад чекала Тристана.
Буде се гробља уз кукњаву гласну
И сећају се прохујалих дана.
У таку ноћ је пожудну и страсну,

Носећи собом лествице од свиле,
Старински витез, пун вере и наде,
Хитао замку своје верне виле,
И певао јој страсне серенаде.
Старински витез пун вере и наде!

Шуми, о ноћи прохујалог доба!
У срцу носим некадање људе.
Поворке беле дижу се из гроба,
И са мном љубе, стрепе, чезну, жуде!

Страсно и жудно! Она мене чека
Ко некад плава Изолда Тристана.
Стрепи, и слуша топот из далека,
И цув мирисни заносно ћарлија
У бокорима цветног јоргована!


Poslednji put menjao Jana dana 27 Feb 2013, 21:12, izmenjena samo jedanput


Vrh
Jana
Post  Tema posta: Re: Milan Rakić - Милан Ракић  |  Poslato: 27 Feb 2013, 20:55
Korisnikov avatar
rang
rang

Pridružio se: 05 Jun 2012, 01:34
Postovi: 3988

OffLine
MILAN RAKIĆ

OČAJNA PESMA*

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojima žednim.

Kao Hermes stari i s njim Afrodita.
Stopi se u meni strašću tvojom celom,
Da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
I da duša moja najzad bude sita...

— Kad pomislim, draga, da će doći vreme
Kad za mene neće postojati žena,
Kad će čula moja redom da zaneme,
I strasti da prođu kao dim i pena,

A da će, još uvek, pokraj mene svuda
Biti mesečine pod kojom se žudi,
I mladih srdaca što stvaraju čuda,
I žena što vole, i voljenih ljudi,

Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogođen zrnom posred čela
Što u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela...

Upij se u meni zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojima žednim...

***

Очајна песма

Упиј се у мене загрљајем једним,
Ко грозница тајна струји мојом крви,
Крепко стегни моје тело, нек се смрви,
И дај ми пољупце за којим жедним.

Као Хермес стари и с њим Афродита,
Стопи се у мени страшћу твојом целом,
Да сав изнемогнем под витким ти телом,
И да душа моја буде сита.

-Када помислим, драга, да ће доћи време
Кад за мене неће постојати жена,
Кад ће чула моја редом да занеме,
И страсти да прођу као дим и пена,

А да ће, још увек, покрај мене свуда
Бити месечине под којом се жуди,
И младих срдаца што стварају чуда,
И жена што воле и вољених људи,

Вриснуо бих, драга, рикнуо бих тада
Као бик погођен зрном посред чела
Што у напорима узалудним пада
Док из њега бије крв црна и врела

Упиј се у мене загрљајем једним,
Ко грозница тајна струји мојом крви,
Крепко стегни моје тело, нек се смрви,
И дај ми пољупце за којим жедним.


Poslednji put menjao Jana dana 27 Feb 2013, 21:05, izmenjena samo jedanput


Vrh
Jana
Post  Tema posta: Re: Milan Rakić - Милан Ракић  |  Poslato: 27 Feb 2013, 20:56
Korisnikov avatar
rang
rang

Pridružio se: 05 Jun 2012, 01:34
Postovi: 3988

OffLine
MILAN RAKIĆ

ISKRENA PESMA

O sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I reč nek tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje
Zabrekću novim, zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred veličanstvom prirode; a potom,

Kad prođe sve, i malaksalo telo
Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov i nadahnuće celo
Nečujno, tiho potone u tamu,

Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako.

I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda
Slušati rado ove reči lažne,
I zahvalićeš bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući vrh zaspalih njiva
Kako se spušta nema polutama,
Ti nećeš znati šta u meni biva —
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale ko plima!

Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al̓ ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek reći: ćuti,
Ostavi dušu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lišće na drveću žuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.

***

Искрена песма

О склопи усне, не говори, ћути,
Остави мисли нек се бујно роје,
И реч нек твоја ничим не помути
Безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад жиле моје
Забрекћу новим, заносним животом,
Да заборавим да смо ту нас двоје
Пред величином природе; а потом,

Кад прође све, и малаксало тело
Поново падне у обичну чаму,
И живот нов и надахнуће цело
Нечујно, тихо потоне у таму,

Ја ћу ти драга, опет рећи тада
Отужну песму о љубави, како
чезнем и страдам и љубим те, мада
У том тренутку не осећам тако.

И ти ћеш, бедна жено, као вазда
Слушати радо ове речи лажне,
И захвалићеш Богу што те сазда,
И очи ће ти бити сузом влажне.

И гледајући врх заспалих њива
Како се спушта нема полутама,
Ти нећеш знати шта у мени бива-
Да ја у теби волим себе сама,

И моју љубав наспрам тебе, кад ме
Обузме целог силом коју има,
И сваки живац растресе и надме,
И осећаји навале ко плима!

За тај тренутак живота и миља,
Кад затрепери цела моја снага,
Нека те срце моје благосиља.
Ал' не волим те, на волим те, драга!

И зато ћу ти увек рећи: ћути,
Остави душу нек спокојно снива,
Док крај нас лишће на дрвету жути
И тама пада врх заспалих њива.


Poslednji put menjao Jana dana 27 Feb 2013, 21:10, izmenjena samo jedanput


Vrh
Jana
Post  Tema posta: Re: Milan Rakić - Милан Ракић  |  Poslato: 27 Feb 2013, 20:57
Korisnikov avatar
rang
rang

Pridružio se: 05 Jun 2012, 01:34
Postovi: 3988

OffLine
MILAN RAKIĆ

NA JEDNOM PRIMERKU

"CYRANO DE BERGERAC"

Da, svi Gaskonjci nisu iz Gaskonje:
Ima ih, Gospo, širom celog sveta
Što ljube, pišu pesme, jašu konje,
Puna je zemlja gaskonjskih kadeta.

No ja sam ipak retkost među njima:
Ne ističem se rado. I sad, evo,
Da ritam bude zvučniji, i rima,
Ustupam mesto' onom što je pev'o

Roksani nekad, neka mesto mene
Otpeva opet pesmu svoju staru,
I neka kaže čar ljubljene žene
U svom starinskom ljubavničkom žaru.

I niko neće videti da sada
Promenile se uloge: Sirano
Govori, peva, plače, kleči, pada,
— No ja mu reči šapućem lagano...


Vrh
Jana
Post  Tema posta: Re: Milan Rakić - Милан Ракић  |  Poslato: 27 Feb 2013, 20:57
Korisnikov avatar
rang
rang

Pridružio se: 05 Jun 2012, 01:34
Postovi: 3988

OffLine
Милан Ракић:

ПРИЗИВ

Помени ме у молитвама твојим
Кад сунце пада за далеке горе.
Јер знај да мене кобне мисли море,
И да се, као слабо дете, бојим.

Ти чиста душо, буди Геновева
Над заспалим Паризом која бди,
Докле под њеним благословом снева
Љубавник чедан и злочинци сви;

И кад под твојом молитвом заћуте,
О заштитнице вечне душе моје,
Све кобне мисли што ми срце муте,
И, ко злочинци, спремне за бој стоје.

Помени ме у молитвама, мила,
И ја ћу знати у часове таме,
Кад опет груне нечастива сила,
Да добра душа твоја пази на ме...

***

PRIZIV

Pomeni me u molitvama tvojim
Kad sunce pada za daleke gore,
Jer znaj da mene kobne misli more,
I da se, kao slabo dete, bojim.

Ti čista dušo, budi Genoveva,
Nad zaspalim Parizom koja bdi,
Dokle pod njenim blagoslovom sneva
Ljubavnik čedan i zločinci svi;

I nek pod tvojom molitvom zaćute,
O zaštitnice večna duše moje,
Sve kobne misli što mi srce mute,
I, ko zločinci, spremne za boj stoje.

Pomeni me u molitvama, mila,
I ja ću znati u časove tame,
Kad opet grune nečastiva sila,
Da dobra duša tvoja pazi na me...


Poslednji put menjao Jana dana 27 Feb 2013, 22:03, izmenjena samo jedanput


Vrh
Jana
Post  Tema posta: Re: Milan Rakić - pesnik i diplomata  |  Poslato: 27 Feb 2013, 20:58
Korisnikov avatar
rang
rang

Pridružio se: 05 Jun 2012, 01:34
Postovi: 3988

OffLine
MILAN RAKIĆ

ČEKANJE

Čekam u senci jednog starog duda
Da mesec zađe i, skrivena tamom,
Po uskoj stazi što kroz noć krivuda,
Da siđeš k meni čežnjivom i samom.

Čekam, a lenjo prolaze minuti,
I sati biju na tornju daleko.
Već zora sviće, blede mlečni puti,
A ja još čekam, — i večno bih ček'o!

O, šta je to što mene veže sada
Za jednu put, za jedan oblik tela,
I što mi duša zatreperi cela,
I sva nemoćna izdiše i pada,
Kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred čudesnim sjajem
Lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
Kao da svakog časa život dajem,
Prilazim tebi pun pobožnog straha,
Posrćem, klecam, dokle me privlače,
Ko provalija tamna i duboka,
I dok se strasnim prelivima mrače,
Tvoja dva crna neumitna oka...

***

Чекање

Чекам у сенци једог старог дуда
Да месец зађе и, скривена тамом,
По уској стази што кроз ноћ кривуда,
Да сиђеш к мени чежњивом и самом.

Чекам, а лењо пролазе минути,
И сати бију на торњу далеко.
Већ зора свиће, бледе млечни пути,
А ја још чекам, - и вечно бих чек'о!

О, шта је то што мене веже сада
За један пут, за један облик тела,
И што ми душа затрепери цела,
И сва немоћна издише и пада,
Кад ме се такне једна рука бела!

И сав засењен пред чудесним сјајем
Лепоте твоје, слаб, без једног даха,
Као да сваког часа живот дајем,
Прилазим теби пун побожног страха,

Посрћем, клецам, докле ме привлаче,
Ко провалија тамна и дубока,
И док се страсним преливима мраче,
Твоја два црна неумитна ока...


Poslednji put menjao Jana dana 27 Feb 2013, 21:13, izmenjena samo jedanput


Vrh
Jana
Post  Tema posta: Re: Milan Rakić - pesnik i diplomata  |  Poslato: 27 Feb 2013, 21:02
Korisnikov avatar
rang
rang

Pridružio se: 05 Jun 2012, 01:34
Postovi: 3988

OffLine
MILAN RAKIĆ

OBNOVA

Hoću na jednome svečanom opelu
Da sahranim ono što prošlošću zovu.
I da ti donesem tada dušu novu,
Bez ijedne pege negdašnje — svu belu.

I hoću da onog časa, kad na mene
Padnu kose tvoje i poljubac jedan,
Budem kao nekad bezazlen i čedan,
Da prvi put poznam čar ljubljene žene;

I da sav u tvojoj beskonačnoj moći,
Očaran, bez svega što me davno guši,
Osećam pod sjajem ove prve noći
Kako se u mojoj obnovljenoj duši,

Uz veselu pesmu razdraganih gnezda,
Dok šušti topola i miriše lipa
I radosno nebo mesečinu sipa,
Tajanstveno rađa novo jato zvezda...

***

Обнова

Хоћу на једном свечаном опелу
Да сахраним оно што прошлошћу зову,
И да ти донесем тада душу нову
Без иједне пеге негдашње - сву белу.

И хоћу да оног часа кад на мене
Падну косе твоје и пољубац један,
Будем као некад безазлен и чедан,
Да први пут познам чар љубљене жене;

И да сав у твојој бесконачној моћи,
Очаран, без свега што ме давно гуши,
Осећам под сјајем ове прве ноћи
Како се у мојој обновљеној души,

Уз веселу песму раздраганих гнезда,
Док шушти топола и мирисе липа,
И радосно небо месечину сипа,
Тајанствено рађа ново јато звезда ...


Vrh
Jana
Post  Tema posta: Re: Milan Rakić - Милан Ракић    |  Poslato: 27 Feb 2013, 21:13
Korisnikov avatar
rang
rang

Pridružio se: 05 Jun 2012, 01:34
Postovi: 3988

OffLine
Милан Ракић

Далида

Ко печат сам те метнуо на срце
И као печат на мишицу своју;
И све сам дао, и, по љутом боју,
Хладнокрвно сам покопао мрце.

И душа моја није хтела знати
За тајну грижу и осећај стида,
Ни да л' ћеш бити добра као мати,
Или си стара, вечита Далида.

Владај над мојом душом, моћно дете,
Са расцветаним ружама у коси,
И власт нек твоју ништа не омете,
Ни бол, ни плач, ни реч што милост проси.

У мојој души увек места има
За пун заборав, за све што ће редом
Навалити на мене као плима,
И све, због тебе, заменити бедом.

Па што се плашиш и устежеш? Знам те!
Царуј ко увек, царуј према себи,
Ти, деспотице, што те вечно памте;
Да ниси таква- волео те не би'!

***

Dalida

Ko pecat sam te metnuo na srce
I kao pecat na misicu svoju;
I sve sam dao, i, po ljutom boju,
Hladnokrvno sam pokopao mrce.

I dusa moja nije htela znati
Za tajnu grizu i osecaj stida,
Ni da l' ces biti dobra kao mati,
Ili si stara, vecita Dalida.

Vladaj nad mojom dusom, mocno dete,
Sa rascvetanim ruzama u kosi,
I vlast nek tvoju nista ne omete,
Ni bol, ni plac, ni rec sto milost prosi.

U mojoj dusi uvek mesta ima
Za pun zaborav, za sve sto ce redom
Navaliti na mene kao plima,
I sve, zbog tebe, zameniti bedom.

Pa sto se plasis i ustezes? Znam te!
Caruj ko uvek, caruj prema sebi,
Ti, despotice, sto te vecno pamte;
Da nisi takva- voleo te ne bi'!


Poslednji put menjao Jana dana 27 Feb 2013, 22:05, izmenjena samo jedanput


Vrh
Jana
Post  Tema posta: Re: Milan Rakić - Милан Ракић    |  Poslato: 27 Feb 2013, 21:15
Korisnikov avatar
rang
rang

Pridružio se: 05 Jun 2012, 01:34
Postovi: 3988

OffLine
MILAN RAKIĆ

Na Kosovu


BOŽUR

Kako je lepa ova noć! Gle, svuda,
S topole, rasta, bagrema, i duda,
U mlazevima zlatokosim pada
Nesuštastvena mesečina. Sada,

Nad livadama gde trava miriše,
U rascvetanim granama, svrh njiva
Koje su crne posle bujne kiše,
Velika duša mesečeva sniva.

Sve mirno. Tajac. Ćuti polje ravno
Gde nekad pade za četama četa...
— Iz mnoge krvi izniknuo davno,
Crven i plav, Kosovom božur cveta...


SIMONIDA
(Freska u Gračanici)

Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne, na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči!

Ali dirnuti rukom nije smeo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenu mozaik-odelu,
Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu, i belu;

I kao zvezde ugašene, koje
Čoveku ipak šalju svetlost svoju,
I čovek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda što već ne postoje,

Tako na mene sa mračnoga zida,
Na počađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida,
Tvoje već davno iskopane oči.

***

Симонида

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.

Али дирнути руком није смео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;

И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,

Тако на мене, са мрачнога зида,
На ишчађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, —
Твоје већ давно ископане очи!

***


NA GAZI MESTANU

Silni oklopnici, bez mane i straha,
Hladni ko vaš oklop i pogleda mrka,
Vi jurnuste tada u oblaku praha,
I nastade tresak i krvava trka.

Zaljuljano carstvo survalo se s vama...
kad oluja prođe vrh Kosova ravna,
Kosovo postade nepregledna jama,
Kosturnica strašna i porazom slavna.

Kosovski junaci, zasluga je vaša
što poslednji beste. U krvavoj stravi,
Kada trulo carstvo oružja se maša,
Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi.

Danas nama kažu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije naše,
Da nas zahvatila zapadnjačka reka,
I da nam se duše opasnosti plaše.

Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli,
Danas, taj te voli, jer zna da si mati,
Jer pre nas ni polja ni krševi goli
Ne mogoše nikom svesnu ljubav dati!

I danas kad dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem!

***

На Гази-местану

Силни оклопници, без мане и страха,
хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
ви јурнусте тада у облаку праха,
и настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама ...
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци, заслуга је ваша
што последњи бесте. У крвавој страви,
када труло царство оружја се маша,
сваки леш је свесна жртва, јунак прави.

Данас нама кажу, деци овог века,
да смо недостојни историје наше,
да нас захватила западњачка река,
и да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
данас, тај те воли, јер зна да си мати,
јер пре нас ни поља ни кршеви голи
не могоше ником свесну љубав дати!

И данас кад дође до последњег боја,
неозарен старог ореола сјајем,
ја ћу дати живот, отаџбино моја,
знајући шта дајем и зашто га дајем!

***
NASLEĐE

Ja osećam danas da u meni teče
Krv predaka mojih, junačkih i grubih,
I razumem dobro, u to mutno veče,
Zašto bojne igre u detinjstvu ljubih.

I prezirem tugu, zaboravljam bolju,
Jer u meni teče krv predaka moji',
Mučenika strarih i junaka koji
Umirahu ćutke na srašnome kolju.

Jest, ja sam se dugo sa prirodom rv'o,
Uspeo sam — sve se može kad se hoće —
Da na ovo staro i surovo drvo
Nakalemim najzad blagorodno voće.

I sad, ako plačem kad se mesec krene
S oreolom modrim niz nebesne pute,
Il' kad stare šume, čarobne sirene,
Jedno tužno veče zlokobno zaćute,

Ja osećam ipak, ispod svežih grana
I kalema novih, da, ko nekad jaka,
U korenu starom struji snažna hrana,
Neiscrpna krepost starinskih junaka.

Sve iščezne tada. Zaboravljam bolju,
A preda me staju redom preci moji,
Mučenici stari, i junaci koji
Umirahu ćutke na stašnome kolju...

***

Наслеђе

Ја осећам данас да у мени тече
Крв предака мојих, јуначких и грубих,
И разумем добро, у то мутно вече,
Зашто бројне игре у детињству љубих.

И презирем тугу, заборављам бољу,
Јер у мени тече крв предака моји',
Мученика старих и јунака који
Умираху ћутке на страсноме кољу.

Јест, ја сам се дуго са природом хрво,
Успео сам - све се може кад се хоће -
Да на ово старо и сурово дрво
Накалемим најзад благородно воће.

И сад, ако плачем кад се месец крене
С ореолом модрим низ небесне путе,
Ил' кад старе шуме, чаробне сирене,
Једно тужно вече злокобно заћуте,

Ја осећам ипак, испод свежих грана
И калема нових, да, ко некад јака,
У корену старом струји снажна храна,
Неисцрпна крепост старинских јунака.

Све исчезне тада. Заборављам бољу,
А преда ме стају редом преци моји,
Мученици стари, и јунаци који
Умираху ћутке на страшноме кољу...

***


JEFIMIJA

Jefimija, ćerka gospodara Drame,
I žena despota Uglješe, u miru,
Daleko od sveta, puna verske tame,
Veze svilen pokrov za dar manastiru.

Pokraj nje se krve narodi i guše,
Propadaju carstva, svet vaskolik cvili.
Ona, večno sama, na zlatu i svili
Veze strašne bole otmene joj duše.

Vekovi su prošli i zaborav pada,
A još ovaj narod kao nekad grca,
I meni se čini da su naša srca
U grudima tvojim kucala još tada,

I u mučne čase narodnoga sloma,
Kad svetlosti nema na vidiku celom,
Ja se sećam tebe i tvojega doma,
Despotice srpska s kaluđerskim velom!

I osećam tada da, ko nekad, sama,
Nad nesrećnom kobi što steže sve jače,
Nad plemenom koje obuhvata tama,
Stara Crna Gospa zapeva i plače...


***
Јефимија

Јефимија, ћерка господара Драме
И жена деспота Угљеше, у миру,
Далеко од света, пуна верске таме,
Везе свилен покров за дар манастиру.

Покрај ње се крве народи и гуше,
Продају царства, свет васколики цвили.
Она, вечно сама, на злату и свили
Везе страсне боле отмене јој душе.

Векови су прошли и заборав пада,
А још овај народ као некада грца,
И мени се чини да су наша срца
У грудима твојим куцала још тада,

И у мучне часе народнога слома,
Кад светлости нема на видику целом,
Ја се сећам тебе и твојега дома,
Деспотице српска с калуђерским велом!

И осећам тада да, ко некад, сама,
Над несрећном коби што стеже све јаче,
Над пламеном које обухвата тама,
Стара Црна Госпа запева и плаче...

***

NAPUŠTENA CRKVA

Leži stara slika raspetoga Hrista.
Mlaz mu krvi curi niz slomljena rebra;
Oči mrtve, usne blede, samrt ista;
Nad glavom oreol od kovana srebra.

Dar negdašnjet plemstva i pobožnog sebra,
Đerdan od dukata o vratu mu blista.
Po okviru utisnuta srma čista,
A okvir je rez'o umetnik iz Debra.

Takav leži Hristos sred pustoga hrama.
I dok neosetno, svuda pada tama,
I jato se noćnih ptica na plen sprema,

Sam u pustoj crkvi, gde kruže vampiri,
Očajan i strašan, Hristos ruke širi,
Večno čekajući pastvu, koje nema...

***

Напуштена црква

Лежи стара слика распетога Христа.
Млаз му крви цури низ сломљена ребра;
Очи мртве, усне бледе, самрт иста;
Над главом ореол од кована сребра.

Дар негдашњег племства и побожног себра,
Ђердан од дуката о врату му блиста.
По оквиру утиснута срма чиста,
А оквир је рез'о уметник из Дебра.

Такав лежи Христос сред пустога храма.
И док неосетно, свуда пада тама,
И јато се ноћних птица на плен спрема,

Сам у пустој цркви, где круже вампири,
Очајан и страшан, Христос руке шири,
Вечно чекајући паству, које нема...

***
MINARE

Strči minare iznad crnih kuća,
Tanko i belo. Noć lagano pada,
Kao dan jasna noć i kao dan vruća,
I s brežuljaka vraćaju se stada.

Voćnjaci, cveća i pesama puni,
Gde začikuju kosovi slavuje,
I na ovcama, zaraslim u vuni,
Klepetuše što ravnomerno bruje.

Ali će sve to proći, i, u času,
Nepregledna će noć ostati sama,
Obući će se svet u crnu rasu,
Progutaće ga neprozračna tama,

Samo će, kao znak istrajne moći
I osvajačkog starog nadahnuća,
Strčati mirno u toj opštoj noći
Belo minare iznad crnih kuća.


Poslednji put menjao Jana dana 27 Feb 2013, 21:23, izmenjena 2 puta


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 6 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker