Srbija Forum
http://srbija-forum.com/

Приче у традиционалном стилу
http://srbija-forum.com/viewtopic.php?f=258&t=3259
Stranica 3 od 4

Autoru:  Senka [ 17 Feb 2017, 22:17 ]
Tema posta:  Re: Приче у традиционалном стилу

Туђа крв



Од Барича до Голупца реците да има сахат. Пут је доста страновит, онако по планински. Лево и десно потеси, а на врх брежуљака модри шумарци, опрани вечерњом кишицом. Тамо даље плава брда, оперважена бело-светлим облацима, који се све даље уклањаху сунцу, што већ у велике огреваше целу живописну околину. У тим тамо брдима лежи манастир Туман, стара српска задужбина.
Рзаху коњи одморни, које јахасмо. Пред нама бржим ходом јахаше пандур с ледењацима за појасом и кривом сабљом о бедрима.
Испесмо се на висораван.
— Голубац! викну духовник тумански Руфим, који нам се од скора беше придружио, поигравајући на зеленку, који вазда махаше главом и бацаше белу пену преко духовникове камилавке од црне па избелеле кадифе.
— На овом месту вреди избацити метак, прихвати учитељ зеленички и испразни свих шест метака из челична револвера, што се модро-плавом бојом преливаше на сунцу.
Далеко се разлегаху пуцњи, а коњи се већма разиграше и потегоше још бржим кораком.
А пред нама се отворило небо на четири стране. Одмах под брдом видео се голубачки трг с неколико белих, растурених кућа, иза њега тамо широки поносити Дунав, а иза Дунава Банат са својим лепим селима и високим торњевима. Неколико пушкомета на десно дизаше се достојанствено стари голубачки град са својим огромним кулама на високој стени, која се стрменито спушташе у хладне таласе дунавске. А овамо ближе на обали одмараху се неколико лађа винарица са својим високо-заошинутим кљуновима и белим једрима. Од куда ли долазе, куда ли, Боже, полазе?
Оваких јутара, оваких погледа не уживамо богме сваки дан. Зато и остављају у нама утиске, који се не губе са заходом сунца, но трају чак до далеких дана старости, загревају нас и буде, надахну новим животом, подмлађују нас. Не сметају седе власи животу, кад у срцу букти врео пламен младости; зато и замолих друштво, те устависмо коње и у миру дуго разматрах лепу, величанствену околину. Жао ми беше што је тада уживах само сам. Гледах и гледах, а мисли ми се преношаху тамо иза брда далеко, да-леко. У оку ми је суза трептала. Да, да — тежак је и сладак овај тако стари, а опет вазда нови свет. Погледах још једном на све четири стране, уздахнух — и почесмо се спуштати низа страну.
У Голупцу сам до вечерња звона походио школу. Испитао сам напосе свако детенце, да видим колико му дадосмо спреме за тако тешку борбу у животу. У главном незадовољан, одох те одстајах вечерњу. Служио је стари свештеник. И он је био погружен. Његова нестручна, али здрава памет прозрела је све, ћутањем исказивасмо сагласност наших мишљења. На обали нас већ ишчекиваше чамац за село Добру.
— И ја ћу вам бити друг, рече стари свештеник, кад излажасмо из порте. Одавде тамо више од два сахата, а сутра отуда уз воду више од осам и десет часова. А има и опасних места на окукама. Само ако ви...
— Мени ће бити веома драго ваше друштво, рекох и стискох му стару, суху руку.
— Да, да, ја сам стари думенџија, знам Дунаву превртљиву ћуд и кад је миран као сад и кад га ветрови усколебају. А како ми је овај мах у души — овај ће ме пут можда разгалити, колико-толико успокојити. А не знате како сад — ваљада на крају дана својих — чезнем за одмором. А некад, некад...
Погледам га радознало.
— Мучна је служба свештеничка у овим брдима. И дан и ноћ на коњу. Двадесет година уз ове врлети, што и пола века у питомој равни. Али шта знамо? Господ ме је овде позвао. Док није обелела ова брада, тамо пре дваестину, а богме и триестину година, верујте ми, нисам осећао терет крста који сам понео. Шта сам пута у по ноћи одлазио у села те крштавао нејаку новорођенчад! Цича, зима, кошава да с коња обали, пуца камен, дрво, а ја, сам самцит, кроз планину, певам иза гласа: „Августу јединоначелствујушту".
— Чујеш ли, учитељу, приметих зеленичком, који је свашта био пре, само не васпитач малене деце, којој кроз више година није уделио ни мрве васпитачке.
— Шта ме пута баш у сами мрак позва суседни свештеник да светимо масла. Док длан о длан већ сам у ораници — тако у нас зову једноставан чун — и спустим се доле у Добру или Бресницу. Помрчина — стари познаник, а таласи — играчка. Захитам веслом то десно то лево, певукам кроз зубе, а чун као стрела сече средом Дунава. Е, хеј — тако се то онда поповало!
— Свет се мења, господине попо!
— Али све зебем, да не иде на горе. Ако су свуда 'ваке промене, као што их овуд гледам сваки дан, онда, онда бих најволео да што пре склопим ове старе ослабеле очи.
Седосмо у чамац. Стари свештеник узе крму, а оба учитеља весла. Отац Руфим оста да замени старог свештеника у цркви. За четврт сахата једва се видео Голубац иза нас. Опловисмо стене од старога града и отискосмо се средином Дунава. Левом и десном обалом гледаху нас озбиљно ноћним мраком заогрнута брда и само им се врхови светљаху месечином. Месец је некако баш над нама био и осветљаваше речну матицу која нас ношаше. Гдешто, ближе или даље, праћнула се по која рибица. С брда чуло се кад и кад звонце од каква залутала говечета. Иначе — свуда око нас величанствена тишина.
— Шта сте подремали, учитељи?! викну опет стари свештекик после дужег ћутања. Кад сам био ваших година било ми је не одспавати једну ноћ као отпостити петак или среду. Па и не јести по цео дан, охој! то је било сасвим обично, само кад навали журан посао. А јако, гле! Мора бити ручак баш тачно у подне, па да се само једна ноћ одседи при књизи, то би, ва истину, било девето чудо... Дед ти зеленички одби веслом к десној обали!... Јесте ли будни, господине?
— Као да сам сад устао, рекох, промешкољивши се мало живље на својем месту.
— Десно, десно ти зеленички! Тако!... Та да си ти под мојом командом, умео би ти и веслати и дечицу учити. Али, ко би вам смео проговорити кад се завалите у шарагље, или се узбечите на седлима, па ћа, тумарај од села до села, од заветине до заветине ... Ама, рекох ти, десно! — Кажете, тешко је бити данас учитељ?
— Богме теже, попо, него пре триест година, кад си ти учитељевао — где оно беше?
— У Горњој Млави, — па као зашто онда лакше беше? И онда су биле књиге — књиге, а деца — деца. Онда је, додуше, било помање предмета, али, зар је тада било школованих људи као ето сад? Ни двадесети није видео гимназије ни богословије... Ено, господине, где се бели добранска црква; колико се чини близу, још имамо мал' не пун сахат до тамо... Само живо одбијајте веслима, стићи ћемо таман у десет.
Чамац пође побрже.
— А зар ти мислиш, учитељу, да ви сад нешто више знате? настави стари свештеник. Није ни у књизи сва мудрост. Не треба, додуше, књигу занемарити, али је не треба ни прецењивати. Умети се наћи у животу, поштено и савесно радити што ти се повери, и онде где те наместе, то је мудрост практична, мудрост која земље држи, која куће кући. — Али, пазите на матицу!...
И ту свештеник заошину јаче крмом, хватајући се левом руком за дугме на капи, коју хтеде оборити поветарац што поче јаче попиривати отуда са истока. Чамац опет пође право и поуздано средином дунавском. Учитељи поућуташе. Свештеник још их кад што подстрекаваше својим то блажим то јеткијим пребацивањима, па и он поче поприћуткивати. Пун месец као да све јасније сијаше, огледајући се са осветљеним небом у пучини мирног речног огледала.
Тако смо ћутке пловили читаву четврт сахата. Дремовна тишина успављиваше сваку помисао, и таман гдекоји од нас да клоне од сна.
— Сад смо код пећине! викну неки стари чичица, који се заједно с нама вожаше у Добру... Чујете ли, рече, како жубори поточић, што као стуб пада са хват два високога пећинског свода и низ брдо јури правце у Дунав.
Погледасмо на ону страну.
— Беше ли на овом месту оно пре две године? упита га свештеник.
— Ама баш некако овде, или хват два подаље одавде, одговори чичица, бацајући на плећа гуњић, на ком је дотле седео. Кошуља сељачка белела му се на јасној месечини, а стари мали фесић готово се црнио на седој, проређеној коси.
— Жао ми их је! уздахну свештеник; али, шта ћеш му?...
— Можда им тако беше суђено, прихвати чичица. А шта се у дугом веку неће догодити! Та зар смо, оче попо, то једино чудо запамтили? Ко живи, тај и доживи.
— Још има доста поћи до села. Ако си вољан беседити, испричај све, готово сам и сам поборавио.
— А зашто не бих, попо? Само ћете простити, што не умем онако по чаршијски. Ми, сељаци, говоримо 'нако како јест, кратко, јасно, просто; знате, не презамо један од другога као неко и неко пред капетаном, или као оно ти, попе, кад ономлане долажаше владика. Сећаш ли се, како беше завезао и ушукутрио? Гледах, па се чудих: да ли је то онај наш стари попо, што онако слатко испреда за софрама, да нас до једнога ућутка.
— Та причај како знаш, утаче се свештеник, коме као да не беше најповољнији чичин обрт говора.
— Добро, добро! само док припалим. Не марим, знате, ни ћутати, док не задимим, а камо ли говорити, па још на овако красној ноћи. Да, да, красна је ово ноћ. А има ли што лепше од оваке божје ноћи, па ове јасне месечине? Гледајте је како светли тамо под оном шумицом. И онда је овако сијала, кад сам се први пут састао с мојом Жиком код нашег браника. Па реци да није сијала исто тако и онда, кад су се Јона и Раде први пут састали. Сирота Јона, сиромах Раде! Кад год их се сетим, готов сам сузу да пролијем. Онако лични, па онако млади: увенуше као рани цветови.
— А откуда оно беху? упита стари свештеник
— Из вајнога Миљевића. Били сте тамо? Село једно по једно кол'ко носи одавде до Звижда. Шта пута подбочих се на мотику, па с њиве гледах тамо преко Пека на потесе и бранике, и слушах свирку постилијуна који се жураше у Мишљеновац. Па она бела стада, па они добри коњи у окованим кочијама. Шта су наши брдски коњичци, козе, вечита ждребад. Ехеј, ласно ли је тамо живети, кућу кућити и порез плаћати, ама де овамо, брајко, по овим мучним брдима, где се двапут више знојиш, двапут мање жњеш. Али, не украти, Боже! Кад се довде издурало, гледаћемо како ћемо још и за ово мало дана старости. Да, да, живот вам је као грана уз пут, коју за час путник очене. Што је китњастија и зеленија, тим је брже нестане.
И сиромах Раде, млад и зелен, оде на онај свет. Тек се, што'но реч, родио да живи, а свећа му се угаси. Чини ми се да још Миљевић не виде онака здрава и угледна момка. Знао је и књигу, али се, као друга његова небраћа, не одметну од плуга и мотике. Беше то радник један по један. Милина ти стати па гледати кад оре ил' копа, кад коси ил' жање. Шта га пута гледах са своје прљуше, а срце ми заиграло у прсима. Можда ништа тако не волим к'о тежака, вредна, прегаоца. Да, да красан је то момак био тај сиромах Раде.
Али је још лепша била Јона. Девојка, што 'но кажу, као румена јабука. Пуна, здрава, весела, а благе јој очи сушта доброта. Па какву је косу имала: црна, светла, па низ плећа до на ниже паса. Па ем лепа да не скинеш ока, ем се некако ђаволасто намести да је изедеш. Па што је била жива и весела! Да си Бог зна како непогодан, разведриш се док је сусретнеш на путу. И друге умеју предусрести, и Бога прихватити, ама Јона па Јона! Бадава, неко се тако роди да другима годи, а понеко гиздај, гурај од јутра до мрака, па узалуд све. Па вредна и окретна, па охола као најматорија редара. Намесиће ти и накухати за читаву мобу, то јој, рећи, док длан о длан; порани ти она, жив ми био, пре петала сеоских; кад сунце гране, обучена и очешљана, као из кутије. А кад дође на извор по воду, котлови јој се преливају као огледала. Све је у ње било чисто, и, што 'но реч, певало. Авлија као, Боже прости, порта; у собици као у црквици, а под прозором баштица пуна бела и црвена цвета. Прођете ли онуд, — замирише као тамјан у кадионици. Хај, хај, честито је било то божје чељаде! Не знам тамо преко Пека, ама јој не беше равне колико носи све тамо до Поречке.
Раде беше из куће Рајковића. И сада је прва у ономе крају. Чим се приближите селу, познаћете је одмах. Стакла у прозорима, а бели димњаци кâно исте куле, па се пуше и дању и ноћу. Пуна авлија, па стоке рогате и шуте, па живине да јој броја нема. Здраву чељад ваздан видите из стаје у стају, из вајата у кућу, из куће у вајате и кошеве. Ја сам десетак година радио у Миљевићу, већ сам се био тако рећи уживео, знали су ме сви, познавах свакога. У Рајковића кући ручах више, но што је седих длака иа овој оголелој глави. Отац Радов, газда-Паун, построг човек, ама поштен и уредан. И ваљан орач и добар ловац. Шта пута с њиме тражих зецове по вас дуги дан. Имао је и добра хрта; да је испод земље, намирисаће.
Једном тако тумарасмо до захода сунца. Мрак падаше на земљу, кад се почесмо селу враћати. И тек ми онда паде у очи, да је газда Паун нешто заћутао. Погледах га оштрије и два и три пута, видех: невесео је. Дуго и ја поприћуткивах, не би л' му се окинула реч. Аја, као заливен!
— Море, ти си ми данас нешто покисао! — почех после дугог околишења.
— И љут и тужан, рече, не дижући главе. Не рекох ништа, а он настави:
— Тако ми је, да бих радије у Пек, но тамо у село.
— Хајде, прођи се лакрдије!
— Смркло ми се пред очима, па бих чисто да бежим од људи.
— Прекрсти се, човече! — упадох му у реч.
— Не помаже ништа.
— А што ништа?
— Видим да хоће да буде зло.
— Зло?
— Срамота на моју кућу.
— Каква срамота?
— Јеси ли ме чуо: не дам, море, туђој крви у кућу, па ма с места главу изгубио. Разумеј ме добро, чича: не дам, па ма знао вући ланце тамо по Кладову. Нису море Рајковићи јуче поникли; у целом овоме крају нема куће старије. А дед ми казива, да су наши стари из новопазарског, да су и тамо били старо колено. И сад ћеш, вели, наћи тамо наших коленовића. Па сад да ми у род туђин улегне? Не дам туђој крви, док је ове главе, не дам! Разумеј ме, хеј! Рајковићи су Срби, Срби косовски!...
Ја га само слушах, не хтех зуцнути ама ни једне. Кад је коме тешко око срца, најбоље га пусти, нек' се изговори. Уђосмо у село. У велико мрак. Месец кад што просијаваше кроз беле, провидне облаке.
С газда-Пауном растадох се на његовим вратницама.
— Шта би од једанпут човеку? помислих, кад бејах сам.
Пут ме вођаше право поред извора. Видех женско чељаде, где отуда прти пуне суде. Поред ње протегљаст момак држећи је за руку. Прођоше баш тако поред мене. Познадох одмах: Паунов Раде и лепа Влахињица Јона. Свану ми пред очима. „Аха, сад те разумем, мој драги Пауне", рекох у себи, и скренух у другу улицу.
После неколико дана носисмо крста. Искуписмо се по подне код записа пониже општинских кошева. Народ прекрилио целу пољаницу. Сеђасмо за пуном софром и благовасмо: рибе печке и дунавске, прасад и јагањци, јемужни сирови и гибанице, па вино црно и бело, па каве и горке и слатке, па... А лаутари потргли ћеманета још од рана јутра, свираху и певаху као махнити, да уши оглухну. Ми припалили чибучиће, пушисмо и писмо понајлак. Баш некако до мене сеђаше газда Паун. Гледам га — и вес'о и није. Од једанпут, видех, човек се промени. Позелене, па онда плану у лицу као огањ живи. Рука му паде на кубуру. Нагло пође иза софре, али се опет врну и седе. Превалио је чашу пред собом. Чибучић му пао под софру; дигох му га и пружих. Неки видеше, а неки и не видеше. Згледаше се само, па даље пише и певаше.
— Ама, човече... почех ја поистиха, а он ми стиште прсте и показа тамо на коло. Погледах и једном и два. „Сад знам шта е", шанух му, па даље ни речце. Раде и Јона једно до другог у колу.
О заходу се мало наоблачи; кад и кад паде која крупна кап. Народ се поче разилазити. Ја и газда Паун отискосмо се заједно.
— Чујеш, Пауне, рекох му, кад се осамисмо на ливади.
Он оборио главу, па гледа у траву.
— Пусти децу нека... Знаш, Јона је, ма и Влахиња... А има ти ту, знаш, и божије воље... Та ми грешни људи... Знаш, Бог је свима отац.
Он ме само мрко погледа, а ја више ни једне. Жао ми беше деце, али — ко би смео рису говорити? А не вреди трошити речи пред разјареним човеком. „Хајде, други пут; има још дана у години", помислих у себи, кад се растадосмо, и ја скренух својој улици. Случајно се сукобих с Радом, који долажаше отуд од Јониних вратница. Ја правце, те преда-њ.
— Море, деране, рекох му, ти баш овуд учестао?
— Овде Јона седи, рече отворено, и прстом показа на њезину кућу.
— Та знам, знам... Али видиш бабо и стричеви...
— Још ми ни једне не рекоше, прекиде ми реч.
— Е, мој синко, зар ти чекаш да ти они реку?.. Казах му шта је Паун говорио.
Он ућута и приђе ми ближе к рамену. Сумрак је био, — а све ми се чини плакао је.
— Чича! поче истом, па опет ућута.
— Та но, но, говори; храбрити га почех. И ја сам негда био твога доба. Знам ја, дете, шта је младост, знам.
А он ми шану тише:
— Ја волим... и реч му застаде у грлу.
— Јону? — упитах га ја.
— Да, да, чича. Без ње не могу живети.
— Ама, дете, — и сад се опет мени језик завеза.
— Или њу, ил' никоју другу, чича!
— Све лепо, али — и реч ме, на ђавола, опет издаде.
— Дадосмо једно другом реч.
— Реч?
— И заклесмо се. Видиш онај тамо Пек? Пре тамо у виру, но што бисмо се дали трћи једно од другога. Чича, чича — ти не познајеш Јону. И они је не знају. А њезина душа ...
И ту он ућута и ја ућутах. И нехотице пођосмо наниже поред ограде Јонине. Кроз сумрак спазисмо је, где још стоји пред вратницама. Изађе пред нас и по говору познах да је уплакана. Узеше се за руке, па стадоше преда ме.
— Чича! поче опет Раде загушљивим гласом, а мени се стиште око срца, па почеше просто сузе капати.
— Ти нас бар немој оставити. Реци, чича, је ли право да оставим... Не, не, Јона, нећу ни да изустим више таку гадну реч. И гробови ће нам, Јона, бити једно, и код Бога ћемо бити заједно. Да, да, чича, волим и бабу и стричеве, ал' не могу без моје Јоне. Је ли крива она, што је...
Ту Јона бризну у плач и наже му главу на раме. И ја омекнух и почех још јаче јецати.
Шта сам знао чинити. Хтедох их тешити, али ми се стисло ево овде, занемех, па ни укресати.
— Е децо, децо, расплакасте и мене, 'вако стара, рекох, пошто се тако сити наћутасмо и најецасмо. Кад није иначе, говорићу с газда-Пауном. Лака вам ноћ!
И кад се растадосмо, месец зађе за планину.

* * *

Проћи ће богме после тога и две и три недеље. Пораним да пођем у село Душманић. Обукох се, па чеках освитак. Таман да пребацим торбу о раме, чух где шкрипнуше вратнице. Изађох пред кућу, а газда-Паун те преда ме. Одмах ме текну у срце.
— Откуд тако рано, газда-Пауне?
— Богме сам ти, чича, на зло поранио.
— А што, да од Бога нађеш? — упитах га и сам преплашен.
— У мојој кући није добро.
— Мучи, човече.
— Зло, зло, чича. Побеже ми синоћ Раде са Јоном. Усилих се те се насмејах.
— Одбегао, да, а куд знају деца бежати? Није то ни једно било ни до Крушевице.
— Јонини су стари из Добре.
— Па?
— Девојка ће тамо.
— Прођи се, газда-Пауне, ето ти њих до прве суботе.
— Рекао је старијој снаси да се неће више враћати, морам за њим!
— Ама...
— Или кући, или... И ту се маши за кубуру.
— Е кад је тако, чоче, оно ради како те Бог учи. Он, гневан, ућута. После неколико тренутака рећи ће ми опет:
— Да пођеш са мном, чича.
— А што ћу ти ја?
Знате, не би ми мило, знам му наглу ћуд.
— Не, не; баш да пођеш са мном! — понови он још једном.
— Ти никога не слушаш, газда-Пауне!
— Слушаћу те... — прошапута да једва чух; видим разјарен је. Не хтедох га срдити.
Узех торбу па за њим.

* * *

Богме већ поче сунце добро прижизати, кад стигосмо на Дунав. Распитивасмо свуда по Голупцу. Неки стари рибар рече нам, да је пре четврти сахата село двоје у ораницу. „Они и нико други", прихвати газда-Паун, и позва рибара да нас одмах вози. Они завеслаше, а ја узех крму. Ово што ми сад весламо, то је играчка. Како се то онда живо веслало и — ћутало; ама нико ни једне. Време тихо, небо ведро, а звезда озго припекла, да нас попржи. Возимо се, а терет ме притискао да једва дисах, као да се, Боже прости, некаки ђавољи дерт прикачио од остраг за чамац. После полак сахата опазисмо ораницу пред нама. Повезосмо живље. Таман је било онде према пећини, кад им се толико примакосмо, да се познадосмо.
Деца се исправише у чуну. Видех, где се поплашише. Јона је испустила весло у воду.
— Стојте, децо, не бојте се! — повиках ја. Они ни речи.
— Куд си нагао, никоговићу... продера се газда-Паун, да се и сам тргох, али му одмах руком уста запуших.
— Окани ме се, чича! — продера се Паун наново. Научићу их ја како се слуша старији!... И окрете се опет њиховом чуну, па поче у сав мах зијати све грђе и грђе.
— Море луд ли си, или си побеснео — почех га стишавати; јер видех да се обоје престравило тамо у чамцу, који се силно заљуљао.
— Али пусти ти мене да... Стој! повика још јаче. Куд си нагао? Стој! бре!...
— Немам куда, бабо, без Јоне, чух где отуда рече поплашени Раде.
— Немаш куд? — продера се овај одуд, а ја махнух главом, видећи да је на зло кидисао.
— Прођи се деце! — окупих и ја у вику. И ту чух, где Раде викну: опрости нам оче!
— Раде, синко, не бојте се, док је чича жив.
— А Јона? — рече, и видех где се обоје ухватише за руке и ближе приљубише једно другоме.
— Опрости, оче, опрости и мени и Јони! — чух још једном викну оцу, који се овамо зверски машаше за силав.
Затим ми се, браћо, смрче пред очима. Обоје (и ту приповедач замуца) — обоје ишчезоше са чамца, као две анђелске душе, које се вратише Богу на истину.
Бадава потргасмо весла и викасмо. Смирише се...
Ко зна, можда и сад блажени почивају на дну овог хладног Дунава. Бог да им душу прости!
— Добра! викну стари свештеник и после неколико тренутака стадосмо на обалу.
— Пун је јада овај божји свет, рече чича, кад му захвалан стискох руку при вечери.


Милорад Поповић Шапчанин

Ова приповетка је објављена у часопису Јавор, 1877 бр. 10-12, и у збирци Приповетке II, Панчево, 1879.

Autoru:  Senka [ 17 Feb 2017, 22:22 ]
Tema posta:  Re: Приче у традиционалном стилу

Катанска буна


(ИЗ ГОДИНЕ 1844)

I.

Ради сте, децо, да вам причам о покојном оцу. И вредно је да га се сетимо, Бог му дао у рају насеља. Ви сте били нејаки, када он оно напрасно премину. Сиромах пресвиште у најбољим својим годинама. Ви га се можда слабо и сећате, а ја, да ми Бог поможе, вазда мислим на њ. Како склопим очи, ето га преда ме. Целу божју ноћцу лебди његова блажена слика нада мном. Ја сам дању вазда сетна, невесела; да ми још није вас, не бих знала како бих проводила самохране дане. А ноћу ми је да видите лакше, ваљада где га тако често снивам? Зато се чешће у сну и смејем, као што сте ми више пута говорили, драга дедо моја.
Он је био пука сирота кад је узео мене сиротицу. Ја сам му донела ено онај орман до зелене пећи, а код њега сам застала овај сто за којим седимо, онај креветац где вас двоје ноћујете и икону пред којом се и данас Богу молимо. Није било ни десетак књижица у оном долапу, што је данас пун натучен лепо повезаних књига.
Чим сам се довела, омиле ми кућа, као да сам се у њојзи родила: Цео дан сам ходала и радила по кући, а он, жалосник, није се растајао с дућаном од рана јутра до мркле вечери. У подне се чим тим прихвати, а у вече спремала сам бољу вечеру. Он је, децо, (не могу да га споменем, а да не уздахнем) радо јео тесто. Зато сам увек имала намешених гурабија, брдарица, или каквих других колачића. По вечери седели смо дуго. Он је тада причао своје јаранске приче, а ја сам га пажљиво слушала. Па песама, па пословица, па загонетака, знао је сијасет. Чешће и поноћ превали, а ми још шијемо, смејемо се и торочемо. Боже мој, како се човеку нарав промени; ко би рекао, да је овака ћуталица, као ја, негда била торокљива као мало дете! И Бог вам један знаде, шта се са мном може збити све до моје смрти?
У те срећне дане родих и вас двоје, Стамене и Стаменко. Он је, покојник, волео вас као своја два ока у глави. Шта га пута метну столицу пред дућан, па дотркну само да вас види и омилује. Увек вас вечером уљуљиваше, док сам ја вечеру приправљала. Кад се које ноћу од вас заплаче, пре мене је скакао из постеље, и не би ме дирао, догод ме ваша дрека не би пробудила. Чешће сам га за то корила, али не могаше уставити своје добро срце. А кад вас недељом купах, онда ми већ биваше досадан. Или му је вода сувише врела, или сувише хладна. Па ни да се макне од корита, него пиљи у вас као у икону. Ти, Стамене, био си живахан. Шта га пута свега исполива бијући облим ручицама по заталасаној води. Он би тада смешећи се говорио: „Хоће богме делија Стаменко. Тај ће бити Турке к'о господар Луко". А теби је, кћери, тада говорио: „Моја Стаменчица биће лепа девојчица; бабо ће је научити књизи, обући јој чоху и ђезију, нанизати три ниске дуката, да се знаде чије је чељаде!" Ја сам увек говорила: ако дадне Бог!
Е, тако је хтео он, али Господ друкчије нареди. Покојник је био вредан радин, и ја вам нисам била полења. Никад кућом не бејах постидна, а њему помагах где год знадох и умедох. Он је шио и везао либадета, фистане и јелеке, а ја ших му памуклије и антерије. Још се родне десише године, храна се је многа извозила, сељаци се махом оновчише. Кренуше пазари, каквих давно није било у нашим крајевима. Лако онда беше подићи се устаоцу и штедљивцу. Наша се радња брзо отрже; не прође ни две године, а ми отворисмо још један дућанац у улици преко моста. Узесмо неколико момака; шише и певаху цео дан и до неко доба ноћи. А кад седасмо за софру, Боже мој, чисто се милило појести залогај у онакој радној дружини. Кухала сам све најлепша јела, а не жалих зацвркнути машћу што се више могло. Имађасмо вина по две по три бачве, а ракије и старе и љуте. Који момак једном стаде у службу код нас, тај нас више радо не остављаше. Јер, дечице моја, има доста света без срца и душе: не мари ти за млађе своје колико за псе. Али знајте, да још нико није прокопсао, који је тврдичио према својим млађима. Господ ником дужан не остаје. Да није још његове правде, шта би било од вајнога света?
Ми смо имали доста пријатеља и знанаца. Сви се радоваху нашем напретку, а сељаци, старе муштерије, још радије долажаху у нашу продавницу. О јесени сласмо момка по вересију, али, Боже сахрани, да смо силом изнудили наплату онде, где видесмо да се за тада нема и не може. С тога сељаци и волеше пазарити код нас, него у нашега комшије Перка. Та ви сте га познавали, јер је скоро умро. Беше човек непогодан и чангризало, да се једва подносити могао. Ако је од кога имао што примати, онда тешко га си јадноме дужнику. Пре времена кињиће га тражбином, а не плати ли на уречен дан, таки лети суду, па се тужи, терај, док јадном сељаку не оде и кућа над главом. Сељаци су тада били боље платише, реч је више вредила од данашњег писмена, а суда су се клонили као живе жеравице. За то брзо омрзнуше на Перка, па се један по један упутише к нама. И кога једном послужисмо нашом робом, тај више ни завирио није у Перков дућан. Перко беше врло оштра зверка, добро је провидео ко одујми његове пазаре. Али је био и лукав. Гледао је свакојако да науди нашој радњи. Па поче лагати сељаке, да је у нас све скупо и криво измерено. Кад то не поможе, он поче шуровати и с момцима нашим. Момака има вредних и честитих, али их имаде и дволичних и свакојаких. Та није ни чудо, кол'ко господара мора да промени, док се на доброга намери. Од доброга добро научи, али се и од рђавога по нешто зло прилепи. Тако један од највреднијих наших момака остави нас у најнезгодније доба. Будала се дала навести лукавим лагалом. Мишљаше нам тиме наудити; али се брзо увери, да ни у Перковој кући не ничу златна брда. И доиста се брзо покаја. Понуди се да се опет врати, али га хладно одбисмо: и ја и отац вам јако презирасмо људе личинаре.
Ми непрестано у напредак, а Перко у назадак. То га још већма раздражи лукава и пијана. Да, и то вам заборавих рећи, да је комшија Перко радо пио и беспосличио по кафанама. Набије фес на обрве, стави руке назад испод ћурчета, намршти се као јесење небо, па по десет пута на дан проћи ће тамо амо испред нашега дућана. Лукаво нас погледи испод обрва, окрене се потом на другу страну, ракне и пљуне на нашу калдрму. Ако је случајно на путу буренце са клинцима, или гвожђарија, или дрвенарија, као што је то обично у пазарне дане, шорнуће крвнички и ако му баш није на путу. А кад смо ми пролазили мимо њега и поздрављали га, никад нам није Бога прихватио.
Но колико нас Перко избегаваше, опет се радоваше свакој прилици, кад би могао заподети свађу. Што је давно желео, то је и постигао. Ви знате, децо, онај прозорчић у нашој кухињи што је баш под таваницом. Још кад је ова кућа грађена, уговорено је не знам како с пређашњим господаром Перкове куће, да се тај прозорчић може отворити, али повисоко као што је, да не би млађи час по зазјавали у комшиску авлију; јер сваки, знате, хоће да је у својој кући слободан. Устанемо ми једно јутро, а кад уђосмо у кухињу, а у њој пуно помрчине. Зачудисмо се, па гледнусмо у прозор. Али јест, наш добри комшија на зло поранио, па грдним клинцима прековао дебеле даске преко прозора, па их још с поља лепом превукао да како светлост не би пробила. И то се већ не могаше подносити. Покојни вам отац докопа секиру да одбије даске, али га ја уздржах.
— Не, не рекох му, ти то ниси приковао, па не смеш ни отковати!
— Али то тако не може остати!
— И то је истина. Само ко је приковао, нека и откује.
— Али ја с њим нећу да имам посла.
— А ти јави кмету, а он већ зна шта му чинити ваља.
Он остави секиру и оде у општину. Кнез Милојко дође са још два стражара, заповеди те се даске скинишу с кухињскога прозора. То разјари и онако охолога Перка, па поче викати и претити, Боже мој, као да је из њега ђаво зипарао. Е, не памтим да сам до данас чула онаку ругу и онако псовање. Онда сам, децо, видела да је човек, кад застрани, још гори од звера. Али нека би се затрло семе таким људима на земљи, и молим се Богу и Богородици, да вас сахрани од оваких несретника у свима данима вашега живота. Нека би било и за вас ово што смо препатили.
— Е нећеш тако, комшија! настави Перко и по подне, кад мишљасмо, е се већ стишао. Не дам се ја тако лако ућуткати. Заврнућу ја шију и теби и ономе матороме кнезу. Дошла браћа па откивају, а ни помози Бог, Перко. Не био који сам, ако вам се српски не осветим. А нисам ја баш ни така мућурла, као што мислите. Е хеј, знам ја што ви и не знате. Не уклањам се ја тако лако с мегдана. Скоро ће се ломити, слепи миши моји, знам ја што ви и не знате. Гледај ти молим те, с ким су они нашли да гоне инат. Е, не дам се ја, море, не дам; ишли смо и ми у те ваше школе; знамо и ми све те ваше мајсторије. Ал' чекајте, зечји синови, скупо ће вас стати ова прича Перкова. Е хеј, знам ја што ви и не знате, глупа божја сточице!
И још би био зипарао, да га не ућутка његова жена, патница. Бејаше добра душа, али је дошла била као сухо дрво подносећи и ућуткавајући сурову нарав свога нечовека.
Кад смо те вечери били насамо у соби, запитам покојника:
— А чу ли ти, Миле, шта онај рђаковић рече?
— Не сећам се, одговори ми равнодушно.
— И још трипут, не једанпут. Зар ти не паде у очи како у три маха викну: Знам ја што ви и не знате!
— Могао је и сто пута викнути. Зна пијана глава шта јој се с језика котрља.
— Не, не, он не беше пијан као обично, добро лисац зна што је говорио. Већ чули ме, Миле, наш је комшија нешто намирисао!
— Не знам као шта.
— Шта му било, али се нешто куха.
— Тамо о његову главу.
— О чију му драго, али се добро узми на ум! Јеси л' ми ту недавно и сам говорио да се нешто спрема? Сећаш ли се да си ми говорио, како су се успролетали неки људи из „прека", па неки Подринци и Ваљевци. Било што му драго, чувај се добро и буди на опрезу. Пази и куд идеш и шта говориш.
— Хајде не цвркући, плашљива голубице моја, рече ми ваш отац, па ућута, и приметих како се замислио. Ја се у тај мах склоних да не будем досадна. Ти се, Стаменко, баш тада стаде мешкољити у колевци и ја приђох да те подојим.

II.

Боже мој, колико је то себе година, а ево ми је још тако живо пред очима ово што вам приповедам, као да сад гледам пред собом оне црне и несрећне дане. Беше то 1844 године. Освануо ведар и топал дан, у петак 22 септембра. Врапци весело цвркутаху на нашој гуњи пред чардаком, сунце повише одскочило. Могао је бити већ осми сахат, кад се сиђох на кладенац да налијем суде. У који мах ја ведро домаших, у тај пар учини ми се као да чух пуцањ. Стадох да боље чујем, али се ништа више не чујаше. Узех суде и пођох у кућу. Узгред наберем цвећа у баштици и уденух у косу. Баш отворих уста да певушим као обично, а тек у једанпут осуше пушке: кра, кра, кра! Толико се тргох, да ми се из десне руке окиде суд и прште на комаде о камени кућни праг. И ако бејах престрављена, опет ми се туга, као хладна гуја, сави око срца. Да се разбије баш у тај кобни мах, ништа ми се не допаде. И данас свет верује много у враџбине, а онда је тога још више било. Оставих суд на своје место, па брзо потрчах на прозор, да видим шта се то збива на улици. Кад тамо, а свет затвара дућане, па неки снуждено одлазе кућама, а други тамо ка конаку. Коначка капија отворена, а у њој вика, граја. Свет срља унутра, а на махове пушке припуцкују.
— Шта ли је то тамо, чича? запитах Остоју с Камичка, који се кући журно враћаше.
— Ето шта је, Видо, зло да не може горе.
— А по Богу шта је?
— Шта је да је, није добро. Бог зна какве ће још бити несреће. Притвори прозор, па чувај и себе и децу. Дао би Бог да не буде горих јада.
— А где је мој Миле?
— У коначкој авлији.
— А шта ће тамо?
— И сам му се чудим. Боље би му било, да гледа тебе и ту децу, него да се вере око оног пакленога гнезда. Брзо шиљи по њега, јер се доцније може ђаво изродити. Ие исправи он криве Дрине. С Богом! Одмах пошљи, те га кући зови! С Богом!
То рекав чича Остоја, упути се ка Камичку. Вас се двоје бесте таман пробудили. Посадим вас обоје доле на ћилим, притворим капке на прозорима, па вас онда забравих. Повежем се шамијом и брзо обучем други фистан, па одем по Мила. Погледах у коначку авлију, али га већ тамо не беше. Али шта видех? Триестину коњаника опколили двор. Коњи хале, а јахачи оружани до грла, па светло обучени као катане. Хаљине им све једнога кроја. Чоја плава преливаше се, а златни опшивци трептијаху на сунчаном зраку. Калпаци им све од сама самура, с белим перјаницама.
У својој бризи и журби ја и не видех добро у први мах неколико људи тамо даље на улици. Случајно ми поглед паде тамо, и — молим ти се Боже, не поврати така времена — опазих на калдрми неколико мртвих људи с разбарушеном косом. Згрозих се као од грознице трољетнице, па мучна и тужна нагнем тамо. Вероваћете ми кад кажем, да сам онда и најгоре помислила: јаој, жалосници, да га није несрећа укобила! Приближих се и погледах. Шта несрећна видех? Помоћник Нинић и судија Марко лежаху мртви у својој рођеној крви. Судију сам познала по црвеном ћурчету. Још до њих лежаше мртав један дечко од својих десетину година. Вај, ту добра није, па кукавна окретох главу на другу страну и потегох кући. У том несрећном тренутку сретох и комшију Перка. Припасао пиштоље, а кад ме погледа закрвављеним очима, учини ми се као да ме пресече. Лукаво развуче усне и показа рехаве, жуте зубе. Учиних се, као да несрећника и не видим.
— Шта кријеш очи, једна . .. не пристоји се, децо, ни да поменем како ме је, хуља, нагрдио. Смирио се безделник, а мртве је грехота клети и псовати. Ја се журих напред, али чух још само где рече:
— Запамтићете ви с ким сте каквгу заметнули. С ђаволом ћу спрећи, само да вам покажем ко је Перко Крнулац. Не треба вам гора осветника.
Знам да су ми тада сузе потекле. Та нигде га ничим не увредисмо, и гле, Боже, како је навр'о пизмом на нас и на кућу нашу. Изведи га, молим ти се на пут прав и поштен. Пазићемо да му не натруни ни сламчица наша. Тако сам се молила.
Кад сам била близу куће смотрих откриљене капке и драгога Мила где забринут гледа напоље. На срцу ми лакну и не знадох кад отворих врата и улетех у собу. Он стајаше близу стола, а вас двоје играсте се код његових ногу. Полетех му у наручја и бризнух плакати, он ме је пољубио у косу и почео тешити. Погледах му у очи и познадох да му утеха не иде са срца. И он је био брижан. У тај мах ми прелети преко ума, буд је и онако сетан невесео, туд га и ти растужуј. Као да ми нешто рече у мени: Зар је жена само да истера сузу и да више додаје чемерике горчинама мужа својега? Та дика је жени храбрити мужа у данима ваја и кушања. А доиста ми жене у томе јако грешимо. Малодушне смо до прекора онда, кад је највише потребно срца, смишљености и поуздања у се. Зазор ми би од ових помисли, брзо утрем сузу и поозбиљим се. Седосмо на застирку и узесмо вас двоје на крило.
— А виде ли ти, Видо, шта се јутрос догоди?
— Видех, у зао час.
— Мени се чисто мозак врти; не знам чисто шта да мислим о овом што се зби.
— Ово није добро, Миле. Све ми се слути још и горе зло.
— Зар има што горе од овога? Ови људи падоше ка' из неба ведрога. Пре бих рекао, да су казна но спасење божије. Ако су и хтели шта, зар се баш морало одмах с људским главама.
— А да л' се ко надаше њиховом доласку?
— Ја не знам, али како ко. Има их који рију свуд, па зар да се они овом зачуде? Додуше су се и наше власти прогрушале. Почело је бивати свашта. Једне и исте ствари добивале су по два краја, па који за ког. Одјурени толики људи тамо у ћесарску, па зар да тамо седе и мирују? Сваки воли своје гнездо, па зато се журе да опет у њега улете. Али, али — не ваља ни ово. Титрати се с нашим главама, није дело промишљено. Ваљало је боље промозгати.
— Ја те чисто не разумем! рекох му.
— То је сасвим просто. Има доста незадовољника, па устају на притисак. Ко зна како ће се свршити. Да ли ће бити победилац незадовољство или притисак, то је мучно погодити. Кол'ко ја могу да провидим, изгледи су слаби и за једне и за друге. Ко зна на коју ће страну претегкути ове кобне теразије. Но свакојако је паметно гледати своју радњу и незван се не мешати у оно што не знаш.
— Али има људи немирних, нерадина и облагивача, приметих му ја.
— Имаш право, жено, рече, али тек ми ником ништа не учинисмо на жао.
— А Перко? упитам га озбиљно и смућено.
— Он је до душе опасна зверка, и мучка и грабљива. Нит' је добро на њу дићи лова, нит' је паметно чинити јој се невешт. Склањајмо му се, где год можемо.
— Али је сад на путу опет показивао своје зубе и претио злореко. Не знам како ти, али ја зебем од њега. Бог би дао да нас у зло не ували.
— Хајде не плаши се, рече ми прекорно. Цео Шабац зна нас, а познаје и њега. Нико неће за њим се повести, ако би на нас и насрнуо. Него махнимо га до сто врага, прече је да зборимо о овом што се данас зби. Сиромах Нинић!
— А који га крвник уби?
— Катане. А зашто, то они знају. Јутрос рано прођоше на нашу страну, посниже Дреновца. После седам сахата уђоше у варош и уставише се пред конаком. Капију отварајте! повикаше и припуцаше. Момци отворише капију и они уђоше унутра. Нинић стрчи доле и викну на њих озбиљно: ко су и од куда су.
— Имате ли, људи божји, какву исправу, да видимо ко сте?
— Ево ти исправе! повикаше и један опали на њ, и са земљом га састави. И судски председник Марко изађе у ходник.
— Ко си ти тамо у црвеној антерији? викну један од катана.
— Ја сам, браћо, судски председник.
— Доста си председавао, рече му и једним га метком састави са земљом.
Обојицу извукоше на калдрму, тамо, Видо, где си их видела. Господар Ђука побеже на таван, а жена му се једва жива спасла. Кидисаше и на Ђуку, али се брањаше пиштољима. Једним метком нехотице уби оно дете, што си га видела мртва. Кукавни родитељи! још и не знају каква је уда судбина сустигла чедо њихово, и ко зна, колико ће још таких невиних жртава покосити.
Ја изнесем доручак. Седосмо обоје за софру; не могадосмо ништа окусити. Нахранисмо вас нејаке, па опет успремих. У тај мах зачу се коњски топот и звекет коњских плоча по калдрми. Прикључисмо се прозору: катане касом пролетаху улицама, те задаваху страх и онако мирним и заплашеним грађанима. Сви ћепенци спуштени, а капије притворене: нико живи да се помоли, и чињаше ти се у сред гробља да си. Срећни сте колико сте живи, децо, што сте тада били још малечки, те не умедосте осећати страхоту онога времена. Ко је онда већ умео тубити, запамтио је само нечовештво и ужас.
По подне чу се добовање. Многи бескућници, а и газде, којима је свеједно било а ред а метеж, искупише се пред конаком. Пушке опет запуцаше, и после неколико тренутака прођоше катане поред наше куће и одоше пут Лознице. Свет опет мало дође к себи, као да им се свалио неки терет са срца. Дућани се отворише и као да се опет повратио стари ред и живот. Али то беше привидно. Сви људи од посла изгледаху као побијени. По лицу си им могао познати, да им срце вапије и плаче.
Миле хтеде да оде с момцима у дућан; ја му не дадох. О заласку сунца изађосмо у авлију: свеж вечерњи ваздух чисто мирисаше. То нас мало опорави. Изнесох слатко у баштицу, те се уза њ написмо хладне бунарске воде. Још пописмо по једну каву. То је било све, што тај дан узесмо у уста.

III.

Онда су, децо, била бурна времена. Час по неки преврати у земљи. Било их је много, који хтеше да буду прваци. Овај врбуј овог, онај савиј оног, а наш свет поводљив, па вам се за кратко време начини читав ђавољи метеж. Један је овога, други је онога, а ни један свој. Охладнише међу собом најприснији пријатељи, позавадише се ортаци и рођена браћа. Неки се продаваху за владине људе, и свет поверова. Други искурјачише да су бунтовници, и народ их се клоњаше као заразе. А и како не? Гласови се пронашаху свакојаки, а татарин за татарином и дању и ноћу; сваки осећаше скору олујину. Хајде што људи, али што и жене узавреше. Па још које? Све оне алапаче и трчилаже, чупе и аљкуше. А бабице, каћиперке, разношаху њихове плетке с једног краја вароши у други. Ако је жалосно село, ако је на свадби и пратњи, то ћу-ћу-ћу — смућуј, то га-га-га — лажи. Оговараља и оцрњивања преотеше мах, као да последње време настаде. Ако се много мешаш са светом, сумњив си; ако се повучеш и не излазиш, још горе. Стари, обично говорљиви људи ућуташе и само махаху главама, кад их што упиташ. Највреднији прегаоци пометоше се и изгубише вољу за рад. Сељаци се клоњаху варошана. Трговина стаде, радње попустише, а пазари никакви. Свећа, со и сапун, то се цигло трошило, а шишарку нико не погледа. Сваки дан је бивао црњи и гори, а ни од куда нада, да ће боље бити. А од очајања, децо, ништа вам горе нема.
Свакога вечера хватала сам с Милом рачун о заради и потрошку. Трошкови све исти, а привреде с дана да дан мање. И добит би халалили, само да се могаше главно не начињати. Али, (и сад ме боли на срцу) једнога дана наста и та невоља: почесмо јести готово.
— Богме нам се ваља стећи, Видо, рече ми једно јутро Миле, јер како је почело, брзо ће нам блага понестати.
— А не би л' се могло још дан два почекати?
— Не.
— А шишарке?
— Нема ни њој прође. На овом бурном времену снебивају се трговци из прека. С тога и не прелазе.
— Па шта да чинимо?
— Не знам. Знаш ли ти што, научи ме.
— Како да учим тебе ја женска страна? Али, чекај. Не би л' добро било да момке отпустимо?
— Па куд да иду сад?
— Додуше је и за њих незгодно, али, али нека се за време склоне у своја села. Какво је време, ништа им друго не остаје. А кад се умири и пазари крену, онда ћемо их звати.
— А да ли је то право, Видо?
— Изгледа додуше без срца, али је, веруј, паметно. Од главног се живи, а не оду ли у села, наскоро ће се истрошити. Ми гледамо да спасемо себе од очевидне пропасти; није право њих ради да пропаднемо и ми. Они ће то и сами увидети, кад им кажеш како је.
— Вечерас ћу с њима говорити, рече и оде у дућан.
Кад сам га испратила, грунуше ми сузе. Он оде тужан, а ја још тужнија. Чини ми се, децо, како онда заћутах, нигда вам више не запевах. Почех ручак спремати; запршка ми два пут загори, а млеко искипе — толико сам била ван себе. Вас двоје се играсте у баштици, живи и весели ка' и пре. Ја вас гледах и би ми теже на срцу. Кад смо у подне били за софром, вас двоје, да сте живи и здрави, јеђасте као мали гемови, а ми вас само задовољно гледасмо, и не окусисмо залогајак два. Глад и сан нас сасвим беху оставили. С вечери је отац дошао раније но обично. Чим се беше добро посумрачило, затворисмо капке, упалисмо свећу и забрависмо се. Вас двоје одмах заспасте, а нас двоје седесмо у једном углу собе. Ћутасмо као два камена. Чусмо где неко куцка у капак. Запитасмо ко је, и по гласу познадосмо чича Остоју. Брзо му одбравих капиџик, те га пустисмо унутра.
— Добро вече, децо!, поздрави нас и седе према свећи.
— А откуд тако, чича? упита га Миле.
— Ка' човек који и сам не зна куд ће и како ће. Видесмо му на лицу да је нешто тужан.
— Да вам се није штогод догодило, чича? упитах га.
— За сад, Богу хвала, ништа, али, децо, страх ме неки обухватио, а ја на то нисам навикао.
— Хоће, чича, чама на човека. Невесео је и безвољан, па му се најзад чини, е га и страх неки ухватио.
— Не, не! Није ово, децо, узалудан страх. Зар не видите како је узаврео свет? Брат на брата врчи, комшија се од комшије клони. Па онда, свет никад није без рђавих људи. Ви то, Богу хвала, знате. Та ето вам Перка пред носом.
— Е, па шта нам може, чича? Зли о злу, а на своју главу.
— А да видиш, Миле, баш није ни тако. Зар је један висио облаган? Не памтиш, синко, ратна времена. Како може да подивља светина, хе, хе!
— Ја држим да ми нико ништа не може, кад сам прав.
— Не може ништа кад си прав? Море су људи и Христа распели. Човек ти је и анђ'о и ђаво. Ево да ти причам моју муку и невољу.
Чича Остоја пушаше на чибук. Пошто лулу напуни и припали, поче пуштати димове и причати:
— Ви сте, децо, познавали обе моје кћери, и Милку, која је одведена у Лешницу, и Мирјану, која се смирила у гробу. Ја сам своју децу отхранио и извео на пут као сиромах човек, који не хтеде да је пред људима постидан. Дао сам их те су изучиле књигу, а мајка их је кућити научила. Не оте им се никакав женски рад. Већ је била прича, та њихова умешност. Данас да је да упитате, па ће вам то још сваки рећи из њихова доба. Не треба да вам кажем да сам био сиромах, знате ме хвала Богу изодавна. Мало бакалнице беше сва моја радња. Још сам с брат Марјаном прекошорцем купио воштину, те цедили восак и продавали га ортачки. И ту беше прилично добити. Како тако, живео сам лепо. Прирастоше деца за удају, прилике се чешће појављиваху, све поштени и имућни момци. Онда, знате, беше много боље него данас дани: имаш ли чељаде вредно и склонито, не старај се богме за удају, потроше је прве месојеђе. И тако вам се тол'ко и не бринух за децу, само се Богу мољах, да се не ометем при избору зета. Али кад се човеку нешто не да, онда му бадава све. Спрема л' ти се нека несрећа, онда јој се не изви, и шчепаће те за јаку, кад јој се по најмање надаш. Да л' је то судбина, што оно Турци веле, или случај, као што мисле учевни, ко би знао то? Ја велим да је то судбина. Сад како му драго, тек ја сам патио, и молим се Богу и мајци божијој, да не дођем у још гори јад. Познато вам је, да је Здравко струнар остао рано удов, па наскоро и сам преминуо, оставивши двоје сирочади. Кућа му, као што знате, баш уз мој плот. Суд постави мене и Ђелу Обзинбундеву за туторе. Имадосмо муке, док децу на пут изведосмо. Оба добро књигу изучише. Старијега дадосмо код Богића те изучи и поста опанчар; ено га и данас ради и живи мирно и поштено, ка' и отац му, Бог да му душу прости! Али онај млађи, млађи — никако се, ветрогоња, не даде извести на пут. А давао га на занат, а на трговину, све ти једна мука и невоља. Не хте, рђа, да ради и слуша. Где год га дадосмо, не скраси се нигде ни недељу дана. Тако ми славе, не славио је! ако није био у свакој радњи и трговини, почните сад одавде, па терајте ма у коју улицу. Бисмо се по памети ја и Обзинбундева: шта ћемо и како ћемо? Договорисмо се да га водим у Београд. Бре овамо, сине никакви, научиће тебе туђин, па ћеш све играти као мечка на гурбетском ланцу. Баш се креташе једна турска лађа, која стиже из Брчкога. Спустисмо се Савом, стигох у Београд и дадох га Станку абаџији. Ту се како тако скраси годину две. Кад би трећа, баш оном лани, ето ти га цветне недеље.
— А одкуд ти, синко? упитах га зачуђено.
— Из Београда.
— Та знам, знам; али зашто тако у невреме? упитам га опет лепо и очински.
— Тако ми се прохтело, рече он на то мало побезобразно, па ста преда мном вадити духан и завијати фишек. Мени се смучи. Погана траго, помислим у себи, та преда мном се и старији снебивају, а гле ти једно дериште.
— Да си ме питао, ја ти не бих световао да дођеш, рекох му; али кад си већ ту, шта ти знам. Васкрсуј код тетке у кући, па онда у име Божје од куд си и дошао. Треба још коју годину, ако хоћеш да занат добро испечеш.
— То ћемо још видети, рече, па припали цигару. Е знате, децо, кад то видех, смрче ми се, окрете се дућанац око мене. А кад онако безобразно повукну дим из погана фишека, не будем вам лењ, но ти му шамаром избијем паклено пушило из зуба, љутит изгазим у мливо, а балавога делију ухватим за уши и изведем напоље. Тај дан сам био готово ван себе од љутине. Како ула дође, више и не оде. Његова луда теткешина, место да га саветује да иде, ста га устављати и повлађивати му. — Чујеш ли ме, старко, рекох јој, немој ти ту циле миле са тим ветрогоњом. Зар не видиш како ли је лудо застранио? Хоће, Бога ми, осрамотити и нас и оне сироте у гробу. — Још јој хтедох говорити лепо и пристојно, као што се беседи старим женама, кад ти се она, Бого мој милостиви, зграну на мене: А шта си ми ти, стара будало, дошао да солиш памет под старост? Ваљда и мени нису вране мозак попиле? А имам се, море, и ја ту да питам; не дам ја детета терати у туђ бели свет, не дам, рђо, не дам! Доста сте га гонили! Ако вас, душмане, срце не боли, тетка није туђа кост! Гледај ти молим те, не даду му мира ни у његовој рођеној кући. Ја ћу већ питати може л' то тако бити, знам ја куда треба. Имам и ја језик . . . И још сијасет божјих грдила изговори вам та стара вештица, сикташе ка' из надувених мехова. Све то човек мора да поднесе. За чију? Све за туђу бригу.
— Хајде, нек' ти буде — помислим у себи, па се за неко време чињах и невешт. Мишљасмо ја и Ћело: нека теткинога сина ту; а ко зна, рекосмо, можда ће се чова и опаметити. Доста је било скитње и ветрова.
— Па да л' се учовеча? упита га Миле, а ја изнесох и послужих кафом.
— Ко да се учовеча? сркну чича и настави машући главом. Скитала се пустолина, гњев га било погледати. Што год је механа од Камичка до доњега гробља, све их је редом обиграо. Нећете ми веровати, а и сам се крстих и чудих, кад чух, да се несрећник и на новце карта. Реците ми, децо: приличи ли то његову добу? Али шта му знам, помислих у себи, али ме Ћело не остави с миром, све док не одосмо у суд, те га прогласисмо за распикућу... Те вечери вратих се подоцне са Саве, где ми Циганке вуну испираху. Уђох лагано у авлију, па одох да видим, да л' је чардак притворен. Учини ми се, као да чух шапат код плота иза дрвљаника. Прикрадем се, и чучнув иза стублине од бунара, чух лепо како се двоје разговарају. По говору познао сам мога комшију бегунца и (не замерите) моју Мирјану, моје драго дете, рече чича па дубоко уздахну.
— Можете мислити, настави чича даље, како ме беху подузели и јед и срам. Хтедох у онај мах чуда починити, али, помислих, не приличи седој старини, као што сам ја. Не мицах се с места, али се у мени пакао кухаше. Једва се уздржах те ми не првкипе.Чујте само шта сам морао чути овим мојим сопственим ушима.
— И ти зар још не верујеш да те љубим? рече онај пас.
Моје дете ћуташе.
— Нисам ли ти се толико пута клео?
— Али како ћеш ме узети, чух где рече дете, кад се још никакве радње не лаћаш?
— А шта ће ми радња? Имам, хвала Богу, још доста пустога имања. Брат се оделио. Ја сам од овега газда и господар.
— Али ће се то све измаћи без рада.
— Хајде прођи се, молим те; још сад хоћеш да попујеш, кад нас раставља плот. Сад нећу да чујем, а кад будеш у мом двору, онда ћу те слушати. Што ти речеш, ја ћу учинити.
— Ал' би ти онда морао отворити радњу, је ли Драгићу?
— Отворићу и две, а не једну.
— А сад си ми рекао да ти не треба никаква радња, док ти је имања?
— Кад сам близу тебе, Мирјана, ја не знам управо ни шта говорим.
— Али, али, Драгићу, ја још све страхујем.
— Од чега?
— Да се ти нећеш поправити.
— Прођ се лакрдије. Све је ово младост, лудост. Друкчије памет говори кад човек има тако лепу жену.
По овоме наста подуже ћутање.
— Па? настави опет онај ветропир.
— Ја те љубим, Драгићу; али ко сме оцу споменути? Он ме тако воли, а тебе — али ти си га доиста и увредио.
— Ја се кајем и притрчао бих му руци, само кад би ми је пружио.
— Ти се поправи како знаш, али само журно. Мајка вели, да се јављају многи просци. Девојка је ка' тица на грани.
— Украшћу те, ако ми те лепо не дадну. Ја сам далеко загазио у много што не треба. Још ти једина можеш ме избавити.
— И спашћу те, Драгићу, ако ме услушаш. По овом наста опет тишина. Мирјана прође тихо поред мене и оде у кућу. И ја уђем у собу, али се учиних ништа не чуо, ништа не видео. Одмах се свучем и легнем. Ту ноћ, право рећи, нисам тренуо, него сам се окретао и пекао према жеравици; јер сам скоро до зоре мислио и мислио, шта да чиним, несрећник, у овој невољи. Та зар то није несрећа, кад ти неваљалац љуби чедо, које си, што но кажу, неговао и чувао, као мало воде на длану? Мислио сам свашта. Напослетку попустих, па рекох у себи: можда би се и поправио уз моје дете. Али ми одмах дође друга мисао: можда ће уз њега и твоје дете скренути с правога пута и — унесрећити се. Дозовем Стаку насамо, па јој кажем све, шта у сумрак и видех и чух. Можете мислити како ме је гледала и чудила се. Хтеде да иде да виче, да грди. — Не, не, жено, рекох јој, сад је сасма доцне. Него позајми ти мени памети у овој мучној неприлици: реци шта да чинимо, да спасемо и дете и нашу част. — Сложисмо се да је дамо у Лозницу Цветку Бошковићу, који се баш тада беше јавио преко проводаџије. Кад је Драгић дошао да ми каже оно, што сам код бунара чуо, одговорио сам му накратко, и, истину рећи, отерао сам га. Прво ме је додуше лепо молио, а кад виде да га и не слушам, поче, безобразник, и претити. Излазећи стаде на дућански праг и рече ми срдито и јетко, да ће ми се стару осветити. Ја га тада и не слушах. Кад рекосмо детету да је испрошена, насмехну се; а кад чу за кога, сневесели се. Од то доба не подиже главе као покошен цветак. И умре уз часни пост. Плакасмо, а и данас плачемо за нашим несрећним дететом. А он? Он и данас проводи свој пустоловски живот. Наудио ми је где год је стао. И сад...
Ту чича ућута, и гледећ' преда се, пушташе честе, густе димове из трешњевога чибука.
— И зар вас још ни сада не оставља на миру? упита га Миле.
— Не, и ако власт удари потеру против оних који шуроваше с катанама, Бог зна како још могу проћи. Тај је кадар на мене измислити свако зло. А вероваће му се, угурсузу, јер смо кућа уз кућу.
— А зар нема и честитих људи који вас познају?
— У то се и уздамо. Али, али, у побуни доста је и један глас, да те ували у сумњу. С тога и страхујем. Па онда, Бог зна какав ће бити онај, који ће те гласове мерити.
— Не бојте се, чича, храбрио га Миле, Бог ће дати, па ће добро бити!
— Из твојих у божја уста. Чисто ми је сад лакше, кад вам се, децо, изјадах. Време је да идем. Лака вам ноћ!
— Метнем му џубе на леђа, отворисмо капиџик, и он лагано пође. Баш кад је изашао на улицу, видесмо с оне стране поред кућа човека, који стајаше у сенци од месечине... ,,То је он", шапну чича тихо и загушљиво, па се лати замашнога чибука. „У злу не требао", рече и оде.



Милорад Поповић Шапчанин

Ова припиветка је објављена у листу Србадија 1876, бр. 1-7, и збирци Приповетке II, Панчево, 1879.

Autoru:  Senka [ 17 Feb 2017, 22:23 ]
Tema posta:  Re: Приче у традиционалном стилу

Катанска буна



IV.

Онда, децо, није било ни оваких пошта, ни оволико новина као сад. За телеграф и не знадијасмо да га има на свету. Па и путеви, зар бејаху као сад? За насипе ми ни знали нисмо. Ето се у Богатић ишло како тако до Сокине механе, а оданде кривудај лево десно кроз шуму преко жила и пљоштара на Белотић до у Богатић. Та шта ћете, кад ни у самом Шапцу још не беше калдрме? Због рђавих путова и свет се не гибаше толико као данас-дани. Ко ти је највише одлазио и долазио? — трговци. Лети, када време блакне, кад се гора заодене листом, могао си видети по гдекога да прође к Смрдан бари, или о празнику да иде у манастир с болницима ради молитава. А када о јесени, онда, децо, путници све ређи, цигло момци што одлажаху у села ради вересије. А чим први снег, ухвати се где и ту си, док пролетњи ветар опет не просуши стазе и богазе. Никуда ни маћи, ван што се иђаше празником у цркву, а радником овда онда са села на село.
А данас? Што се јутром збуде у Београду, већ по подне знају деца шабачка. Свет је данас и језика проливенија. А онда је, вера и Бог, и то другачије било. И ко чуо — не чуо, ко видео — не видео. Тако се и збило, да ми више ништа не чусмо за катане, који одоше правце на Велико Село к Лозници. Као начули смо, да се силан сељак за њима слегао, али никаква хабера где су и како су.
Једно по подне седимо ја и отац ваш доле у баштици. Он ишчекиваше каву, па да тркне у дућан. Таман ја из куће, а капија се широм отвори. — Гле моје миле Убљанке! викнух радосно и истрчах пред сестру. Прихватих јој дете и изљубисмо се. Донесох јој воде да се умије; тај дан беше јака врућина.
— Па како ви ту живите? упита, пошто се мало поодморила.
— Ето, као што видиш, сестрице. Опажаш ли какву промену?
— Рекла бих да је све као што сам пређе оставила. Додуше, још вам нисам ни завирила у сваки буџачић.
Рекосмо јој, да смо за време морали отпустити момке. Она се на то мало поозбиљи.
— И код нас вам, роде мој, иде доста свакојако. Узвилио свет, па потегао некуд, као да му је буди Бог с нама памет завезао; не гледа ти ту нико више себе и своју чељад на дому. Па се и искреност прогрушала, а и поштење махом ојело. Сваки ти дрми, врче, а да знате бар зашто и крошто. Неки враг му заврнуо мозак, па је све то ћудљиво и лукаво. И што је остало неокужених стараца, и они су нешто немирни и усплахирени. Бог нека суди ономе, који нас је тако поцепао. Свему су томе криви они велики личинари, семе им се затрло!
— А ми мишљасмо, свајо, да је само у нас тако, примети јој Миле.
— Како код вас само, зете? Како ти је код вас и код нас, тако ти је и у Палежу и у Ваљеву, и свуда куд год крочиш по овој нашој тужној земљици. С дана на дан губе се људи искрени и од речи. Нико ти ником не верује, један с другим слатко, а лисички. Тркни-слажи, отиди-пренеси, то је већ многима свакидашњи рад. Куд ће то отићи, шта ће се из тога излећи, чисто стрепим кад на то и помислим. Бог убио онога, који први запати у нас ту лукаву стоку! Мртвог га земља не примила!
— Прођ' се, сестро, клетве, рекох јој, све ће још Бог на добро окренути.
— Мучи, сестро, Бога не помињи! Чисто се бојим, да се није иселио из ове наше вајне земљице. Та зар би он трпео ово, што се јадном свету чини на беломе дану? Та само да чујеш кога окапетанише у нашој Тамнави?... Али, ја блебећем, а не пазим где сам. Данас ти и жене повлаче на одговор за најмању бесмислицу. Ономад седесмо код мртваца, па водисмо говор о покојном овом, о покојком оном, док ти једна случајно помену покојнога Радојицу, што, сиромах, прогнан и умре. Већ сутрадан чуше то у конаку и сироту жену зваше и псоваше. Е па сад ти ту буди паметан и поштен; али — ја говорим, а и не пазим где сам.
— Та не бој се, сестро, почех је храбрити.
— Добро ми се и бојати, селе. Није ми за мене, али нисам рада увалити у зло мужа и ово невино детенце. Та све ми је једно, била ја а не била, али, ето, везана сам за моју породицу. Да се човек не мора освртати за собом, би ти јунак прекрилио земљу. Али, како потераше, скоро ће и жене побацати преслице, и плашљивци духом пренути. И кад ти се све то дигне, биће... Али...
— Бог ће сачувати земљу од те несреће, рече Миле.
— Доста је немира претурила преко своје младе главе, рекох ја. Ратни пустоши доста су је невину газили. Па још се и не дигоше сва села из гаришта својих, још леже кости на бојним пољима. Не, не, нама треба одмора, ред је да и ми једном мира уживамо.
— О, да би све на миру прошло, а ово, што говорим, био празан страх. Али ја вам и не рекох; чусте ли ви, шта се збило с катанама?
— Не, и приђосмо јој ближе, да боље чујемо.
— Богме беше читав покољ ка Буковици. Наши сељаци сузбише сељаке што присташе уз катане; веле да су побијени и похватани. Само неколицина спасла се у шуме и гудуре.
Она то говори, а загрме топ. Како се бејасмо заговорили и не чусмо топот и жагор напољу. Потрчасмо на капију. Свет се усплахирио, збуњено хођаше тамо-амо, а дућани се затварају.
— Ето Вучића с војском! повикаше неки, а мој ти Миле оде и сам да дућан притвори. Ја и сестра утрчасмо у кућу, искуписмо вас двоје око себе и притворисмо капке на прозорима. Једно крило отшкринусмо да видимо шта се на улици збива. Мало прође, а дође Миле. Мало по мало, па се разбегну свет. Ћепенци се притворише као о велику петку; никога живог на улици, као да куга мори. Не потраја дуго, док затутњи отуда од горње стране.
Напред је ишла коњица, за њом јахаше Вучић, а за њим тобџије. Међ војском Подринаца тма, понајвише све везаних руку. И сад се, децо, згрозим, кад помислим како су изгледала та јадна и жалосна створења.
Као да сад гледам Вучића. Јахао је на коњу зеленку, а одело му беше, 'нако, крџалијско. Око феса везао машију, гунић и чакшире све то просто, сукнено. На ногу му црљени опанци, притегнути уз чарапе, опет шумадијски. Испод обрва пресецаше оштрим очима, да нас страх подузимаше. Први међ господом, па вођ све земаљске војске, а на њему, децо, ни чохе, ни свиле. И прост занатлија радо чохом замењује сукно, а некмо ли великаши и господа. Зашто својега не држат 'се реда, помислих у себи, и почех се све већма прибојавати. Да Бог на добро окрене, рече сестра, кад јој почех казивати страх.
Војска се утабори на пољани према граду, пошав ђумруку. Кад шатор подигоше вођу, поздрави га пуцањ из топова. Чини ми се да ми и данас уји у ушима громовна пуцњава. Мислим, децо, да не беше Шапчанина, који тада не задрхта, духом не клону. Ми не бесмо срца страшљива, наша су села родила Луку и Штитарца, Чупића и Поцерца Милоша. Ми од боја не би зазирали; да је отимати Босну од Турчина, пешице бисмо прегазили Дрину; ал' је, децо, мука над мукама, брат на брата кад подиже војну. Кад се браћа подушмане, још су гора и од самих потурица. Љубав, сажаљење и милосрђе оглуше се срцу њихову и постану тврђи од камена.
Те вечери затвори се варош. Стража не даде никоме ни излазити, ни улазити. Само што излажаху војници у села, те довађаху сироте сељаке на суд — и мучење.

V.

И сад ми се, децо, стужи, кад помислим на ондашња мучења. Ма како да се усилим, опет вам не могу испричати јада, што их претрпесмо у оно црно и несрећно време. Као да се од људи створише тигрови. Та да су зли дуси били пали међу нас, не би нас стављали на горе муке, од оних што их тада поднесосмо. Али — зар тако беше суђено, да брат пропишти од руке братовљеве?
Сутрадан видесмо где чопором дотерују сироте сељаке, улесили их у дугачке низове, па гоне као другу стоку. Другима сапели и ноге и руке. Некима разбарушене кике, и рубље исцепано, по неког јадника и крвца облила, па узвереним очима тако страховито погледа на своје гониоце, да је то ужас било погледати. Чича Милију доведоше из забрана, везана на коњу, раздрљених прсију и гологлава. Ћелав, готово без и једне длаке, а припека паљаше, да човеку мозак провре.
За кратко време напуни се коначка авлија тим догнаним светом. Све везано, изнурено страхом, па очајнички очекује смрт, или оно што је још горе од смрти — мучење. Сатерали их у гомилу, као трговци говеда, а муве и омара да их посатиру. Једни повезани за плот, други се скаменили у рогама и клечкама. Међу њима се овда онда чујаше крчање и стењање. Многи је јадник и издахнуо онде од великих мука.
Друго сместиште догоњених беше тамо под градом; збили их у говеђи обор, а бише их троструком, горе од скотова. Кад је који несрећник зајаукнуо, срце ти је од жалости пуцало. Али, рука мучилачка не знађаше за милост: на махове бише невољнике све тупим кундацима и церићима. Јаукање беше у први мах ужасно, после све тише и слабије, док се напослетку не изгуби у неком уморном укању, ридању и стењању. Многи је мученик, под бојем, и душу испустио.
Око војводина шатора, на градском пољу, бео свет војске и народа. Позатваране канцеларије и чаршије. Поштена браћа и не помаљаху се из кућа, свак ћуташе и у себи се Богу мољаше, да нас спасе беде и напасти. Али се је, децо, тешко извити беднику к напаснику. Бог вас од њих закрилио у вашем потоњем животу, само му се ваља вазда молити и не срдити га!
Хај, и сад ме текне у срце хладан нож, кад помислим, децо, на оно кобно јутро. Чини ми се, свет не може бити више онако грозан и осветљив као што онда беше. Ја баш прислужих кандиоце, па приђох икони, а ваш ме отац викну: „Видо!"
Ја га погледах и приметих да је нешто усплахирен.
— Ходи, ходи брже прозору.
Приближим се. Боже, Боже шта сам видела! Нашег старог доброг чича Остоју гоне везана, а за њим нагло неколико беспослених неваљалаца. Ја цикнух. а отац ми запуши уста рукама. Сузе саме поврвеше и ја вам плаках, плаках, и поче ми се одмах нешто рђаво предсказивати. Миле сиђе доле у авлију, те викну комшију Ненада.
— Ја по Богу, брате, ко ли оцрни чича Остоју?
— Сад ми баш рече кнез Живан.
— Говори, молим те — не чекај да те још један-пут питам!
— Познајеш ли Драгића, покојнога Здравка струњара?
— Знам га — име му се не знало!
— Он баш седи до чичине куће, плот уз плот.
— Знам му и гнездо вучије...
— Па јуче оптужи чичу Вучићу...
— Ха! одмах сам помислио, угурсуски син...
— Напетља ти на сиромаха старца триста сијасета. Те не знам како се код њега не знам ко скупљао ноћу у поноћи, те шта се тамо шило и рило, како су долазили и неки људи из прека...
— Прека му смрт била, лажову и безбожнику.
— Да је за вајду, и ја бих га клео, Миле, рече, од клетве се ништа не замеће.
— Па шта да чинимо, Ненаде, брате? упита га Миле.
— Ваља се дићи у поље.
— Па?
— Рећи Вучићу очи у очи, да оно пашче лаже, и да је око њега сам лажа и варалица!
— А ако нам узневерује, куда ћемо онда?
— Куд и друга поштена браћа, у обор, у кврге, ил' ону проклету јаму.
— Мучи, не говори!
— А као што да не говорим, бре! А говорио, а ћутао, ето сутра мечака и пред наше дворе. Мислиш ти да већ не рију и испод наших кућа? Чисто ми неки вражји сврабови кажу, да је близу ред и на моју кожу. Али баш ми је свеједно, кад ми се је с њоме већ и тако растати, бар нек' иде за правду божију. Чујеш ли ме, Миле, не могу ти очима гледати неправде, па ма сутра висио!
— Хајд' махни се — не помињи вешала!
— А као што тако од њих зазиреш? Мени се, брате, све нешто предсказује, да нећу склопити очију код куће на постељи. Али што Бог да — једна ти је смрт, а у кући, а на точку, али, коно, на зеленој грани.
— Прекрсти се, Ненаде!
— Данас, брате, ни крст не помаже. Безбожништво улегло у свет. Та 'вако не беше ни за турске судије. Дај те варај и завађај народ, да би себе силом подигли. Глупа рита поводљива будала, удри на се лико, да огрне не знам кога у сјај и господство. Ето тако ти је сад — све претворно и лукаво колико нас глава у Србији, па сад живи, ако можеш, слатки брајане!
— Ваља се склањати!
— Шта склањати — на мегдан, ако си Србин, — око у око! Да питамо тог сокола Вучића: где научи те књиге варалијске? Диж'те с', браћо, да ујмимо порезу! Порез оста, господара неста. Церић, јаме, кврге и точкови, то би плата за услуге у грешноме делу. Дигоше их с бабова огњишта, растераше силом у туђину, да се скитају и да глад гладују. Па сад, Миле, кад им догорело, кад пођоше да поврате што им је отето, сад су ето бунтовници, злочинци. Зар ти држиш да су неваљали људи, те несрећне катане? То су осветници, то су мученици, мој драги Миле, а не ја и ти!
Наш комшија Ненад беше веома срчан човек, јако на гласу са свога срца и своје правде.
Не знађаше вам он за хатар и за себичност. Вољаше и свадити се, а не пропустити кривду, а Боже сачувај да би преварио сељака или кога му драго, па ма за тезгом гладан седео. Једанпут, не знам ко оно беше кмет, па поче расипати општинску шуму својим рођацима, суродицама. Где год се два три састадоше све о томе, један — те ми ћемо с њим овако, други — те ми ћемо с њиме онако, а кад би на збору, све ти ником поникло. „А што вам се, браћо, језик завезао?" повика Ненад, па искреса у очи кмету и народу, једне не остави. Народ за њим гракну и онај некмет није подне дочекао — раскметише га! Такви ваља да сте, децо моја; будите јунаци на збору, на јавноме месту, а на селу ће их свагда доста бити.
Ненад, Миле и још десетак поштених мајстора и трговаца дигоше се, те одоше преко моста тамо у логор, да моле за сиромаха чичу, да кажу да је невин као дете, да никоме никад не натруни, да је добар и поштен. Ја вас затворих овде у соби, па одох у собицу; тамо клекнух и мољах се Богу, да им буде на помоћи, да избави чичу, да распе бездушнике и прислушнике и свакога који о злу мисли.
Кад стигоше у логор, дуго су чекали, док их изведоше пред војводу. Он сеђаше пред шатором и пушаше, а око њега — нећу да помињем имена оне наше небраће. Они, непоменици, већином су данас под земљом, а мишљаху, кукавиде, никад краја њиховој сили и подвали. Чувајте се добро, децо, да за вама не ропће свет, да вам се гробова с гнушањем не клоне. Њихови гробови обрасли и травом и трњем, нико да их данас побуса. А ово што их је живих, сами се себе стиде, клоне се света ка' љиљаци светлости. Презрење и мрак, то је плата таким безделницима.
Војвода дуго сеђаше и ћуташе, димове пушташе час ређе, а час као облак брзо један за другвм. Подавио ноге на пиротском ћилиму, па мрко погледаше то на лулу пљоснанату, то у оштре шиљкове својих јеменија. Донеше, те пред њима испи кафу максузију из шарена филџана у сребрну зарфу. Око шатора самртна тишина, сваком се језик завезао, као да нигде говорити ни знао није. Само се тамо поиздаље чујаше рзање хатова, што их сеизи тимараху.
И Бог зна колико би се још тако ћутало да се комшија Ненад не осмели те рече:
— Господару!
Али он ни беле, само га оштро погледа, рекао би, пресећи га хтеде.
— Ми смо до тебе дошли, ако си нас вољан примити, господару! рече Ненад, па поче као давати знак осталима да се уклоне.
— Код мене су, браћо, сваком врата отворена, поче војвода тако ласкаво и благо, да се није и насмехнуо, ви бисте рекли, е се неко заслонио за његова плећа, па беседи.
— Ми смо то и чули, господару, па зато и дођосмо да те видимо, и да те молимо.
— А каква вам је невоља, браћо?
— Велика невоља, господару, велика! повикаше сви у глас.
— Грђа бити не може, наставиће Иенад, пошто се остали стишаше. Ако овако и даље потера, господару, онда боље угарак у чаршију, а чељад у планину. Грехота је с кривог да праведни страда. С божје стране молимо те, да не слушаш сваку и свакога. Бог нас дао свакојаких, кукоља вазда међу пшеницом, али му не дај да овлада — та коров је коров! Ето и наш кукавац чича Остоја...
— Не говори о њему док те нисам ћутању научио!
— Али, господару!
— Стари је то лис, једва ми је и пао у гвожђа. Али, наместићу угурсузину, несавитљива плећа; доста се је, пас, ребрио по овом ђавољем гнезду...
— Не, не тако, господару, поче Ненад мало ватреније, Шабац није нигде био гнездо ђавоље, а опет ти велимо ево сви у глас: чича Остоја није крив! Колико смо ти, господару, сви ми сагрешили, толико и он. Ил' њега отпусти, ил' и нас повежи: па што буде њему, нек' буде и нама. Али, он да гине и труне, а ми да живимо и скрштених руку да гледамо, то би, господару, била и грехота и срамота. Ми те и опет лепо молимо, ослободи чича Остоју.
— О њему више ни једне, још му нисам ни судио! рече војвода, па ућута, поглед спусти преда се и поче пуштати све чешће и чешће димове. Доња би му усна час по задрхтала, а чело би се све јаче и јаче набирало.
— А зар њему треба суда, господару? говораше Ненад. Зар га ниси видео да је жив умро? Остарио, ослабио; нема га кожа, кост. Па овај страх! Пусти бар да мирно очи склопи, и да му она јадна старица свећу придржи. Ево нас свију...
— Сви за њ добри стојимо! повикаше сви у глас.
— Ха, ха, ха! смејаше се мучки војвода, још да вас је два пут толико, па вам га не бих дао на веру. Знам ја добро вас Мачване: двориће и протераће седам господара до подне, а седам од подне. Не бих дао једног Гружанина за сву вашу Мачву и Поцерину.
— Хе, хе! јетко се насмехну чичица Ненад, погледа у друштво, па у војводу. Лако ти је, господару, збијат' шалу с нама невољнима. Да ја седим пред тобом, а ти да стојиш преда мном, Бога ми те не бих тако вређао, господару. Али шта му знаш; дана ти је власт, а имаш и силе, можеш радити како ти срце говори. Само не заборављај да смо браћа твоја, да смо једна крв. Тако ми Бога, не бисмо 'вако ни везира молили, а ми ето у тебе, нашега брата, тражимо да нам пустиш оног старог изнемоглог патника. Знаш ли, господару, да је и он у своје младо доба крајинио тамо око несрећне Дрине, па сад да га своја браћа везују и бију. Ако је већ до тога дошло, онда или да гинемо сви, или да се турчимо.
— Шта велиш? цикну војвода.
— Велим да није лепо како си започео. Сапео си човека ни крива ни дужна. Је ли то правда, је ли то закон? Јесмо ли ми Турци, или смо Срби; јесмо ли стока, или смо људи? Јесу ли ово оцеви, или су бећари и бескућници? Немој тако, војводо, немој тако, крв наше деце тужиће те пред Богом; Бог је кад-кад и поспор, али достижан. Стићи ће те његова назна, кад јој се најмање узнадаш. Ако нам чичу не пустиш, проклет да си и од нас и од наше...
То му беше последња, јер у тај мах докопаше га војводини самсари, осуше на њега кундаке и цериће. Јаукн'о је, сиромах, два три пута, а затим му изнемогну глас. Миле и остали уклонише се у онај мах од оних насилника. Кад је хтео заклонити јаднога Ненада, отисну га нека војничина кундаком у ребра тако, да се одмах обнесвешћен стропоштао на траву. Кад је после неколико тренутака к себи дошао, осетио је ужасан бол од крвничкога ударца, а кад је погледао унаоколо, није опазио близу себе никога. Другови се разбегли, војвода улегао у шатор, а Ненад је можда у тај мах негде крчао, стењао и Богу душу давао под ударцима, који би били сувишни и за најјаче лавове, а камо ли за јаднога и слабога — човека.

VI.

Отац вам је, драга децо моја, једва домилио кући. Чим је дошао, пао је на душек, а бејаше побледео као жути лимун. Хладан га зној пробијаше по челу, а угашеним очима тражаше час мене, час вас. Видех, жалосница, да му добро није, па цикнух колико ме грло ношаше. Нагох се на њ, а он ми узе руку и ућуткаваше ме; очи му се наводниле сузама.
— Куку Миле, брате слатки, шта ти је? почех га питати, а он ми показа леву страну испод пазуха. Раскопчам га и уклоним кошуљу. Јаој мени, шта видех! — грдне модрице по витим ребрима. — А који те душман удари, ударила га сабља по срцу? — Он само заиска хладан облог, па заћута као сињи камен. Ту ноћ не преспавах са сестром, непрестано мењасмо облог за облогом. Кад бејаше тако пред зору, ухвати га сан. Сестра се диже и седе на моје место, ја одох те прилегох мало. Како бејах уморна, сан ме завара. Спавам, а сневам: Учини ми се, као да се сруши једна страна од кутњега зида. Поплашена скочим и протрем очи, погледам на ону страну, ал' зид стајаше здрав и читав исто као пре. Неће бити добро, помислих у себи, а хладна ми се гуја сави око срца. Суза сузу сустизаше. Вас двоје се бесте пробудили. Ја одох да вам спремим доручак.
Још не беше добро ни ославио дан кад чух јаку лупу на нашем капиџику. Сестра искочи напоље, ал' мени се ноге скратиле, па ни крочити. Никакво добро не слутих. Сестра одбрави, а зло те у кућу: десетак момака наоружаних до грла, а међ њима и наш комшија Перко, са шишаном у руци и некаквом јатаганчином за појасом. Кад га видех, планух од гњева и једа, па стадох на кућевни праг.
— Како имаш образа, нечовече, да ми на праг ступиш? повиках на Перка, а он, кол'ко беше опак и неваљао, опет ушукутри, па окрсте главу да ме не гледа.
— Је ли газда Миле код куће? повикаше момци.
— А шта ћете с њим? Нема с вама никака рачуна; викнем им ја.
— Али има господар. Нек' изађе амо напоље.
— Он је болестан.
— Болан или здрав, мора господару, повикаше, па у тај мах ме двојица одгурнуше те посрнух и једва се одржах на ногама.
Изведоше вам оца онако болна, боса, гологлава. Сестра цикну, а ја у кукњаву. Она докопа фес, а ја обућу, те за њим. Он, жалосник, једва корачаше, један га вођаше, а други, јаој! час па би га гурнуо.
Не знам како се сестра прикучи те му главу покри, а ја пустих обућу на пут, па што игда могох потрчим за њима. Перко, крвник, шапну две три једноме до њега, а тај ти се окрете те на нас повика: Натраг, жене, куда сте потегле; вас господар не зове! — То рекав, отисне ме назад и ја падох на чагљевит пут. Смрче ми се у онај мах, и да имадох ножа, бих га, нечовека, посред срца. Погледах на све стране и запомагах; али свет се од зла уклонио, нигде никога.
Једва домилим кући. Вас обоје застанем пред кућом, плачете и вичете: отац, мати! Били сте и гладни и необучени. У онај мах вас и не погледах, седох на праг и закуках. Ви се искуписте око мене. Сеђасмо и кукасмо као сироте, нигде никога да нас утеши, да нас разговори. Свет се престравио, па на чаршији нико ни да се помоли. Напослетку стегнем срце, обучем вас и нахраним, па собом поведох право у логор. Ти, Стаменка, била си још веома нејачка, па си једва корачала; више сам те за собом вукла, него што си ножицама ходила. Баш код џамије на баиру застанем сестру где седи на камену, разбарушену, поцепана фистана, а сву окаљану прашином са улице. Главу беше наслонила на лакат, махаше главом и промуклим гласом кукаше и нарицаше. Одем и седнем поред ње, наместим јој косу и стресем прах са хаљина. Ћутах и ћутах, па онда мукло закуках:
— Црна Видо, шта си дочекала, душмани ти кућу раскућише, кам им у срце! Упропастише тебе и децу, пропаст их снашла! Што ћу и како ћу тужна, јад их поморио! Како ли ћу децу очувати, не имали их! Како ли ћу тугу проболети, бол им у срцде! Како ли ћу од сад горко живети, горска им у дом улегла!
И још бих онде седела и кукала, да од некуда не искрсну Циганка Фата. Та Туркиња често ми помагаше суботом; кад нас опази, приђе, па од чуда ћути, не трепће. Сад се, децо, погрбила од старости, а онда је била пуна и јака као планина: онај велики орман с долапом у кухињи сама је уклањала, сама намештала, кад год се прало и кречило, а из бунара извлачила би по толико ведара, не одмарајући се. Зато је и данас свагда радо дочекујем ракијом, кафом, а ако је време ручку — ручком. И ви, децо, немојте је никада одбити са нашега прага, кад и ја већ будем тамо код оца.. Гадно је то: бити незахвалан.
— А што сте се ту осамиле, лепе моје хануме? Што ли кукате? А где ти је газда? А деца? — Ја јој испричам моју црну тугу, а њој, децо, грунуше сузе на очи. Хоџа викну са мунарета, а она у тај мах оде у једну турску кућу и изнесе крчаг са студеном водом, те се написмо. То је било све што смо тога дана узели у уста. После нас не хте оставити за цело време оне моје велике несреће. Бог нека јој се одужи, кад буде на ономе свету!
Више сам се пута канила са сестром у логор, али нас ни близу не хтеше пустити. Молила сам, заклињала, плакала, али све то беше узалуд, не поможе ништа. Никога не пуштаху у поље. И ја, и Ненадовица, и чича Остојина баба, и много других жена све из побољих кућа, сеђасмо тамо на бајиру и плакасмо, али нам се нико не смилова. Они, који би имали милосрђа, не смедоше нас ни погледати, свак' се склањаше, да га не снађу исти таки јади.
Поче на земљу падати мрак. Кроз поведрину провириваше тамо амо по гдекоја звездица. Са истока пун месец осветљаваше нас бледе и измождене. Као слике од камена сеђасмо све до зоре на бајиру, и као у гадне сабласти каква страшна сна, гледасмо тамо у беле шаторе и оне паклене ватре стражарске, што се виђаху на градскоме пољу.

VII.

Сутрадан, у највећој тишини, сахранише нашега честитога комшију Ненада. Беше, јадник, покривен платном од главе до пете, те му не могосмо видети изгрђено лице. И данас кунем безбожне руке, које се могоше огрешити о његову свету душу. Гроб је његов тужба, коју сваки дан чита плаво небо. Онај што му се молимо, нека буде милостив судија крвником и безделником.
А отац ваш, драга моја децо? И он је сутра-дан већ био под нашим кровом. Како му онда сиромаху прострех постељу, више је не наместих, док га мртва не изнеше у вечно смириште, тамо у доње-шорско гробље, где нема лажи и опадања, где је и најжешћи Вучићевац миран као питомо јагњешце. И не знам што се овај свет тако силно диже један на другога? Зар нећемо напослетку сви у једну њиву божју, у државу мира и истине? Кажем вам, децо моја, клоните се заваде и кавге! То је зла и опака редња, заразнија и од оне куге. Редња бесни и пребесни, децо, ама раздор прелази с колена на колено, обилазећи често неваљале кривце, а таманећи добре и невине душе. Хај, хај, када тај паклени род не би сазревао на сунцу наше лепе питоме земљице!
И старога чича Остоју, престрављенога и злостављенога, отпустише кући. И он је, децо, наскоро био међу блаженима. Свети мученик изгледаше као сенка на самртном столу. До последњег часа скакаше са постеље, бегаше од прозора и светлости, забрављиваше врата, викаше и мољаше, да га заклоне од зликоваца, што пружаху руке да га воде крвнику на мучење. Час по би се загледао у греду од слемена, укочио утрнуле зенице и не мичући очним капцима, скочио и викнуо: — Ево их, беж'те да вас не окрзне јатаган, да вас ђулад не разнесе као птичију! — У том је страху и испустио своју безазлену душу и отишао Богу на истину.
Напуни се Шабац удовица. Народ се ућута; куће, донде широм, притворише се. Свак' се снебиваше у својему куту, и мољаше Бога, да га не окачи какво изненадно зло. Како онда ишчезоше састанци и села, још ни данас, децо, не повратише се. Сумња и неверица улегла у свет, и Бог један знаде да ли ће јој кад год бити краја, да ли ће се икад откравити наша охладнела срца?
Да вам још причам како Вучић смаче Богићевића, како се хајка дигну на катане, те их до једнога сатрше у шумама каменичким? О том', децо, већ и књиге пишу, шта памтим ја, женска глава, коју ето саломио дерт, измождио несавладљив бол. Читајте их, или не! — не читајте злокобне књиге, не кужите се нашим страшним, неваљалим добом. Нека с нама у гроб легне и нашег доба коб, и никада јој нога не стулила у овај свети крај! Да Бог сахрани народ и господара од метежника, које заслепљује сујета и страст; нека би се утулио огањ освете, прогонства; свагда међу народом, као браћом рођеним, цветао најмириенији цвет слоге, договора. Нека би нас једно другом приљубила узла љубави и вере, узла, коју ни сабља сече, ни огањ пали, ни злурадиоци кидају. У такој заједници свагда је и предраги Бог, који нека би сад и вазда био и остао закрилник наше лепе земље, па и ваш, моја драга прељубазна децо, те живели на дуго у добру, па се своје старе мајке сећали, и свога честитога оца, Бог да му душу прости!




Милорад Поповић Шапчанин

Ова припиветка је објављена у листу Србадија 1876, бр. 1-7, и збирци Приповетке II, Панчево, 1879.

Autoru:  Senka [ 17 Feb 2017, 22:25 ]
Tema posta:  Re: Приче у традиционалном стилу

Сат


Слегло се доста света на савску обалу и ишчекиваше пароброд, који полажаше у Шабац. Тек што је свануло, навукли се лаки облаци и кишица ромиња. Повукосмо се под један багрен. Ту се искупило још неколико њих, мушких и женских. Један се несташко нагао на стабло, пружио руку, а некаква постара жена, ал' није Циганка, пиљи му у длан, и озбиљно казује срећу и несрећу његову. И ми по који пут погледасмо у то двоје, па и нехотице поведосмо говор о гатању и врачању, о врачарама и Циганкама, о свима таквим надприродним стварима, које су исто што и водени мехури. Ово друштванце под багреном за неколико тренутака преполови се у већину и мањину. Већина, што је чудо, против, а мањина, што је још веће чудо, за. Један просед, биће трговац из Шапца, беше вођ мањине и громовит говорник. Шешир мало завалио, пушаше на дулац од ћилибара, на прсима велики сатни ланац, горњи капут просто огрнуо, на кошуљи метална пуцад, погдекоје се опучило, па се ветрићи рахат завлаче у топла му недра.
— Шта ви ту мени попујете? осече се тај говорник мањине, па климајући главом навише, и час по извлачећи и пуштајући густе димове, прекидаше свачију реч, док најпосле сви не ућуташе, а он сам остаде при речи.
Ја и мој пријатељ стајасмо врло близу, али некако баш иза његових леђа. Његова рачунска глава прозрела је добро, да не путујемо у Мачву ради жита, ни у Поцерину ради шљива и ракије, па вам надовеза читаву причу, коју су сви, па и ми, врло пажљиво слушали.
— Знам ја, да многи у то не верују, бесеђаше говорник мањине, тај проседи трговац... Нисам веровао ни ја, не верујем ни сад, али ми се нешто у мојој четрдесетој години догодило, што вреди да чујете, а врзе се око тих дланова, око врачарија. Не изби ти то после женама из главе само кад... Али, то ћете већ сами видети из овога, што се, на моју грдну несрећу, нада мном збило.
Навалише људи, па ме оженише. Имао сам дућанац горе на Камичку, а по мало сам и шио, а по мало богме купио шишарку и воштину. Године се нададоше добре; ја удри, ради од јутра до мрака, а жена опет завезуј новце у триста узлова, меси, пери сама, те ти нама двома да Бог поможе! Не прође ни десетак година, а ја ти се богме успех у прве трговце, постах у општини одборник, у цркви тутор. Мојих муштерија беше готово по свима селима, колико их хвата Мачва, Цер и Посавина. Прве три године држао сам капиталом од двеста дуката, друге три године већ их беше по, а на крају треће три године цела целцата хиљада. Тад сам вам већ живнуо, подигао главу; дотле ме зваше просто: брат Тешманом, а од тада не говораше нико друкчије него: газда-Тешман. Одем ти мало до Трста и Беча, да се очешем и о тај тамо свет, да видим, како живе и друге вере и нације. Кад се вратих отуд, а мени моја рођена кућица тесна, непогодна.
— Чујеш ли ме, жено, рекнем ти ја својој Павлији. Нешто ми се више не свиди у овом тешњару. Да срушимо ову стару, па да назидамо нову кућу, пространу, с лица.
— А што, човече? Почекнимо још годину, две. Лако ће се; само нек' смо живи и здрави.
— Шта ту: лако ћемо. Лако да; кад је дао Бог, зашто да се овде грчимо и повиремо.
— Како те Бог учи, попусти и она, а ја ти одвој неколико стотина дуката, па одмах с пролећа погодих неке честите Осаћане. Саградише ми велику и пространу бину, читав коначић! Шест великих прозора са улице, па чисто горе она јасна окна кад у њих упре сунце на заходу. Читавих пет соба, соба из собе. Димњаци к'о луле, а по големом крову пукла црвена ћерамида, да ока не скинеш. Ја и Павлија одемо доле до чаршије, па кад се враћамо, а ми не свраћамо нашим вратницама, него шетај даље другом страном улице, па гледај своју рођену кућу, онако, као бајаги, туђинска је: Што двори, двори! Не можемо ока да скинемо, срце нам залупа од радости, ћутимо, само се гледамо, па тек, као слаби људи, подигнемо главе: Ко смо, ми смо: газда Тешман, газдарица Павлија!
Наместисмо ти наше нове собе новим миндерлуцима, углачаним столовима и орманима. Нек' пукне ђаво, рекох Павлији, па ти заждим овамо у Београд и довучем неких столица и канабета, па се наместих као мали књаз. Павлија ужива, не мож' је истерати у авлију, а богме и сам, кад је празник, ходај из одаје у одају, па блени у те господске ствари, док очи не забеле.
Од како се знам, имао сам једну страст, а од тога свраба ни данас вам нисам чист. Знао сам вам у прсте све редом панађуре по свима нахијама међу Дрииом и Колубаром. Имао сам дората, да га бољег није, па тарнице бојене, лаке као од прућа, осовине гвоздене, само викнем: чапала! а ја и мој дора већ до крајњих кућа, па утркуј се с оним вихорима путем испред нас. И сад сам вам џамбас и кочијаш, још ми је рука чврста и сигурна, али тек, тек, тек, — није ка' што онда беше, ни оне сигурности ни оне лакости: године ником дужне не остају. Кадгод јурих сам, кадгод богме водих на вашаре и Павлију. Добро је, кад ти жена не зна баш свију крајева, али је још боље сасвим и не одметнути се, ту треба и 'нако и 'нако. Кад хоћу да продам и купим и опет да се мало проведем, а ја пењи своју Павлију; а кад хоћу странпутице селима, и да протргујем и да чујем, шта се шапће и плете по народу, а ја зором: збогом Шапцу, збогом Павлијо!
Него кад је састанак преко на Кленку, онда се већ то зна: прва седа Павлија. Обучемо се свечано (или је Ускрс или Тројице), па ти све касом до обале, па чамцем до под сремску страну. Крај воде се слег'о Срем; народ, народ, као мравињак; наређао се мајстор, трговац; шатре као чадори, а еспапи, Саву да зајазиш. Тако ти ја и Павлија пођи једном по кленачкоме сајму; ми гледамо свет, а Сремци у нас упиљиљи: ни бољег „Сервијанца", ни лепше „Сервијанке"! У мене чоха плавичаста, притискао је сићан гајтан и жежена срма, а у жене зелена атласка шкуртељчица, фистан од дебеле свиле, а по њему све руже и гране, па пун бора и алватан: кад сам га правио, нисам свиле жалио!
Тако ти ми ходај од шатре до шатре. Мени замичу очи за некака сита и котлове, а моја Павлија, све гледај у некаке ђавоље судове. Док ти тако, на врага, наиђосмо на некаквог сајџију. Донео из бела света свакојаких великих сатова, што се о зид вешају: црвених, и златних, и белих, па по њима руже и иконе. Ја застанем, застане и Павлија. Гледам ја, гледа и она. Све к'о све, али један велики сат стајаше сам за се, као какав град међу колибицама. Хоћемо да пођемо, аја, морам га још једном погледати. ја к'о ја, и отргао бих се, али Павлија стала као укопана, гута очима. Ухватила за рукав, па дед' пођи, ако си јунак.
— Море хајде, жено!
— Сад ћу, сад ћу, — па опет се не миче.
— Та шта си се толико загледала? Зар никад ниси видела сат? Почнем јој као бајаги пребацивати, а сам преко њезиних рамена час по погледни у сат. Подигао се господски на четири бела стубића, а међ' њима шеталица, с великим златали котуром, а на врху горе два мала позлаћена кита, широко изјапили халапљиве чељусти, па репове окренули један другом савивши их у котур.
— Таман би пристао за наш политиран орман у великој соби, шапну жена, а ја у први мах улудих се, к'о бајаги гледам, па не чујем ништа.
— Та шта ти је, Тешмане, слушај шта ти говорим. Да купимо овај сат, па ћемо покрити црвеним тилом, да га муве не пљују.
Ја опет прећутнух, велим, да се промислим; па и махнуо бих се, све нешто шапће у мени: мани се пазара! Да пођемо даље, али ти лукави сајџија већ намирисао своје добре тичице, па дај свој велики сат још ближе овамо, па ти узе кључић жут, па обрни неколико пута по некој задњој бравичици, док ти наш сат поче: трилилили, трајлалили. Слушамо ми тралише и трајлише, па нам се чини читава мала банда из далека. И дотле нам беше главе заврнуо, а тад, просто рећи, полудисмо. Жена већ би да га зграби рукама, да га не однесе свет на очима. Ја отворих кесу, па избројах сухих шест, па дај свој сат преда се. Момак носи пред нама, а Павлија да из коже искочи; момак носи, а она се поноси; чисто јој читаш на челу: ко смо, ми смо!
Дођемо ти кући, па с кола право у велику собу. Наместимо ти нашег новог госта на орман, где је жена желела, навијемо га, па се према њему посадимо на миндерлук, па гледамо, гледамо, као да смо га ми родили, а не Шваба направио. Шеталица шеће лево, десно полагано, као какав стари чиновник, кад после много година добије класу, дигне главу, амрел на раме, па као да су му у куковима ноге навијене: диже их и спушта, као рода песком поред обале. Час гледамо у сат, час једно у друго, па се онда од радости, простићете, љубимо, па опет седи, гледај као под надницу. А кад устах, те навих оно свирало, и наш гиздави Кленчанин отпоче да трајлише, а жена скочи са миндерлука па право мени у руке, а ја удри ђипај по соби; одлупасмо оро, па „мачванку", па „поцерку".
— Бог с вама, шта сте полудели под старост, изрогачи се на нас Циганка Нера, која у тај мах отвори врата, тражећи Павлију.
— Ето, Неро, купили смо сат, рекох, па стасмо те се издувасмо.
— А шта ће вам сат?
— А шта ће нам сат?! Та види, какав је, па онда реци: а шта ће вам сат? Нема га ни владика, ни Гродер.
Стала Нера, па гледа и гледа, а ја кврцни у бравицу, а сат исповрти своје свиралице. Слуша Нера и слуша, слуша, слуша дуго, па тек ти се мало поозбиљи; махну главом, погледа нас подсмешљиво — бенасто, окрете се, па изађе напоље у трем. Ми пођи за њом, она седе на улазни праг, ћути, не говори.
— Море, Неро, што ти је? — питаће је Павлија.
— Пружи ми длан! рече ми, уста и стаде преда ме. Ја јој пружих десни длан.
— Леви! рећи ће ми она, па кад јој га пружих, загледа се у њега као ђаче у књигу.
Гледа, гледа, а ја се притајио, готово не дишем, а Павлија час по у мене, у Неру, па у пружен длан.
— Та говори једном! осечем се ја, јер ми већ беше доста, а она ме погледа својим крупним црним очима.
— Шта ти се чини, Неро? запитаће жена, коју више копкаше радозналост.
— Носите га из куће! рече нам на то озбиљно.
— Кога из куће, сат?
— Вашу несрећу, промрмља на то кроз крезаве зубе, зграби судове, па оде на бунар.
Гледам ја у жену, гледа она у мене. Ја зачуђен, она зачуђена. Док ти ја онако по мојски окренем лажљивој, циганској трази, натучем фес, па сиђи у дућан, да онде, у самоћи, ухватим рачуна дневним трошковима. Рачунао и рачунао, па, бијући прстом по тезги, почех помишљати на Неру, на уроке и пророке, на сановнике и рожданике, на све чини и чаролије. Који ђаво те ми не да мира та Нерина лаж; ја почни да спремам тамо по рафовима, а преда ме сат, узмем да начисто препишем рачуне, а тек ми одјекну Нерин крњави глас; почнем да сипам гвоздене клинце из једнога коша у други, тек да забашурим мисли, од којих ме хваташе страх, а клинци зазвекћу као стотину ситних и крупних сатних шеталица. Побегнем из дућана, па пређем мало к „Зеленоме венцу", међу људе, да ме прођу жмарци, који се као сићане мувице, подвукли под кожу. Сутрадан смо већ мање мислили на то, и ја и Павлија, а после месец дана сасвим нам изветри из главе та проклета авет.
Време не чека, јури као бујица. Прође десет пуних година, да се чудиш кад: чисто не бих веровао, да се не помолише беле по гаравој коси. Па и дечица, да их Бог поживи! онда мали ђаци, а сад ћерку удомио, син постао трговац к'о ја, прихватио радњу, а ја и Павлија више из прикрајка гледај, пази, штеди, док се дете сасвим не упути, не ослободи. Некако учестале и добре године, па имање удвојих: пуни чардаци шишарке, кошеви жита, а подруми ракије. У дућану пуно, натучено; памуклија до памуклије, буре до бурета, и свиле, и котлова, и чохе, и гвожђа, и цвећа, и лопата, и платна, и катрана, и свега као у првом дућану на нашем Камичку. Кад год уђем у дућан, па виднем како је пуно као у кошници, а ја погледам горе у икону, па се у себи помолим Богу и нашем светом Николи; наспори и удржи, Боже, амин и до века!
Све то тако красно и лепо, док за једног дана дође у Шабац покојни књаз. Кад то себе беше — да, сећам се баш лицем 1862. Турци у градовима, Турци у варошима, док ти се наши и њихови поџавељаше на београдској чукур-чесми. Умешаше се грађани, узавреше ерлије. Пуцају њини, пуцају богме и наши. Лупа жица у Шабац: Ашир-паша бумбарда Београд. Господар побрже амо, а ми затварај чаршију, па сви за пусат: наоружасмо се до грла. Постависмо страже, опколисмо град, заузесмо друмове, стижу и престижу се отуд гласови: гори старо здање, сад баш паде кула на саборној цркви, паде бомба усред конака. До довече беше на хиљаде оваквих гласова.
Проведосмо на опрезу ноћ. Сутра опет дућани затворени, народ врви улицама горе доле, страже удвојисмо и утројисмо. Накострешили се Турци, наромежили се ми. Пазимо отуд са бајира, кад ће они отуд са капија нама преко поља. Кад се око подне врнух кући, да се прихватим, рећи ће ми моја Павлија:
— Море, Тешмане, ти се ништа за се не бринеш.
— Па ето сам, жено, под пушком.
— Та знам, знам, рећ' ће на то она; ал' да сутра нападну Турци, па да узму варош, шта би, реци ми, ми?
— Шта би, шта би... што и други свет.
— Лако је то рећи: што и други свет; други ће свет за се, а ти мало погледни на се и на своју чељад. Све је чистом склонило ствари доле у подруме, а госпођа Јока, па госпођа Стака, па госпођа Цана, па толике друге, ни броја им не знам, покупиле децу, па која у Посавину, која у Поцерину. Дабогме, склања се паметан свет, само ти хоћеш не знам шта, да си паметнији од свију, да си Краљевић Марко...
Брбља жена као жена; гагага, да заглухну уши. Бадава јој говорих: „Прођ' се, Павлија, све ће то проћи с миром". Ја једну, она две, ја две, а она их скреше двеста. Најзад руку на уши: „Чини, жено, како знаш, али немој да нам се смеју комшије".
Па ти покупимо цело покућанство: бакар, калај, сребро, јоргане и душеке, иконе и ћилиме, и све редом осим дрвенарије, па све трпај „у подруме доње". Упртила Павлија и велики сат.
— Море, жено, остави се луда посла! продерем се ја; неће Турци у те крнтије.
Аја, кад жене нагну некуд, онда им не вреди поповати. Наместисмо ти ми наш сат негде међу тепсијама. Кад га исправисмо, жена га нави, па гурну шеталицу. Питам је ја:
— И ту му не даш мировати?
— Зато је сат, нека ради.
— Па да се човек не смеје вама женама? Хајде де... Изађосмо напоље. Извучем кола из шупе, натоваримо нешто спаваћих хаљина, посуђа и других ситница, па дај своју Павлију на кола. Сина с момком пошљемо на стражу, а ја седох, те одвезох жену у Врањску, у Поцерину. Оставих шегрче, да причува кућу, а капију забравих.
Изађосмо из Шапца. Пири вечерњи ветарац, Цер се плави, иза ограда таласају се зрела жита. Испесмо се на Бећино брдо. Пуши се нагорео дуб, тамо даље две циганске черге: четири Циганина стала, па нас зачуђено гледају, па час по пришаптавај један другом на ухо. Опет нас погледају, и опет се згледају. У тај мах пређе ми мисао... Маторе циганке селе, пуше, ћуте, гледају, а циганчићи голи и полуголи заокупише нас са свију страна, једва се одбраних псовком и бичаљетом. Жена, као жена, хитну неколико десетпарица. Би ми неправо.
— Прођ' се, човече, стишаваше ме Павлија; срести Цигане у путу, то је, кажу, срећа.
— Да нас Бог сачува циганске среће! рекох и ошинух коња.
Беше пао мрак, кад стигосмо у село Врањску.
Сутрадан рано пораних: хтедох до сунца да већ будем код куће. У свануће стигох у нашу улицу. Гледам, а очима не верујем: капија широм отворена, комшије се искупиле, једни стоје на калдрми пред кућом, други излазе и улазе. Мене текну у срце: бре, бре, бре! биће ту нека белаја.
А ја пред кућу, а шегрт преда ме као без душе.
— Све однеше, газда! Похара!
— Каква похара! па утерам кола у капију. Види ја своје добро јутро. Дошла браћа преко ноћ, па све до парчета предигла. Шегрт стао преда ме, а око мене добре комшије: престравило се сирото дете, па више кроз плач прича:
— Таман, газда, легох на асуру пред подрумским вратима и заклопих очи, док ти искрснуше четири страшна човека. Вичем: „Ко сте, бре?" А кад ближе, видим — Цигани. „Шта ћете ту? Газда није код куће!" На то ме један одадре штапом, паднем на асуру, везаше ме, уста запуше махрамом. Отворише кутња врата, рише и корболоваше читав сахат. Хтео сам да вичем; бадава, рубац да угуши. Ето ти их празних шака; вичу: „Казуј, где су ствари, деране!" Ја ћутим, а они ми извадише махраму, па опет по мени: „Казуј, бре!" Ја ћутим. — „Казуј!" Ја опет ћутим. Они бију, вичу, а ја, газда, као заливен... „Да нису у чардаку?" Ћутим. „Да нису на тавану?"... Али у тај мах поче онај проклети сат да свира по подруму... „Аха — то је онај сат!" викну један од тих угурсуза. Навалише на подрумска врата, обише, изнеше, одвукоше све...
— А онај сат?
— Однеше, газда, и ту издајицу. Тако му и треба. Да је мировао, све би и прошло на миру... Хоће он да свира — одсвирао је.
Ја посрнух, кад чух за ту грдну штету. Кад онда нисам пресвиснуо, живећу још триста година. Што однеше цело покућанство, ал' што и проклети сат; јер, драга браћо моја, не смем ни да вам кажем: у њему сам, у једној фијоци, скрио целу своју тековину, сам сув дукат — не питајте колико.
Теше ме браћа, тешим се и сам. Хоћеш ти великих, швапских сатова, што свирају? Лепу ти је песму одсвирао. Да није пунога дућана и пунога чардака, још бих у најам за туђу тезгу под старост.
Чула Павлија, па ето ти је зором као без душе.
— Шта је, да од Бога нађеш?
— Ништа, жено, ништа: изгубисмо сат. Морадох је држати да не падне.
— А ствари? питаше она, долазећи к себи.
— И оне, друштва ради, испратише га.
— Проклета Циганка!
— А још црњи, жено, Цигани и циганска срећа.
— Каже Нера: „Сат је ваша несрећа". Ја се на то почех горко смејати:
— Није наша несрећа сат, добра моја Павлијо; несрећа је, кад се не слушамо. Кажем ја теби: устави шеталицу, ал' ти хоћеш да нам и подруме весели. Свирао је, па и одсвирао... Нера је глупа Циганка, Цигани хуље и лопови, а ја и ти, кад се не слушамо — будале!... Не гледајмо, жено моја, дланове, него се слушајмо... Кажем: уставите сат, аја, хоће моја Павлија, да јој се и по подрумима свира. Тако је то, кад...

* * *

Ту удари паробродско звонце и по трећи пут. И наш приповедач, и сви што бесмо онде под багреном, спустисмо се доле. Кад пароброд крену беше тачно шест. Ал' не бива то тако увек — тарифа се мења, само што један Бог стоји на карару.


Милорад Поповић Шапчанин

Ова приповетка је објављена у часопису Српска зора, 1880 бр. 7, и у збирци Приповетке V, Нови Сад, 1887.

Autoru:  Senka [ 08 Jan 2020, 00:42 ]
Tema posta:  Re: Приче у традиционалном стилу

Бора Станковић – НАШ БОЖИЋ

Pripovetka Naš Božić Bore Stankovića objavljena je 1900. godine. Ona pripada zbirci pripovedaka Stari dani koja je obojena utiscima i sećanjima na vremena koja su prošla. U njoj se daje melanholična slika intimne porodične atmosfere koju određuje smrt domaćina, glave porodice koji za sobom ostavlja sina, dečaka koji je nespreman da preuzme vođenje kuće. Majka i sin koji su na neki način bili obeleženi i izdvojeni iz patrijahalne zajednice, postaju njen deo, a praznik koji se svodi na lični dobija elemente kolektivnog doživljaja.

Slika



Море, какав сан? Недеља ево има како се не спава. Те Божић дошао до Скопља, сад је у Прешеву, па у Билачи, и све ближе и ближе к нама. На веригама осушени врапци већ се троше. Ципеле с "копчама", минтан од јумбасме и шајкача од војничких шињела одавно су готови и чекају ме. Ено их где поређани једно до другог стоје на сандуку. Нарочито ципеле − оне ми никако не дају мира. Жуте се, цакле, и мирише им ђон на ћириш. Чим оде мајка на пазар, затварам собу и облачим се у ново. Шетам по соби и загледам се, да видим какав ћу изгледати на Божић. А Божић? Ех! Није ово Божић. Ово је нешто што мирише на оман и сух босиљак више иконе! Сада ме и мајка већ не грди ако штогод сломим, а камоли да ме бије, јер "лошо" је пред Божић. Чак ме друкчије некако и гледа. Не као мајка, већ некако друкчије, понизно, као старијег од себе
− Иди да "тргујеш"! − шаље ме у чаршију да покупујем ситнице за кућу. Па, и не бројећи, даје ми новаца.
Одем. Враћам се. Завалио сам се од завежљаја и пакета што ми је дућанџија наређао у крило и по појасу. Она ме чека на капији и одмах узима, да ми одлакша. Чак ми и кусур не тражи, већ ми га оставља да њиме звецкам по џеповима и хвалим се друговима. А она? Недељу дана како не седа да руча или вечера. Цела је кућа на њој. Нико воде да јој донесе, а камоли што друго помогне. Растргла се од посла. Кукови јој изишли, шалваре се смакле, учкур отпасао. Сваког часа завезује бошчу, која јој после одмах пада, јер или узице олабаве, или попуцају од њена силна сагибања. Погрбавила се од старости, а иде, ради.
Засукала рукаве, руке јој умрљане, око ноктију јој кожа испуцала од силног прања. Нема кад да папуче или нануле обује, већ онако, у неким старим, искрпљеним чарапама иде и гаца по блату и мокроти, што је свуда по кући. На полици се сјаје сахани; уза зид прислоњене софре и тепсије, да се што пре оцеде, жуте се, и од њих цуре млазеви вреле воде, од које се још диже пара. Полица, врата, прагови и ћерчива прозорска, све је то орибано, влажно, жуто. Цела кућа мирише на чистину, влагу и опраност. Па и она сама, мајка, откуда ли јој толико снаге? Ради, а као да не послује. Не осећа умор. Већ једнако, истина не брзо али полако, дурашно, клатећи се, и сва унесена у посао, ради од рана јутра до мркла мрака.
Па поред тога мора и око мене да је. Да ми не да да се омрсим или од меса што пристављено кркља у лонцима при огњишту, или од колача што, тек извађени из пећи и покривени чаршавом, омекнули, тако леп, примамљив мирис шире по соби, где су склоњени.
− Немој, чедо − одбија ме благо, као бојећи се да ме не увреди. − Немој; нана је за тебе све то спремила. За кога другог?... Немој! Чекај Божић. Сутра ће. Ено, већ је дошо у Текију...
− Код кога у Текију − питам ја разрогачено − да идем да га видим? − И потрчим.
− Не, не − зауставља ме. − Не мо'ш да га видиш. Доћи ће и код нас...
И заиста, Божић долази, али како?
Нано моја слатка! Зора пуца, дан се дани. Прангија одјекује и потреса прозоре. Са улице допире оштар бат нових ципела. Више моје главе, до јастука, поређане хаљине и преобука, од којих ме задахњује мирис на чистоту и ново. Испод иконе пуцкара кандило, мирис од тамјана собу пуни. А соба топла, орибана, меко намештена и утуткана... А ти си у кујни; кроза сан те чујем како послујеш, уносиш корито, бакрач топле воде. Онда долазиш к мени, откриваш ме, подвијаш твоје кошчате, смежуране руке пода ме и, онако голишава, угрејана сном, дижеш ме из постеље и узимаш у крило, љубећи ме међу очи:
− 'Ајде, сине, устани, Божић дошао... 'Ајде, домаћине мој...
А при речи "домаћине" осетим како ти набрана, топла уста задрхте, и суза кане на мој врео образ.
Купаш ме. Сва се топиш у пуноћи и белини моје снаге. А звона звоне! Не звоне, него некако тихо, издалека, као свом снагом и на све стране брује, колебају се. Кандило пуцкара. Миришу опајани ћилими у соби и слама из асура. Са улице се разабиру већ гласови. Пробија модрина кроз прозоре и ломи се са светлошћу свеће у чираку. Облачиш ме. Али све је одело на мени велико. Ципеле, чакшире. Ја се љутим.
− Није, није... Још ти је кратко. Та ти си ми велики. Ја, колики си?!...
И раширивши руке, онако клечећи, одмичеш се да би ме боље видела колики сам. И да бих био већи, старији, опасујеш ми очев свилен мор појас. Његов сахат мећеш ми у недра, вадиш ланац и распоређујеш га, да ми лепше и истакнутије стоји. На мој мали фес мећеш китку, стару, очеву, од самога филдиша, која ми до испод ушију допире. Опремиш ме. Даш свећу, босиљак, марамицу. Чак до капије испраћаш ме, и једнако, са свију страна, загледаш ме и поправљаш одело на мени. Чак и кад изађем на улицу, помешам се с друговима, ја видим твоју главу где вири из капије и гледа ме, прати...
Да је други празник, ја бих радије отишао на турско гробље да гледам како пуне и пале прангије неголи у цркву. Али сада, на Божић, то ми ни на ум не пада. С рукама у џеповима, свећом о појасу, укочен у новим хаљинама и стегнут новом јаком кошуље, идем, слушајући задовољно како ми лупарају нове ципеле и како шушти и крши се нова басма на минтану.
Чаршија закрчена. Из свих улица излазе и стичу се у њу. Нарочито старци. Увијени, у дугим, постављеним колијама, и погрбљени, иду полако. Из ципела им се помаљају ноге у белим чарапама. Око врата беле им се исплетене јаке, "колири". А на главама им велике, топле шубаре. Сваки с обе стране води по неколико унучића, пази да се које не одвоји, изгуби, и ућуткује их кад се посвађају међу собом.
Још издалека замирише тамјан. Изнад цркве се лелуја круг светлости од свећа и пробија се крстовима кроз тамни кров. Чује се тиха песма. Очи ми се засене од млазева толиких воштаних свећа што их је око цркве припаљено. А она, црква, усред тих свећа, које лижу њене камене зидове, онако широка и велика, јасно одудара од ведрине сванућа. Још с краја улице скидам капу, добро је угурам у недра, да ми је не би ко извукао, и палим свећу. Једва ако се прогурам до порте. Свуда свет, једно до другог, припијено, згушено, са свећом у руци, гологлаво, и сваки час крстећи се, понавља молитве или песме што допиру из цркве. А унутра, у цркви само се виде људске главе, између њих светлуцају пламени свећа од којих се дим полако, вијугаво диже, стапа и губи међу сводовима. Спроћу се сјаји иконостас, по њему жмиркају запаљена кандила, а више свега, као звезде, трепћу и продиру озго упаљене свеће око Распећа. На амвону, окренут леђима овамо к нама, стоји ђакон с уздигнутом десном руком, главом упртом више двери и чита − не, него пева на сав глас јектенија!... Светлост бледа, а из дубине, с певница, наизменце полази и диже се горе песма:
"Рождество твоје, Христе боже нас!" Па једва ако се изгуби у јеци звона и прангија што једнако напољу грувају, те се смрзнута и гола земља потреса.


Slika

***
Нафору никако да добијем од свештеника са амвона. Морам да се задовољим оном што је даје тутор с дискоса. Враћам се кући. Капија широм отворена. Двориште почишћено. Дрва под стрејом наслагана уза зид, дрвљаник бачен иза куће. Испод басамака избачено труње, крпе и остало што је било пре. Полица се цакли саханима, бели се дугачка а широка марама што покрива тестије пуне воде. Око огњишта кркћу лонци, а под вршником цврчи печење. Улазим у собу. Мајка ме, тобож, не види. Нешто спрема по рафовима и уређује шоље, зарфове и јабуке.
− Христос се роди!...
Она се окрене. Па кад ме види у фесу с кићанком очевом, у појасу, чисто не верујући да сам то ја, прилази ми.
− Ваиситну се роди!... − И као да би пре она моју руку пољубила, тако ми тешко пружа своју и целива ме у чело, очи, обрве и образе... Још би хтела, но ја се трзам. Пружам јој нафору и питам: да ли је ко долазио? Али, да знате каквим је гласом питам! Гласом од кога она сва расте и понизно одговара:
− Кумашини, сине. Заустављах их, док ти дођеш, али немају кад. Ето, оставили су ти... туго, туго, слатко моје дете!
И брзо ми износи делове од осушеног врапца да од њега прво окусим, како бих целе године био лак као што је врабац. Онда остало. Једем. Она једнако трчкара око мене, пази да не упрљам нове хаљине, и одмах скупља мрве, да се не би познало кад ко дође. А напољу је све мирно, тихо. Чују се свирачи из "горње чаршије", што свирају у господским кућама. Улицом и ако прође ко, то жури, грабећи да сврши честитања, па да што пре руча. Ја једнако једем. Хоћу још. Али ми она не даје:
− Немој, доста је. Покварићеш ручак. А и доћи ће ко!
И она склања јело од мене. Ја хоћу на улицу, али ми она не да, већ ми скида фес, поново очешља косу, минтан при грлу разгрне, да ми се види нова кошуља, и оставља ме у соби:
− Седи! Ко ће госте да дочека? Зашто си домаћин! Ја не могу. Видиш, имам работу у кујни, а нисам ни обучена...
Остајем ја. Шетам се крупним корацима по соби. А соба мирише. Топла је, чиста, сува. Кандило пуцкара. Тамјан се вије и шири полако, таласасто. Из кујне миришу јела. Гости долазе. Дочекујем их. Још с кујинског прага вичу:
− Христос се роди! − И хоће мајци да приђу руци. А она се, тобож, трза, не даје, већ их упућује у собу к мени. Улазе они. Седају по миндерлуку с рукама на коленима, готови да одмах скоче и оду. Питају ме. Разгледају по соби, мада знају како све у њој стоји. Није им ово првина. Ја се измакнем онако гологлав, разузурен, мало се испрсим, па им приносим дуван у таслици. Разговарамо тј. причам о њиховој деци, мојим друговима, шта смо радили, куда смо ишли са санкама итд. док, ето ти матере. Улази погнуто, главом напред, тарући руке о бошчу.
− Па како сте ми? Како на дома? − пита их и уређује им изувене ципеле: окреће их тако како би их они могли одмах, и не гледајући, да обују кад пођу. Затим прилази им, љуби се и повлачи опет у кујну, да скува кафу... Оставља мене, да ја − не да их дворим, већ само с њима, онако, као сваки домаћин, седим, разговарам. А она, не затварајући врата за собом, свакоме посебице доноси кафу у белим шољама. Па онда се, иза врата, до зида, или близу пећи, повуче, стане с прекрштеним рукама на појасу и чека да узме шољу, кад онај испије. А онога стид што га она тако стара двори, па надохват посрће кафу, извади из појаса лимун или поморанџу и оставља, одлази.
Она га испрати чак до капије. Ред је да га ја испратим, али она не да, јер зна да бих, чим бих изашао на капију и видео улицу − онај низ великих, старих порта, испуцале зидове, на неким местима срозане и поломљене црепове, па још другове како се вуку по улици тамо−амо, хвалећи се колачима и новцем што су добили − одмах и ја отишао тамо, и онда с тешком муком да би ме она нашла и у другој махали, а камоли у нашој.
Зато тада ни из собе не излазим. Не да се бојим ње, њене грдње, него тешко би ми падао тада онај њен плачљиви прекор лица, кад би ме где једва нашла, узела за руке, не прекоревши ме, већ довела кући, чак и заклањајући ме, да ме не би ко спазио и видео како сам је саму оставио чак и данас, на овај "благдан". Тада она не би као сада, овако, сва срећна, поставила софру, метнула хлеб, со, запаљену свећу на среди и онда остало; донела у саханчићу јела из кујне, да се не би после морала дизати за време ручка.
И, пошто опере руке, оде до иконе, и скинувши шамију један једини пут у години, почне да чита молитву за "слатко јело". Стојим и ја иза ње. Крстим се. Али не могу тако да метанишем као она, сагибам се јако и брзо, падам коленима и одупирем се рукама и додирујем челом под. Соба се испуни масним, јаким мирисом јела. Више нас полако и тамно гори кандило, осветљавајући нарочито њу, њену проседу, гологлаву главу и раздељени јој бели затиљак, а она шапуће:
− Господе, Христе, свети Никола, чудотворче, славо моја! Погледај, Господе, смилуј се и помози! Благослови софру, хлеб твој, што га ти даде... − И пада коленима тако силно, да под одјекује, и чујем како јој зглобови пуцају.
Кад сврши, метне шамију и седа за софру, дахнувши слободно пошто још једном баци поглед по соби, што је требало учинити пре ручка. Ја јој, држећи чашу ракије на длану, онда прилазим руци, и нудећи у исто време свој образ честитам празник:
− Христос се роди, нано, и срећан дан!
− Ваистину и с тобом, чедо моје! Ове године мајка овако с тобом, а догодине да бог да да ми ти... − и загрцне се, те једва испије чашу.
Ручамо. Она се једнако диже и доноси јело из кујне. Од свачега ја морам прво, а она надохват, клечећи. И, кад се ја сит одмакнем, тек онда она седа и једе много, здраво.
После? − Мирно је, тихо. Чује се како мачка преде и кокош у кујни кљуном бије по тепсији и саханима, тражећи мрве.
Све куће миришу на масно и силно. Јела мрсна, јака, те сви лешкаре или спавају у собама око мангала или пећи, увијени, у колијама, а жене с пребаченим бошчама на глави. Први је дан Божића, па не иде да човек одмах... Има кад, три су дана.
И заиста, ено, другог дана, једва ако је поноћ прешла, а погдегде тек запишти зурла и допире који глас песме.
Ујутру, само попови ако одстоје службу, а ови остали само припале свећу и одмах излазе натрашке, крстећи се много, брзо, ужурбано, као да одужују нешто. Из димњака по кућама почне да куља густ, смоласт дим од печења, меса, кобасица. Цела улица замирише на пастрму. Кроз капиџике и по авлијама почну да промичу жене, зајапурене, носећи чаше, столице. Улицом по десет њих иду. Овлаш забацили колије, ципеле им добро необувене, јер их сваког часа скидају, очи им се закрвавиле и овлажиле. И већ почели, кога год сретну од деце и слугу, да шиљу по Фатиму, чувену, прсату Циганку с белим лицем, црним и округлим очима. (Њу је, после, општина морала силом да уда, јер, кад се с њом нађу, онда забораве и ручак, вечеру и ноћ. До зоре пију ракију, ките је и облажу новцем, своје жене бију и терају из куће ради ње.) Учас се све променило. А и у ваздуху као да струји голицава раскошност и изобиље. Где год се окренете, свуда жагор, песма, свирка. Свирачи само ничу пред кућама, заједно с гомилом деце. Зурле пиште, бубњеви бију, да се тресу прозори и гасе кандила.
Само код нас! Ех!... Одавно смо ручали, и то већином јучерашња јела, што су нам остала. После ручка изишао сам на капију да слушам свирку, песму и гледам где се луди Менко пијан ваља по улици, распасује и баца са себе одело. Кад се повратим у собу, мајку не могу да познам. Обукла се у стајаће руво, опрала главу, забрадила се лепо шамијом, те јој образи одскочили. Села до прозора и са завученим рукама у пазухе гледа на улицу, наслоњена челом на окно. Мада јој је лице смежурано, ипак јој сада дошло чисто, миришљаво, а око јагодица избила једра, топла румен. На њеном, истина старом, али јаком врату виде се где брекћу и трепте вене. У соби тек што се сталожила прашина од чишћења после ручка. На сандуку, у старом послужавнику, стоје поређане чаше, до њих велика чепрња вина, а у кујни тестија, такође пуна вина, у коју смо изручили из свих судова што су нам биле послале богатије комшије. И кафа је била скувана у лонцу, и мезе је било спремљено, све је било спремљено. Али узалуд, кад никога нема да га угостимо и дочекамо. Што је долазило, то је дошло изјутра, на ракију, као да нас штеде, јер знају да немамо, и зато су долазили ујутру на ракију, пошто се тада не заседа и не пије тако много. А ми не бисмо штедели. Како бих ја њих дворио, гостио, слушао их и, највише, појио, само да они нама дођу, да нас не штеде, него да смо и ми као сви!... Зато, ваљда, мајци игра тежак осмех, и очи је почеле да сврбе гледајући кроз капију на улицу, по којој свет врви, промиче испред наше широм отворене капије, а нико у њу не улази, те нам двориште и кућа пусти и тужни. А одасвуд, са свију страна, по комшилуку песма, свирка, весеље. Па чак се већ зашло и у пиће.
Ено: Јован Паламар засео насред куће. Избацио мангал и пећ − врућина му, поломио све чаше, и привукао тенџеру и из ње пије. Госте не дочекује стојећи, не да им да иду, већ они морају после да се краду и тако оду од њега. Риста бојаџија већ се побио и затворио кућу. Сео на доксат, пуца из пушке, силом нагнао жену да пева, а он иза свег гласа грди и псује господу "стопарце". Из неких дворишта чује се како тутњи коло, звецкање дуката и дубла у низама, на грудима девојака... А од Стојана Доњоврањчета допире писак деце, плач жене и његова вика. Тражи коња и сабљу, неку стару, велику, коју је за време ослобођења добавио однекуда. Затим, ето ти њега на своме витком и бесном дорату, обучен у војничке, црвене панталоне, са шајкачом на глави, с празним редеником и исуканом сабљом. Улази на капије, ускаче с коњем у собе, гонећи испред себе свираче и Фатиму, која се, у белим, свиленим јелецима и шалварама, вије око њега, игра му, запара палцем дахире, певајући бесно из свег гласа:
Ја не жалим снагата моја!
Жалим срмали јелек,
жалим срмали јелек!
− Овамо, бре! − одједном се чу испред наше капије.
Мајка скочи. Суза јој се скотрља. На нашу капију уђе заносећи се, са заваљеном шубаром, наш ч'а Јован, ортак и побратим покојног оца, а за њим, тискајући се, свирачи.
− Овамо − говори им он, и показује на нашу кућу. − И у овој се кући песма поје.
За мајку не знам како је изашла преда њ у кујну, само мени знам да срце стаде.
− Еј, домаћине! − виче ч'а Јован пењући се.
− Ту смо, ту! − одговара му мати, грцајући и трудећи се да се прибере.
− Христос се роди, домаћице! Како, где је домаћин?...
− Ту је, ту је! − показује на мене и нуди, чак и Цигане пропушта у собу. Улази ч'а Јован; љубим га у руку; он, сагињући се, мене у чело, обухватив целу моју главу у своје сухе, старе руке. И седа насред собе, прекрстив ноге.
− Свири, бре! − заповеда Циганима, који су се збили уза зид.
− Шта, газдо?
− Домаћин шта хоће! − и показује главом на мене. Цигани гледају у мене ишчекујући, а ја црвеним од забуне и среће. Мајка улази и у пролазу шане: "Кажи: Ðул мирише, ђул се расцветао!" − Кажем ја то Циганима.
− А! Аферим! − поскочи ч'а Јован од задовољства што сам му погодио баш ту, његову песму. − Де сад! То да свирите!... − И почне да им прича о нама, нашој кући, оцу, с којим је он јео со и хлеб, и толике године ортак био: како се код нас некад по три дана певало, веселило. А, опет, од Цигана нађе се неки који је оца лично познавао, свирао му некад. Мајка, сирота, клецајући од среће, и њима, Циганима, даје, не из чаше, већ из стаклета, сву ракију, и нуди их, даје им меса, хлеба, а они што не поједу гурају у пазухе или појасеве.
− Злато, сестро слатка. Немој. Седи! − зауставља је. − Има ко − показује на мене. − Ето га, нека служи он. Видиш ли га колики нам је порастао? Седи ти, тако, до мене.
И помиче се, да јој начини место. Мајка седа, клекне, и нуди ч'а Јована, а рука јој дрхти...
− Кусни, Јоване. Обиђи. Ја баш за тебе оставих. Хвала ти што си нас се сетио − и не казује свој бол, не говори о себи, већ о мени. − Да му је отац жив, друкчије би сад било, а овако... Али хвала ти, хвала што си се бар ти сетио и дошо нам.
− Ја! − викне ч'а Јован увређено. − Зар ја да заборавим ову кућу?! − Па, да би посведочио, окреће се и силно заповеда:
− Свири, бре!
И Цигани засвирају. Запишти зурла, па мислим да се чује чак у Турско. Бубањ бије, стакло игра у ћерчивима, кандило прска, и с греда, озго, пада црвоточина. Напољу мрак с влагом. Ч'а Јован пева заваљеним, истрошеним, ситним гласом:
Ђул мирише, ђул се расцветао!
А мајка, са сузом која јој полако, полако мили низ образ, гледа ме где гологлав стојим између њих и свирача и дворим их, с очевим сахатом на прсима, па као да ми вели:
− Божић, сине. Видиш ли?

1900.

Autoru:  Senka [ 08 Jan 2020, 01:08 ]
Tema posta:  Re: Приче у традиционалном стилу

Jovan Protić (1868–926)

BOŽIĆ


Slika

A božićni kolač, – ah, Bože moj, kako je samo umela da udesi naša nana: božićni kolač! Pod njime i žita, i ora, i šljiva i novaca i – svega.

– Uspomena –

Zima.
Sa napuštenog neba provejavaju sitne snežne pahuljice, posipaju sniske trščane krovove i zavejavaju male iskrpljene prozore. Pokad i kad prolete lake saonice, škripi utapkani sneg pod nogom i grakne možda gavran sa seoskog tornja.
Na staklu se mrzne ledeno granje, na brkovima se hvata inje, a čitavo selo nakrivilo šubaru, pa namigujući levim okom, čeka blage dane.

Čika Stanoje već otišao u varoš po barut; deda Avram bira panjiće za badnjak, a baba neprestano nešto raspituje za prasice i pita popu: jel’ mu namenjeno koje?

Celo seoce zamirisa na Božić.

I lepo, danas dan, sutra dan, pa stiže i mili badnji dan.

U toploj peći umilno puckara suvarak, pa se širi neka prijatna jara, te zagreva nazeble uši i pocrveneli nos. Stari mačak zgurio se u zapećku, pa tajanstveno, sanjivo prede, a pod krevetom šćućurilo se punačko prase, pa i ono groiće od silnoga milja.

Marko udesio, koliko ga grlo nosi, pišti svojim tankim glasićem, kao da mu nokte režu, a ne da „Roždestvo“ poji.
Svi se raščvarili, pa nam se lepo srce praćaka u grudima, i zaigrava od neke radosti.

A kako i da ne igra!

Kakvih ti tu sve nije bilo kolača! I s medom i bez meda, i sa makom, i onako bez maka, i sa orasima, i gurabija, i najposle, valjda više i nema tih kolača da se mese na ovom svetu i u našem selu! Kako je nana to sve umela da zamesi, da osladi i da začini, to se ne može baš znati, al’ samo – i pop Avram priznaje – umela je!

Napolju neprestano veje. Čas ko prođe kogod mimo prozora, poguriv se natukao šubaru preko ušiju, pa prti po snegu: ili do ča-Jevrema, radi meda, il’ do Andrije, radi kakve čuture.

*

Veče se lagano spušta. Neka magla spustila se nad selom, a već se i dim lagano diže iz posrnulih dimnjaka i nastupa ona svečana – pred badnje veče – tišina. Još samo gde-gde što zaškripi zamrznuti ćeram, il’ se zatvore po čija vrata.

Posle – mir.

Piljež se okupila oko peći, pa čeka… Vidi se čeka nešto… Čeka Božić!… Bába naliva boce, a deda unosi slamu u vajat… I kad ko šta hoće, a on šapuće… Ne zna se zašto to, da se šapuće, al’ svi znaju, da tako treba… I niko neće da kvari reda.

Ni prase više ne groiće. Deda ga još posle podne, sa osobitom nekom pasijom i sa svojom rođenom, rožanom bricom zaklao. A deda je vrlo krasnu bricu imao! Još na Tucin dan je sa nekom svečanom ozbiljnošću naoštrio, i eto sad, gde s ponosom pogleda na prase, što opet u potpunoj svojoj svesti božićne pečenke, visi o stražnjim svojim nogama o klinu u tremu.

Može se reći, sve je već u redu. Sve, još samo da zasvetli žižak, pa da onda već i Božić dođe.

Na polju se sve većma smrkava. Još jednom se dobro pročarka peć, bába ostavio već i lulu, a nana uđe i odanuv od posla:

– Gotova sam – reče.

Svi se pogledasmo, a osmejak radosti preleti nam preko lica.

– E – reći će bába, mahnuv glavom na nas – ajd’ – veli – po slamu! I njemu zaigra levi brk.

Nana užegla sveću, spremila žito, pa će da nas dočekiva, a mi sa vanrednim, neobičnim osećajima poletesmo u vajat.
I samo se čuje, kako slama šušti, kako srce bije, kako mališe stenju od muke, što bi svaki, što više da ponese.
Prvo će deda, pa onda bába, pa za njim Ljubiša, pa ja, pa Zorica, pa najposle Marko. Svi se poređasmo, svi gologlavi i razvučenih usana, a deda osvrnuv se, je li sve u svom božićnem redu, otvori vrata, a svetlost sveće i miris tamjana čitavo nas zadoji svojom svetlošću.

– Hristos se rodi! – kliknu deda, a oko mu zasja suzom radosti.

– Vaistinu rodi! – odgovara nana i posu ga žitom.

– Hristos se rodi! – veli i bába, pa i njemu zadrhta donja usna.

– Vaistinu pogodi! – odgovara nana, pa opet zanese šakom punom žita.

Mi se osmenusmo.

– Hristos se rodi! – zacvrkutasmo i mi, onako kao lastići i preko reda, a nani se blista lice od radosti, pa nas posipa pšenicom i materinskom milošću:

– Vaistinu rodi, golubovi moji! Vaistinu, snago moja!

Pa se saže i poče nas ljubiti i grliti. A mi veseli posipamo slamu i pojimo „Roždestvo“. I mi i deda i baba i svi, svi pojimo, i svaki čas u vajat. Neka što više slame bude. Neka je pravi Božić.

Deda drhćućom rukom uzeo da posipa po stolu, i drhćućim glasom poji, poji neke pesme, što ni vertepaši ne znaju – a jedva se čuje od glasnog Marka. Bábi se smeška usna i pušta nas na volju. Sve nam je slobodno.

Odjedanput ožive kuća, i pretvori se u neko rajsko milje.

Mi pojimo, a nana postavlja.

Pod ikonom, pod onom starom, što se jedva raspoznaje u zelenom žitu, drhće bleda svetlost kandila, tajanstveno ozarila božićni kolač. A božićni kolač, – ah, Bože moj, kako je samo umela da udesi naša nana: božićni kolač! Pod njime i žita, i ora, i šljiva i novaca i – svega. A sam kolač miriše na Božić. Pa i tice i jaganjci neki po njemu. Gore struk bosiljka sa obvijenim crvenim ibrišimom! Vidiš nema šale, već pravi pravcati Badnji dan.

Unese se najposle i večera.

Svi stasmo pred ikonu, a deda otpoče kao vladika sa svojim staračkim glasom:

– Vo imja oca…

A mi svi za njim:

– Vo imja oca…

– I sina…

A mi:

– I sina…

– I svjatago duha…

– I svjatago duha…

– Amin!

– Amin! – završismo i mi.

Deda otpeva sam „Roždestvo“. Slabi mu glas oteo se, pa izvija starac nekako i zaneo se, misliš u Vitlejemu si.

– … Gospodi, slava tebje!

A mi svi iz glasa:

Roždestvo tvoje Hriste Bože naš…

Ori se lepo kuća od radosti…

I taman da i mi, a nešto sevnu pod prozorom, i lepo se zatrese staklo.

– Buuu!

– Živeo! – viknu bába, pa namignu na nanu.

– Pozlatila ti se ruka! –kliknu deda. – Znam te!

– Hristos se rodi! – viknu onaj spolja iz pomrčine.

– Vaistinu, kumiću!

Pozno ga po glasu.

Posedasmo posle za sto. Svi smo na okupu, koji smo na okupu! Gledi nas deda pa čkilji od radosti i uživa. Gledi nas bába, pa mu oko kaže da uživa. Gledi nas nana – uživa i ona, al’ se nešto zaplaka. Setila se brace. On nije za stolom.

– Znao sam ja – veli bába, a i njemu žao. – Pa ovaj… što… svejedno! Kod sestre je, veli, al’ i njemu podgrcnu nešto.

A nana uzela keceljcem pa briše suze.

Svi zaćutasmo. Samo što čuješ kako puckaju zaušnjaci i osećaš dah neke osobite svetinje toga večera.

Natočiše čaše.

– Hristos se rodi! – reći će deda, dignuvši čašu i kucnu se s bábom.

– Vaistinu! – reče bába, i poljubi ga u suhu ruku.

Pa onda nana, pa svi redom.

I opet se oči navodnjiše, a čaše do dna iskapiše.

Zatim deda ponovo ustade punom čašom, pa samo što otpoče:

– Moju unuku – veli – i ze… – pa zajeca i onemi namah.

– I zeta i bracu – dopuni bába. – Neka su nam živi… – pa i on zastade. I njemu se nešto prepreči u grlu.

I svi jecaju i plaču, a mi se uzverili, zglédamo se. Dok se najposle i Marku ne rastuži, pa ti on udesi svoje gajde. Njemu žao, što nana plače.

To nam je prvi Božić bez naše sejke. Već skoro godina kako se odvela u varoš. A i braca je kod njih na školama. Kako on tek ume „Roždestvo“! On tek ume! Ono đački!

– Bar da su bracu poslali – veli nana, a vlažne joj oči.

– E – veli bába i nepravo mu – neka – veli – ni oni ne budu sami!

– Natoči – veli deda, pa poče neku stihiru, što samo još bába ume ponešto da mu pomaže. I Števa pojac zna tako.

Najedared lupnu neko u prozor.

Ućutaše.

– Ko je?

– Je li slobodno pevati?

– Jeste! – viče deda razdragan malo od pića, a malo onako.

– A vi puštajte! – viče onaj spolja.

Iziđe neko da ga pusti, a mi nagađamo u sebi, ko je.

Svi ukočismo poglede, a on još spolja veze glasom, misliš u srebrno zvono bije:

– Roždestvo tvoje!…

– Braca! – kliče bába.

– Braca! – pocikasmo svi odreda. I poskakasmo oko njega.

A on stao nasred sobe, pa poji „Roždestvo“ i smeška se, a nama se namah svima srce otkravi.

Udarismo i mi, pa…

– Anđeli moji! – jeca deda i grli nas.

– Hristos se rodi…

– Voistinu! – odgovara deda, pa ga obasipa poljupcima i suzama.

– I…

– I…? – povikasmo svi radoznali.

– I unuče babi!

– Praunuče! – kliknu deda, i skoči kao da će da poigra.

Sejka rodila.

Ne razumesmo, šta je to tako zdravo lepo, al’ tek i mi se radovasmo.

– Šta je pita bàba i kao milo mu i ne ume da se nađe.

– Sin! – završi braca, pa se poče ljubiti s nama i sa nanom.

– Sin… Zar sin?… He muku mu njegovu, nek je živ, nek je zdrav!

I sad poče još veselije, još burnije…

Nana uzela pa zapitkuje bracu kako ovo, kako ono; mi se valjamo po slami, sretni što nas niko ne psuje, a bàba i deda liju čaše, rođenčetu u zdravlje. Sve unuku i praunuku! Već im i oči zasijale.

– To će biti…

– Šta – veli deda razjaren – taj će Kosovo da osveti, taj bogme… Znam ja!

I opet jednu srknuše.

– A jel’, a punačak, veliš, a?

– Punačak – kaže braca.

A bábi se smeška brk, sipa vino, poji „Roždestvo“ i pliva u radosti.

– Pa baš drečan, a?

Braca klimnu glavom.

– Drečan dašta! – hvali se deda – zar da ja… Još kako drečan!

– I plače, je li, glasina, a?

– Plače – veli braca.

– Daj, bàba, vina!

A nana se smeši i nosi. Nosi srećna majka.

Još nekoliko srknuše. I san već da ih svlada, a bàba još gudi pomalo „Roždestvo“ i grca u sreći.

– Da, da. bogme… Junak je to… Jaki, a?… Eh, krv je to… Plače… Neka, neka rode…

– Roždestvo tvoje Hriste Bože naš…

*
Ponoćno je doba davno prevalilo. Drhti svetlost kandila i lako preliva jara od badnjaka.

Svi hrču i slatke snove sanjaju. Samo što nana od radosti nikako očiju da svede.

Zagrmi top.

I zabrujaše zvona na jutrenje, neko zatrese pesnicama u prozor.

– Ko je? – trgosmo se svi.

– Polaženik! – odgovara onaj. – Ustajte na jutrenje! – pa opali iz dvocevke.

I pustiše ga odmah.

– Hristos se rodi!

– Vaistinu se rodi! Šta nosiš?

– Sreću i zdravlje!

I nana ga posu žitom, a on čučnu kod vrata i zakikota se, a mi svi u glas: „Pi-ju, pi-ju!“


Jovan Protić (1868–926), protojerej stavrofor, književnik i publicista. Završio Bogosloviju u Karlovcima, živeo u Šidu i Novom Sadu, zatim u Sarajevu gde je predavao veronauku. Osnivač je prvog šaljivog časopisa Osa. Veći deo života proveo u Mostaru i bio u iskrenim prijateljskim odnosima sa Aleksom Šantićem.

Iz knjige: Licem prema Božiću – božićne priče srpskih pisaca od 1900. do 1941. godine, Službeni glasnik – Gramatik 2015.

Autoru:  Senka [ 08 Jan 2020, 01:22 ]
Tema posta:  Re: Приче у традиционалном стилу

Милош Црњански: Београд у снегу


Slika


Београд је леп лепотом усправног става, појавом на брду, закорачајем над водама.

crnjanskiУ промењивој лепоти једне вароши може се наћи у животу, бар толико истог доживљаја, жалости и уживања и можда још више разлога за тужне или светле мисли, колико и у лепоти живог и вољеног бића. И та лепота мртвих ствари, узвишица, мостова, зграда, улица има своју двојаку лепоту, спољну и унутрашњу, која је исто тако и телесна и душевна. Спољна лепота је, као и телесна, предодређена. Ње нема где варош нема профила – реку која кроз њу протиче, море на чијој је обали сазидана – мостови, високе терасе итд. Спољну лепоту Њујорка осетиће и најбеднији створ, видевши је, ма само на филму. Спољну лепоту Париза, као и Лондона, чине мостови, авеније, велики објекти, али коме није позната и унутрашња лепота Париза, пролећна и јесења, раног пролећа и ране јесени, онај плави одблесак калдрме, шаренило ствари воћа и цвећа, удобност живота и у најзабаченијем куту вароши? Лепота Рима, која је позната, сва је у грандиозним профилима, али зар тај вечни град нема још дубљу, а свакако ближу лепоту, унутрашњу: својих вртова и фонтана? Берлин, с једном грубом лепотом великих, спољних ефеката, има једну много значајнију лепоту унутрашњости, садржаја својих делова огромне, модерне живости, челика, кретања, стакла, вртлоге.
Спољна лепота Београда, врло велика, није истицана довољно, али је позната већ столећима. Варош са високим профилом, Београд је леп лепотом усправног става, појавом на брду, закорачајем над водама. прилазећи му, ма с које стране, угледа се профил моћан и оштар, који ће кроз две-три десетине година бити, свакако, незабораван. Фабрички део на Дунаву, ако израсте над панчевачким мостом, утицаће на путника, непосредно, дижући се, из дугих и широких пејсажа. Позната је и упадљива изразитост високо постављеног профила београдског, гледаног с јужне стране. Варош је ту сасвим нова, у њеном садржају нема ничега старинског; иако је нови, сиромашни тај крај јасан је прелаз села у варошке облике. Београд је ту тако млад и свеж, као да је изненада издигнут из земље.

С брда, над Кошутњаком, он је још лепши. Американског профила, с великим објектима који се оцртавају на дубоким и бескрајним небесима, он је отишао, удаљио се, журећи, хитајући, измичући пред осталом земљом. Кад му се прилази са севера, пред земунским мостом утисак који његова спољна лепота оставља, пун је. Сва његова силовитост, журба и снага ту видна је. А оно што тој слици даје нарочиту драж, то је оријентални мир пејсажа, у ком се та силовитост одиграва. Још неколико година радова на аеродромима бежанијским, на пристаништима Чукарице, пред железничком станицом и улазак тај, са сликом вароши у висини биће ванредан.Посматран са вода пак Дунава, још да је Саборна Црква византијског, рашког, облика (најболнија тачка архитектонског профила Београда) – варош би била, по спољној лепоти, извесно, једна од најлепших у Европи.

Тражећи, међутим, унутрашњу лепоту Београда добија се утисак збрке, понегде врло непријатне за око. У журби послератној, у штедњи, унутрашња, архитектонска лепота вароши, још је неизразита. Стари Београд, који је имао своју пријатну форму улица (предратна Крунска), па своју сликовитост сокака (у Скадарлији и Палилули), своје мирне облике што су пристајали уз плаветнило источњачког неба, топла и дуга лета и јесени, као что је имао и своју нарочиту атмосферу и своје варошке типове, нестао је. Нестао је у новој послератној вароши огромног полета. Београд Кнежевине, Београд турских ратова, имао је свој лик; у данашњем Београду, ми присуствујемо тек помаљању новог лица вароши из магле.

Под снегом, Скадарлија сад, нема више чар завејане, старе турске вароши али сваког ће изненадити лепота која је све изразитија, што време више одмиче, нпр. Милошевог конака, крај Патријаршије, у једном завејаном вечеру. И у Топчидеру, дворац има те паметне и разборите, архитектонске облике, једне сталне удобности одељености иод улице и повученог господарства. Неочекиван је, исто тако дубок утисак, који, у овим божићним, зимским вечерима остаје и од других, предратних крајева Београда, изгубљеног у великој модерној вароши што се сад зида. Каква тишина и лепота скромна, нпр. Вазнесењске Цркве! Њена мирна, православна кубета, њена завејане јеле, цео њен облик манастирске скривености, а светиње.

Нестао је предратни Мањеж, нема предратних вечери око Позоришта и у Позоришту, друге су сенке на снегу тркалишта Кола јахача, железничке станице, Славије, Универзитета итд. Сасвим друге, него што беху пре двадесет година, у овакве зимске вечери. Из аутомобила, кроз замагљене прозоре, уз звекат ланаца на точку, види се сад како промичу велике слике нових зграда, широких, огромних контура. Вечни су само видици Калемегдана. Кад се по њему пође, враћају се два утиска сваке зиме. Да снег буди сећања, код сваког, на детињство, а да сада раскопани јаркови у парку сећају на ровове из рата, завејане заклоне и прихватнице. За тренутак, живот Кнез-Михаилове улице заборавља се. Зима је стишала варош. лађе под њом, пристаниште под снегом, стоје у неком стишаном животу, скоро мртвилу, у коме су покрети ретки.


Олупане лађеизвучене су у песак. Бачене, као и прошлост. Бежанијске Косе су осунчане. Према Авали снежно небо, али кроз које се помаљају плаветнила и осећају планине. Исте боје, као и снежна небеса, изнад вароши, лебди дим. Све је у боји сивој, пепела, вечерњег сутона; и снег. Вране лебде по ветру, тихим летом. Ветар их баца, међу звуке сирена, машина, над сивим, набораним водама, боје прљавог снега, у небо над шумама, иза Чукарице велика раван, под Калемегданом, пуста, снежна, чини да се небеса чине још огромнија. У њима се догађају игре великих светлости.

Тек кад се са тераса наднесе над опкопима и бедемима, види се сва ширина старе тврђаве над којом је дигнут, високо, Победник. Доле, на води, мали пароброд бори се с таласима и ветром. Његови прозори и клупе начичкани људима (људи: сиромаштва, патње, преваре, јадиковања,неизвесности, таштине, заседе, одласци кући, самоубистава, болести, стомаци) тако су малени са далека. кроз нове, камене ограде шеталишта и тераса, с фењерима и степеницама, по угледу на дубровачки посат, душе ледена кошава. Врбаци смрзнути имају боју крзна медведа. Све те равни, доле, обукле су зимске боје шума и звери. У даљини само све се завршава плавим дном.

Вече је, и дан у боји леда, у боји очију северних народа. снег на Небојши кули, на бедемима ствара тишину изнад разливених вода што се под Београдом чине као море.То је величанствена, прецизна, спољашња лепота Београда, под зимским сутоном.

Унутрашња, међутим, садржајнија, јавља се после, кад аутомобил опет наставља своје лутање. Није више у тихим улицама, у породичним формама, у зградама задужбина. Кроз замагљено стакло, указују се сенке великих зграда, у центру затим дуга права улица под снегом, велике контуре, огромни факултет технике, после неколико минута читаво брдо болница, института, па онда вавилонске сенке зграда нових министарстава, ђенералштаба итд.

Нова лепота Београда помаља се, дакле, ту. У профилу, тврдом и тешком, од великих, камених блокова у висини, спратови зидина исто као брда ћуте под снегом али гледају, у зимско вече, пламним очима својих осветљених прозора, што се виде, кроз таму и онда кад се пред нама појављује, далеко, велика и вечна сен Авале и зимске ноћи, у снегу.

1930.


Autoru:  Senka [ 09 Jan 2020, 01:06 ]
Tema posta:  Re: Приче у традиционалном стилу

Бора Станковић – БИЉАРИЦА

Slika

– Лале, лале! – чуло би се како она сваке суботе виче испред капија по улицама. – Биље, травке, лале! – и нуди жене кад се ове искупе око ње растварајући им своје завежљаје, бошче пуне трава, корења, биља.
Мала, згрчена. А сва у крпама и дроњцима. Са исушеним, скупљеним ногама, те не може да иде, већ се вуче. Лице јој ситно, старо и пуно неких белих, великих маља. Уста јој и вилице све обрасле у тим маљама као у некој бради. Само јој очи крупне, беле. Онако увијена у крпама, нарочито око главе те јој се лице готово не види, са тим својим завежљајима и торбама, као неко клупче вуче се и пузи по улицама, једнако вичући и нудећи биље, траве.
– Лалê, лалê! Биље, травке, лалê!
Живи тамо, горе, више Маркова Калета, међу папратом и здравцем једнако чекајући да нађе „расковник“... А то је, веле, травка којом се отварају сви затвори, нарочито где је благо, злато затворено. И ко њу има, бива богат, много богат. Пред њом се све отвара. Паре закопане у земљи, лале – сестро! Саме оне из земље излазе чим се расковником дотакне место где су биле закопане... Том травком се има све што душа зажели, човек помисли... Али њу је тешко наћи. Једва се за по неког памти да је тај „расковник“ нашао, имао га. И зато је после много богат био. Њега само жељка налази и чува под језиком. И у извесно доба – а и то се доба не зна, мисли се да обично лети, при великим врућинама, ако га једанпут у години испусти. Но она га опет, брзо, у трен, узима и даље држи под језиком да га не би нико нашао... И због тога људи никад не могу да наиђу на „расковник“, нити га имају. И зато и нису тако богати, срећни.
А она је хтела да буде богата. Да и она, као све, прве, најбогатије девојке у њеном селу, пође на сабор. У волујским колима, покривеним лепим ћилимом, а она у колима, око ње, умешене пите, банице, она обучена у новој, везеној фути, с парама на прсима... Па тако шарено, лепо, да оде на сабор, па да тамо игра, игра... Па чак, као што се сад ради, да купи кишобран и да га у колу отвори. И, да држећи га отворена више главе, игра а „паре“ да јој звецкају на прсима, везена фута око ње да се шири и крши, а високе, на „копче“ ципеле да јој шкрипе.
То је она хтела. Зато је побегла из села где је служила и дошла у Кале да тражи „расковник“.

– – – – – – – – – – – – – – –

– А мори! – питају је жене. – Зар те није страх што си сама и то тамо у Кале, у гору? И то још ноћу сама?! А знаш – вуци, па ајдуци, сељаци... Убиће те.
– Не, – брани се она. – Нико ме не дира. А ноћу ја и не спавам. Седим тако и гледам овамо, к вама, у град... – А да знате – почне као да им неку радосну вест саопштава. – Како вам град тада дође мали, мали; само се црни. Гледам, па иако је ноћ, све видим.
– Па шта радиш тамо сама целе ноћи? – плаше се оне од ње.
– Ништа – продужава. – Не ли тада берем биље? У глухо доба, кад гора, вода, све се смири... Кад трава око мене почне да расте и камење по гори да пуца, а тад се биље, у то, глухо доба, оно види... тад оно од Бога пада.
– Па како га ти познајеш и видиш ноћу?...
– Видим си. Замирише, па га осетим и идем да га узберем. Али оно се крије. И свакоме се не дâ да га види. Све по мртвичким местима расте. Тешко је да се биле види, нађе и узбере. – И да би их уверила, како је заиста тешко, разгће и показује им своја изгребена, крвава колена којима се вукла и пентарала по гори, стенама, урвинама, берући те лековите траве, биле.
– Па што се, мори, мучиш, што не сиђеш овамо, у град. – Грозе се жене кад виде та њена изгребена, крвава колена.
– А, – одбија их, – још нисам расковник нашла. А кад га нађем, – уверава их – тад ћу да дођем код вас... да си и ја купим кућу, земљу, стоку... да сам и ја као ви... А дотле, нећу... Ја и сад не бих дошла, него хлебац ми нестаде... Не бих дошла. Не смем жељарник да оставим... Ко зна шта је тамо сад?
И, при помисли да је можда од толико жељакâ које она из целе горе купи и меће у ограду од камења а у којој огради, жељарнику, и она сама спава; да је можда која од тих жељака баш сада, док је она овде, испустила расковник, а ње нема тамо да види, узме га од жељке... При тој помисли одмах престаје да проси, да нуди биље и брзо, уплашено почне да скупља и савија торбе, завежљаје, и заједно с хлебом што су јој до тад дали, одјури, управо одгегуца опет тамо, горе, у планину, код жељкарника да пази и тражи расковник...
И тај јој расковник дошао главе.
После неколико година дрвари је нашли у тој огради од камења, њеном жељкарнику, мртву, згрчену. Жељке пробиле се кроз ограду и одмилеле у гору а она остала ту и била већ почела да се распада кад су је нашли мртву.

Autoru:  Senka [ 09 Jan 2020, 01:22 ]
Tema posta:  Re: Приче у традиционалном стилу

Бора Станковић – ЗАДУШНИЦА



Slika
Задушница, Иван Мърквичка, 1899


Једна пада у зиму, друга у лето, пред летњег св. Николу. А то је онда кад почну прве трешње да зру, и кад земља онако већ увелико зелена, почне да дише новим, летњим животом. Та је задушница најважнија јер за њу веле: да се онда мртви, целе зиме до тада затворени горе, на небу, пуштају тада с неба те да онако жељни, гладни, сиђу у своје гробове и ишчекују да им тога дана њихови живи, дођу на гроб, препоју их, окаде, заките цвећем. И то много. Цео гроб да им прекрију цвећем и другим зеленилом, те као да би их тиме опоменули шта се овамо, на земљи, над њима збива и догађа. Па поред тога да им још изнесу јело, пиће. И то опет много. Јер ће им то бити доста за цело лето. Оно, истина, да се онима што су сад скоро умрли, износи на гроб и раздаје још и сваке суботе и празника, али онима, старим мртвацима, који су већ и по неколико пута прекопавани, њима се само тада, на задушници, износи и раздаје, јер веле: они, онако стари, одавна умрли, већ и не једу. Доста је њима после само помен и молитва.
И заиста, на тај дан, њихови, живи, долазе им. Износе им јела, пића и раздају. На тај дан, ма да мушки не иду на гробље, и чаршија је затворена. Од жена не може да се прође. Из свију мaала, капија и чаршије, стичу се и иду друмом што води гробљу. Старе, поштапајући се, у празнична одела, са свећама, заједно са обудовљеним снахама и кћерима иду напред, а иза њих носе слуге спремљена јела, пиће. И то толико, као да ће на гробљу да годинују. Цела кућа се износи. А још, поред тога, опет, сваки час застајкују, осврћу се и враћају слуге да од куће још штогод понесу што су оне заборавиле, а сад се, успут сетиле (а нарочито је то оно што је покојни за живота радо јео). И тако у поворкама, из свих маала отискују се и журе ка гробљу. А гробље није далеко. Оно је одмах ту, близу, до вароши. Ограђено зидовима, са црквом у среди од које се само њен угнут кров и крст види. Велико је и пространо гробље! Кажу: да се четрнаест колена луди ту испосарањивало. А ово, сада, петнаесто је колено које почело да се сарањује!
А чим се изиђе из вароши и сагледа гробље одмах се осети мирис од тамјана. И, што ближе гробљу, његовим зидовима, тим јаче из њега тамјан, плач. Понекад, чисто вас уплаши, као пресече — те се трзате и застајете, какав изненадан крик, цвилење са нечијег гроба. Али оно одмах почне да пада и да се губи у оној општој тишми од света и плача.
На капију гробљанску не може да се уђе. Мада је она велика, двокрилна, на свод, увек широм отворена, ипак, кад се уђе, не може од света: жена, деце, слугу, слушкиња које с корпама јела на глави и судовима пића у рукама, збијене, тискајући се, једва улазе и разилазе се по гробовима. А гробље? Пуно. Што кажу: читава гора од гробова. Нарочито око цркве, једно до другог, па и преко другог — као да желе да пробију зидове и уђу у саму цркву — гробови знаних људи, богаташа, хаџија. Свуда упаљене свеће, тамјан. На сваком гробу бели се прострт чаршав, а по њему поређано јело, пиће. Чело гроба клече старије, матере, а у страну млађе: жене, сестре. И све, унесене у плач, кријући лица о гроб, плачу, наричу. Матере малаксало, старачки, а млађе јако, здраво. Плачу много, и некако раскомоћено, једнако око гроба намештајући се угодно, слободно као код куће. И то ваљда зато, што има много да се плаче. Много се накупило. Целе зиме и пролећа. Па све то има да се исплаче, изјада, искаже мртвима. Шта се у кући, од како је он умро, догодило. Ко колики порастао, оженио се, удао. Колико пута он, мртвац, у сну им дошао, те се видели, разговарали. Какав је дошао: љут, прек. И зашта такав? И плаче се док год траје служба у цркви.
И зато, што ближе крају служба, тим јачи, ужурбанији плач. Јер чим се сврши служба, поп почне да препојава гробове, престаје плач, настаје онда делење, раздавање јела и пића у покој душа. И то највише просјацима и другим убогим људима. Јер веле: да што се тад њима, за у покој душа мртвих, дâ, да они поједу, попију, као да се самим мртвима дало, као да се они, мртви, дигли из гробова те сами они јели, пили, крепили се. И зато, чим се служба сврши, попа изиђе из цркве, зацрни се његова мантија преко гробова, тада све узаври од плача. Полете крици, праштање, љубљење гробова. Тада почне оно чувено цвилење. Цвилење које се на све стране чује и чак у варош допире. А нарочито цвилење младих матера за првенце. Праштајући се, оне падају као у неки занос, распростиру се по гробовима, вију, љубе, бацају шамије.
Поп препојава. Брзо, ужурбано, да би што пре престало то цвилење, плач. Зауставља их. Онде диже час мајку, стару, саму, која већ изнемогла од плача, поклопљена, тихо цвили; онде час удовицу, сестру... И тако свуда. По где-где би, али то ретко, био какав мушки. Удовац, сам, сви му помрли, па мора он да им долази на гроб, износи. Накуповао симите, пењерлије из фурунџиница. Поређао по гробу. И, укочено, чисто очајно погледом моли попу да што пре дође до њега, препоје, те како би могао да иде, побегне, не слуша око себе више тај плач, цвилење.
— Туго, Мито, домаћине!
— Леле, синко! Туго чедо! Па што ми се чедо у сну чешће не јављаш, не долазиш? Дођи, синко, јави ми се, те мајка бар чешће да ми те виђа... — цвили већ изнемогла мајка.
Али јој поп не даје даље. Брзо препоје, очита, да би се она дигла и, утирући сузе, брецајући још од плача, почела да раздаје просјацима, слепцима, кљастима. А нарочито да гледа, ако које слепо, кљасто просјаче личи по годинама на њено умрло чедо, она да њега највише гости, позива.
— ’Оди чедо! ’Оди овамо! — И да га доводи. Па, као да јој сам синчић устао, да га поставља за гроб, храни га, трпа му и нуди. — Узми, узми синко. Обиђи, кусни од овога. Највише ово узми. Добро је то. Слатко је. Покојно моје чедо, највише ми је то волело да једе. Узми синко, узми чедо!
Па да и остале просјаке зове, и њима да раздаје. Свима да дâ а никога од тих просјака, божјака да не пропусти. А њих је пуно. Из целе вароши, свих маала. Па чак и суманути, полулуди. А нарочито тада, на задушници. То им је као неки њихов празник. И док траје плач, служба у цркви, Док не почне да се препојава и раздаје сви су они тамо, на улазу, око порте. Ту Менко, Таја, Наза, Стеван, Љуба... Сви они. И, с обе стране улаза, лепо поређани. Неки умивени, закрпљени, с великим торбама, бисагама у које ће јело да мећу и тестијама за пиће. И гледајући на гробље, слушајући појање из цркве, чак се неки од њих и крсте. Суманути већ не. Они, онако полунаги, као бежећи испред нечега, грче се унезверено и уплашено гледајући на гробље, плач, упаљене свеће: А опет сви, сваки час жељно погледају и ишчекују кад ће да се сврши служба и почне да се раздаје. Неки још од сад пробирају лепше, богатије гробове. А неки, и то чувенији, старији просјаци, имају нарочите своје гробове обично какве чувене породице код које они увек иду тамо и стално, увек као гости, за трпезом седају, једу, пију.

Autoru:  Senka [ 09 Jan 2020, 01:41 ]
Tema posta:  Re: Приче у традиционалном стилу

Петар Кочић – ВУКОВ ГАЈ

Slika

Негдје пред Петровдан, када је сунце високо дрхтало на небу, обасјавајући освјежавном блиставошћу све под собом и около себе, бануше неки страњски људи пред кућу Станка Босанчића.
На једном бијаху бијеле хаљине као снијег са црвенкастим пругама, и на глави широк, кломпав шешир, испод кога му се једва назираху очи и нос. Из џепа на лијевој страни испод пазуха вирио му је метар, савијен, и на преклону жутјела се округла чивија, преливајући се у сунцу. Други, много млађи, подбулих образа, помодрела носа и као неиспаван, бунован, носио је шумарско одијело: зеленкаст шешир са перушком навише, саметне панталоне до кољена, а од кољена дебеле зелене чарапе са тешким, поткованим ципелама, чији ударци тупо одјекиваху о скорену земљу, остављајући иза себе по набујалој прашини шаролик траг. На леђима му је висила торба са кожним упртама испод којих је, кроз жућкасто и изанђало одијело, пробијао зној. Преко торбе некако му се немарно испријечила двоцијевка.
Станко је био сам од мушкијех глава код куће са једном женом и старим Вуком, кога је већ поодавно обузела и оборила старост и изнемоглост, те не може никуд макнути из куће. Жена је спремала јело за посленике у пољу, а Станко тесао гобеље за кола. Вук је лежао у кући више огњишта, нијем и непомичан.
Станко, кад угледа страњске људе, пометну брадву и некако се тешко подиже да их дочека.
Онај је први шутио, а онај у шумарском одијелу, скидајући пушку са себе, назва бога и упита се са Станком за здравље.
– Но, како комшија? – промрмља и први, некако бојажљиво, као натежући.
– Добро, добро, господине. Како си ти? – осмјехивајући се одговори Станко.
Странац му не знаде ништа рећи, већ се сав зацрвени. Више није ни ријечи проговорио, него је непрекидно гледао у крупну и одраслу шуму у Вуковом гају, који се у полукругу савијао изнад Станкових стаја као какав свјеж и зелен вијенац, стршећи високо у небо поврх ниске и закржљале шикаре што се протезаше над цијелим селом, чак тамо до стеће планине.
Они су се још позадуго одмарали и нешто се између се разговарали некаквим језиком кога Станко није разумијевао. То му је мучно било, па их је од неко доба почео криво, неповјерљиво погледати. Шумар то опази, па пошто искапи пуну здјелу кисела млијека – онај први није хтио – дигоше се и пођоше уз брдо Вуковом гају.
На поласку шумар рече:
– Босанчићу, овог љета биће доста посла и зараде. Вуков гај је продо спаија овом странцу. Кроз који дан почеће рад…
Станко га забезекнуто погледа, па се усплахири:
– Какав спаија?! Који гај?... То не мере бити. Гај није спаијин већ нашег Вука; то зна сав свијет. То не мере бити!
Странац, кад видје ненадну и наглу усплахиреност Станкову, поблијеђе и поизмаче се за неколико воловских пружљаја подаље од њих. Шумар на Станкове ријечи не рече ништа, већ се и сам упути за странцем. Станко остаде непомичан, без ријечи, зурећи у врх цијеви пушчане како се пресјајива у сунцу и лагано замиче у Вуков гај.
Глас да ће каури сјећи Вуков гај брзо се разнесе по свему Змијању, и сав се крај узнемири, а највише изнемогли Вук. Тo је уистину његов гај. Он га је подигао и одгајио.
Већ се и заборавило кад је Вук стао у најам у Босанчића. O рођењу његовом испредале су се дуге и различне бајке. Највише се говорило да је као дијете нађен у планини, и то кад је некакав паша уз буну проходио Босном, и када се многи свијет из доњих крајева са сермијом склонио у планинске збјегове. Када се све прилично било умирило и слегло, враћао се народ из збјегова. Жени је једној нестало дјетета. Много га је и дуго тражила, срљајући као без душе кроз планине, и није га нашла. Уморну и изнемоглу растргали су је вуци. То су дијете послије нашли чобани, отхранили га и надјели му име Вук.
У Босанчића Вук се најмио дјететом и ишао је првијех година за сермијом, прво за овцама, па онда за говедима. Ријетко би кад радио на њиви са осталом чељади. Испрва му је о Ђурђеву и Митрову исплаћиван најам: педесет гроша и опанци кузолаши по врху. Послије је престало и то, и њега су почели држати као укућанина и као свог рођеног, те се и он попут остале чељади стао беслеисати, одијевати и обувати из куће.
Био је тих и смирен као овца. Ни с ким се никад није свадио, то се не памти. Није никог мрзио, нити је кога одвећ волио. Према свачем и сваком био је равнодушан и хладан као студени камен. Махом је шутио и свирао у ћурлик, који се далеко чуо, и свак је могао распознати звуке и даворијање Вукова ћурлика. Цркви није ишао осим у години једном, на причешће; у чаршију није никад слазио, осим у прољеће, кад би се овце спуштале са Змијања на јањило, доље у Лијевче.
Кад би љети сјавио благо на пландиште, или кад би га изјутра или увече напасао, увијек је уза се носио сикиру и поткресавао младе буквиће и јавориће у шикари изнад Босанчића кућа. То је радио од малена, неуморно и непрекидно, из године у годину, и од закржљале шикаре, која је била свачија и ничија, издвајао се лагано и неосјетно гај са високим и витким буквама и јаворовима, висећи се и ширећи се. Те букве и јаворови били су му мили и драги као нешто своје рођено што му је прирасло за душу и срце. Кад је беспослен, ријетко би се кад од њих одвајао. Увијек је неку жалост око њих баратао, кресао нешто и поткресавао. Из гаја се увијек светачним даном чула његова сикира.
И ту, у гају, у љетне дане кад се шума одјене листом и облије блиставошћу сунчаном, отварала би се тврда и опора душа Вукова. Он би дуго и дуго гледао свој једри и набујали гај као да га погледом милује. Ту би он највише и говорио. "Дјаге сестје и бјацо, јасите, јасите! Висјоко јастите!" – тепао би он, гледећи уз вите букве и јаворове како се тихано повијају и ослушкивајући њихово дрхтаво и тајанствено шумљење.
Једном се био нешто грдно ражљутио на Станка и кренуо се некуд да иде, али се није могао никако растати са својим гајем. Изишао бијаше испод села и легао под једну крушку дивљаку. Очију није скидао с гаја. Чинило му се да чује у гају ударце сикире, и као да се високи буквићи превијају и шкрипе. Онда би се као све умирило и стишало, и њему се гај причињао необично тужан и као да се скаменио од жалости: ниједна грана да се макне, ниједан лист да се затресе, да задрхће и затрепери. Гај није шуштио, није се дизало оно чудновато, потмуло шуштање које му је увијек душу заносило и опијало. Над гајем се његовим, тако му се привиђало, бијаше спустила некаква ледена гробна тишина и туга која се дизаше у магличастом привиђењу измеђ зелених овршака и помодрелог неба. Он се први пут тада у свом животу заплакао, и вратио се опет у село.
У прољеће, највише у прољеће гладних година каквих је у овом удом и врлетном крају често бивало у старо вријеме, тешко би се Вук забринуо. Тада би изнемогла и прегладњела свјетина осуком навалили на младе буквиће да гули кору и снима мезгру, те би се тиме и цријемушом отимала да не скапа од глади. Са запрепашћеним очима гледао је он како се кроз шуму бјеласају огуљена стабла, стрепећи, да се не посуше, увену и угину.
Сваке године о Ђурђевдану скупљало се све Змијање на збор код Добре Воде у Вуковом гају, и сав би гај тада мирисао сувим босиљем и планинским пјесмама, у којима се славила и величала љубав, младост, здравље и снага. И тада је Вук широко отварао очи и пазио да не буде каква квара. Када би га ко опоменуо што толико пази, одговорио би он кратко, благо осмјехујући се:
"Змијањци смо!"
Кад су се млада стабла развила и поодрасла, сваки је могао усјећи какве јапије за малу потребу да не иде далеко стећу планини, али је свак морао за то питати Вука да му допусти. То његово право свак је поштовао, и Вук мало кад не би допустио. На мјесто посјечених стабала одмах би он поткресавао и подгајивао младице.
И он и цијело Змијање били су нечим тајанственим и језивим везани за тај гај. У вријеме гладних година када би се домаћини, погружени и убијени, враћали из далеке Каурске, без жита, са празним коњима, стала би силна кукњава, јаук и лелек цијелог Змијања, и тада би Вуков гај и бујна цријемуша по њему спасавали невољнике да не пресвисну од грдног очајања и глади.
***
Странци се истога дана вратише из шуме и зађоше по селима да купе раднике. На Змијању не могоше за тај посао наћи ни једног јединог човјека.
– Не говорите више о том, већ се што прије кин’те са Змијања, јер би могли главом платити! – запријети им стари Чочорика, и за два дана сазва Змијање на скуп. И Вука су, онако слаба и немоћна, извели на скуп. Он је само шутио и слушао што остали говоре. Највише је говорио стари Чочорика. Усред његова говора поче довикивати једно чобанче из поља:
– Ено крава у Вуковом гају!
Вук се трже, бризну у плач и викну:
– Чујте, браћо, оно је мој гај, а није спаијин. Не дајте, ако за бога јединога знате, да га каури исијеку. Неправда је то велика и гријек… – загуши се у сузама.
– Не дамо, не дамо брез грдног зла! – узавреше повици са свију страна. Чочорика наставља:
– Вуков гај је ко наша светиња једна. Наши ђедови и пранђедови спасавали свој голи живот у том гају од немилосне глади… Кад сад, душо си моја драга, и дјецо и браћо моја, чуо да га је спаија продо каурима… тобож што је на његовој земљи, и овамо кад сам проесабио да ће га попити у вину и ракији са каурским роспијама, е душо си моја драга, било ми је да полудим!… Синоћ сам дуго под ноћ шједио пред кућом и све нешто о том размишљо. Никако ми се није дало спавати… Неће око поноћи на једном ми се учини ко да се небеса отворише и над Високом Гредом указа се кршна и наочита женска прилика са црљеним барјаком у руци…
– И ја сам видио синоћ некакву црљен изнад Високе Греде! – чу се неко из скупа.
– И ја сам! – дочека други.
– И ја сам! – потврђује трећи.
– Маше барјаком – продужује Чочорика – и виче: "Не дајте Змијањци, тако проклети не били, да каури исијеку Вуков гај!"
– Не дамо, не дамо брез грдног зла и крви! – загрмјеше опет поклици са свију страна.
И сви се завјерише, и старо и младо, и мушко и женско, да бране Вуков гај и да без голема јада не дају да га каури исијеку, и опремише суду испред Вука и народа старог Чочорику са неколико људи.
Послије два три дана вратио се од суда стари Чочорика са људима, али није ништа успио. Свагдје су му рекли да је Вуков гај уписан на спахију, и спахија га је могао продати коме је хтио. Напошљетку, у великом очајању понудио је и Чочорика у име Змијања спахији новце за гај, али он на то није хтио и смио пристати, јер је са странцем већ био подвезао погодбу и уговор, и то је била свршена и готова ствар. Неизмјерно огорчење бјеше обладало Змијањцима кад им је Чочорика све то казао.
И једног дана помолише се друмом испод Кадине Воде у дугим редовима страњски радници, све сами каури, са четири жандарске патроле.
Змијање се узруја и узбуни као никад до тада. Са дна до дна Змијања одјекиваху узвици и дозивања: "Каури иду да сијеку Вуков гај! На скуп, браћо и Србови!"
Из свију села са њива и од кућа похрљеше гомиле узрујаног и запрепашћеног народа. Људи бацају косе и виле преко рамена, на дјевојачким и момачким уснама прекидају се пјесме, жене остављају колијевке са расплаканом дјецом, и све то хрли и срља према Вуковом гају, погнано некаквом непојмљивом и неодољивом силом. Хрли и куља свијет са свију страна као да из земље ниче и искупља се под Вуков гај.
И Вук се диже, доби снагу као да се препороди. У кошуљи, гологлав и распојас, блијед као смрт и испијен као каква авет изиђе у народ.
Каури се примичу све ближе и ближе. Натакнуте бајонете на жандарским пушкама све се јасније распознају. Истом језиво бљесну у сунцу, па опет се изгубе, потону као у какву помрчину.
Кроз непрегледну гомилу искупљеног и до дна душе узбуњеног народа проструји нешто, везујући једно за друго, стапајући сав тај свијет у једно, у нешто чврсто и непробојно. Наједном се дигне жагор и повици, па се опет све ушути, следени, скамени. Свак осјећа, слути, да се нешто страхобно приближује, само што се није збило!
Вук, као какво страшило, кад видје да се радници све ближе примичу, рашири руке као да ће бранити гај, напрегну се и прозбори немоћним и уздрхталим гласом:
– Ето каура! Не дајте, браћо, да…
– Не дамо, не дамо! – забруја на све стране, одјекујући у планинским висовима.
Радници наједном застадоше. Једна се патрола одвоји од осталих и пође према скупљеном народу, у коме се дизаше све јача и силнија граја што се радници ближе примицаху.
– Нек се врате радници, ми не дамо шјећи Вукова гаја! – викну Чочорика према патроли која застаде подалеко од скупљеног народа који се силно узруја.
– Не дамо, не дамо брез мртве главе! – осуше се опет повици из скупа.
– У име закона, разилаз’те се!
– У име бога и божје правде нек одступе радници да се крв не пролијева!
– Ми смо бацили молбеницу на царство. Нека то још мало стане, да видимо шта ће доћи са царства! – довикује патроли Станко Босанчић.
Жандари звизнуше. Остале патроле и оборужани радници прилетјеше и свом жестином навалише да разгоне народ.
– Ми смо бацили молбеницу на царство! – чују се испрекидани узвици.
– Каква молбеница, какво царство! Натраг у име закона! Разилаз’те се…
Вук, узрујан, измакао се испред народа, раширио руке као да нешто брани и само виче:
– Не дајте, браћо!
И прва пушка пуче. Свијет се усталаса, узруја, побјесни. Настаде ломљава и урнебесна граја. Стадоше се гушати. Једног жандара нечим ранише, отеше му пушку, сломише и бацише. На то пушке још јаче, још силније учесташе. Јаук и вриска да уши заглуну. Рањеници падају и јече, а Вук као какво привиђење увијек напријед и једнако виче:
– Не дајте, браћо!
И он паде, обливен крвљу, непрестано млатајући рукама око себе и вичући: "Не дајте, не дајте!" Крај њег посрну и паде стари Чочорика, и свијет се разбјеже, праћен силном праском пушака…
Гињенике покопаше, и Вуков гај почеше сјећи.
Немилосна туђинска рука исијече и сасијече све и однесе у далеку земљу, а ојађено Змијање обави се у тугу и жалост голему.

Stranica 3 od 4 Sva vremena su u UTC + 2 sata
Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
http://www.phpbb.com/