Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 27 Maj 2020, 12:19


Autoru Poruka
MAD BOOKSELLER
Post  Tema posta: Приче у традиционалном стилу  |  Poslato: 02 Jan 2013, 18:56
rang
rang

Pridružio se: 09 Dec 2012, 20:33
Postovi: 6420

OffLine
Пут у просидбу


I.

Има људи који се за тили часак могу заљубити. Да не тумарам далеко, ја вам одмах могу за то представити потпун доказ у лицу мог давнашњег друга Симе, који је у свако доба расположен, да ствара нове и нове љубави. Што год је у вароши лепотица, свака је била његова љубазница, макар један дан, или бар за неколико тренутака. Има их, који му то верују, али ја никако не. Ако нико, ја вам тачно могу казати, да он управо и не зна шта је то љубав, јер околности које га одушевљавају на наклоност према овој или оној женској, нису баш такве, да би се могле узети за искре, које би запалиле љубав чак до срца. Не једанпут рекао би он мени, кад би опазио какав китњаст венчић од девојака:
— Аох, славу му, па да се човек не заљуби код тако шарених пауница! Погле само, како су се дотерале — могле би цара дочекати! Видиш ону у плавом руху — та ми се јако допада: либаде, фес, дукати, бајадер — све то тако спретно стоји, да би је чисто човек појео.
А кад бих га ја по моме обичају запитао:
— А Бога ти, за коју ти то говориш, кад је тако уздижеш у звезде?
А он би онда мало збуњено додао:
— Ону што стоји с леве стране.
— Коју то?
— Та ону, што је окренула леђа, па гледа тамо у раскршће.
— Е, и то ми се допада! А зар ти можеш судити о изврсности какве женскиње, кад јој још ни лица не видиш, а камо ли да си јој омирисао ћуд?
— Бре, тако се обукла, продужио би мој Сима, да чисто не могу с ње ока да скинем.
Догађало се више пута, да женска коју мој пријашин почне насумце хвалити, нема ни цртице од лепоте, која би што значила, а камо ли какве дражести у чему год. Шта више, он је за неком, па још удовицом, толико лудовао, да сам му морао пребацивати, да то већ спада у лудост. А тек та удовица мазала се по образу — да Бог сахрани, косу је имала офарбану, а зуби — црњи су били од суседног мачка, јер кад развуче успијене усне, онда ти се у усти чини не друкчије, него да видиш гробницу. Доста сам му предиковао, док сам му избио из главе ту назови љубав; просуо сам за ту багателу толико речи, да би из њих какав побожан мисионар могао сачинити једно слово, којим би и саме Хотентоте опростио незнабоштва.
Но опет зато имао је мој буразер Сима нешто благодарно у своме срцу, које је на толике љубави било раскомадано. Та племенитост састојала се у томе, што је између силних јараница једну највећма волео, као оно султан што одликује своју фаворит-султанију од осталих својих суложница у харему.
Тај бисер Симине љубави становаше у једној варошици крај Дунава, где има различитих већих школа. Мој напрсник ђаковао је негда у тој варошици и још онда стекао је наклоност једне госпођице, која живљаше преко пута од његовог стана. Та његова љубазница била је кћи једног већег пензионисаног полицијског чиновника и знала је више језика. Бар он ми је за њу тако причао; ако што лажем, он је крив.
Али мало стрпљења, па ћемо боље познати то драго створење.
Једне недеље овога лета, баш по ручку, дође Сима мојој кући, па испивши кафу којом га је понудила моја мајка, баци се срдито на диван, и поћутавши за неколико тренутака, проговори:
—Знаш шта је; ово се више трпети не може; ја сам науман да се женим. У овој нашој дерној варошици ама нема отњуд ништа за уживање, ни оку, ни уву, ни срцу. Ово се не зове живот. Живот без уживања, то је проста вегетација. А ја ако ћу живети и расти као печурка, онда се могу погодити гдегод у селу за говедара; бар по пољима и стрњикама слободније се дише, а и зјалити може се, куд се год човеку прохте. Но кад сам се већ назвао гослодином, оно нека ме враг носи, само не могу трпети овако празно, дуго време, без икаквога задовољства. С тога сам закључио, да се женим; и то ћу да просим моју давнашњу љубазницу, за коју сам ти приповедао, да живи у оној варошици тамо на Дунаву. — Но, што велиш, како ти се то допада?
— Нисам баш противан, одговорим му; само бих ти имао нешто приметити.
— А шта?
— Да не узимаш ту девојку. Ко зна да л' те још воли; а не стојим добар ни за то, да је икад хтела свиснути од силне љубави за тобом.
— Е, то ти можеш говорити, јер је добро не познајеш.
— Како му драго, само је прошло више година, од како не чепате једно око другог, а при том...
— Шта?
— Ти си личан и угледан младић, а имаш нешто и поприличне гаже па држим, да би се нашла каква партијица бар са једно својих четири пет стотииа дуката.
— Каквих пет стотина дуката! викну срдито мој стари колега, и бацивши једно писамце пред мене на сто, настави: Зар вреде што дукати наспрам оваквог писма, које је написано руком највернијег на свету срца; читај га, па ћеш видети, да ти савет не вреди, ама ни по луле шајкашког крџака!
— Е баш да видимо, рекох му ја, па отворим писмо, да га прочитам. У оригиналу гласило је овако:
„Драги мој Симо
здравствуј
Од онога дана када смо се растали па све до данас непрестанце тужим за тобом и умрећу ако ме не узмеш, јер горим у жељи да ти паднем на груди као вечно
твоја до гроба
Јулија"
(Датума није било, но у оваквим стварима није ни нужан).
— Но, како ти се свиди? Јеси ли се уверио да немаш право, што си ми давао упуство без икаквих основа?
— Све је лепо и красно, одговорих му доста озбиљно; ја против љубави и твоје и њезине немам ништа, премда се ни њој не могу поклонити као таквој која ће вечно трајати. Само знам, да љубав буде и прође, ње нестане као воде на топлом дану; али кад настану тешки дани брачног живота, па особито ако га Господ Бог благослови са богатим породом, е, онда држим да је добро дошла која пара, ако се нађе залишна у сандуку. У осталом женидба је ствар, која се искључиво тиче женика и невесте, а другог никога, па ради, како те памет учи. Међутим ја ћу ти бити у свако доба на руци.

II.

Dictum factum. Већ сутрадан дигнемо се ја и Сима у просидбу. Кад смо прелазили Саву код шабачке царинарнице, према кленачком кордуну, сунца није било, него се по небу надали тамо амо погусти облаци, а у њима овде онде сијао је по који светао грумичак, загрејан зрацима, који нису могли да продру кроз облак.
Сељаци су возили, а ја сам крманио. За леђима остао нам је Шабац, прва варош у Србији, после Београда. С десна црнио се код обале шабачки град, по готову саме развалине.
Сима је гледао тамо амо, и кад смо пришли к средини, а он се посади на једну препречну даску у чамцу, узе преда се тамбуру, која се донде одмараше у путничкој торби, и удесив сићане жице, стане свирати, па онда из свег грла певати пипиревку. Кад је отпевао неколико стихова, прекине му певање један од веслара.
— А Бога ти, господине, кад умеш тако лепо да певаш, а да ли си слушао како је та песма постала?
Сима погледа мене, а ја њега. То нас је питање обојицу изненадило.
— Е видиш, продужи возар даље, мени је мој бабо причао за ту песму, да је врло стара, и да је постала у времену, кад су овладали Турци нашим крајевима.
Ми га сви радозналим погледом посматрасмо, а он настави даље:
— Кад се Турци укопитише у нашој земљи, а они ти ударише намет на вилајет. Осим других покора, један паша изда заповест, да му се сваког вечера доведе у конак млада девојка. У једном селу била је врло лепа девојка, и звала се Пипиревка, па кад је на њу дошао ред, да иде силеџији, и мајка је у сузама и тешком болу очешљала и послала, све је село жалило за лепотом девојком, и своју тугу увије у песму:
„Биров виче кроз сво село,
Сви сељани сакупљени,
Само нема Пипиревке.
Пипиревку мајка спрема,
Ем је спрема, ем проклиње:
Пипиревко, грешна ћерко,
Сад те мајка очешљала,
Па те више не чешљала!"
Овде приповедач стане, и ми ућутасмо.
За мало и чамац приспе обали и ми доста сневесељени са весларевог причања изађемо на баир.
Крај воде стајаше један Сремац. Бич је држао у рукама. Имао је на глави шешир са големим ободом, а по прслуку пуцета сјајна од жутога туча. За јаком црвенела се лула са дугачким као палац камишем и жутим заклопцем. Мало даље од њега стајаху кола са испрегнута два парипа.
— Хоћеш возити? упита га Сима.
— Хоћу. — Куда ћете?
— У Руму.
— У Руму — хм — даћете ми четири форинта шајна.
— Четири, четири — само да нас добро возиш.
— Та ти се не бригај, возићу те као на димшићу. Од мојих коња нема бољих у целом Подлужију.
— Е, видећемо, рече Сима, па онда, сместивши наше багаже у уска сремачка кола, позове ме те се наместисмо и одмах се кренемо.
Многи и знате и не знате, како возе Сремци. Стога ћу онима, који не знају казати да је наш брат из Срема врло халовито гонио своје коње, те за тили, тако рећи, часак дођемо до Јарка. Кад смо лагано прелазили мост код тога села, употреби наш кочијаш, да коју продивани.
Ја сам са Симом баш говорио о данашњем рату између Данске и савезних сила, и корили смо политику енглеску, која је по готову и изазвала Данску на рат, па се сад чини и невешта, да помогне крајњем очајању.
— Ви се о рату разговарате? запита нас Сремац, пушећи лулу дуваном, што га је међ прстима исекао.
— Та говоримо о некој земљи што се зове Данска, прихватим ја као узгред, јер у тој држави данас се ратује; но то се нас слабо тиче.
— А знате ли, Бога вам, да ли су наши солдати ушли у Јутланд? запита ме Сремац сасвим озбиљно, па онда стане тражити кремен у појасу.
Ја погледам Симу, а он мене. Можете мислити како нас је изненадило то питање од стране проста човека, за кога би се рекло, да не зна добро ни где је Рума, а камо ли Јутска, што се пружила чак у северно море.
— Али вере ти, откуда ти знаш за Јутланд? запитам га и не одговоривши му на питање.
— Та знате, господине, ја сам био тамо горе, док је трајала баталија по Шлезвику и Холштајну, па кад ме, у једној ватри, обранише, ево овде у леву руку, а мене онда са једним транспортом самих мародија пошљу доле.
— О гле чуда, и ти си баш био у данашњем рату? наставим ја.
— Дакако да сам, мој господине; осам је година прошло, како служим цара, а ове је већ настала и друга година, од кад сам дошао у резерву, па ипак још ни пролеће није настало, а мене одазваше, те сам ишао на војну. Чудна боја, господине, што га претрпесмо код Фридериције, где ме Данци ранише из пушке, јер зло гађају, да их Бог сахрани!
— А из кога си села, пријашине? упитам га даље.
— Из Добринаца.
— Доиста ми чудно долази, ти из Добринаца, па да тумараш чак по Шлезвику.
— Е мој господине, кад сам ти отишао тамо, не знаш како ми је било. Жена и нејак пиљеж остао код куће, а знате каква је пролетос била оскудица у храни, па сам, верујте, хтео свиснути од терета. Кад сам ушао у ватрена кола, мислио сам: е, Петре, што би би, сад никад више не виде ти твојих Добринаца, ни твоју жену, ни твоју децу, а ни твоје коње, што си злопатио као ђаво целу јесен и зиму, само да их сачуваш да не мањкају, или да не дођу на румски вашар. Па опет данас, хвала Богу, настави даље, пошто је скинуо шешир и прекрстио се, ја сам данас опет у свом добру код своје жене и деце; а за то немам ником другом захвалити, до једноме Богу, ком сам се увек крепко молио.
— Моли му се и од јако крепко, рекнем ја; ко ће боље него Бог. Шта и шта не наврзе се на човека, па Бог опет све на добро окрене.
— И ја тако велим, господине, рече сасвим меким гласом Сремац, па онда ободе коња, те смо у бурнијем трку дојездили у Руму, него што су јурили коњи у Ахиловим колима, кад је за њих привезао мртва Хектора, те с њиме беснио око тројанских бедема.
У Руми смо ноћили, а сутра зором кренемо се у варош, где је живела госпођица Јулија, што ћемо да је просимо.

III.

Одсели смо у једној од најодличнијих механа. Ту се преобучемо. Мој прика имао је целу преобуку од боје „хавана", а на глави шешир од флорентијске сламе. Изгледао је прилично нобел, тим више, што је узрастом био врло голем а при том сувоњав. То што је мршав, чинило је, те је био више озбиљнији и пикантнији. И ја сам био доста драстично обучен. При том сам имао на глави француску капу од беле свиле са правим ободом с преда. Нисмо оскудевали ни на рукавицама и црним блонерским ципелама.
Избије полак на једанаест.
— Таман време, кад треба да учинимо посету, рекнем ја Сими.
И кренемо се таки његовој љубазници.
Оставивши пијацу за леђима, уђемо у једну доста стешњену улицу. На лево, покаже ми Сима кућу, где становаше његово злато, те окренемо тамо, Сима напред а ја за њим. Он се сваки час мењао у боји, и једва је имао снаге, да повуче доле браву на вратима, што воде у двор.
Кроз кухињу улазило се у собу.
Застанемо једно девојче, где баш меси „на супу". То је била куварица; но није била плаћена, него је, што но кажу, узета под своје. Чим је опазила Симу, таки га је познала.
— О, гле господина Симе! Једва вас познадох. Откуда ви тако?
— Је ли стара госпођа унутри?
— Ту је. Изволите. Сима пође к вратима.
— А где је госпођица? запитам ја служавку мало тишим гласом.
Она, или се збунила, или јој није било у интересу да лаже, тек она мени пришане
— Та знате, господине, фрајла је баш сад устала и умива се.
Сима куцне на врата, и тек после једно по минута, чујемо: „херајн". Дакле уђемо унутра.
— О хер Кнежевић, откуда ви тако? Баш ми је особито драго, што вас видим, почне говорити стара госпођа, трудећи се да нас лепо предусретне; а овај господин зацело и он је из Србије?
— Јест, то је мој пријатељ, чиновник код државног суда.
— Особито ми је мило, настави стара госпа; изволите сести, рече, па онда пружи обојици руку и покаже диван, што је стајао међу два прозора, пред којима висаху завесе од врло тамне материје.
А кад смо сели узме Сима реч:
— А где је госпођица Јулија? Зацело није код куће?
— Та ту је, него је, знате, устала јутрос врло рано. Имамо у башти разна цвећа, па је на уранку расађивала, јер је пала кишица. Но ја сам је већ дала звати.
Овако нам је говорила Јулијина мати и не узимајући у обзир, да ни увече ни изјутра није било кише, и ако је било небо не облачно, него што но кажу, подмлађено. А није узимала на ум ни то, да сад није време, кад се расађе меће у земљу.
Но ми се нисмо противили томе извињењу. После једне четврти часа уђе госпођица.
Госпођица Јулија уђе са неким величанством, то јест, копунила се у толикој мери, као да је каква француска виконткиња. Зар мислите да је притрчала своме драгом Сими? Боже сачувај! Та то би био крајњи безобразлук! Са сакривеним смехом поздравила нас је, па се онда посади на столиду.
Сима ме погледа. Шта ми је тиме хтео рећи, нисам се могао сетити.
— Гле, како сте се јако изменили, господине, рекне госпођица; да ми нису казали, да сте ви, ја вас не бих ни познала.
— А ја на против, одговори Сима, ја бих вас познао, да сам дошао и још четрдесет година доцније, јер сам врло добро сачувао успомену на вас.
— Верујем, верујем. Има који су врло доброг памћења, но ја све брзо заборављам. Али смем ли вас питати, откуда тако изненада?
Сима се збуни, а ја приметивши неку дволичност, прихватим, ударив у лаж:
— Идемо у Нови Сад, а отуда ћемо право у Пешту по неким државним пословима.
— Тако, то ћемо још до Будима моћи заједно.
— Шта, зар ви мислите ићи у Будим?
— Јест. То је воља мога будућег супруга, који је доктор, јер је рад, да лето проведемо у тамошњим купатилима.
Стара госпа, не знам да ли случајно, оде у кујну, а мој прика запита:
— Зар сте ви већ испрошени?
— Јесам, баш пред вече онога дана, кад сам пред подне добила ваше писмо у ком ми јављате, да ћете доћи, да ме даривате.
— Но па зар нисте могли отказати господину доктору, кога за цело нисте добро познавали као мене?
— Јесте, господине; али ви сте се пријавили писмом, а он је дошао лично, што више вреди.
— Знам. Но ви сте мени писали, па онда, зар сте заборавили на нашу стару љубав? Бар сте са те стране могли бити сигурни!
— Као на врбовом клину, помислим ја у себи; па онда станем и даље гледати кроз прозор, нерад будући да сам на сметњи ни једном ни другом.
— Драги мој господине, настави Симина љубазница даље, на нашу љубав нисам смела много полагати. То ми је дало повода ваше ћутање кроз пуних осам месеца. Што сам вас последњим писмом звала, то сам чинила једино зато, да знам на чему сам; друго зато, што ми се за онда није појавила друга прилика, па сам држала, да ми је требало и са вама задовољити се, јер вас не мрзим.
Сима се мењао у лицу, но опет зато није прекидао разговора.
— А зар сам ја био што но реч у скарту? Ако нико неће онда тек на мене ред?
— Не баш тако, одговори госпођица Јулија доста збуњено; али нисам тако јако тежила за вама, јер не марим да се удам у Србији.
— А што? запита је Сима.
— Што је свет тамо врло прост, па за ноблес и бонтон неће ни мало да зна. А ја волим један сахат живети међ изображенима и васпитанима, него да уживам за дуго Бог зна какво задовољство, међу онима који су прости. Осим тога садашњи мој заручник тако је солидан и пун етикета, да заиста морам признати, да га по готову и не заслужујем. Па онда, и то много значи, што је доктор.
Сима се на ове њезине речи страшно ражљути, а ја видећи, да се госпођица Јулија све јаче удаљава од његових тежња, престанем даље мотрити кроз прозор на мимопролазеће, него се ставим у највећој пристојности пред обоје, па рекох:
— Знате ли шта је, госпођице; ми не идемо у Пешту, као што сам вам мало пре приметио, него смо право дошли к вама, да вас просимо, па држим, ако сте иоле имали наклоности према мом пријатељу Сими, праведно је да за њега пођете, јер ја вас, као његов присни пријатељ, могу уверити, да вас воли.
При том вам могу приметити, да не верујете у тврдо речима господина доктора.
— Збиља, откуда је тај доктор?
— Из Граца.
— За цело није Србин?
— Није, но говори врло узвишено немачким језиком, те се њиме служимо у конверзацији.
— Е добро, госпођице, додам ја; промислите се још данас, јер ми ћемо се овде бавити до сутра.
Ово рекавши, позовем Симу да идемо, који се таки дигне, па доста у кратко и лаконски опростивши се са идолом своје љубави, крене се да идемо.
Но у том закуца на вратима и одмах уђе неки средовечан човек, доста отмено накинђурен. То је био доктор. Познали смо га отуда што је Јулија притрчала њему, па и заборавивши на нас двојицу, отвори му врата од друге одаје, која је била доста лепо намештена, бар боље од ове собе, где смо ми имали част бити.
Ми се опростимо, а госпођица отпративши нас до врата, врати се свом будућем заручнику.
Доста љутити вратимо се у гостионицу, где смо били одсели. Поседашви за један од постављених столова, рекнем срдито мом бралу:
— Какве смо трице копали, добро смо и прошли. Ја ти се одистине чудим, у шта си се загледао. Такву покондирушу не марим ни да видим, а камо ли да бих с њом живети могао.
— Немој тако говорити, побратиме, одговори Сима, доста снуждено; сасвим ти је друкчија била Јулија, кад сам са њом изближе био; а каква је данас, не могу ни сам доста да се начудим. То је на њој учинила врашка жеља и страст за ноблесом. Имала је прилике дружити се са највећим госпођама из благородних кругова (не наше народности), па сад мисли, да јој ваља довека упињати се да им буде равна у свему, те на жалост сад је тако заишла у странпутицу, да се чисто бојим, да не проигра своју част и поштење, јер онај господин доктор, по изгледу, рекао бих да ће бити неки шарлатан.
Ово рекавши Сима, ода се дубоком и широком премишљању.
Сутрадан, баш кад смо полазили, јави нам један Симин друг, да је онога јутра на пароброду отпутовала за Будим Јулија с доктором и матером. Сима му приповеди како је са њом прошао, па му онда каже како сумња на тог доктора.
— И сам тако судим о том човеку, рече Ђорђе (тако се зваше тај његов друг); уосталом, ја и сам одлазим сутра у будимске илиџе, јер сам доста порушеног здравља, па нећу пустити из очију тога Штајерца. Ако што буде ванредно, ја ћу ти писати.
Опростимо се са тим младим човеком и вратимо се натраг у Шабац.

IV.

— Тако ти је и требало, рекнем ја мом другу Сими, кад смо, после десетак дана, састали се на улици, идући из канцеларије; онога, који није сталан у љубави, треба да казни Бог. С тога си и ти добио кошар од твоје Јулије; а да си био сталнији, не би се наврзао овај фелчер из — Бог га један знао откуда је.
— Бре, триста ли му његових, сад бих га смождио да ми је у рукама!
— А што? Та он ти није ништа скривио!
— Та скривио је, и те како; јер је са својом непоштеном намером стао на пут мојој женидби са Јулијом. Погледај само што ми пише Ђура из Будима!
То рекавши, даде ми једно писмо у руке, и ја отворим га, нађем у њему ово неколико речи:
,,Симо!
Онај што се издавао за доктора, како сам дознао са поуздане стране, није нико други до неки бечки брица. Баш овога јутра нестало га је, а Јулија је као убијена.
Твој
Ђура".
— Е, баш сте обојица несрећни! почнем тешити мог снужденог другара; него, знаш чим би се сад најбоље разгалио? Хајде да просимо ону удовицу, што си толико за њом лудовао.
— Окани ме се, молим те, настави мој колега, нећу да се окујем, бар још за неко време.
— Право имаш, бар ће ти бити отворен пут да се сваки дан у другу заљубиш, јер си и онако за тим погинуо. Та шта би иначе радиле лепотице, кад не би било таквих ветропира, као што си ти — тамо њему рекавши, — који ничеш и тамо где се не сејеш.
— Није него ћу се затворити у собу, као ти што имаш обичај; ја не знам шта ћу да радим беспослен код куће.
— Шта ћеш да радиш? Предброј се на „Даницу", а купи и других лепих и занимљивих књига, па читај. А кад баш дође до женидбе, а ми ћемо тражити девојака: ако ћемо лепу и радену, ми ћемо је узети, па ма била најнижа сиротица; а станемо ли куцати на врата богатих размаженица, а ми нећемо друкчије, него најниже за пет стотина дуката.
— Право велиш, тако ћемо и радити.
— Дакле сад право велим, кад нам је пукло преко десет дуката, док смо отишли Јулији и вратили се с кошарем, што нам га је набила на главу, да се хвалимо.
— Знаш ли шта је, примети ми сасвим озбиљно Сима; ако хоћеш, да и унапред останемо у љубави, а ти више не спомињи Јулију.
— Добро, нећу; али и ти да се више не заљубљујеш.
— Нећу, и то буди уверен, рече ми Сима, гледајући за једном женском, што је пролазила мимо нас.
Дакле да видимо, хоће ли се Сима Кнежевић још који пут заљубити?


Милорад Поповић Шапчанин


Poslednji put menjao MAD BOOKSELLER dana 06 Mar 2014, 04:08, izmenjena 2 puta


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Приче у традиционалном стилу  |  Poslato: 08 Jan 2013, 21:08
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Симо Матавуљ

Гоба Мара

Slika


Гоба Мара


Уочи Божића, нас пет самаца бјесмо на вечери у једној пријатељској кући. Послије јела, у облаку дима, заподјену се разговор о великом хришћанском празнику, о обичајима који тада владају, итд. Њеки ће додати:

- У божићне обичаје већ и у нас спадају и божићне приче, које просто кипте, не само по књижевним листовима, него и у политичким!

Домаћица прихвати:

- Ја их све читам.

Лијепи Милован, прозвани Банкар, избаци:

- Жао ми је, госпођо, што се с вама не слажем. Ја ужасно мрзим те конвенционалне измишљотине, тај израз фадне, буржоаске душе и укуса, којој је потреба да се сваке године, у славу и част Христова рођења, кљука недотупавним пренемагањем, коме је главна одлика тобож њеко "наравоученије", а онамо...

Прекиде га општи смијех. Домаћин рече у шали:

- Баш сте ви галантни, докторе! Настаде жагор... Нико се није зачудио Банкарову испаду, јер је био колико искрен, толико и неопрезан. Зато му се није збиљски ни замјерило. Уз то био је начитан, духовит, велики љубитељ парадокса и непријатељ скриба и "буржоазије", иако по занату бјеше "чивија њене машинерије", јер, свршив права, ступи у њеки велики новчани завод као чиновник.

Кад завлада тишина, госпођа га запита:

- Зар, без изузетка, докторе? Све су те приче досадне?

- Готово, госпођо! Цијеним божићне приче, дјеци намијењене, разумије се, оне које су им приступачне и које им, у исто вријеме, могу учинити радост, што је теже него што се мисли. Јер од свих тих наших и свјетских божићних обичаја, вриједе само они који су дјеци на радост.

- Ко зна да ви немате једну таку у резерви! - рече госпођа.

Настаде поново граја, из које избијаху ријечи:

- Има! Има! Причај! Мораш! Банкар одговори:

- Опростите, госпођо, рекох да цијеним добре приче за дјецу, а додајем: и оне које су искрена сјећања из дјетињства, ни сувише банална, ни намјештена.

- Лијепо! - прихвати домаћица, - било једне врсте или друге, ви ћете нам њешто испричати.

- Добро, - пристаде Банкар. - Кад већ хоћете да вас гњавим, чујте:

- Гледам себе у доба кад ми се почела будити свијест. Моја дадиља Мима носа ме, љуби ме, ропски врши моје заповијести, пјева ми и онда кад је бијем шачицама по лицу, јер сам већ увјерен да имам; право кињити оне који су ми подложни, а нико ми не бјеше покорнији од те дјевојчице од дванаест година. Увјерење је дошло од примјера, јер готово сви старији у кући немаху обзира према сироти, која се бјеше прибила уз нас. И тако, мој душевни живот започе лажним схватањем и нечовјечним поступањем!... Лаж ме узе за ручице при првим корацима у животу!...

- Све се стекло да на томе путу напредујем и да се што брже и снажније развије прирођена себичност. Мима ме често носи у сусједну кућу, на други бој, гдје бјеше радионица њеке моје тетка, кројачице... Била је то удовица, без дјеце, имућна, средовјечна, још лијепа. Имала је њеколико шваља, младих и лијепих, сем једне, која је била стара, грбава, дугачких и пјегавих образа, косе црвенкасте и просиједе. Звала се Мара. Управо није била шваља, јер је само "јемчила" порубе, иначе је послуживала и трчкарала по граду. Ријетко су је звали именом, него: "Гоба". Ту, у теткиној радионици, био сам мажен, кљукан слаткишима, премјештан са крила на крило, - а већ сам осјећао како су мека и топла стегна дјевојачка, како су сочне њихове меснате усне! Разумије се да никада не сједох на сухо кољено Гоба Маре, да се никада њена танка блиједа уста не прилијепише на мој обрашчић! Та она бјеше за мене као њека синтеза свих зала, које бијах искусио, - разних "боца", студени, мрака, материних неодзива на моје захтјеве, итд. Љутило ме је што ме Гоба гледала њежно, каогод мати, Мима, тетка и лијепе дјевојке; веселило ме је кад су је цуре гађале клупцима, четкама, згужваним хаљинама, кад су је водом поливале, да мени радост учине. Доста је било да рекнем: "Уте Гобу!" па да настане јуриш. А највећа ми је радост била кад би ухватиле коло око ње, поцикујући. Додуше, задовољство ми није никада потпуно било, зато што се Гоба није љутила, што је све радо подносила да бих се ја забављао!

- Сјећам се да су ти први доживљаји које памтим били у љето, да сам на себи имао само кошуљицу, и да Мима иђаше боса. Кад бисмо се увече враћали од тетке, требало нам је проћи кроз мрачну собу пред радионицом, где је било складиште. Мима би ту собу претрчала, а тако исто и мрачне степенице, смијући се на силу, као што раде дјеца да би забашурила страх. Ја бих загњурио главу у њена њедарца и вјежбао се у лажноме смијеху. Она је шаптала: "Бјеж'мо! Бјеж'мо! Бау! Бау!" а ја сам понављао те ријечи, страхујући истински од великог "Бабауа", који је, по моме мишљењу, био много већи и силнији него што бјеше Гоба, али ипак налик на њу, дакле њеки Гобо!...

- Заспао бих уз причање Мимино, које је бивало у моме језику и вртјело се у кругу мојих утисака. Главно је било: "Мама лијепа, тета лијепа, цује лијепе, Гоба кака, - у'те Гобу! - ко-ло! - бау, бау!" Мимин једини посао да мене служи канда бјеше заморан, јер често би заспала крај мене, а прије мене.

- Нови дан доносио ми је истовјетне потребе и навике. Како је мати обремењена била другом дјецом и пословима, како ме у радионици жељно очекиваху, а и Мима се онамо најбоље забављаше, већ и не избивасмо одонуд. Полазак у радионицу и повратак кроз мрачну собу навикаваху ме на појимање њеке јединке времена, на слутњу да оно пролази и да се у њему пролази; дугачке и кратке сјенке на зажареној улици даваху грађу машти да ради; тице и мачке по крововима, сунчево бродење по небу, промјене времена, пси и коњи по улици, дозријевање воћа на дрветима, цвијеће што вене, - све то помало доношаше почетке схватања живота у природи!... Поњекад пролази улицом поворка људи и жена. Напријед један носи дугачку мотку, при врху пресамићену. За њим иде човјек у необичној ношњи; за овим њеколицина пјевајући; за њима, четворица носе њешто црно, дугачко а узано; за њима иду остали. Никако не могох разумјети шта је то, али читам на лицима мојих дјевојака да то мора бити њихов "баубау", јер су све блиједе, намрштене, са отвореним устима, - њеке и са сузним очима. Чудни су ти одрасли, кад њихов "бабау" пролази на дану, праћен пјевањем, а они не бјеже од њега смијући се, као што радимо ја и Мима, него дуго гледају за њим и задуго остају мрзовољни! Хајде, што Гоба плаче! То је у реду, - требало би да гадна Гоба увијек плаче, али зашто се остале не веселе кад њихова "ба-бау" људи носе да га негдје баце, - јер доиста то је, чим га носе пјевајући! Смијешни су и недотупавни ти одрасли! Кажу ми да се то зове: "умл'о, ум'ла". Ствар не разумијем, ријеч тувим и примјењујем је грбавици: "Ум'ла Гоба". Тим је умножен мој рјечник. Та и иначе он је прилично обогаћен ријечима, од којих већи дио не разумијем!... Тако напредујем у свему, те већ почињем изводити и закључке. На примјер, поњекад ме мати или тетка избију. То се зове "казна". Тетка поњекад немилостиво туче најмању шваљу. И то се зове "казна". Али канда то зло може доћи и од другога њекога, јер гдјекад изјутра видим гдје долазе цурице исплакане!... Тумаче ми да има њеко ко је јачи од свакога, који има власт да казни свакога, и старе људе и старе жене, а зове се "бог"! А бог њекад казни занавијек, на пр. начини њекога грбавим, као што је начинио Мару! Тада ми би јасно да је то тек прави "бабау" и да му је Мара морала њешто тешко скривити. И тада ми би јасно колико људи имају права мрзити и кињити накажене!... Може бити да су ми и објаснили зашто је бог казнио Мару, али се тога не опомињам, тек ја, по својој дјетињој логици, закључих ко је и шта је: "Бого Бабау!" На то, - добро памтим, - стадоше ме карати и увјеравати да је бого добар, да он и награђује, особито добру дјецу, о чему ме увјерише, на Никољ дан изјутра, кад се пробудих и нађох крај себе пар нових ципелица, што ми је бого послао, као награду за моје добро владање! Али, на крају крајева, имајући једнако пред очима Гобу Мару, уз то, гледајући често хроме, слијепе, болесне, изнемогле старце, сакату дјецу, а знајући да је све то "божја казна", почех замишљати да је бог заиста добар према здравим, чистим, углађеним, богатим, али да је он у исто вријеме Бабау свих оних осталих!

- Као што видите, у суштини, имао сам већ појам буржоаског бога, који ће се појам доцније њешто мало уљепшати и постати руководно начело у животу...

- Настаде зима. Судих по томе, што су ми богине ципелице биле топле, што и Мима иђаше обувена, што се добро умотавасмо и огртасмо идући у радионицу, што, свечера, у оном теткином великом складалишту, бјеше и мрачно и студено! Али, поврх свега тога, и што је најпретежније од свега тога, памјетујем да сам тада први пут чуо и увио тајанствену ријеч: "Божић"! Углавном, схватио сам и значење њено, уколико је у односу са дјечјим пожудама; разумјео сам да је Божић - вече, кад ће бити у радионици много топло, много свијетло, много слаткиша и играчака! Тада готово потурих свих осталих двадесет, тридесет ријечи, које сам знао и које састављах, како тако, а непрестано понављах: - "Божић! Лијепо! Бон-боне! Зузу! зин!" - Мима) се труђаше да ми прошири и допуни схватање нове ријечи, али и остали је у томе помогоше, те, отуд, одовуд, смјести ми се у глави отприлике ово: "У радионици, под златним дрветом, наћи ће се беба, бијела и румена, у свиленој кошуљици, са златном круном на глави. То ће бити "богин син", а име му је "Божић"! Беба неће плакати, него ће спавати. Ти је мораш пољубити, па ћеш моћи узети све оне лијепе ствари, што буду око ње! Њена мама и њена Мима неће бити код ње!"...

- Дабогме, да сам већ унапријед заволио ту наивну бебу, која се тако лако да опљачкати за пољубац! Доиста, највише сам је заволио баш због толике наивности и због основана надања да ћу јој моћи и у будућности подваљивати, да ћу је моћи пумпати. И у томе надању утврдише ме, - отприлике, поучише ме: - "Само се ти клањај Божићу и љуби га, па ће ти увијек све жеље испунити!" - Није ли то, у суштини, опћи појам о Христу?

- Еле, дође и то толико жељено и очекивано вече! И не само што све би како ми је обећавано, него, зацијело, надмаши моје очекивање! Моје прво Бадње вече, које памтим, тако ми је живо у сјећању да бих вам сад могао описати све потанкости! Али се, послије велике радости, догоди њешто неслућено, за мене ужасно.

- Гоба Маре {ваљда раздрагана у оноликом слављу), просто као из засједе, уграби и усуди се пољубити ме!

- Замислите само! Гоба Маре цмокну ме у образ, - онако силно, као што су смјеле Мима, мама и лијепе цурице!!...

- Већ замишљате мој врисак и индигнацију мамину, тетину, Мимину и свих мојих дворских госпођа! Али тога пута, не вента ради, него најозбиљније, пуче шамар по гадном, пјегавом лицу Марину, и не вента ради, него од истине, несрећница бризну у плач и побјеже из радионице, праћена пљуском грдња!

- Смирих се кад ме увјерише да је "ум'ла", да је однио онај велики Бабау.

- То вам је моје сјећање на први Божић, - заврши Банкар.

- И то је божићна прича! - рече госпођа, али не разумјесмо бјеше ли то питање или чуђење.

- А није прича за дјецу, - дода други њеки.

- А има очевидно наравоученије, - вели трећи.

Банкар слегну раменима и рече:

- Намјештена није ни најмање. Дајем вам часну ријеч да је све истинито!

- Драги мој, - заврших ја, - ту ћу божићну причу записати. Ти не знаш од какве си ме бриге ослободио... Можда су понајбоље оне које писци "хватају".

Он опет слегну раменима и заврши:

- Можеш, али додај: "прича човјека који не пише приче".

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Приче у традиционалном стилу  |  Poslato: 08 Jan 2013, 21:51
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Светозар Ћоровић

Латинка

Slika



Латинка


Сви су је звали лијепа Мара.
Ама није то да је она била лијепа, као што су лијепе и друге цуре, него је то била баш права правцата вила — па ето ти...
Очи јој као трњине, уста као пâром прорезана, а обрашчићи као да су јој млијеком наливени, па се још заруменили чисто као да су јој се двије ружице расцвале на њима. А стас? Е, то се бели опричати не може, него треба виђети па да човјеику памет стане и да не дигне очи с ње. Ама, брате, то ти је права севлија. А кад она прошета кроз чаршију, није друкчије, него се поломе и стари и млади! И баш би се могла удати у нашу најбољу кућу у Мостару, да јој само једно није фалило, па се због тога нико није смио усудити да је заиште, макар сви за њом и трчали, јер је она била — л а т и н к а.
Због тога је многи и многи уздахнуо али није фајдило... И тако, поред све њезине љепоте, не би се о њој више ни ријечи проговорило, да се не деси њешто што је читав Мостар узбунило.
Божо газда Петров, један од најљепших и најфинијих младића у Мостару, угледао једном ову латинку — онако мало из ближе, па се младић чисто промијени. Прије бијаше весељак, шаљивчина, ништа му драже не бијаше од џумбуса, а откад њу угледа, ама ни да му чујеш ријечи из уста.
Сједи тај момак по читав дан па се само мисли и мисли, а ми опет говоримо и премишљамо који му је белај? Нјеки веле ово, неки оно, ама сви смо рекли да га је оманђијала.
Док једном пуче глас по Мостару:
»Б о ж о и д е л а т и н к и.«
Е тада да виђесте чудо!
Ама није то друкчије него и мало и велико говори само о Божи. Макар ђе било ако си затек'о двије жене, одмах си знао да ћеш чути како о њему говоре...
— Знала сам ја да то није чис' пос'о. Момак ко тријес' здрав, па ето какав дође! Није него га она несретница баш оманђијала.
— А знала сам ја давно да он гледа њу.
— Па јој је дао и прстен.
— Јес' и прстен.
И сви тако, те тако, док једном дође и до ушију газда Петру. Старац умало не посрну од чуда кад му то рече баба Аница.
— Ама ви лажете! Није мој Божо таки, дере се стари.
— Богме јес' баш таки, мој Петре, него ти њега како гођ одби од ње, јер ако остане 'вако, ето ти латинке у кућу. . ..
— Шта? Зар у моју?
— У твоју, у твоју, мој Петре, него ти гледај па ако можеш помрси ђаволу конце.
— Ама како ћу?
— Лијепо, лијепо. Ожени ти њега одмах, па ето ти. Има ти он овђе прилика баш краснијех па све да изабира као један по један. Ето ти моје Милке, па Стакића Соке, па Пршутове Гаше, све су ти то ђевојке да их ни у Сарајеву нема такијех ...
И тек пошто баба Аница оде, стари се Петар освијести. Сиромах старац! Ни помислио никад није на тако што, па ето како се деси . .. И та латинка баш никог другог да не заманђија него његова Божу ...
И тако је старац премишљао готово пуна два сахата, а не зна шта ће радити... Да окрене онако — рђаво, да окрене онако — рђаво, бива баш није друкчије него да учини као што му рече баба Аница, па што гођ велики и милосни бог нареди...
Па тако мијењајући цигар по цигар чекао је он Божу, док једном ево ти и њега па се сав зацрвенио ко кукуријек.
— А ђе си ти био? пита Петар.
— Па ... био сам у шетњи.
— А каква ти је сад шетња?
— Па кад се нема посла не знам шта ћу друго.
— Не знаш, не знаш, а знаш тражити латинке, ај?
— Нијесам ја...
— Шта ни'јеси? Мислиш ти ја то не знам? Бре, велим ти ја окани се ти ђавола, јер ћу ја окренути друкчије, јеси ли чуо?
Божо је шутио.
— Зар хоћеш под старас' да ме обрукаш, ај?
— Нећу.
— Па што иђеш латинки?
— Па... тако.
Старац се бијаше баш наљутио па скочи.
— А шта ћеш ти рећ тако и овако? Рекох ти ја. момче, окани се ти ње, јер ће друго бит'...
— Не могу.
— Не можеш?
— Волим је па не могу. Уби ме, закољи ме, учини од мене шта хоћеш али ме само немој одбијати од ње.
Старац се запањио од чуда.
— Зар тако, јадан синко?
— Тако.
— Е онда ти велим, нећеш је узети па макар шта било. Ја ћу ти сутра испросит' Милку Аничину па се жени...
И старац љутито изиђе из собе, а Божо остаде сам самцит не знајући или је на небу или на земљи.
Поноћ је била превалила кад је заспао.
— — — — — — — — — — — — — — —
Сутра дан, баш кад је лијепа Мара нешто пјевала за ђерђефом везући ситан везак, док уљезе Божо па ни добро јутро ни помоз бог, него сједе поред ње на сандук.
Она скочи, али кад га угледа врисну:
— Шта ти је? Какав си то?
— Не питај.
— Шта је, за бога?
— Ама шта је?
— Отац је чуо за све.
Мара поблиједи.
— Чуо је, па вели ако те узмем да ће ме оћерати из куће. Он хоће да ми још данас проси Милку Аничину.
— А шта си му ти рек'о?
— Ја... ја сам му рек'о да ћу само тебе.
— И он ти запријетио?
— Јес'.
Мара се једнако мијењала у лицу. Час је блиједила, час је црвенила. Сјела је опет крај ђерђефа, па га отиснула од себе ...
— Па шта сад млслиш? — запита га.
— Да идем од оца.
— Ти?
— Јес', да идем, па нека ме проклиње колико хоће.
Мара опет скочи.
— Па зар да на нашем породу лежи очина клетва?
— Нека лежи.
— Божо, ја те нећу.
— Маро.
Она стаде пред њега.
— Ја те нећу, то ти рекох! Отац ће проклети и тебе и мене и ђецу нашу. Свијет ће нас оставити и ми ћемо се унесрећити.
— Нећемо!
— Ја ти рекох. Ти се лијепо врати оцу па га замоли да ти опрости и нека ти испроси Милку, а мени што бог да.
Божо је погледа.
— Шта, зар...
— А ја ћу ти опет остати вјерна, нити ћу више поћи ни за кога. Кунем ти се богом!
Божо пође, па застаде. — Премишљао је.
— Маро, говориш ли то озбиљно? — затпита је.
— Озбиљно.
— Онда збогом, Маро!... Збогом!
И он излети на поље као бјесомучан.
До пет дана били су Божини сватови. Заиста то бијаху прави српски сватови какве је Мостар ријетко кад запамтио.
И док су се ови веселили и пјевали, дотле су други вадили мртво тијело лијепе латинке из валовите Неретве...

_________________
Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Приче у традиционалном стилу  |  Poslato: 23 Jan 2013, 10:38
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43662

OffLine
Борисав Станковић

УВЕЛА РУЖА

Slika

I

Опет сам те сневао! Као жалим што сан оде, те и ти с њиме! Како бих волео да то не беше само сан, сан и ништа више. Али хвала и сну. Слађе је сневати него ли збиљу гледати и гушити се од наврелих осећаја, успомена, и тешка, хладна, самотна живота... Да, слађи је сан, сан детињства и младости; сан старе, поцрнеле и све чађу испуњене куће са великом баштом ограђеном тарабама и пуном цвећа, старих шимширова, испуцаних стабала од крушака и кајсија, с густим, густим жбуновима и грмљем; сан потока што поред куће тече са високим тополама, младим врбама, брестовима и меком, увек влажном травом. Па сан топлих ноћи кад ветар душе и лишће креће, кад месец сија, а из обасјане даљине допире звон од клептуша и тиха, монотона песма пастира у "дудук"; сан тамних вечери, развалина од зидова, турских конака, џамија, опалих стреја са слепим мишевима, вештицама, вампирима и "сајбијама" ... сан младости и среће!
Хајде да сневамо:
Били смо комшије. Твоја мајка само тебе, моја мајка само мене имађаху. Баште наше беху раздвојене потоком, преко кога се прелазило по намештеним, овећим, каменовима. Твоја мала кућица, скоро зидана, приземна и местимице окречена, скриваше се у дну баште и од ње се виђаше само кров с новим цреповима. Наша кућа беше стара, широка, сува, гломазна и заудараше на чађ. Са улице била је ограђена високим зидом. Капија беше велика, стара, с похрђалим алкама и испод које се могаше човек провући у свако доба. Испред куће беше стари бунар а око њега наслагане велике плоче од којих је отицала устајала, црна барица, по којој патке цео дан батргаху. Више бунара била је винова лоза, а на сред дворишта стари дуд – "шандуд". С леве стране беше одмах поток, а иза њега ваша башта, ограђена заваљеним и испрекиданим плотом... Је ли, памтим ли добро? Ви бесте са села, скори досељеници. Продали сте у селу ваш посед и дошли у варош. Отац ти и старија сестра умрли, а ти с мајком остала. Нешто од непродатих њива у селу, а нешто од наднице твоје мајке, ви две живеле сте лепо и тихо. А ти беше увек од свију комшијских девојчица најбоље и најлепше обучена. Твоја мајка иђаше једнако у сељачком оделу, али тебе кићаше и гиздаше као најбогатију. Каква ли беше тада! У шалварицама, кратком, тесном минтану са широким рукавима, опасана бошчицом, у лаким папучама и повезане главе иђаше ти. А ход ти беше брз, лак. Како да те не памтим кад долазаше к нама? Прелазиш преко потока, а ручице си дигла увис. Плаве, велике очи оборила си доле и ногом бираш на који ћеш камен стати. Твоја уска недра и још тањи пас превијају се час на леву, час на десну страну. На твоје бледе, дугуљасте образе избило једва приметно руменило, а бујне ти коврчасте косице пале по челу и око ушију. Прелазиш ти, гледаш где ћеш да ступиш, прво опробаш камен да ли је он доста сталан, па онда, занихав се, и уздигнувши главу, лако као срна, скочиш на нашу страну.
- Ах! Ево ме! - велиш, стајући преда ме - шта си ме звао, а?
- Мајка те зове!
И ти, не гледајући на мене, брзо, превијајући се и избацујући из шалвара твоје мале ножице у белим чарапама, отрчиш матери, која те пошље да јој нешто купиш у чаршији.
И ти си увек трчала, радовала си се кад би те моја мајка послала за што, као и да си се тиме и поносила. А имала си и зашто. Јер мучно беше мојој матери приступити. Као да сад и њу гледам где погурена, у свиленој антерији, повезана црном шамијом, и то тако да јој се само нос и очи виде, претура по својим сандуцима и долапима. Вади из њих стара, већ плеснива одела, скупоцена али пожутела платна и свилене тканине, које почеле већ да се осипљу. Увек је чистила златно и сребрно посуђе и сваки час га намештала у гостинској соби, како би истакнутије стајало. Цео дан је проводила у гостинској, сниској, поцрнелој соби, која беше лепо намештена. У њој је било нагомилано све богатство које беше преостало: стари персијски ћилим, по рафовима велики "сахани", сребрни "зарфови" за шоље, позлаћени чираци за лојане свеће, по миндерлуцима велики јастуци, "чупавци"... Беше богатих старих икона, сребрно кандило; слике Божјег суда, Јерусалима, Пећи, Раванице, у златним оквирима, и то почађале, плесниве, с оштрим, провобитним цртежима... И све то нагомилано, стиснуто у малој светлости, помешано с мирисом од сувих дуња, грожђа и крушака што вишаху на таваницама, издаваше оштар, а често и загушљив задах.
Увек је она била у тој соби и дотеривала и чистила намештај. Само ја и она живели смо од моје масе. Отац ми беше умро пошто упропасти готово све имање на разне послове који му никад нису полазили за руком, а које је он опет предузимао више ради света, да се не каже како ништа не "печали", већ једе готовину. Мати ми скоро за оцем умрла. Зато сам бабу звао увек мајком. Дакле од целе некадашње богате и знане породице само ми бесмо остали. Она је ретко ишла другима, како не би и они нама долазили и видели нашу сиротињу, коју је већ цео свет гледао. Али ко би дошао, тај је био угошћен као код најбогатијег, јер је она увек набављала најбољу каву и ракију за госте. Била је поносна, повучена. У целом њеном тихом, одмереном понашању истицаше се нека скривена и осетљива достојанственост. Никада њу није могао ко да види да она ради какве тешке послове. Сем плетива и шивења, ништа друго пред осталима није узимала да ради. И сви су се чудили како ми излазимо на крај. Говорили су да она има читаве бисаге пара, које је узела од мог прадеде, свога свекра, кад је овај умирао. Чак су ме неки и запиткивали: да ли виђам код ње старинске велике, златне паре? Од тога ништа нисам видео. Само често, у ноћи, тргнем се иза сна, пробуди ме светлост свеће. И ја се тада дижем и гледам где се она скупила, на леђа бацила стару, чохану гуњу; нагнула се к свећи и нешто ради. Подвила она ноге под шалваре, коленима притисла платно, једном га руком држи затегнуто и палцем притисла шав, а другом шије брзо, ситно... Њене суве руке само лете, а око ње разбацано по пет-шест пари готових кошуља. Прозори собе ћилимом застрти, да се споља из собе светлост не види. Ја је гледам, чудим се и питам:
- Нано?!
- А?! - тргне се и она и баца рад, па кад види да сам то ја, она га опет узима. - Што не спаваш?
- А што ти? - питам је.
- Спавај ти, чедо, спавај. Нана је спавала, па сам се дигла на "подранку".
Рукама пипам око себе постељу а она равна.
- Ниси ти спавала! И ја ћу да се дигнем. - И почнем да устајем из постеље.
- Не, не! Ех, што си бедан! - вели она благо. Па да би ме умирила, оставља рад и леже са мном. Ја се згурим у њен скут, груди јој откријем, завучем руке у њене смежуране, топле пазухе, и, тако згурен, осећајући на челу њен дах и додир топлих јој уста, полако заспим.
А ти? Беше сваког дана код нас. Твоја те мајка увек остављаше, идући на рад, да седиш код нас, не трчиш и вијеш се по улицама и чаршији. Ти си била жива, брза, хитра, а твоја мати повучена, сува, увек се склањала и била у бризи. Изгледаше да је ништа не интересује, да ништа не види и гледа до само свој рад: окопавање, филижење и прашење дувана по њивама. Ишла је и она брзо с прекрштеним и завученим рукама у недра, и то погнуте главе, уза зид, по крајевима, као да се чега бојала и склањала с пута свакоме. Моја вас је мати радо имала. Јер, једно, што нам бесте комшије, друго - што од познаника и родбине не имађасте никога, зато вас је она призивала и дружила се с вама више као из неког сажаљења и мислећи да вам даје неку милост и тиме своју дужност испуњава... И тако ја, ти, оне, сви ми, неосетно зближисмо се и постадосмо једна кућа. Ако твоја мати што добро умеси, она доноси нама. И, да то не би изгледало као поклон , она тихо и, гледајући понизно у матер, моли је:
- Ево, 'аџике, да видиш... Ја га, истина... али ти знаш боље. Обиђи, да видиш!
Мати узима, једе, и мада је изврсно јело, она опет ставља примедбе, како би то изгледало да она то једе само из доброте те тиме да твојој матери учини по вољи - милост. А кад ми штогод добро скувамо, онда мати пошаље, по мени, вама.
- На, однеси им. Нека окуси Стана, јер ме је дете целог дана слушало.
И тако ми бесмо сви скупа, заједно. Колико пута ти код нас, играјући се, уморна, у нашој топлој соби, наслоњена на колена моје матере, заспиш. Утом дође с рада твоја мати. Улази она тихо, понизно, с прекрштеним рукама, носећи под пазухом остатак од свога ручка.
- 'Бро вече! - вели тихо, па кад те види заспалу с опуштеним рукама и завезаном главом на материну крилу, она се препадне од толике твоје смелости, па прилази и узима те од ње.
- Што је, 'аџике, не пустиш на земљу, него је држиш? Мало ти и онако досађује, па још и ово...
- Нека, нека - прекида је мати. Нека спава. Уморила се. Седи, Маријо, одмори се... Седи, дома нема нико да те чека.
И мајка ти, држећи те заспалу на крилу, подаље, уза зид, седа. После отпочну разговори. Моја мати је пита код кога је тога дана радила и на чијој њиви. После јој казује од кога је садашњи газда ту њиву купио. Онда јој набраја некадашње наше њиве, чивилуке, винограде; казује јој колико је то годишње доносило, с којим се имањем граничило, на који је начин то после отишло... И онда, занесе се, па отпочне да прича свој живот, места и градове где су били, кад су ишли на хаџилук с дедом... Она набраја, казује до ситница о свима садашњим газдама "скоротечницама": шта су пре они били, код кога служили, из ког су села дошли, како су се обогатили... Прича она, а твоја мајка слуша је жељно, клима јој у повлад, а на лицу јој се види задовољство што моја мати то њој прича и говори. После се ти пробудиш, а онда вечерамо. Твоја мати донесе штогод од ваше куће, а и с оним што ми имамо, вечерамо заједно. После вечере, ти полијеш све, скупиш мрве са софре, а мајка ти опере судове, размести собу, па чак нам и постељу простре. Ја и ти заспимо, а оне две наставе разговор до неко доба.
Па знаш ли - кад дође задушница, дан мртвих? То је једини дан када мати намеси и спреми, као никад. Ујутру, пошто се да кокошкама, да оне прве окусе кувану пшеницу, ја онда разносим по комшилуку "задушницу". Прво доносим вама. Мати метне у чанак пшеницу, поскурице и друго, као: ораје, кестење, трешње. Доносим вама, а ви ми у мој чанак дајете од ваше пшенице и поскурица. Кад изредим тако све куће у комшилуку односећи и доносећи, онда пробирам што је најлепше за мене. Кад дође време да се иде на гробље, мати спреми велику котарицу и наслаже све: пите, јела, зачине. Нарочити момак то однесе на гробље. Твоја мати дође, и, да не би изгледало да она хоће да иде у друштву с њом, тражи од ње штогод да јој понесе.
- Хајде, 'аџике. Дај ако има што да ти понесем.
- Па нема ништа, Маријо. Све сам послала. Али хајдемо, можда ћеш ми успут што затребати.
И оне одлазе. Улице и чаршију закрчиле жене с корпама, јелом и пићем. Око њих се тискају и јуре ка гробљу просјаци, Цигани и Циганке, носећи велике торбе за јело и тестије за пиће. Јуре они и грабе ко ће што пре и лепше и боље место заузети пред портом гробља. Ја остајем код куће, чекам тебе да дођеш, те да заједно ручамо, као што смо се и договорили. Ти долазиш с пуним чанком свачега. Затичеш ме где дижем заклопце са јела и од сваког понешто узмем.
- Што не чекаш? - велиш ти набурено. И онда узимаш, па све мећеш у сахане, ређаш их око ватре. Ја те не слушам, већ једнако узимам и једем. Ти се љутиш.
- Немој. Сад ћемо заједно да једемо. Ако ли не - нећу ни ја! Ево, чекај! - Па брзо, хитро, узимајући тако озбиљно улогу домаћице, доносиш ти пред мене велику тепсију. Прво на њу мећеш поскурице, хлеб, па онда кашике и виљушке (које ће бити сасвим непотребне, пошто ћемо прстима јести). И, да би све то изгледало као озбиљан ручак, ти ми у чашици дајеш воде место ракије. И тек онда доносис јела, али највише пшенице с орасима и шећером. Ја сам сео, прекрстио ноге и пуним уста, а ти само трчкараш, доносиш, седаш спроћу мене подвивси колена и пробираш што је најбоље.
- Ево, узми! - велиш ти озбиљно и пружаш ми.
- А што ти не једеш? - питам те, гурајући оно у уста што ми дајеш.
- Па, такав је ред, - одговараш ми озбиљно - мужу жена треба најбоље да да... Она може и после, што остане од њега, да једе.
И затим, пошто ја напуним све џепове орасима и кестеновима, ти све онда дижеш. Опереш сахане, да се не би познало. Све средиш, загасиш ватру на огњишту, лепо и јако поклопиш судове јела, да не би могла која мачка или пас што да узму. И то хитро, озбиљно, са засуканим рукавима, уздигнутим шалварама, пазећи да се не упрљаш, ти умах све то свршиш. После, пошто затворимо кухињска врата, држећи се за руке, смејући се, излетимо на поље, у башту и поток, те да нас сунце греје, запљускује свежина и мирис зеленила... Да чекамо, док се наше матере, исплакане, с главобољом врате с гробља.
Је ли да је овако било?



Slika

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Приче у традиционалном стилу  |  Poslato: 23 Jan 2013, 11:04
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43662

OffLine
Борисав Станковић

УВЕЛА РУЖА

Slika



II

А после? Мајка је моја желела да ја постанем оно што мој отац не беше: да повратим изгубљено имање, уздигнем и још лепшим сјајем обасјам већ помрачено име наше. А није знала, сирота она, да се опадање породица не зауставља тако лако и брзо, па још и на првом колену.
Шта је о томе она знала? Она само сањаше некадашње богатство, зидаше своје куле на мени, и можда баш јој и то даваше снаге и онолико дугог живота. Даде ме у школу. Учио сам се прилично. За све време основне школе и ниже гимназије не беше ничега необичног. А и тебе мајка уписа у школу, али је ти и не доврши. После си учила да шијеш и кројиш женско одело. И затим се опет врати кући, да ту останеш. Али, не! Ниси била ти само код своје куће, већ и код наше. Штавише, прво би наше двориште почистила, па онда ваше; прво би нама извадила из бунара воде и донела, па онда вама. За Божић, Ускрс, по читаве дане остајала би ти код нас, помажући матери. А твоја мати, као и пре. Увече би дошла с наднице кући, а у јутро рано ишла на рад. То паде у очи комшијама, и већ почеше износити којекакве ствари, а наравно да сте ви у томе најгоре пролазили. Подметало вам се неко улагивање и силом гурање код нас. Колико бих пута чуо где говоре о томе, и то као с неким сажаљењем помешаним са злурадошћу:
- Ех, угнићу се. Увиле се око оне старе жене, па јој не дају да мрдне. Али 'аџика је 'аџика! Зар ће она још и такве да гледа?...
Ето, знао сам ја то, мислио о томе, али сам опет ћутао. И мати се томе чинила невешта, јер је била уверена о немогућности ма какве везе, а опет није хтела да прекида овај наш живот. Једно, што вас је сажаљевала, а друго, што си је ти служила и дворила као рођена кћи.
И, као што рекох, све је било по старом. Опет смо заједно вечерали, матере су се разговарале, ти си штогод шила или плела, а ја читао. Све је било по старом, и дани су ишли, текли један за другим, брзо, неосетно - ти наши млади дани, испуњени срећом и безбрижношћу. Само су се наше куће сваког лета све више угибале и губиле у зеленилу. Тополе су расле и ишле увис, вишње и дудови све више дебљали и укрштавали се. Поток се прошири и искривуда. Преко његових глатких каменова нахвата се нежна, мека маховина; трава постаде бујнија и тамнија. А и ми смо се мењали и расли. Ја и ти смо, опет, свакад бивали заједно. Али ја, ах ја, већ почех да се заносим амбицијама, које, подстицане успоменом мога "високог порекла" и охолим материним поуздањем у мене, све више се и више шираху, пружаху чак до - стид ме је већ! Нашто спомињати све оне жеље и дане, оне ране, убитачне зрелости, којом смо се чак и поносили?... Ја сам само то знао да ти ниси за мене, да си много ниско, ниско! И да је чак то доста од нас што ти допуштамо да си код нас, те да нас служиш, да ми као рођену брату угађаш и да, гледајући ме, смешиш се благо и трудиш да погодиш сваку моју жељу, сматрајући се срећном ако ми је испуниш. За тебе бејах бог, идол и најсветије биће.
Колико пута ме затичеш. Замишљен сам, љут, цепам хартије и бацам од једа књиге. Ти долазиш тихо, на прстима и, застајкујући, питаш ме:
- Шта ти је, Којо?
- Ништа.
- Па не љути се, што? - А у твојим плавим и чистим очима толико је искреног саучешћа и туге што сам ја љут, да ја одмах омекшам и отпочнем да се с тобом шалим и разговарам.
То ме је убило!
Као што рекох, по комшилуку почеше већ да зуцкају, причају о нама, и да нас, иако бесмо још деца, износе зли језици.
Да, били смо само деца. Али не! Само си ти била дете, а не и ја. Ја сам био већ зрео. Но ти беше право дете. Никад нећу заборавити она наша миловања којима си се ти подавала безазлено.
Али и томе дође крај. Сећаш ли се тога тренутка? Тек што сунце да зађе. Отворио сам оба прозора гостинске собе, и бех засео, те читах неки роман. Светлост је долазила кроз прозоре и јасно осветљавала све. Одједном уђе и ти. Стаде до мене. Левим лактом се наслони на моје раме, а десном руком поче прелиставати књигу коју читах.
- Читаш ли? - питаш ме и нагињеш се да прочиташ оно што читах.
Случајно ми поглед паде на твоју руку, и чисто се тргох кад је видех како се испунила и пролепшала. Загледах даље, а оно облина руку ти истицаше се доста приметно из минтана. Погледах ти у лице, и тек тада видех како ти је оно пуно, чисто и светло; како ти се врат очистио од маља; подбрадак се испунио и заокруглио, а на јагодицама избила једра, нежна румен. После, и рамена ти се испунила; тесне и уске груди заокруглиле се и издигле; пас ти постао витак и обал... Из целе тебе избијала је топлина, мекота и неки чудан, опојан мирис, који никад у животу више не осетих.
- Што ме гледаш тако? - упита ме ти зачуђено.
- Тако! - пламен ми обузе бледе и суве образе. Пружих руку, обавих је око твог паса, ти се угну и слатко насмеја.
- Немој! Туга ми је!
Ноге почеше да ми дрхте. Јаче те к себи привлачих, ти се угибаше, подаваше и нагињаше к мени, шапћући:
- Па шта хоћеш?
- Ништа! - И привукох те силно, да се твоја глава наслони на моју. Целим телом беше ти наслоњена на мене. Стиснух те јаче, хтедох да окренем главу, образи нам се протрше, ти осети мој врео дах и уздрхта, клону, али се брзо трже и скочи.
- Ух!
- Чекај! - И пођох к теби. Ти ме, дигнувши руке, гледаше забезекнуто и широко. На лицу ти беше нека чудна, топла светлост. Очи ти беху као потамнеле и превукле се влжном маглицом. Приђох ти, али ме ти силно одгурну и крикну.
- Не - И побеже.
И отада се ти преобрази. Сам ти ход постаде опрезнији и мекши. Угибање твоје заобљене снаге постаде топлије и страсније, лице изразитије, уснице ти дођоше руменије а при крајевима тамније и оштрије...
Опет смо се виђали и то сваки дан. Долазила си, служила нас и помагала нам, али више ми се не приближиваше онако смело и отворено. Избегавала си да останемо сами. Као да осећаше неки страх од мене. Нестаде нашег тепања и миловања. Сета се често спушташе на твоје чело. Често, врло често затицах те, где си, чистећи наше двористе, стала. Наслонила си се леђима на дирек, метла ти испала из руку, а ти оборивши главу, тареш чело и намешташ косе и то полако, мучно. Уста ти скупљена више на плач неголи на осмех.
- Шта ти је? - питам те задовољно, јер знам да о мени мислиш.
- Ништа! - одговараш ти, и узимаш метлу да поновиш чишћење.
- Да не мислиш о Николи? (Твој, из комшилука, најдрскији удварач, а у исто време највећи опадач.)
Ти би се тргла. Полако би подигла своје крупне и влажне очи. У њима је било толико прекора и туге, да би сваки прочитао твој нем и болан јаук што беше у њима: "Што ме толико мучиш?" И кад би ти осетила да сам ја баш то исто и прочитао, оборила би брзо поглед и зацрвеневши се рекла би:
- Можеш да говориш шта хоћеш!
Ето, тако је то било! Знао сам ја да нећу наћи верније, истрајније и ропскије љубави од твоје: знао сам да би ме неговала и чувала к'о очњи вид... Знао сам ја све то, па ипак... Да, ниси ти била богата, из знане куће, и ниси била виша од мене. Пече ме! Боли! Али и ја нисам свему томе био крив. Јер, колико пута, уморен и обузет сумњом да можда нећу оно бити чему тежим, колико пута, кажем ти, одрекао бих се свега. И да онда, уз тебе, љубљен, проспавам свој сан. И да у тој истој, сниској, гостинској соби, под жмиркавим кандилом и почађалом иконом, издахнем, као што су и моји преци...
Али мати? Улази она тихо, поносно. Увек обучена чисто, с белом марамицом око врата. Седа спроћу мене и пита ме за школу, за другове из богатих породица. Да ли се и они уче као ја? После, како јој је пре неки дан тај и тај трговац казао:
- А, 'аџике, твој унук?!...
- Па, шта могу ја? Дете на то пошло. Друго неће ништа... Мучимо се - одговорила она.
- А, не, не! Добро је пошло оно. Не пометај га... Познаје се чија је крв! - рекао он.
И тада, смешећи се, тарући задовољно своје суве руке, отпочиње да прича већ толико пута казиван свој живот, да изводи порекло наше породице, описује живот и навике наших предака. Набраја њихова велика имања, градове у којима су били и трговали, лица с којима су стајали у пријатељству, као: паше, кајмакаме, владике и људе за народну ствар, који су у оно страшно време долазили и налазили помоћи и сигурна склоништа у нашој кући.
- Ех, не знам што ме чека, а све знам што прође! Не гледај ти мене, чедо. Нана је твоја стара. Наша је кућа била прва. Ми смо били знани, поштовани и свуда призивани... Сад? - Бог тако рече - посрнусмо мало. Хвала му. Његова воља. Али, хвала му што ми бар тебе остави, тебе, искру, чедо моје, те да има ко ће ми очи заклопити. И да могу, кад на онај свет одем, да могу, сине, да кажем, кад ме мој човек а твој деда запита: "Жено, кога остави тамо? Да се не угаси наше огњиште?" - да могу тада, чедо, да му кажем: "Ја остави', човеку, повелико и од тебе и од мене. Огњиште се наше не угаси, већ се још више распали и рашири..." И сузе, кашаљ почињу да је гуше.
Деде сад, кажи ми тога који би тад на тебе мислио? Ко би смео да јој каже:
- Нано! Не љути се, али ја не могу толики да будем. Страх ме је од толиког. Не могу, нано, страх ме је!...
Јесам ли ја то смео? Не! Загрејан, потресен, клицао сам: "Напред!" И пошао сам.
Знаш ли кад се спремах да идем у другу варош ради веће школе? Ти, неколико дана пре, не избиваше од нас. С мајком спремаше ми ствари. Чарапе, кошуље, пешкири, све ситнице, читава девојачка опрема, зачас прође кроз твоје руке и наслага се у мој сандук, помеша се са дуњама, јабукама и крушакама, које ти кришом гураше, да нико не види. А кад дође дан за полазак, твоја мати дође да ми пожели срећна пута; тебе не беше.
- А Стана? - упита зачуђено моја мајка.
Мајка ти се збуни, поцрвене. И, онако малена, она се још више згури и прошапта:
- Не знам, 'аџике. Знаш ти њу, оде тек на неку страну, па је тамо и бог заборави.
Али ја сам осећао, знао и с неком сигурношћу могао бих те наћи где у твојој башти, под дудом, у трави, поклопљена ничке и увивши главу у твоју бошчу, јецаш и плачеш за мном!




Slika

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Приче у традиционалном стилу  |  Poslato: 23 Jan 2013, 11:15
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43662

OffLine
Борисав Станковић

УВЕЛА РУЖА

Slika


III

Ах! - Али не смем да пуштам на вољу својим осећањима. Силом их задржавам, да бих што краће исказао оно што би. А било је много штошта, што се не може лако казати. Доста боли и ово, а камоли и остало.
Ја сам продужио школу. Ступио у живот, у бујан, необуздан лет, за који мишљах да иде по васиони, а оно, уистини, кретао се по обичној, свакидашњој калдрми. Младост! Да ли је ње икада било код мене? У чему беше она? Не! Ја нисам имао младости. Ја никад не осетих чилост духа, свежине мисли и брз, топао, оптицај крви у мени. Никад ми снага не заигра од здравља и бујности. Никад се не осећах тако чио, свеж, лак, да би могао да се утркујем а да пода мном земља тутњи, да кличем гледајући у сјајно, модро небо; да ме опија и заноси свеже зеленило, и да ме истински раздрага шевина и славујева песма из грмља. Славуја чак нисам познавао, - никад га нисам видео нити бих могао да разликујем његову песму од песме обичног коса... Зар је то младост? Увек бех сув, изнемогао и блед. Чак ми је бледоћа и годила. Мој корак беше тром, немарљив и несигуран. Мој поглед или мутан или грозничаво светао. Имах врло честу главобољу или несвестицу. Па и само учење беше ми мучно, тешко, неугодно.
Кући сам долазио сваког распуста. Мати ме дочекиваше сва пресрећна. Само би јој око засузило кад би ме видела бледа и испијена. Увече, намештајући ме у постељу и подмећући јорган и јастуке да не озебем, и питајући ме шта волим да ми за сутра спреми, одлазила би говорећи:
- Спавај, чедо, одмори се. Не брини и не учи толико. Тешке биле те ваше науке?!
- Тешке, нано!
И испочетка бивало ми је време бављења код куће пријатно. Започињао сам неке радове, учење предмета. Поправљао сам се. Ти си опет долазила. И заједно с матером трудиле сте се да ми што боља и укуснија јела зготовите и да што више теја и лекова приправите. Ви две ишле сте као сенке, не дишући, не дајући чак ни мува да зуји. И једнако сте радиле за мене, гледале, слушале мој дах и погађале из ока ми жеље. С тобом сам се разговарао врло ретко. Више пута узимам и дирам те: те за овога, те за онога; како сам, тобож, чуо, да си се с неким састајала и да си му што поклонила: чарапе или мараму. Ти се запрепастиш, образи ти побледе, очи засјаје и, кршећи руке, молиш ме, кумиш, да ти кажем онога ко ми је то казао:
- Кажи ми, кажи, жива ти мајка твоја! Кажи ми га, па да му насред мале главу разбијем.
- Зар си ти таква? - питам те, смејући се и уживајући у твојој муци.
И ти не престајеш да ме молиш. Чак и сузе ти пођу, док ти ја не кажем да сам се шалио. Теби лице сине радошћу, и сва срећна, велиш ми:
- Молим те, па немој други пут тако да се шалиш!
И сви су говорили да ти мене чекаш. Неки су ме чак и питали. Али, као у шали и као сажаљевајући те:
- Ама, она, бога ти, баш тебе и никога, а?
- Ех! - одговорио бих ја и окренуо одмах разговор на друго. Мрзело ме је чак о томе и да говорим.
Но ово бављење код куће убрзо ми је постајало досадно. Јер, кад ми она тишина, уредност, почиње да бива монотона, онда бацам све и једва чекам кад ћу да одем. Ништа ми се тада не допада. Јела ми постају тешка, ти и мајка досадне с вашим вечитим угађањем и дворењем. Као да ме је гушило то ваше његовање, ти ваши мили и пуни страхопоштовања погледи. И одлазио сам пре времена. И тада сам о теби ретко разбирао и чуо. Сем кад си писала материна писма, и после поздрава од свих, доле, на дну, додавали си: "и од мене". То је било све. Ниси се удала. Сви су знали зашто нећеш, и више ти се светили него што су те сажаљевали. И ја сам знао, али сам ћутао. Нисам знао шта да радим. Нисам хтео да те дам другоме, да ту сву твоју лепоту, милину, љубав и срећу има. Било ми је тешко и мучно при помисли да ће те други грлити, и љубити; да ће други пити љубави из тебе, тог чистог, још непротеклог извора... А овамо? Ох, да није било те твоје слепе преданости, поверења и љубави, ја бих знао шта да радим. Али ти?! Нисам те сматрао за вишу но остале, али ипак си била нешто друго, нешто што ме је спречавало да поступим као и с осталима. Борио сам се, мучио, ломио, и топио гледајући те тако лепу, красну и развијену, тек у процвату.
Али једног дана, у први сумрак, кад сунце клоне и расипа жарку румен, а хладовина већ преузима маха над жегом; кад из топле земље бије сувота и пуни га опојним, раздраганим миљем - тога дана изиђох из собе саломљен од силне ватре и узбуђења. Не знам шта ми је било. Целог тог врелог дана лешкарио сам по кревету, читајући и маштајући. Хладовине, истина беше доста у соби, али ипак беше и жеге која пробијаше кроз завесе у полутаму... Раскомоћен, у оној полутами, читајући, чини ми се, Мопасана, раздражен, узаврео и стискајући вреле усне на своје голе руке, ја сам дрхтао... Упила ми се беше ти у памет. Твоја једра, пуна, раскошна снага срце ми је кидала. Гледах те, изазивах успомене и слике некадашњег миља.
- Што сад да не?... - узвикнух и скочих. - Луд сам! Будала! Што патим, мучим и сатирем себе?!... - И стварах те, грљах, целивах твоје рујне усне и опијах се од мириса твоје косе.
И брзо натукох шешир, огрнух капут и изиђох из куће. Из ваше баште чујаше се удар мотике. Пређох преко потока и стаход иза грања да те видим где си. Али ти беше испред мене, близу, у алеји, и окопаваше млади лук, чистећи га од траве. Сва се беше предала послу. На главу си овлаш бацила белу шамију, да ти сунце не пече лице. Била си само у јелеку и шалварама. Кошуља ти се на грудима беше откопчала и заврнула, те се виђаше мали део белих ти недара. Хтедох дуже да останем, али поче пуцати суво и труло грање под мојим ногама.
- Стано! - викнух.
Ти се трже и ослушну.
- Зове ме неко? - упита се ти, и брзо руком дохвати кошуљу на грудима.
- Ја те зовем, - рекох јаче и изиђох из грања. – Дођи овамо.
Ти брзо остави рад, и, трчећи, кршећи се, њишући лево-десно прса, забацујући лактове, дође и хтеде проћи поред мене, мислећи да те ја зовем ради матере. Бог зна шта сам тада осећао. Једва сам се држао на ногама кад осетих твоју топлу близину. Нокте сам утискивао у дланове, само да се уздржим.
- Тета ли ме зове? - и хтеде да прођеш.
- Ја те зовем, ја. Стани, куда ћеш?
Ти стаде.
- А што ти? - упита ме зачуђено.
Покајах се. Дође ми тешко и неугодно. Хтедох да се удаљим, али нисам могао. Ти спази ту забуну. Досети се, па плану, уздрхта и, наслонив се на грану од вишње, шану обамирући од плашње и среће:
- Па шта?...
- Ништа - рекох - звао сам те. - И онда хладно, одсечно, гледајући те строго, наставих: - Имам нешто да ти кажем, зато дођи после вечере овде. Чекаћу те.
Ти дрхташе. Лице ти побледело, у уснама ни капи крви не беше. Гледаше ме погледом којим хтеде у дно моје душе да продреш. Бојала си се. Али ја сам се надао томе погледу и начиних лице тако хладно, мирно, да свака сумња одлете.
- Ако могу... - одговори ти збуњено.
Ја планух.
- Онда не долази! - и хтедох да се удаљим.
- Не, не... доћи ћу. Хоћу!
И, ошинувши ме сјајним, срећним погледом, отрча, заносећи се.
Вратих се. Топих се и нестајах. Бејах луд... Вече паде. Месечина изиђе. Нисам знао како сам вечерао. Залогаји ми запираху, руке дрхтаху, а прсти беху ознојени. После вечере одмах се дигох и рекох матери да ћу ићи у кафану, па полако, кријући се, дођох иза куће на поток. Влага потока још више ме дирну. Мека, сочна трава набујала, а више моје главе склопило се грање и лишће. Кроз грање пробија месец, те осветљује тамнозелену воду, која полако жубори, промиче, беласа се и, милећи, прелива се преко глатких каменчића, око којих се нахватала мека, зелена маховина. Тек по који цвркут незаспале птице, и ништа друго. Из ваше баште ништа се није чуло. Извалих се на траву. Подузе ме свежина. Глава ми је горела, руке беху све у зноју, а срце удараше тако силно, јако, да сам га и ја чуо. Чекао сам те. Положио сам дланове на влажну траву и премирах од слике коју стварах. Унапред сам решио како ће бити. Како ћу да те метнем у крило, раскопчам ти јелек и, увив моје лице твојом косом, загњурим га у твоја бујна, топла недра, и осећам додир твоје меке, нежне, топле коже, и сишем, сишем... Ðипих. Ухвати ме страх. Страх неописан и неисказан, страх од нечега што се у мени буђаше и свега ме поражаваше... Страх од ове глуве самоће, мртве тишине и овог тихог жуборења и беласкања воде спрам месечине. Седох. Дрхтао сам као прут. Одједном чух лаки шушањ. Знао сам да си то ти. Хтедох да устанем, али не могах. Стиснух само јаче песнице у траву и зауставих дах. Шум биваше јачи. Одједном, плашљиво, тихо, окрећући се и зазирући од свачега, дође ти, њишући се.
Пружи ми руку, а она ти беше врела и сва ознојена.
- Ево ме, - шану плашљиво и врело. - Ти, ти, ти?... - па се загрцну, паде и бризну у плач.
- Стано?! - тргох се уплашен.
- Ох, ох! - грцаше ти, плакаше и, вијући се, љубљаше ми руку, квасећи је сузама.
Срце ми се стеже. Само вода жубораше и месец нас местимице осветљаваше. Ти грцаше и плакаше. Ја сам стајао као укопан. Нисам знао шта да радим. Осећаји ме поплавили. Кад се прибрах, седох до тебе, подвих своје руке под тобом, једну твоју клонулу, топлу и пуну руку пребацих преко свога рамена, и привукох те, посадих у крило, окренух твоје зажарено и уплакано лице спрам себе и наслоних га на свој образ...
- Слатка си! - и упих моје усне у твоје тако дубоко и јако...
- Ох! - тресеш се ти.
- Волим те!
- Ох...
- Волим те!
- Оох!... - и једва, с муком одвајаше своје усне од мојих...
- Волим те, волим.. волим!... - И све те више стисках, грљах, љубљах... И пригрљену, потпуно припијену уза се, држах те, осећах ти лаку трзавицу и топлоту тела... Ах! И, место радости, среће, страсти, мене, луда и бедна, обузе бескрајна, велика, тешка туга... Сузе ми навреше.
- Да ли ће икада бити душе која ће ме овако волети?!
Озго, с укрштаних грана густе врбе, паде капља на твој образ. Ти се трже уплашено.
- Не бој се - рекох ти, шапћући и тронуто - то врба плаче, па пада на тебе... Иди! - И брзо те отпустих и устадох. - Иди, време је! - И заиста први петли певаху.
- Страх ме је - говораше ти унезверено. - Ух, каква сам! - викну уплашено, па, окренувши се од мене, поче дотеривати у ред одело и косу... А петли певаху, хладовина биваше јача, и жубор, беласање воде спрам месеца одмицаше и губљаше се полако. Испратих те. На прелазу у вашу башту ти заста, окрену се и, борећи се, упита ме:
- Нећес да се љутиш?
- Не. Шта?
- Још колико имаш да учиш? Да знам.
- Још мало, - одговорих ти, само да те обрадујем.
Ти кликну:
- Е, па то је... - и оде.
Вратих се, легох, заклопих очи, испружих руке, и обамирах од слатке, лаке и тајанствене сете и туге.
И ти - не дани, већ ноћи! Ја не могу више. Плачем. Узалуд су сузе, узалуд је све! Прошло је, и оде?! Не поврати се! Шта могу сад ја, до само сузе?!... Не повратих више те ноћи кад месечина сја, кад сенке дрвећа падају и шире се; кад се брегови и виногради губе у беличастој магли. И онда, када ја прелазим преко потока, идем кроз вашу башту, долазим пред кућу где ви, у сред дворишта, на простој асури, ти и мајка, спавате. Ти си, од топлоте, збацила покривач, руке беле, пуне, забацила више главе; коса око тебе у нереду, а прса уздигнута и разголићена... Твоја се мајка скупила, увила, покрила главу, и спава...
Прилазим на прстима. Месечева зрака дрхти. Бојим се да моја сенка не падне на тебе и, заносећи се, сагињем се и пуштам на твоје влажне, вреле, рујне и полуотворене усне тих, лак, неосетан пољубац... И онда полако, кријући се у сенци дрвећа, бежим док не изиђем из ваше баште, па онда запевам:

Ој вечери, ој, слатка чекања,
Ој, ви ноћи, моји бели дани!...

Ох, па знаш ли кад те тргне из сна мој пољубац, ти се пробудиш, брзо се сетиш да сам то ја, и онда сва угрејана, у полудремежу, врела и миришљава, ти - кад те пољубим, задржиш мој пољубац.
- Ти си... - протепаш, а уснама, жмурећи и не пуштајући ме, тражиш моје око!
Али после, ујутру, кад се пробудим отресем тих ноћних мађија и чари, дижем се незадовољан, натмурен и зловољан. Увиђао сам да ово не може остати тајна. Страх ме је било да ко не види и дозна, а нарочито моја и твоја мати. Нисам се њих лично бојао, већ нисам хтео да изгубим оно поштовање и углед који имах код њих, а особито код твоје мајке. Говорио сам себи и убеђивао да ово није лепо и часно од мене. Куда ће нас све то напослетку одвести? Јер, ти одбијаш просиоце ради мене. Чекаш ме. Подајеш ми се. Верујеш ми као свецу и сва се сјаш од среће. Певаш целог дана да се ори башта, поток. А и глас ти дошао мекши, топлији. И тада сам се заклињао да више нећу с тобом имати посла. Зато сам дању бивао онако поносит. Али кад падне ноћ, кад се све утиша, кад месечина бледа, мека, сјајна, чудна, обасја све, моју собу, кревет, мене – онда, као у бунилу, опет устајем и долазим к теби, и љубим те...
После једне такве ноћи, кад устадох опет бунован и зловољан, мати ми донесе доручак, и онда седе спроћу мене с плетивом. Ја мало окусих. Нисам могао да једем. Ти ми беше једнако у памети, и због тога још више се једих.
- Што не једеш? - упита ме.
- Не једе ми се.
Мати ме погледа. Из тог њеног погледа видех да она све зна.
- Кад ћеш у сколу? - упита ме кратко.
- Има времена. Рано је.
- Па, друге године и пре овога времена си иш'о? Ваљда имаш сада мало да учиш. Свршаваш већ.
Погледах је зачуђено. Њено смежурано лице беше покривено тамним пегама. Стиснула смежурана уста, а кроз кожу виде се десни. Тек сада спазих да јој је још оно старо одело, али већ уласкано. Први пут, испод беле марамице око врата, видех јој неопрану кошуљу. Као да ме нечија рука ухвати за срце и стеже га јако, па га онда отпусти, те да се што више рашири и разлије горчином.
- Што питаш? - одговорих туробно.
- Па, да знам, синко!
- Кад будем свршио, знаћеш.
- Та не љути се одмах! Ти се, од неко време, баш... - и застаде. Знао сам куда је циљала. То ме жацну, планух и скочих љутито.
- Зар сам ја крив што смо ми сиротиња? Ево, баш кад хоћеш, - викнух и бацих табаке. - Баталићу школу. Ето, свршио сам!
- Не, не... не бој се ти, чедо. Имамо још. Дао бог. Не љути се. Ох, што ја, проклета? Не љути се ти. Знаш, кад је човек стар, он се подетињи.
Ово навлаш избегавање и изокретање разговора још више ме испуни гневом и једом. Седох, а сав се стресох од неког чудног гнушања, неугодности и беса, који је у мени полако кипео и ширио се. Заћутасмо обоје. Она је плела. У соби се ништа није чуло, а тако и споља. Јер, беше радни дан, па сви отишли на посао. Одједном, полако, тихо, као увек, уђе твоја мати, али некако још више згурена, увучена, и као с неком плашњом.
- 'Бро јутро, 'аџике! Радите ли?
- А како си ми ти? - упита ме, рукујући се. И затим, идући натрашке, седе, клекну уза зид по свом обичају, и узе да запиткује матер за неко платно, које мисли да тка за тебе. И онда отпоче да казује и набраја твоје дарове што си спремила. Говораше она, а сва беше уплашена, узбуђена и кришом, као с неким страхом, бацала је кратке, тајанствене и плашљиве погледа час на мене, час на матер. Као да ишчекиваше нешто, а од тога се плашила, дрхтала и застајкивала у говору. Погледах матер, и тргох се уплашено, јер око смежураних уста играше јој задовољан, једак подсмех.
- Шта хоће и чему ово? - упитах се уплашено, јер се бојах да се ови увијени, нејасни говори не односе на нас. Уплаших се и дигох да изиђем, али, први пут тако оштро, и с осмехом, заустави ме мати.
- Седи. Видиш да нема никога! - и онда хладним, охолим, пуним неког презривог саучешћа гласом, окрену се твојој матери, која се још више згрчи уза зид. - Ама, Маријо... - поче она - хајде, кад ћеш већ ту твоју да удајеш? Зар не видиш колика је и каква? Зар хоћеш да ти неку срамоту метне на главу? А ваљда чекаш некога?
Твоја мати сагла главу, рукама стисла колена, и тако нагнута слуша, тресе се и дршће. Одједном диже главу, погледа матер, па је опет брзо обори, зари у крило, и бризну у плач, грцајући:
- 'Аџике, зар то?
Пун страха, и као с неким гнушањем, окренух се од матере, само да је не гледам онако хладну, нему и задовољну.
- Не плачи, Маријо, - рече она, а у њеном гласу осећаше се неко саучешће помешано са задовољством. - Ја тек само онако рекох, да знаш - и то „да знаш” нагласи.
- Знам ја све, 'аџике - поце мајка ти, прибирајући се и бришући очи шамијом. Ако нисам била кума и старојковица, а друго све знам. Али, што ја... Ето, плаче, моли: "Мајке, збори она, немој слатка мајке. Зар сам ти толико накривела, те то хоћеш... Боље мртву у "ковчег" да ме испружиш, у црн повој да ме повијеш, него ли то..." А ја њу само, 'аџике, њу једну, то дете, 'аџике, имам, па?!... И опет је загуши плач.
Ја сам само дрхтао и стрепио.
- А јавља ли се који? - упита је мати.
- Јавља се. Сваки дан. Ево, баш јутрос опет онај Никола посало наводаџику. Вели: само ако хоће, па одмах, овечер, испит...
- Момак добар?...
- Као сваки човек. Одслужио војску. Нема ни он никога, има нешто од имања, и ово наше што је, па... Али, она, она...
- А ти хоћеш?
- Хоћу - дахну она силно - што да не?... Кости, 'аџике, да одморим! Расипах се по пољу..
Мати се диже, дотерујући шамију.
- Хајдемо - рече јој - Чекај, ја њу да... Што она, луда и бесна, мисли?
И одоше. Моја мајка високо, лако, поносито, а твоја згрчено и заносећи се...
Не знам шта је било и чиме су те нагнали да пристанеш, само на материном оку спазих још неосушену велику сузу, кад се врати и рече:
- Свршено је!
И онда брзо однесе ствари: чаше, шоље, сахане код вас, што ће требати за твој испит, а што ви нисте имали... И онда настаде трка, јурење, доношење столова, клупа, столица из оближње кафане и остале потребе из сваке куће у комшилуку. Све се слеже. Усклици, смех, разговор разлегао се из ваше баште, коју почеше утапкавати и крчити за игре... Ја испрва као да се ослободих, данух што сам те скинуо с врата, али ме после ухвати страх. Бојао сам се. Поражен својим кукавичлуком, дрхтао сам као прут. Моја мати ни речи утешне, као да није ништа знала. Чисто не веровах да је то она, како се беше занела око твог спремања... И паде вече, опет наиђе месец и обасја све. Опет лишће зашумори, хладовина и сенке падоше... Људи се вратише с рада, стока уведе у штале, затим се пресвукоше и дођоше вама на весеље и "радост". И онда, крештав, јак, сув глас Циганке Салче запева пред твојим прозорм, кад те другарице почеше облачити. Дахире, ћеманета, зајецаше, уздигоше се и почеше пиштати по обасјаним и мирним висинама... Ох, а у њима као да беше неке демонске, страсне насладе и задовољства; осветне и злураде, тајанствене среће што ми те отеше, узеше од мене... Као да те ти гласови понеше са собом горе, у те висине, крештећи и пиштећи... светећи се мени, који се час радовах што се отресох тебе, час опет дрхтах и плаках силно, јако, кријући се да ме ко не спази и види!...


Slika

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Приче у традиционалном стилу  |  Poslato: 23 Jan 2013, 11:43
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43662

OffLine
Борисав Станковић

УВЕЛА РУЖА


Slika



IV

Две године нисам кући долазио. Кад треће године дођох и стигох увече, опет беше месечина, опет оно бујно зеленило, опет тај поток, тополе и врбе ме сретоше. Сетих се тебе и уплаших. Мати отпоче да ми прича и казује све промене које се десиле за време мога одсуства: ко је умро, пропао, продао њиве; ко се оженио и удао. И онда за тебе:
- Марија умре. Бог да је прости! - рече мати, и погледа ме.
- Е? - тргох се.
- Мани, синко, - одмахну она руком. - Што беше, ни црном Циганину Господ да не да! Умре, пресвисну од туге кад виде оно дете како се бије, мучи и туче од оног њеног бесника. А лепо поче испочетка. Он миран, ради. Узе, отвори дућан, напуни га еспапом и отпоче да ради. Али га ђаво натера те се мало задужи код Доктора... А он, знаш га, жива ватра. Кога дочепа у своје руке, тај више читав не изиђе. Мало-по-мало преклопи му имање. И давај, давај, исплаћуј; али, ко ће 'алу да засити. Продаде им све њиве и винограде. Он се пропи, пропаде - узедоше га душмани на врат! Сад је кријумчар. По недељу дана дома не долази нити што доноси... Имају једно женско детенце, али и оно кржљаво - бог зна да ли ће да остане. А она, црница, да је само видиш, синко, па душа да ти заплаче: иде на надницу, ради дуван, те себе, дете и кућу држи... Ето, на!
Из чаршије, с улице, допреше гласови песме, зурле и бубњеви.
Изиђох и стадох на праг од кујне. Месец беше насред неба, те не беше великих сенки. Ларма, песма и свирка све се више приближаваше и јецаше. Уздигох се на прстима да штогод спазим, али од уличног високог зида не могах ништа видети. Понекад би се тек уздигла чија капа и рука. Бубањ и зурле све су јаче пиштале и биле, те, с промуклим гласовима и великом јачином, уздизале су се и распростирале...

Низ поље иду, бабо, сејмени,
сејменску песму, бабо, певаше,
хајдучку главу, бабо, ношаше!

- Ха-ха-ха!... - чу се бесно гроктање, и затим пуцањ пушке.
- Унутра! - викну мати, бојећи се да ми се штогод не деси.
Уђох, стадох. Чудна и тешка туга обузе ме. Мати спремаше вечеру, једнако причајући о теби. Почесмо вечерати. Вика се утиша. Одједном, кроз рупу на собним вратим, чу се твој тих, дрхтав глас:
- Тето, ту ли си?
Нисам могао да се макнем од силна, неугодна, и тешка, помешана с болом и саучешћем, осећања. Ти отвори брзо врата, још брже их затвори за собом, као бојећи се чега. Па одмах, уза зид, држећи у крилу повијено детенце, седе ти, сува, бледа и испијена. На теби беше поцепан минтан и једно велико парче откинуто од лакта висаше ти: кроз шамију провириваше твоја коса, занемарена. Била си у прљавој кошуљи, искрпљеним шалварама, из којих вираху твоје, од силна рада развијене, пљоснате стопале с испуцалим прстима.
Стресох се. Мати изиђе за тобом, да затвори кухињска врата.
- Стано?
- Ти?! - викину тако силно и уплашено, да се препадох. Док сам жив, тај узвик слушаћу. Само не могу да га опишем како у њему нечега и престрашеног, и болног, и очајног бејаше. Беше ђипила. Зверала си, дрхтала, нијала си се, и као хтела куда да побегнеш. После се једва прибра, постоја мало, и, уздахнувши силно, опет седе укочено уза зид. - Ти си, господине? - шану, а неки нов, стран, понизан, учмао и беживотан твој глас препаде ме. У њему не беше ни трага о каквом осећају, топлини и болу. Као да си ме сад први пут видела у животу, такав беше твој глас.
- Ја, ја! А ти?
- Ето, хвала господу!
Мати се врати из кујне, где беше затворила врата за тобом.
- Где је? - упита ме. Па кад те виде уза зид, оборене главе, скупљену, згрчену над дететом у крилу, брзо узе дете од тебе. - Што си ту села? 'Оди, приђи... Што се бојиш? - И узе те за руку, дижући те.
- Нека, тето, нека - браниш се ти - и онако ти много досађујем!
- Хајде, хајде!... - И остави у страну дете, тебе посади за вечеру. Ти си, погнуте главе, ишла, села, узела залогај, али тако невешто као да први пут једеш. Мајка те нуткаше, меташе пред тебе јело. Ти си једнако, онако погнута, ваљала тај залогај у устима. Узалуд си пробала да га прогуташ, али ниси могла. После бризну у плач.
- Тето, тето!
- Не плачи, ћерко! Писано је!
- Црно писано!
- Не 'ули Господа! Ћути, чедо, ћути, синко! - и узе твоју главу, метну је на крило и, милијући те по коси, тешила те је и утишавала. - Ћути, ћути... Господа имаш, ако мајке немаш... Ћути, чедо моје!...
- Нана моја! И њу он... ох! - грцаше ти. - А зар нам је зло мислила и говорила: "Николо, синко, немој, бре, чедо, тако! Ви сте сами, никога свога немате, а ево, Господ вам даде ово пиленце, овога црва... па немој, синко!"... А он само удри, псуј, вичи. Мене већ што... али узме њу, па је тера од куће зими, а она, нана моја слатка, да се не би чуло, да не би свет после то... ах! целу ноћ проведе око куће, кријући се да је ко не види, мрзне се и - умре! Остави ме...
Одједном чу се крхање плота, пуцање грања и глас:
- А чекај, ћерко мајчина! Ако је 'аџика, није бог! Чекај ти!...
И затим рупи у двориште, подскакујући с ноге на ногу, мали, распасан, заносећи се, твој муж, Никола. Отпоче да лупа на кухињска врата. Ти си се скаменила, мати мене гледа и као да ме погледом моли: да се не љутим на тебе што нас он узнемирава. Он гурну силно врата и уђе. Ти се одједном диже, истрже од матере, и излете у кујну пред њега, да га зауставиш.
- Не, Николо! Сладак, мили Николо, не улази! - молила си ти, сиротице моја, јер си се стидела да ја њега, твога мужа, видим таквог. Молила си га, вила се око њега и заустављала га.
- Ја! Што! Кој' ми што може! А ти... - И, одгурнув те ногом од себе, уђе он к нама, клатећи се и заносећи, с распасаним појасима, извученим минтанима, у опанцима и високим, дебелим чарапама. Око појаса беше му празан "реденик" од куршума, а до њега велики, касапски нож. Његово црно, меснато и подбуло лице, с водњикавим очима и великим устима, беше тако сурово и силно, да се човек нехотице окретао од њега... Уђе он, заносећи се.
- 'Аџике мори! Што? - али се брзо трже кад ме спази, скину капу и погледа ме неодлучно. Затим баци капу, насмеја се тупо, па, ширећи руке, пође ми у сусрет. - А ја те, брате Косто... - па опет застаде и поче упитно и као зачудјено гледати час у мене, који стајах озбиљан, час у матер.
- Што, Николо, не идеш да спаваш? - рече му мати мало блаже, али то тако као да има једино мени да захвали што га и сад, као и увек, не грди, већ моли.
- А? - промуца он. - Идем, 'аџике! - рече нагло и хтеде да узме дете. Сазе се, али се повођаше. Мати му истрже дете и позва те да га ти узмеш. Ти уђе, брзо узе дете не гледајући ни у кога, и још брже изиђе. За тобом изиђе и он, ћутећи и поводећи се. Изиђох и ја за вама. Узалуд ме мати заустављаше мимиком. Чим се он виде у дворишту, окрену се, и кад ме не спази, он поскочи, дође до тебе и стисну те за косе.
- Дом! - викну он потмуло, и гурну те тако силно да ти посрну, пригрливши дете и умало што не паде. - Дом! Немаш ли кућу, него код ону стару вештицу си?... А, а?... - И опет измахну да те удари по глави. Ти само заклањаше дете и тихо, преплашено мољаше га:
- Не, не! Немој сад, овде!... Чуће!...
- Ко, ко, ко?... Он!... А што он? Што је он? И њега ћу ја... А ти њега, њега? Чекај, ћерко моја, кога ћеш ти? Њега а, њега? - И онда бесно, држећи те за косе, поче те ударати, гурати и водити кући...
Слушам како сухо грање пуцка, гледам где месечина сија, тишина се распростире, а сув, некако оштар и као стар ваздух пуни ми груди, гуши ме и натерује на кашаљ... И ко зна докле бих тако стајао, да ме не трже неко зврјање чекрка и неки тих, дубок, као из земље глас... То долазаше из ваше куће. Нагох се, приступих и отоворих очи да видим... И видех тебе, где под младом кајсијом, на сред дворишта, погурена, моташ цевке спрам месечине, а једном ногом клатиш корито у коме спаваше твоје дете. И тако, клатећи се, њишући се час напред, час назад, ти - или певаше или плакаше... Ко ће то да зна?



Slika

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Приче у традиционалном стилу  |  Poslato: 23 Jan 2013, 11:55
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43662

OffLine
Борисав Станковић


УВЕЛА РУЖА


Slika


V

Беше почетак зиме кад на глас тешке болести моје старе мајке опет дођох. Из гостинске собе виђаше се мала светслост. Уђох право тамо. У први мах не могох ништа да распознам због мале светлости, паре и дима дуванског. Тек после видех пуну собу људи и жена. Они беху устали, помакли се и начинили ми места, ћутећи. Ниједан ми се од њих не приближи да ме утеши. Бојали су се. Моје господско одело, хладно, укочено држање уздржаваше их. На поду, близу зида, на асури и старом покровцу, беше бачен "јорган" - покривач, а из њега уздигнута и осветљена са стране свећом виђаше се сува, као восак жута, с великим челом, упијеним образима и увученим устима, тако да се вилице и нос умало не додириваху - људска глава. То беше она! Кркљање тупо, тешко, ретко и мучно извијаше се из њених груди, које се и не мицаху. Кад уђох и назвах: "Добро вече!" то кркљање поста јаче и претвори се као у неку врсту гласа:
- Кољ..љ...јо!
Жене се згурише и прошапташе:
- Сирота, чула је да је дошао, па га зове.
Приђох јој ближе. Сагох се. Узех је за руку суву, црну, хладну, и принесох је устима да је пољубим. Стресох се. Чудно, и тешко, и неугодно, као неки страх, осећање обузе ме кад осетих додир те суве, затегнуте коже на костима руке. Да ли то беше страх од смрти? Не знам. Само се сећам да сам дрхтао као прут од неког страшног осећања.
Утом се једна жена диже и пође вратим погурено.
- Што не седиш, Стано? - упиташе те.
- Да надзрнем кућу и видим дете да не плаче, - одговори ти, затварајући врата.
Утом једној баби, која беше задремала уз "мангал" жара, испаде лула из зуба. Сви се насмејаше. Баба се трже, збуни, погледа ме плашљиво и понизно. Остале, као да би је оправдале, рекоше ми:
- Две ноћи није спавала. Чувала је, па сад задремала.
- Иди спавај, тетка! - рекох јој благо и тронуто.
- А не - трже се стидљиво она - не спава ми се, него онако... Обећала сам јој да ћу је спремити и лепо да ћу јој везати "чајку", како је она везива... Јер ми је у аманет оставила.
И онда се сви ослободише. Приђоше ми и руковаше се. - Па онда отпочеше - да би ме утешили - причати како је последње дане провела. Како се није подавала болести, како сама, ноћу, није могла да наиђе на врата собе; како је хтела да падне у бунар не могући да се врати у кућу; како није давала да ме зову, бојећи се да се не "пометем" од учења; како ме је, кад је почела да губи језик и свест, овог вечера, док сам ја путовао, звала: "Којо, Којо, хајде брзо"... И како је тражила моју слику, гледала дуго, дуго, и плакала! Утом поче она да се превија и грчи. Уста јој се изгубише у грлу, врат увуче... Сви скочисмо око ње. Једна баба ми приђе и благо рече:
- Изиђи, сине, да не гледаш.
- А што?
- Па не ваља се. Млад си.
Изиђох.
Она издахну.
С неком свечаном тугом и скрушеношћу слушах како је спремају, како шуште њене старе, свилене хаљине, које беху у једном завежљају који је она, још у животу, спремила за своју смрт.
Ујутро, у само свануће изиђох. Нисам знао где да идем и шта да радим. Једва сам чекао да прође овај дан и да је што пре сахраним, свршим, јер ми је било тако неугодно. Чак сам се бојао да је мртву видим, већ сам кришом бацао поглед кроз прозор у гостинску собу, у којој она беше спремна да је види свет и припали јој свећу више главе.
Да бих избегао поздраве и изјаве сажаљења од жена и људи који почеше долазити и доносити јој свећу, зађох иза куће, у поток, који сад беше мучно познати. Јер он беше усахнуо, дрвеће исечено а земља гола, трошна и смрзнута. Погледах ка твојој кући, из које се још ништа не виђаше ни креташе. Само, она ти сад беше - да ли се мени тако учини? - тако мала, скучена и пропала у земљу, као да се бојала од нечега, и зато скривала. Твоја башта и двориште бејаху чисто голи. Све што беше код тебе: у башти мало дрвеће, с улице оронуо зид и покривен тулузином и прућем место црепова; на мотки, пред кућом, обешена поњава; уза зид прислоњено неколико дрвета; мали прозори излепљени хартијом, - све то изгледаше тако мало, ситно, повучено и скривено, као да се бојаше чије навале и као да сваком говораше: "Молимо те, не дирај нас. Ми никоме не сметамо. Ево, ако хоћеш, још ћемо да се помакнемо, још више цемо да се сакријемо и склонимо, ако смо коме на сметњи... Све ћемо, само нас не дирај и остави"... Из свега истицаше се твоја рука, рука женска, понизна, тиха, без смелости и јачине, али жилава, дурашна и истрајна до краја живота. Одједном се ти појави из куће. Брзо остави нешто и упути се капији, да је што боље притвориш. Затим се врати. На главу метну неки завежљај, ваљда детиње пелене, на раме мотику, у десну руку узе дете, а у леву неки суд, чини ми се с јелом, и упути се мени, пролазом, да изиђеш на нашу капију. Ја сам стајао и гледао те како погнуте главе идеш, и то у нанулама, на ногама чарапе искрпљене, у минтану из кога је вирио памук... Дође до мене, спази ме, и место; "Добро јутро", ти рече:
- Умре тета? - А глас ти беше тако обичан, равнодушан. Лице тамно, бледо, суво и, поцрнело од летњег сунца, не издаваше баш никакав осећај.
- Да, - рекох мрачно. - А зар ти нећеш да је испратиш?
- Не могу, богами, господине, - поче се правдати. - Имам работу. Морам њему да однесем ручак, а после у надницу.
- А где је он?
Ти поче да муцас. Беше ти непријатно и стидно.
- На робији - одговори тихо.
- Шта?
- Није крив, господине, тако ми Господа! Обедише га. Узедоше на душу душмани - бог им судио! А он? ох! није крив!
Бранила си га тако живо, понизно и верно, да нисам знао шта да мислим. Погледа око себе, а зимски дан већ увелико свануо. Кроз хладан ваздух, проткан као неким растуреним власима магле, почеше летети са свих страна, као залутале, пахуљице снега, и падати на угнуте кровове, зидове и голо дрвеће, чије се гране оштро и црно оцртаваху. То беше први снег. Из гостинске собе светлуцаху свеће више материне главе, и каткад допираше тихо, једва чујно, нарицање неке старије жене, ваљда њене другарице из младости. Ти си стајала погнуте главе. Било ти је хладно, али си ти једнако дете утопљавала, пригрљавала, а оно сисаше комад црна хлеба.
- Зима, Стано - рекох тек што да кажем.
Ти се још више згрчи. Опроба да ли завежљај на глави и мотика на рамену добро стоје, и оде, прошаптавши као за себе:
- Не знам. Сад нешто рано дође.

1899.


Slika

_________________
Slika Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Приче у традиционалном стилу  |  Poslato: 27 Jan 2013, 16:24
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Испод врба

Светозар Ћоровић

Slika



Сунце се спуштало управо иза густе, борове шуме, издигнуте на врх сеоскога брдашца, слично великој брилијантској игли у црној коси какве љепотице. Задње зраке своје слало је малим, ниским, сеоским колибама и златило им сламу на крововима. Затим их превукло преко читавога реда пепељастих маслина и суморних врба и растопило их у великоме потоку, што се испод њих вијугао, окићен са обје стране бујном, допојасном травом и сањивим цвијећем. Небо као да је горило и, огледајући се у потоку, обојило га, те су му таласи изгледали ружичасто-златни...
Пајо Гашовић, познати сеоски сањало, ишао је путањом кроз траву, заметнут косом преко рамена, а закићен читавом руковијети црвенога кукуријека. То га закитиле сеоске дјевојке на косидби, шалећи се с њиме и задиркујући што је стидан и што ни једној од њих није смио у очи погледати. Ако га је која дирнула, он се само црвенио и окретао јој леђа; ако га је запитала, није јој одговорио ...
— Ти и нијеси мушко — говориле му оне у очи. — Да си мушко, друкчије би с нама...
Он је и на то слијегао раменима. Отуда се и пронио по селу глас како одиста није мушко [неки се заклињали да то сигурно знаду] и како се никада оженити не може.
И данас, кад су га китиле, ништа није говорио. Пустио се само и сво цвијеће оставио на себи.
Дошавши до мјеста гдје путања окреће селу, он сврну и упути се потоку. Изабра мјесто гдје су врбе гушће, застаде. Баци косу у траву, загрну рукаве и поче се умивати и хладити. И чисто му драго кад осјети хладну воду по тијелу и кад се запљусну неколико
пута. Раздрљи прса још више, па оде међу врбе, гдје се завали у траву, крај косе, вољан да пролешка мало и да се пусти планинскоме вјетру да га милује и глади...
Узваљен, поче мислити и премишљати о данашњеме дану. Падоше му на памет ријечи дјевојака, њихове шале... Паде му на памет Јока Гашанова, што га је највише дражила, готово се не одмичући од њега. Граби грабљама сијено, набацује га на њега, а дражи како није мушко. Никада да се окани. А кршна је, стасита, вриједна, па нити може да јој што одговори, ни да јој се окоси. Другој би рекао коју и опору, а њој не може. Погледа јој у очи, па му одмах ријеч у грлу застаје ...
Истом Пајо у мислима, а иза врба, са путање, одјекну пјесма дјевојачка:
Поранила Јагода на воду,
За Јагодора Радоје на коњу,
За Радојем Јагодина мајка ...
Он претрну. Познаде јој глас.
— Сад ће ме отпет дражит' ако ме види — помисли. И, да га не би опазила, сакри се још дубље у густеж. Али ни она није хтјела одмах у село!... И она, корачајући као мушко, упутила се потоку, те умало не нагази на њега ... Он се шћућури у трави попут зеца, и заустави дах ... Она поносито прође и заклони се међу врбово шибље над водом ...
— Шта ли ће сад? — помисли он и подиже главу, увјерен да га сада неће опазити.
Она се никуда ни обазирала није. Збаци опанке са нога и загази у поток. Студена вода поче јој ударати чак и по кољенима и то као да јој би пријатно ... Скиде капу, прекривену округом, расу косу по плећима и хитно поче са себе свлачити дечерму, котулу, кошуљу ... Остаде гола ... Обло, пуно и једро, као од мрамора истесано тијело, зарумени се од небескога плама, а ружичасти таласи обгрлише га и, као грабећи се који ће је прије дохватити, разбијаху се о њега и бјежаху натраг. Она од милине испусти лаки крик, поче бућкати и објема рукама полијевати се час по бујним дојкама, час по облим раменима ...
Пајо изви главу из траве, као пијевац кад хоће да кукуријекне. Задивљено је гледаше. Очи му се засвијетлиле, образи се запламили, срце бије ... Нека чудновата, дотле непозната топлина поче га обузимати... Осјети како му струји крв у жилама и како га као потајна грозница хвата... Поче дрхтати и, нехотице, испуштати ситан глас, сличан стењању.
А она се само купа ... Бућка, запљускује се водом, а утире дугом косом... Каткада подухвати дојке објема рукама, задовољно их гледа, смјешка се на њих и као да им тепа... И опет бућка и запљукује се, а вода јој бије по ногама и хлади је ...
Паји се учини да га је љепота почела засљепљивати, па му се као мрак хвата пред очима; а она потајна грозница све га више тресе и очи му свјетлије, лице руменије ...
— Ух! — простења и лактима се одуприје о земљу, а читавом горњом половицом прсију провири из траве...
Јока опет бућну у воду и поче пливати. Таласи лој обујмише читаво тијело и у хиљадама разнобојних, бисерних искрица почеше се дробити о њ. Густу јој косу разнесоше нашироко око главе, па се и она таласа и игра с њима ...
Пајо одскочи и сјеђе у траву. Прождираше је погледом. Зуби, преко његове воље, шкргутнуше, а грозница све јача ... све јача...
Она се опет заустави, стаде. Опет подухвати дојке и поче их гледати...
— Не могу више! — застења он.
Сасвим му се смркну пред очима, те испусти један дивљи крик и скочи на ноге.
— Јоко!...
Дјевојка врисну у исти мах. Опазивши га, порумени, збуни се, и, не знајући куда да бјежи, само поклопи дојке рукама, а читавом доњом половином спусти се у воду. Тако стајаше као водена вила и дршћући га гледаше ...
— Видио сам те!... Видио! — засмија се он ни сам не знајући шта говори и упути јој се.
Она окрену главу, а не одговори ништа.
— Видио сам те — рече поново и, онако у опанцима и у свој одјећи, загази у воду.
— Не примичи се! — викну она и скочи.
— Ето ме, ето — одговори он, а једнако иде, дршће и пружа руке.
Не примичи се!...


Сјутрадан читаво је село изненадила вијест да ће се Пајо Гашовић женити...

1901.

_________________
Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Приче у традиционалном стилу  |  Poslato: 28 Jan 2013, 21:51
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43662

OffLine
Распис

Милован Глишић

Slika

Srbija 1915 deca



Један дан око Петровадне, а баш у сам први сумрачак, почеше зврктати насипом белошевачким мале, прљаве таљиге неког Симице Шушкала из Меонице. Прозвали су га Симица, што је био мален и хитар као петлић; Шушкало су га прозвали што је шушкао кад говори. Његове таљиге и мршаво, мрко кљусе, сви су дизали на подсмех - иако су то била једина кола у којима се вожаху путници из Меонице и из неколико још села, кад путују у Ваљево и натраг.

Симица је био веома наиван, али је ипак увиђао шта вреди његово кљусе и таљиге у његовој околини, па није ни марио што му се подсмевају, него је сасвим поносито говорио о својим таљигама и мркову и звао их "моје кочије".

Међутим, ко се год возио у тим његовим "кочијама", тај већ и без календара може знати кад ће се време променити: јер не да се ни замислити да се такав путник није барем једном стрмоглавио у какав јарак или рупчагу крај пута. А већ што се труцкања тиче, сељаци су препоручивали сваком од струне, као најстарији лек, Симичине кочије.

Еле, кочије су Симичине зврктале насипом белошевачким, а у њима је седио Никола учитељ и Сава, општински писар из Меонице.

Сава је био живи ђаво - и весељак, и говорљив, и шаљивчина, а Никола више озбиљан и ћуталица. Обојица младићи око својих 25-26 година, на најбољој снази. Обојицу су сви у оној околини волели и хвалили се с њима.

Сад су њих два путници Симичини. Симица весео, боже, весео што вози тако ваљане људе, измахне некаким патрљком, за који је привезао мало узице те начинио бајаги бич, ошине свог мркова, па затегне што игда може: "Болан, Јулка, зар си још девојка?" Кљусе се мало закаса, а његове кочије а на једну а на другу страну, а с обе стране пута зија доста подубљих опасности, па још неке и каљаве. Сава и Никола држ' рукама за лотре, па се узверају на коју ће страну поискакати. јер су часом могли да се начине лепи као они ћерпичари што поваздан месе блато и суше ћерпич крај Колубаре.

- Е е, лакше, море! Шта то радиш? - подвикнуће Сава, кад кочије труцнуше преко једне прилично дубоке и опасне опасности насред пута, те путници одскочише за читаву педаљ с оно мало кровине на којој сеђаху.

- Ништа, ништа, не бојте се! - куражи их Симица, и скочив хитро на земљу, стаде завиривати да му није што спало с кочија.

- Стани да сиђемо - биће сигурније а и тако не може ти коњ извући уз то брдо.

Симица устави кочије, те Сава и Никола сиђоше па оде напред шибајући сваки час свог мркова, који је једва вукао и празне таљиге уз брдо поред Беле стене.

Сава и Никола пођоше најлак пешке за њим.

- O, брате, ала ме онај данас наљути - јеси видео само! - рећи ће Сава.

- А што се ти, опет, кидаш? - примети му Никола. - Пусти га, нек говори!... Добро те није гори, а онаки се којекако могу трпити.

- Оно и тако је, али га баш не могу слушати. Где год стане и седне и с ким се год састане, све се хвали како је он најтачнији, најувиђавнији и највештији у свом послу.

- Та то је његова слабост.

- Слабост, али већ ми досади та његова слабост.

- Па шта ћеш му кад је таки... Ево, има две године како је капетан у овом нашем срезу, па га већ и деца знаду какав је и смеју се хвалисању његову. - Напослетку, ја не знам каки си ти то! Ја се никад не бих ни упуштао с њим у таке разговоре... Знаш добро да он не мисли као ја и ти, нити га можеш обрнути да мисли, па што тек за прабога просипати речи?!

- Али ја се нисам толико ни упуштао...

- Е, ниси ја!... Узео си му доказивати како нас наше канцеларије и оно одуговлачење и пискарање по њима скупо стаје. То ти њему не можеш никад доказати...

- Али молим те. Нико, како нећу?... Ето, узми само један прост распис шта стаје. На пример, нађе се у нашем селу какво мангуп прасе; не вреди највише двадесет гроша. Шта буде? Општински суд јави актом среској власти и моли је да се тражи прасету госа. Среска власт потражи прво по срезу, па ако нигде нема, онда јави окружном начелству и умоли га да распише. Док се то све распише куд треба, утроши се, које за састав а које за препис, близу четири стотине гроша саме артије!

- Смањи мало, смањи! - примети му Нико смешећи се.

- Шта смањи? Израчуни сам, па ћеш видети! Нико се замисли и стаде рачунати у себи. Мало после махну главом и рече:

- Готово, право велиш; одиста, оде близу толико.

- А куд је још поштарина и рад око тога. Дакле, видиш, једно шугаво прасе стане толико трошка, а колики би рачун био кад би узели рачунати неку парницу која се тера по пет-шест година?! Истроше људи и црно испод ноката док дође до неког свог права.

- Све је тако, ама нема ни смисла ни вајде показивати тако што капетану Паји.

Капетан Паја био је од оних старих капетана, којих данас ретко има, и који су у своје време изучили само два-три разреда основне школе, па после дугом службом дотерали до чина капетанског.

Капетан Паја био је у својој дужности доста добар, готово бољи од многих његових колега. Судио је и извиђао разне спорове у својој капетанији више по свом сопственом нахођењу него по прописима. Обично се старао да лепим реч'ма и саветом измири парничаре. Зато га је народ врло заволео, поштовао и слушао. Ако кога мало оштрије и покара - нико му не замера; стар је човек, а кара не што је пакостан, већ што је рад да сваког обавести.

Што се тиче његовог разумевања разних прописа, о томе неки ђаволани причају овакав случај: Једном се запали у оближњем селу неко сено, шта ли. Дође пандур и јави то капетану Паји. "Чекај", вели му капетан, па узме неки зборник и стане прелиставати, заинтачивши уза сваки лист: "Пожар, пожар, пожар!" Пандур у нестрпљењу жури га: "Господине, шта ћемо - гори тамо!" "Чекај, море, чекај", па листа даље и понавља: "Пожар, пожар!" "Изгоре све, господине, шта ћемо?" рече жустро и други пандур утрчавши у канцеларију. "Па нека гори, шта ћу му ја; овде нема никаква прописа!" одговори капетан чисто срдито и баци зборник украј.

А прича се још и ово о капетану Паји: Једном дође распис од начелства да сви срески капетани поднесу извештаје има ли у њиховим срезовима какве индустрије. После неког времена Паја одговори начелству: "По наредби начелства тражио сам у мом домашају дотичну индустрију и нигде је нисам могао наћи."

Капетан Паја имао је, као што се већ и Сава жали, поред својих добрих страна и једну слабост - да се хвали, ма за што било. Сава се нашао с њим у Ваљеву и ту, реч по реч, готово су хтели да се сваде зато што се капетан, по свом обичају, хвалио како је он увиђаван и како, никад не ради ништа узалуд. Напослетку, у оном инату, опкладили су се у позамашну опкладу да ће Сава капетану подвалити да напише макар један распис узалуд.

- O, не могу ја њему остати дужан никако! Рећи ми, молим те, пред оноликим људма да лажем и да не знам ништа!... Вала, доскочиће њему Сава и добити опкладу, већ ако не буде жив! - готово љутито прети Сава.

- Ајде де, Саво, видећу - како ћеш му доскочити - рече Никола смешећи се.

Утом изиђоше већ на врх брда, где их Симица чекаше с кочијама. Опоменуше Симицу да добро отвори очи низа страну, па поседаше. Ту се већ видело да могу мало и Симичине кочије јурити.

Било је већ неко доба ноћи кад стигоше пред меоничку механу. Сава и Никола узеше своје завежљаје па одоше навише у село.

Симица испреже мркова, тури му једну руковет сена, па уђе у механу да попије она два гроша што су му учитељ и писар на ракију дали; а већ - ако затреба, моћи ће се још који грош и од кирије открњити.

У механи сеђаше неколико Меоничана и међу њима дућанџија Ђоша и поп Стеван. Мора да су нешто важно говорили, кад се ућуташе за часак - док виде ко је. Но кад видеше да је Симица - свој човек - наставише опет диванити, али прилично озбиљно.

Симица им назва бога, рече попу: "Благослови, оче", па седе крај њих и поче пунити лулу, а међутим је и механџија, по дужности својој, већ метнуо полић преда њ.

- Ама ја вам рекох - поче поп Стеван мало потише - видећете да нећемо добро проћи, а иде Свети Илија!

- Нећемо ја! - прихвати неки Јован травар из горњег краја. - Није то, болан, шала, закопати нахоче у сеоски потес!... Ено преклане, памтиш и ти Марјане, и ти, Манојло, а и ти, оче Стево, где по Драчићу поби све туча... Држи људи, зови чак проту из Ваљева те носи литију, и удри чини молитву - аја!... Док једва, у зло доба, сети се онај спржени Перица. "Бог с вама", вели, "људи! Зар не видите, да се ово пропаде? Није нама вајде ни од проте ни од литије, него де да ископамо, ми оно нахоче из нашег села!..." Одмах ти, болан, гракну село, те ко будак, ка мотику, ко пијук, ископаше га и однеше, те укопаше чак негде крај Граца под обалу и, хвала богу, више ни градљике!

- Ја шта мислите ви, море људи - прихвати опет поп - осакатило је то народ да не може горе бити!... Ето, сви знате како је и Златарић страдао што се у потес сеоски закопао утопљеник, а камоли нећемо ми...

- Јес' попо, имате право - тврди Ђошо улагујући се - равним начином, знате ли и ја сам слушао како су та два села страдала... Летос сам, знате, излазио у вересију, па стра'ота божија - само да сте ондак видели.

- Ама ко ли то нареди да се баш у наш потес укопа? - упита Манојло.

- Нареди капетан - ето ко! - одговори Јован готово љутито. - "Нашло се", вели, "у нашем атару..." А није, закона ми! Ено, сутра нек изиђу људи... Ето и ти си, Марјане, био онде кад смо га нашли. Казаће сви да није у нашем атару, него у паштрићком.

- Вала, људи, мени се чини - поче Марјан тако важно као да казује неку бог те пита каку тајну - да је то само капетанов инат... Још откако се терасмо оно лане око синора, од онда се он на нас нешто изузе и стаде дувати. И ево овде сам најтањи (ту Марјан показа прстом свој замашан врат), ако није само упркос наредио да се то дете у наш потес закопа!

- Јес', господин-попо, душе ми! - прихвати сад Ђоша, метнув руку на прси и унесе се попу у очи. - Ја сам се, знате, ондак равним начином нашао у среској кући - знате, да покупим оно мало вересије. И верујете ли, господин-попо, приметио сам равним начином да ради у инат. Јес', тако ми свега на свету - баш сам лепо познао да је то његово масла...

- Чије му драго, тек није по нас добро - рече поп као забринут. - Него дела, људи, да како отарасимо ту беду из нашег потеса.

- Јес', богами, попо - прихватише сви попову мисао - то ће најбоље бити, да отарасимо белаја од наше куће. Само како би?

- Ласно, брате - упаде у реч Јован - ископати га, па однети у атар паштрићки, те укопати где се и нашло.

- Оно, лако је то казати - прихвати Манојло - ама ка ће га копати?... Дању се не може, видеће когод, а ноћу, ја бога ми, не копах га, па макар ми град одбио оба ува!...

- Ако нећеш ти, има ко ће - рече Јован. - Ето Марјан, он га је и укопао.

- Та оно, јес'... ама ја, газда Јово... - узе Марјан да извија, јер баш није волео да ноћу барата око мртваца и гробова. - Оно, знаш... није баш ни лако!

- Па нећеш ти сам, не бој се! - куражи га поп Стеван. - Ето ти и Симице. Вас два моћи ћете зар? Симица ионако копа кашто раке, није му првина. 'Оћеш, Симо, а?

- Та могло би се, оче Стево, него знаш - поче и Симица да извија - некако, што вели Марјан...

- 'Оће, 'оће Симица - знам ја! - навали Јован. - А сутра му не гине напојница - сви ћемо дати...

- 'Оћемо, 'оћемо! Шта, зар ми нашем Сими да не дамо?! - гракнуше сви.

- Али то треба још ноћас, док није капетан докучио па нам може смести - вели поп. - Ноћас је баш као што ваља; људи уморни, одмарају се - нико неће опазити...

И тако Симица и Марјан присташе. Сад се тек отвори жив разговор и шала. Њих два попише унапред поприлично напојнице; а већ сутра, кад се све сврши - биће још.

***

Било је већ превалило по ноћи. Учитељ Никола уморан, спава увелико. Док стаде лупа на вратима школским. Лупа - рекао би, сад ће врата иставити. Скочи Никола онако бунован и викну.

- Ко је то?

- Наши смо! - одговори неко споља, а једнако гура у врата.

- Који наши? - упита учитељ, промолив се кроз прозор.

- Ја, учитељу - одговори Марјан и приђе прозору, а из њега заудари као из ракијске мешине.

- А ти си то, Марјане! Откуд ноћас у ово доба?

- Имаш будак, учитељу?

- Будак?... А шта ће ти будак? - упита Никола чудећи се шта је томе ноћас наспело.

- Будак... треба ми. Имаш ли?...

- Окани се ти, Марјане, ноћас будака... Иди те спавај, боље ће бити. Не дам ти ја сад ништа!...

- Ама молим те, учитељу, дај ми! Богами чуваћу ко своје.

- Не дам, Марјане, не дам. Иди - 'оћу да спавам! - рече Никола одсечно и затвори прозор.

Марјан промрмља нешто, па се упути право Савиној кући - према школи на један добар пушкомет. Стаде лупати и њему на врата. Сава заркао, па баш ни у уво. Марјан лупа још жешће.

- Е, е, - ко је? а! - дрекну Сава иза сна, па скочи те отвори врата.

Марјан, како беше навалио, умало не паде на нос преко прага.

- O, о! Држ' се!... А шта ћеш ти сад? - упита Сава разбирајући се.

- Имаш, ћато, будак?

- Шта?!

- Имаш будак - будак треба ми?

- Будак?! - понови Сава у чуду. - Хи - будак... А што ће ти ноћас будак?... Имам ја - те још какав будак!... Много паметнији од тебе... А што ће ти?

- Та треба ми. Ако имаш дај - немам кад чекати!

- Не дам док ми не кажеш што ће ти.

Марјан, нема се куд, исприча Сави све - и што ће му и куд се спрема ноћас са Симицом.

- Аха, баш ти тек сад не дам!

- Па шта ме онда вараш?... Дела, богати, дај ми.

- Иди, иди кући те спавај! Окани се ћорава посла... Гле ти њега - напао ноћас бунити људе! Иди, не дам будак?... - рече Сава и затвори врата.

Марјан опет нешто промрмља, па се врати. Док се тек Сава присети, па брже за њим:

- Марјане!

-Ој!

- Оди, оди да ти дам.

Узе иза врата будак и изнесе, те му даде рекав:

- Али сутра зором да си донео - чујеш?

- Немај бриге, ћато, и пре зоре... - обећа се Марјан, затури будак на раме, па убрза Симичиној кући.

Сава се брже боље обуче, па потеци школи. Сад, опет, он узе лупати на врата школска. Никола таман беше свео очи, трже се кад чу опет лупу; промрмља онако бунован: "Та каква је ово напаст ноћас!"... па устане и извири на прозор.

- Ко је?

- Ја, Нико! Отвори да уђем - одговори Сава пришав прозору.

- Ето ти сад опет - ти! - зачуди се Никола... - Чек да отворим! - и отвори врата. - а који је бес теби ноћас? Да нећеш и ту будак?

- Зар је и од тебе искао? - упита Сава смејући се. - Ја мислим само је мене будио.

- И јамачно дао си му?

- Дабоме.

- А ако учини како чудо ноћас?...

- Не бој се... Знам ја шта ће му. Него дела, облачи се.

- Да се облачим? - упита Никола узбезекнув се. - А што сад да се облачим?

- Де, де - обуци се ти само, па ћеш видети што...

- Ја, богами, не могу. 'Оћу да спавам.

- Али молим те обуци се!... Зар ти мени не би учинио толику љубав?

Почешка се Никола иза врата - шта ће сад? Ту се апелује на љубав, не може му одрећи. Најпосле, хајде да се види и та комедија, па макар се сутра мало и одспавало - ионако је празник. Обуче се и Никола.

- Е сад, Нико, понеси вериге - рече Сава - па 'ајдемо!

- Вериге!? - узвикну Никола зачуђеније него да му је заискао три будака одједанпут.

- Вериге, вериге - ја! Понеси само... - потврђује Сава смејући се.

- Ја, богами, готово нећу да идем! - поче Никола да се устеже. - Ово је ноћас да бог сачува!... Један лупа, "дај будак"; други, "обуци се и понеси вериге..." Хм, будак - вериге - ићи у ово доба... нису чиста посла!

- Та шта се заносиш ваздан! - осече се Сава озбиљно, па откачи изнад огњишта вериге. - Ето, ја ћу их понети ако се бојиш... 'Ајде ти само! Никола слеже раменима и пође за њим. Ударише све јаругом, док избише под Симичину кућу. Пред кућом таљиге и за њих привезан мрков, који токорсе мало фркну и нарогуши уши осетивши да иде неко. Сава и Никола прилегоше за један кош и ућуташе се.

Мало постаја, а шкринуше врата. Изиђе Симица, затурио некаку врећетину и мотику на раме, а за њим Марјан са Савиним будаком. Сава и Никола још више прилегоше да их како не опазе.

- Сима, море, куда ћеш ти ноћас у ово доба? - виче полугласно Јулка Симичина с кућњег прага за њима.

- Спавај ти тамо - спавај! Шта зијаш ноћас? - осече се на њу Симица.

- Ама, не иди, море!... Јеси л' пијан - манит ли си? Како те копање снашло ноћас уочи празника!?

- 'Оћеш ти ћутати једном - ил' да ти дођем тамо?! - продера се Симица још оштрије.

Јулка тек учини: "О, бог с нама - луда човека!" па притвори врата и нешто још прогунђа...

Они замакоше низ воћњак и нестаде их у помрчини.

Сава и Никола поћуташе још мало, док се све утаја.

- Дед сад! - шану Сава и гурну лактом Николу - вериге за крај, па вуци и трчи око куће - али брзо!..

Никола зинуо од чуда, па га само гледа.

- Та дела - шта ти је сад! - рече Сава, а напрегао се већ од смеха. - И још укћи онако страшно, дебело, знаш... Но де, шта си зинуо, да се не дангуби!...

- Ајде да и то чудо буде - рече Никола нисам не знајући шта ће. - O, напасти ноћас!.. Узе вериге за крај, па јуриш око куће.

Стаде звека верига, а Никола тутњи што игда може и укће. Док ти истом узе боботати у кући престрављена Јулка. И мрков се поплаши, поче се трзати и помаче кола. Сава се већ заценио од смеха. Притрча колима те одреши мркова, па учини Николи: "шш!" да иде за њим - и обојица с мрковом отутњише низ јаругу наниже...

***

Сутрадан већ по оближњим кућама почеше се жене и бабе сашаптавати:

- А знаш, јадна, шта је ноћас било?

- Шта, јадо?!

- И не питај, боме!... Овај несретни Симица и онај пијани Марјан, узео их ђаво у своју руку, отишли да ископају нахоче. Весела Јулка остала сама самцита - док, вели, ништа ти бог не даде... стаде звека, тутањ, рика, рзање, лавеж, кукурекање... ама, све што је у бога, аваза, завришта око куће! Јадна Јулка умало није пресвисла од страха!

- А шта ли ће то бити, друго моја?

- Ништа друго, него онај - у камен ударио!

- O, бог с нама и анђели божији!... И тако жене и бабе крсте се и сашаптавају, а сиромах Симица покуњио се, па хита среској кући.

Капетан Паја уранио па седи у ходнику пред канцеларијом на хладовини, а Симица те преда њ.

- Добро јутро, господине! - поздрави капетана, па стаде гологлав и снужден.

- Бог помого, Симо!... А које добро? Што ти се окуњио, болан?

- Зло, господине! - утањи Симица.

- Како зло - наопако!

- Нестало ми ноћас мркова.

- Јес' ја?

- Јес', богами, господине! Нигде га нема... Ево од јутроске га једнако тражим; обиграо сам сву Меоницу; трчао сам чак и у Паштрић, већ с ногу спадох, па - нема, господине, баш га нигде нема!...

- Па шта ћу ти ја сад? - рече капетан и слеже раменима.

- Ама молим те, господине - утањи опет Симица - ако бога знаш, нареди да ми се потражи... Сиромах сам, господине, штета - ако пропадне, не знам куда ћу.

- 'Оћеш ваљда да распишем да се тражи? - упита капетан.

- Јес', јес', господине - убрза Симица - запиши тако ти бога, како знаш, само нек се потражи! Молим те, господине, тако ти среће све му запиши, ама све, што год знаш...

- А што ти то ниси јавио најпре општини? - рече капетан. - Зар не знаш како иде ред? Општина би после мени јавила...

- А шта ја знам, господине, прост човек. Молим те, моћи ће зар и без општине... Свуд сам, богами, тражио, па нигде!

- 'Оди амо! - рече капетан па устаде и уведе Симицу у канцеларију; отвори једна врата од друге собе, где сеђаше за столом један дежурни практикант, дугачак, као притка, па му рече: "Деде, ћато, узми овог човека на протокол!"

Симица оста с практикантом, а капетан затвори врата за собом.

Докле је трајало то узимање на протокол - ваљда ће знати сам капетан, а знаће и Симица, који се већ беше ознојио причајући по неколико пута своју недаћу ноћашњу, а знаће најпосле и дугачки практикант капетанов, који је читав сат утрошио и неколико табака искварио - док му је једва за руком испало да којекако попише све белеге и доброте Симичиног мркова.

Међутим, док се сиромах Симица узимао на протокол, дође капетану дућанџија Ђоша. Потпуном учтивошћу и оданошћу, каку већ може показати и један дућанџија сеоски, поздрави капетана.

Одмах ти ту они затурише разговор. Капетан се жали: како је тешка служба, како, се мучно живи, како га неће да унапреде. Ђоша се, опет, жали: како рђаво иде радња, новац не пада, муштерије нема. Уздише капетан, уздише Ђоша. Један се тешка како се мора трпети, други се тешка како се из своје коже не може никуд... Еле, мало-помало окрете се разговор некако случајно - те капетан сазна од Ђоше ко је синоћ био у меоничкој механи, шта се говорило и ко је ископао нахоче. Капетан само врти главом, па се чуди: "О, гледај ти њих, молим те!... Чекај ти, научићу ја њих памети!... Е, е - баш не можеш с тим људма изићи накрај!" У том чуђењу капетан и заборави упитати Ђошу, кад пође, којим је послом дошао. Но може бити, ни он му не би умео то казати начисто.

Капетан је још вртио главом, док ето ти из собе Симице и дугачког практиканта. Дугачки практикант чита протокол, а Симица заинтачио: "Јес', јес', господине! Све је тако! Ама баш све како сам казао... Молим те... Еј, моје невоље!... Молим те, господине, нек се свуд добра потражи!"

- Добро, добро! - рече капетан, па заповеди ћати: одмах начини акт начелству да се распише свуд за овога коња.

Практикант замаче у своју собу, а капетан се окрете Симици па врло озбиљно и готово љутито упита:

- А је ли ти, море?! Ко теби рече да ти копаш ноћас оно дете?

Симицу чисто као да неко посу врелом водом, па у оној забуни поче муцати:

- Ја, ја, господине, богами, ето... нисам ја, него они... Здравља ми, никад ни помислио... Иди, вели, те ископај... а ја шта ћу?...

- Одмах да си ишао с ким си и копао - да вратите дете на своје место, где је и било!... Јес' чуо! сад одмах, или не, ноћас мораш! Кад си га ноћу већ једном копао, копај га ноћу и опет - јес' чуо!... Да се ниси главом шалио! Ако сутра не осване где је закопано било, одераћу те... Гле ти њих сад!... Па још бенетате којешта по механи с оним вашим лудим попом!...

Капетан је прилично мрзио Поп Стевана, те се тако и сад изрече о њему.

- 'Оћу, богами, господине!... Одмах ноћас - и пре зоре, господине, здравља ми!... Ја ћу то све с Марјаном... Шта ћу, господине, сиромах човек... Еј, бог их убио, куд и то да ми још натоваре на врат! Мало ми је зар моје нужде и невоље!... - окупи Симица јадиковати.

Капетан зазвони и Симица изиђе из канцеларије, бришући зној као грашак крупан, па стиште као опарен кући.

Сутрадан освануло је нахоче опет на свом првашњем месту. Већ свуда по селу говоре како је прексиноћ био тутањ, звека и рзање око Симичине куће, и како је нешто одвело његова мркова.

Симица отарасио једном бригу с врата, па не бојећи се да ће га капетан одерати - успавао се, а сунце већ прилично одскочило. Би још дуго спавао да се Јулка над њим не разраколи: "Еј, Симо, Симице! Устај, море, дижи се!" Он се само окрене на другу страну, прогунђа: "Не дирај се!" па зашиче опет.

Зва она, зва, аја, неће да устане! Повуче га најпосле за ногу. Ђипи он као бесан, збаци са себе поњаву, те јој смакну конђу и рашчупери је сву - колико је лупи оном поњавчином, па се продера:

- Јеси ли ти полудела јутрос?! Она, смејући се весело, одговори:

- Та шта ти је, болан, што не устајеш? Ево нам мркова!

- Где је? Откуд? - кликну Симица и стаде зверати где ће да угледа свог мркова.

- Ено га у воћњаку, пасе. Пробудим се јутрос, а он везан за кола ту - исто онако као што си га ти оно вече везао.

Симица немаде кад више питати, него полети наниже у воћњак...

***

Прошло је скоро пет месеци. По селу се слабо говори о звеци и тутњави око Симичине куће; кашто само на какој пијанци увече, поред осталих прича о вампирима, поменуће се и то. Нахоче је на месту. Капетан није одерао Симицу. Град није ником ништа побио; готово га није ни било тога лета... Сељаци почеше увиђати да и поп покашто може млатити глогиње. Симица опет вози на својим "кочијама" путнике и другу кирију. Све ствари иду својим редом. Једино што се десило за то време необично - онај дугајлија практикант, што је пре узимао на протокол Симицу због његова мркова, добио је сад за писара и премешта се у други срез, а на његово место послали некаквог дечака: изгледа као метиљава овца - јадно, суво, непокретно, не уме честито ни говорити...

Тек беше капетан ушао у канцеларију и сео за свој сто, а пандур унесе једно писмо. Капетан отвори, прочита и полугласно рече:

- Е, сиромах Симица - ништа од његова мркова! Надао, сам се од овог последњег акта да ће бити што, па бадава!... Баш ми га жао! Носи тамо нек се сајузи!

То је био последњи акт од окружног начелства; јавља како су сва начелства и сви срески начелници већ одговорили да "траженог мркова" нигде нема...

Капетан претури још нека акта преко руку, док ето ти опет пандура, пријавио новог званичника:

- Једно момче чека.

- Пусти га.

Отвори пандур врата и уђе плашљиво нови званичник с писмом у руци. Капетан узе писмо и прочитав стаде мерити новог званичника од главе до пете.

- Јеси, море, још где био у служби?

- Нисам - одговори нови званичник.

- Па шта си до сад радио?

- Учио сам.

- Занат?

- Нисам, него школу.

- Па што ниси још учио? Нови званичник обори главу и онако збуњен протуњка готова кроз нос:

- Не може се...

- Ви'ш, брајко - узе капетан по свом обичају да му мало очита - кад ниси могао учити школу, боље би било да си учио занат. Док се овде унапредиш, тамо би могао бити свој госа... Није баш ни ово лак 'леб - немој мислити!...

Нови се још више застиди и поцрвени до ушију.

- А колико си школе изучио?

- Две гимназије... - одговори нови готово шапћући и кријући очи.

Капетан га мало промотри и премери, па зазвони и рече:

- 'Ајд, иди тамо на своју дужност - показаће ти пандур. - Али пази да се добро владаш!... Немој се свађати са практикантима. Немојте тамо сипати песак један другоме на главу ни привезивати којекакве репове на капут кад излазите из канцеларије, јер не могу више трпети да вас исмевају они геаци по механи... јес' чуо, није ово лудачка кућа!... Па, онда, немојте се згађати лењирима ни брљати астале мастилом. Немојте ми дрљати по дувару којекаке куке, као онај дугачки што се сад торња одавде; јер кога у'ватим, уши ћу му ишчупати!... Сад иди, па ради чисто што ти се да, немој празнословити; владај се добро, па можеш временом бити и унапређен!... 'Ајд сад на посао!...

Нови званичник, слушајући тако лекцију, збунио се да не може горе бити; похита на врата и умало не удари носом о учитеља Николу, који баш у тај мах уђе са својим Савом. Они су увратили по плату и да се јаве капетану, па да иду послом неким у Ваљево.

- А 'оћете ли на колима? - упита капетан.

- Дакако... Ишли би и пешке - лепо је време, али нам ваља петљати и носити много којекаких ствари.

- Па 'ајд понесите и једно буренце мајстор Стојану, нека га оправи. Иде благдан - требаће ми.

- Драге воље, понећемо, - рече Никола. Капетан их испрати с буренцетом чак до кола.

Кад угледа Симицу с његовим "кочијама", насмехну се па рече:

- Е, Симо, 'оћеш још да копаш нахочад?

- Никад, господине, далеко им лепа кућа! - одговори Симица, а намешта нешто по колима.

- Не да ти ђаво седети с миром... Него, штета, Симо, твог мркова нигде! Сад баш добих последњи одговор од начелства!...

Сава и Никола прснуше у смех. Сава само што није легао да се ваља од тешка смеха. А и Симица се заценио, па само цепти.

Капетан у чуду избечио се, па не зна шта да рекне:

- Но шта вам де сад?...

- Па ето му мркова - рече учитељ показав руком кљусе упрегнуто у таљиге, пред самим носом капетановим. Капетан се тек само узбезекну.

- O, да си ти жив и здрав, господине - поче Симица повратив се мало од смеха - ја сам га нашао још оно јутро кад сам вратио нахоче на место.

- Још оно јутро! - узвикну капетан и пљесне се руком. - Их, ја грдне бруке писати толико!...

- Аха, господин капетане! - прискочи Сава, повратив се од смеха, чисто заједљиво - ко оно не пише никад ништа у ветар? Моја је опклада! То је жао за срамоту - сећаш се!?...

Капетан само што сподби оно буренце, па с њим за плот у авлију. "Дај, понећемо!" вичу они. Аја - он оде као опарен у канцеларију; само тек треснуше врата за њим.

Сава и Никола поседаше, Симица ошину мркова, и опет се откотрљаше насипом Симичине кочије, а у њима путници готово оплакали од смеха.

- Шта си, вере ти, дао за тог мркова? - упита Сава Симицу кад одмакоше.

- Две рубље насред ваљевског вашара. Има од онда равно три године. И бог да поможе, добро ме послужи!

- Ето, Нико, јевтин распис - рече Сава. - Симичин мрков две рубље, а распис више и од десет рубаља!...

За кратко време пуче по целом срезу брука о мркову и распису капетанову. Сељаци то окитише, наместише и удесише још згодније. Кад стану причати где на сабору, све се живо изврће од смеха.

Капетан није неколико дана излазио у срез, него слао свог писара. И после, кад год изиђе, гледа час пре да измакне, некако му није било ни да разговора ни до хвале.


_________________
Slika Slika


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 6 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker