|
| Autoru |
Poruka |
|
lOOla
|
|
Administrator
Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388
|
 Рођен је на Његушима 1813, године. Његош је други син Томе Маркова Петровића и Иване Пророковић. На крштењу је Његош добио име Радивоје али се тим именом није потписивао, него — Радивој. По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић: владика Петар Петровић. Али га народ владиком Петром није ни звао ни запамтио, него - владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали.
Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Биће да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткада уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.
Владика Петар I, његов стриц, узе га к себи 1825. год. да га школује и припреми за наследника. Стриц је, раније, за наследника спремао Његошева брата од стрица, који се школовао у Русији, али је овај више волео војску и официрски позив. Традиција је међутим била да владалац Црне Горе, буде владика, па се и млади Његош, Раде, како је на крштењу назван, спремао за тај позив. Школу је кратко време учио у Боки Которској, а после му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића. После стричеве смрти, 1830, Његош се закалуђери врло млад и прими управу над Црном Гором. 1833 путовао је у Петроград, где буде завладичен. Још је једанпут ишао ради државних послова у Петроград и два пута у Беч. Путовао је и по Италији ради разгледања уметничких споменика, а и ради лечења. Зиму 1850 провео је у Напуљу, тешко болестан. Умро је на Цетињу 1851. године и сахрањен у капели на врху Ловћена, по његовој изричној жељи.
1834. - објављене су две збирке песама, у којима преовладава дубок и смео мисаони лиризам, нарочито се истичу: Црногорац к свемогућем Богу, Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима, Ода сунцу. Остале песме испеване су у духу народне песме и описују савремена црногорска јунаштва. Касније су одштампана два краћа спева у истом духу: Кула Вуришића и Чардак Алексића.
1854. - објављена је Слободијада, епски спев у десет певања, у коме се славе црногорске победе над Турцима и Французима. У збирци Огледало српско објављује прикупљене народне песме.
У последњих седам година свога живота даје три своја главна дела:
Луча Микрокозма (1834.)
Горски вијенац (1847.)
Лажни цар Шћепан Мали (1851.) 
|
|
|
|
|
|
|
lOOla
|
|
Administrator
Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388
|
Писмo Осман-паши Скопљаку Цетиње, 5. октобра 1847.Владика црногорски поздравља Осман-пашу Скопљака, везира скадарског.
Дошло ми је твоје писмо од 17. фебра[ра] о. г., у којему неке ствари смијешно напомињеш. Прво што кажеш да оперемо своја срца па да учинимо сваки лијепи начин и слогу на наше границе, моје је срце за људе свагда чисто и опрато, а с нељудима принуђен је човјек да се нељудски влада, јер иначе не може и да би хтио. Што се хвалиш да имаш код мене пријатеље који ти доказују моје намјереније, добро кад их имаш, мени их не казуј да од мене не пострадају. Ову и другу овакву ствар ти можеш казати онијема који свијет проз чибук гледаше, не мени. Моје је намјереније јавно и чисто; кога је како ваља, онако са мном у сусједству и да живује.
Ти говориш да ја све нешто тражим, а шта бих ја то тражио и са киме ћу га тражити? Када је Бајазет (Илберим названи) Босну покорио и када су дивље орде азијатске наше малено, но јуначко царство разрушиле, онда су моји преци и јоште неке одабране фамилије, које нијесу ту погинуле од Турака, оставили своје отачаство и у овијем горама утекли. Ја сам инокосан, ја сам сирак. Помисли ђе су ми браћа славни и гласовити кнезови и војводе нашега царства. Ђе је Црнојевић (Бушатлија), ђе је Обренкнежевић (Махмутбеговић)? Ђе је Кулиновић? Ђе је Скопјак? Ђе је Видајић? Ђе је Филиповић? Ђе је Градичевић? Ђе је Сточевић? Ђе је Љубовић? Ђе је Ченгић? Па ђе су многи остали? Камо господа и цвијет нашега народа да своје отачаство и своју славу заједно потражимо, да смо сви наједно, онда бих ја с њима нешто велико потражио.
Бог сами знаде када ће се они своје славе споменути и до када ће се ова моја браћа од своје рођене браће туђити и називати се Азијатима и до када ће за туђу корист роботати не сјећајући се себе ни својега! Од онога несрећнога дана откако је Азијатин наше царство разгњавио, са којим се ова шака горштаках за опште поштење и име нашега народа бори? Све са својом рођеном браћом истурченом. Брат брата бије, брат брата сијече, развалине су нашега царства у нашу крв огрезле. - Ево опште наше несреће!
Ова је несрећа и вражда братска више но сила туђа учинила те је наше јуначко племе постало туђима надничарима и служитељима, како што си и ти туђи надничар. Кукавну је Црну Гору овај разур нашега народа готово удавио, но и опоштио. Ово је учинило те је данас Црна Гора и бити ће довијека алмаз у витешку круну. Ја бих волио но ишта на свијету виђети слогу међу браћом у којима једна крв кипи, коју је једно млијеко одгојило и једна колијевка одњихала. Што се пак тиче мене самога и ове шаке народа, ја поштења нимало више не желим но га имамо пред великијем и опамећенијем свијетом, но се нешто друго жели, јербо је крвава храна и голо поштење. Ја бих рад да сам се малко доцније родио, јер бих видио своју браћу ђе су се себе и својијех споменули и ђе јавно пред свијетом казали да су они достојни праунуци старијех витезовах нашега народа. Када се ова света ријеч изговори, благо цијелом нашем племену, онда ће име црногорско босански и прочи витезови српскога народа како свети талисман (аманит, запис) чествовати и у њедрима носити.
Ја чујем да ти Црногорце хајдуцима називаш. То име нимало срамотно није. Хајдук значи chavalier (Ritter). На примјер, кавалери су ови хајдуци: Марко Краљевић, Реља Омучевић, Гергелес Алија, Тале Орашанин, Скендербег, Стојан Јанковић, Илија Смиљанић, Бајо Пивљанин, војвода Драшко Поповић, војвода Вук Мићуновић, Никац Томановић, Црнац Карамахмут, Карађорђе, војвода Вељко Петровић. Ово су само неки од нашега народа који нијесу данас у животу, а ови су тројица и данас живи: Абделкадер, Шамил и наш војвода Мића Морачки.
Истина је да су неки Црногорци убиваоци, грабитељи и мамитељи, али их изобуздана и дивља сила турска насили, па и јуначка невоља. Помисли, мој драги земљаче, оволико народа сабило се у овим горама, готово од свуда затворено. Кад је година иколико родна, може се прилично проћи, али кад дође година као што је лањска била, жива мука од њих бива. Ја сам се лане неколико мјесеца уклонио у Беч и у Млетке навластито да ову муку очима не гледам, а друго ја сам срца жалостива, па бих све своје разурио, а свакојако ми је мало што и остало. Када са мном говориш како мој брат Бошњак, ја сам твој брат, твој пријатељ, али када говориш као туђин, како Азијатин, како непријатељ нашега племена и имена, мени је то противно и свакоме би благородно мислећему човјеку противно било. Ја знам ти ћеш рећи када ово моје писмо видиш: "Шта овај човјек којешта пише и снијева?" Али се надам да ће наши потомци, кад било да било, дати достојну цијену отачаства љубнима мислима и писму владичину, на којега се данас виче са сваке стране како на бијелу врану. Владика Петар Петровић Његош
|
|
|
|
|
|
|
lOOla
|
|
Administrator
Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388
|
Пустињак Цетински - Србин Српском роду своме Србин српском роду своме
ово дјелце посвјећује.
Његово је ситно цв'јеће
по ливади правој Српства
и узрасло и побрато
и у в'јенац роду дато. Збирку Пустињак цетински, потписuje са "Владика црногорски Петар Петровић" и објављuje 1834. године.
Као да је велики песник знао да ће бити и таквих потомака који ће не само себе издвајати из Српства него покушавати да то чине и са прецима - прву своју збирку песама посветио је kao "Србин српском роду своме", а своју Црну Гору, у којој је дело настало, назвао "ливадом правом Српства". Његошу је, када је ова збирка песама изашла из штампе било 20 година. ЦРНОГОРАЦ К СВЕМОГУЋЕМУ БОГУ О ти бићем бесконачни
без почетка и без краја!
Почетак си сам основа
и крај свега у тебе је.
Ти, дубино неизмјерна,
ти, висото недолећна,
ти си сјајност своју скрио
млогостручним покривалом
величанства и пространства,
те се не даш да те види
око душе најумније,
нит' ум себе вообрази,
но тек почне о теб' мислит,
занесе се у бескрајност
све с вишега к вишем одећ,
летећ желно да те види
или сјенку барем твоју.
Ал' залуду њему мука,
по простору тумарање,
када си га ти створио
кратковидно и слијепо,
да у тебе не погледа,
но се натраг мора вратит
у ћескотном своме храму
занешено, утруђено.
величином зачуђено.
Погледам ли течност стварих,
погледам ли свјетлост сунца,
погледам ли сјајност, хитрост
милионах горњег свода, -
све то мене удивљава,
тебе каже свемогућа,
и душа ме твоја мала
више свега узвишава,
тебе што си више свијех
и те р'јечу сву ствар крећеш, -
бог си ума, душе моје.
Колико је даљност твоја
од краткога ума људског,
свеколике умне главе
што су досад на св'јет биле
и посада те се роде
да у једно перо слију
силу мислих највишијех,
не би знале черте повућ
нити р'јечи уписати
о твојему величаству.
Ах, ти ствари превисока,
јер си мене таквог дала
кратковидна и малена?
И чему сам ја подобан?
Ја се надам нешто твоје
да у душу моју сјаје;
неизвјестан, ал' се гордим
што са тобом својство имам.
Но и било штогођ мало,
то се може уподобит,
спрам сјајности твоје веље,
премалојзи искри огња
која пође тамом лећет
од огњеног океана,
док се опет к њему врати.
Ти с' океан бесконечни,
а ја пловац без весалах.
Мисли су ми бура јака;   Са мном чине валовање,
нагоне ме напр'јед пливат,
желе штогођ видијети.
Но како ћу водом одит
кад у руке весла нејмам,
већ сам дужан стојат тужан
у смртноме чамцу малом
на средину окејана
док с' преврати чамац исти
и окејан мене прождре?
Ја се земље цар називам,
ја се гордим и поносим
јер врх свега земног владам;
ја с природом често ратим,
побјеђавам треск громовах,
побјеђавам зук вјетровах
и сињега љутост мора.
Ја умнима летим крилма
око сунца и планетах,
знадем њину величину,
знадем њина круг течења,
њину свјетлост и бистроту;
ја над љутим лафом, тигром
и над свијем животнима
мора, земље и воздуха
владам умом и царујем, -
све с' то мене покорава,
све ми с' клања и служи ме.
Куд года се ја обратим,
величаство свуд ти видим;
погледам ли кита, слона,
погледам ли мравца, муху,
погледам ли равна поља,
разним цв'јећем накићена,
погледам ли горде горе
у зеленост обучене
или цв'јетак једва видни, -
свуд те видим свемогућа.
Најмањи те цв'јетак слави
ка највишег свјетлост сунца.
Но, ах, творче, што сам смртни
ја у сравност твоје силе,
твог могућства, величаства?
Могу ли се жив показат,
спрама твоје величине?
Ти, који си премудрошћу
у пространству воздушноме
созда св'јетах милионе
и све једног с другим свеза
твојим ланцем невидимим
и свакоме живот дао,
те уредно свој ток чине,
један другом свјетлост дају, -
ко се равнит с тобом може?
Ја ли смртни да се равним
спрама творца бесмертнога?
Ја ли тебе да с' подобим,
теб', који си сама вјечност,
спрам које се једва могу
ја показат да сам био
и на св'јет се појављао?
Ти, божество превисоко,
које живиш у простору,
над простором, под простором,
у свијетлим планетама,
у зракама сјајна сунца
и у сваку малу стварцу
нам видиму, невидиму,
ти свачему живот дајеш
невидимом твојом силом.
Но ко ће те описати,
ко ли умом обузети?
Ум си кратак дало чојку,
не може те ни назрети,
акамоли видијети,
већ ум лети чојка слијеп
по простору бескрајноме
тражећ св'јетло по тавнини
како сова у мрак ноћни.
Ал' ја више силе немам
да изближе тебе видим,
већ из стварих видимијех
своритеља њина славит
и с чудењем великијем
душом, срцем тебе викат:
"Ти си цар мој и свег другог,
којега је рука вргла
темељ свему видимоме
и у кога руку стоји
конац исте величине!
Тебе слава бесконачна,
тебе части прековјечне,
тебе фала, ка свемоћну,
нека буде и бити ће
док је св'јета и народа!"
|
|
|
|
|
|
|
lOOla
|
|
Administrator
Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388
|
Глас каменштака Пјесма о јуначким дјелима Црне Горе
од 1711. до 1813. године Српска пјесма од српског пјесника који радо пјева о ономе што се односи на његов народ, а не воли да пјева о подвизима страних народа. Коме је по вољи, нека је чита. Није опширна, да се читалац не би заморио.
Племенитој и много поштованој господи Мату и Јозу Ивановићима, које нека небо подржи и усрећи за дуги низ година на корист њихове породице.
Ова кратка пјесма коју је надахнула љубав према домовини носи име "Глас каменштака"; у њој сам, уколико сам успио, забиљежио нека јуначка дјела црногорских и брђанских јунака која су изведена од 1711. до 1813. године.
Коме бих боље и са већим задовољством могао да је посветим него вама, поштована моја браћо, не из друге намјере него из истинског, искреног и срдачног осјећања, из благодарности коју дугујем вашем доброчинству и добром држању, којима сте, не у једној, него у многобројним приликама обилато помогли вашим и мојим оскудним и потлаченим земљацима.
Једино у тој сврси одлучио сам да вам посветим ову пјесму, у увјерењу да ћете је, заједно са свим пријатељима српског народа, примити с оном истом срдачношћу која ме је побудила да је испјевам у част вашега и мога народа.
Писано на Цетињу, на дан Св. Николе, 9. маја 1833. године.
Ваш срдачни и вјерни пријатељ у души Архимандрит Црне Горе
Петар Петровић Пјесма о јуначким дјелима Црне Горе
Написана невјештим пером, али задојена слободним духом О гњијездо старе црногорске славе,
савијено усред турског царства,
што у себи храниш славне соколове
спремне да полете у висине
на одбрану дичног српског имена,
насиље те ага притиснуло,
али ти нијеси навикло да пригнеш шију пред ичијом јуначком славом
ни да стријепиш пред небројеном турском гомилом.
Зна се, и у свијету успомена траје
на пале у бици на Косову,
седмоглава аждаја памти,
славу коју је задобила у борби против вас:
кад год вас је оружјем напала,
нашла вас је спремне на одбрану,
и народном славом охрабрени хитали сте им у сусрет
да им својим оружјем као јунаци на поздрав одговорите,
све до доба Петра Великога и до царске поруке послате
по гласнику Србину Милорадовићу,
упућеном дичним српским јунацима.
У тој поруци Петар уздиже сваког од вас
и захваљује вам на вашем јунаштву;
у њој вас назива својим синовима
да бисте се за њега борили против Турчина,
и обећава да ће вам пружити сваку заштиту
и помоћи ваш начин ратовања
даривајући вас сабљама и одликовањима
и стављајући у изглед вашем народу проширење граница.
Кад су Црногорци чули поруку,
одустали су од међусобних размирица и убистава
синови једног народа и једне исте вјере,
јер су имали у виду моћ великог владара
и тешке невоље Русије,
која је била узнемиравана од стране Шведске у исто вријеме
када је Турчин против ње покренуо неправедни рат
и кад је на њу кренуо с огромним снагама.
Они су одмах развили заставе
и положили чврсту заклетву
да ће заратити на Турчина
и да ће крв своју лити у корист Руса.
Обратили су се Богу, и дошао им је гласник
послат главарима сакупљеним у вијећу,
у име Петра Великог и цијелог руског народа,
с обећањима да их никада неће заборавити
и да се креће
да обезбиједи јунацима
заштиту као најбољим руским синовима,
с обећањима да ће им одредити старјешине војске
и да ће проширити њихове границе.
Црногорци, када све ово чуше,
повјероваше, и добро урадише,
под заставе сакупише чете,
малобројне, али јуначке,
храњене оскудно,
а исто тако и новцем неснабдјевене,
и кренуше пут Херцеговине
палећи успут све што је турско.
град Никшић опколише,
и дигоше Брђане на побуну против султана.
Глас стиже Ахмет-паши
баш кад се с војском спремао,
по наређењу свога господара.
у посјету новом цару у Москви,
да се Црна Гора подигла на устанак,
са својом војском напала Никшић
и подигла на устанак султанове поданике,
пружајући помоћ и подршку слави руског цара.
Тада он крену с војском,
брзо напредова, и паде пред Никшић
с војском од двадесет хиљада војника
херцеговачких и дијелом босанских.
Изненађен, паша видје град опкољен,
брђанским и црногорским четама,
утврђени град чврстим обручем притијешњен
и цијелу варош запаљену ватром и пламеном.
Гледа паша и срце му пуца.
И с војском се потом улогори у равници,
одмах изврши напад и пробој
и унесе метеж у околину града.
Мјесец дана се продужи жестоки рат,
у којем је проливено много јуначке крви
и који не би заиста још престао
(чули су се измијешани пуцњн топова и пушака),
али гле несреће! - нека је небо сатјера
сасвим у Турску или нека је сасвим уништи -
тужна се вила у то појави
и у густом окршају дође међу Црногорце,
већим дијелом Брђане, а у малом броју Приморце
Свако је пита: "Шта си дошла
и какве нам гласове доносиш?
Да ли срећне или кобне вијести
ти нама донесе долазећи са сјевера,
из Влашке и из моћне Русије?
Јеси ли видјела борбу, чија је побједа?
Да ли наша или туђа? - Сада објасни,
говори истину, и ни у чему не слажи."
Вила им свима одговори,
и уморна се међу њима одморн:
"Црногорци, вјерни јунаци
и вјерни синови славенског племена,
зашто ме тако жељно питате,
и сви испољавате задовољство што ме слушате?
Ја сам тек прошлог дана одлетјела,
и дошла сам из сјеверне земље,
са бојног поља руске војске.
Чујте шта је с царем руским и царем отоманским
и са Влашком, и шта је с оне стране Дунава,
на границама Прута између двојице дивова:
својим рођеним очима сам гледала
и процијенила снаге обојице.
Цареви су се мало или нимало борили,
а затим се као цареви нагодили о миру;
за вас, несрећна браћо Црногорци,
Петар није могао од Турака да постигне мир.
Ово можете заиста познати по мојој тузи
и примијетити на мојем тужном лицу,
Тешко онима којима тужне стижу виле,
као и онима од којих се тужно растају!
Али ја међу вас не бих дошла
да нијесам приморана озбиљном заклетвом
да вам испричам све што ми је познато
и да вам не прећутим ни добро ни зло.
А сад нећу да вам сакријем
да се против вас крећу силне војске,
послушајте ме сви, против вас иду војске
са којима би се тешко борила и Москва;
на челу војске стоји серашћер-везир
који се сматра први до емина,
војсковођа од сто хиљада бораца;
али ако будете вјешти, зло му се пише.
Наступају војске, благо и топови
који су били одређени за рат с Русијом;
близу су, нијесу далеко,
и хоће заиста да вас нападну.
Ова је снага синоћ преноћила
на обалама језера крај Скадра,
а сјутра ће прећи Малесију
падинама Проклетија
и затим ће се спустити у Ћемовско поље,
чувени војнички логор,
Стога се, браћо, повуците на своје границе
према Зети и Подгорици,
и онда се борите с војском, одуприте јој се
и јуначки лијте крв;
не очекујте засад помоћ од Русије,
већ се ослоните на своју снагу, не на туђу.
Пространа Русија веома је далеко,
а полетјети к небу човјек не може."
Кад ово Црногорци чуше,
повукоше се тужни на своје границе
према низији Ријечке нахије,
на доглед Албаније.
Мало је времена требало силној војсци
док се једнога јутра појавила,
године хиљаду седамсто дванаесте,
двадесет трећега априла,
на празник српског Св. Ђорђа,
и цијелога тога дана
није престало пристизање Турака.
Земља се покри и застења
када трком дојури турска коњица;
пјешадија зацрни равницу,
као кад вране попадају по смреци,
и у навали ископа ровове
и разви још невиђене шаторе.
Док су Турци одмарали коње,
Црногорци су их из шуме посматрали,
водили сваковрсне разговоре и премишљали,
а на поглед логора обузимала их је гроза;
али су се међусобно узајамно храбрили,
јуначки говорећи овим ријечима:
"Снага је велика, али је снага свемоћног још већа;
има бораца колико и капаља густе кише,
али стијене су наше веома јаке
а ово ће се трње одупријети
нападу улогорене снаге;
и сва је прилика да ће Турчин бити принуђен на бјекство,
мада ће обадвије војске бити у невољи.
Ми не смијемо одступити до посљедњег даха,
а тада ће Стамболије почети да прескачу трње,
и равницом ћемо морати да их гонимо;
свила ће се качити о трње,
а размрскани мозгови прскаће наше оружје."
Чим су ове ријечи изговорене,
зачу се тутањ топова у шанчевима,
развише се свилене заставе
и настаде урлање турских јаничара;
према равници и брду упути се војска
и узвитла густи облак прашине.
Када Црногорци ово видјеше,
вјешто подијелише своју војску
на три одвојена одјељења да би се тако борили
и са више страна отворили ватру на Турке.
У близини влахињског друма сакрили су једно одјељење
одабраних ратника под командом свога владике;
а два крила развијена на падинама брда
сакрише се у увалама.
Чим нападачи кренуше,
пожурише се да извојују побједу;
у трен ока нагомила се небројена војска
и споји се с војском постројеном против владике,
и насрну на његову војску.
Обијесна војска није примијетила притајена крила,
већ је брзо прошла поред њих,
у трен ока јурну, и заметну се окршај,
а крила почеше пажљиво да посматрају;
стаде пуцање сваке пушке
којом је руковала вјешта и јуначка рука,
шиште испаљени меци као гује;
горди Турци дижу ужасну вриску
закрчујући путеве погинулима и проливеном крви.
У то крила ступише у бој
хватајући се у коштац са средњим дијелом војске,
и борећи се против славног оружја Арбанаса
извршише пробој на средњем дијелу и пресјекоше турску војску
сијекући небројене главе;
тридесет хиљада њих се збило
затворених у неприступачним брдима.
Трње је спречавало пут јаничарима
и сад свако мисли на сопствену одбрану.
Османлијским четама паде поцијепана свилена застава,
а вила мрка погледа изговори кобно предсказање.
Пушке почеше да обарају Турке
и да њихова крзна крвљу масте;
неста џебана црногорској војсци,
и она преста да пушке пали,
те исука тешке ханџаре;
и пошто је надирање унакрсно пресјечено,
у јарковима се заплетоше Турци,
нападнути од Црногораца, као вукови,
као јунаци се одупиру,
а трње им смета.
Урлају Турци и дижу ужасну грају.
док се јунацима не заморише руке
сијекући невјерне Турке;
посјекоше већ три хиљаде глава
и побише девет хиљада.
Серашћер се са преосталом војском,
с врло малим бројем, упути ка Цариграду
да би добио признање свога срећнога владара,
кога Турци сматрају као великог свеца.
И док му излаже начин како је излијечио рану
добијену када је намјеравао прегазити Црну Гору,
у вријеме када се његова војска борила са војском моћних владара
и Московљанину причинила не мале неприлике,
Црногорци се враћају својим кућама
и дијеле плијен своје побједе:
сабље, пушке, мачеве и ћорде;
сваки јунак ликује од радости
што су отели тридесет двије турске заставе,
и признаје да је побједа дошла од свемоћне руке,
а мјесту гдје се битка била
надјенуше име Царев лаз.
И то ће име док буде постојало камена
изговарати сваки српски син;
што се судбини буде свидјело доћи ће с временом,
а прошлост се тешко може опет задобити.
Несрећни серашћер већ је донио кобну вијест
и Мустафи је у вијећу доставио,
излажући како је био поражен
и како је изгубио војску у каменитом предјелу.
Када је Мустафа чуо излагање везира,
он плану од бијеса и немира,
истог тренутка издаде наредбу своме пратиоцу,
који спреман одсијече везиру главу.
И одмах одреди за војсковођу
од свих признатог вјештог и вјерног
Ћуприлића, повјеривши му велики печат,
пошто је већ био, тако рећи, господар пола царства.
Ћуприлић дође на диван
и запита цара што жели од њега.
Цар му рече: "О слуго Ћуприлићу,
који за част ратујеш већ одавно,
знаш добро, и све ти је испричано
како смо послали војску
под вођством серашћер везира
да би се предао забораву онај мали страх
који су нам задали бунтовници Црногорци,
помагачи сваког невјерника,
када оно подигоше устанак
напавши наше царство
када смо са Русом ратовали
и када смо по нас часно на Пруту мир склопили.
Тада су ми они увреду нанијели
пружајући јаку помоћ Русу.
Ах, тешке судбине и несреће!
У жељи да се осветим, остадох поражен,
проклети невјерници војску ми уништише,
много хиљада мртвих расуше по бојишту
и тридесет двије заставе ми заплијенише,
и ти проклетници срамоту ми нанијеше.
Али, ти, вјерни мој, освети моја права,
иначе ћу полудјети,
јер овако понижен не могу живјети
кад помислим ко је себи увртио у главу да
помрачи моју неизмјерну славу,
коју је стекао султан Мурат
подјармивши све краљеве невјернике.
Да ми је барем ову славу помрачио неко од владара
или од краљева далеких,
него је помрачи шачица јада,
становници невјерног каменог брда!
Дедер, сакупи одмах војску,
с њоме изврши, знам већ што се може,
стави их на муке на најсвирепији начин,
њихово имање растури,
посијеци мушке, не поштеди никога,
у ропство женске поведи,
претражи свако гнијездо Црногораца
да не би звијезда сјала упоредо са сунцем
и да се бакља не изједначи са мјесецом;
не треба се обазирати на баштину старих времена,
моји преци ме учинише њеним владаром.
А, ако су је крвљу упрљали,
треба ипак свечеву браду чувати од невјерника,
јер је неповољно небо нама непознато."
Када је Ћуприлић чуо султана,
преузе повјерену му команду
и сакупи голему војску од војника
најславнијих у Азији и у Стамболу,
крену из Цариграда, пређе Румелију
и друге земље, и стиже у Скадар,
гдје изврши смотру небројених одреда
који су сачињавали број од сто хиљада,
не рачунајући чете скадарске,
ни албанске, ни оне славних Тоска.
Затим крену сва војска,
прешавши Албанију и Зету.
и убрзаним маршевима угледа Морачу,
те се на Љешкопоље спусти цијела војска
и разапе шаторе на том пољу
заузевши га цијело до Мораче.
Од Мораче све до Жуте стијене
и од Горице преко Ситнице
оста земља покривена војском и шаторима,
као да су се Турци скупили да слушају читање
Корана који је објавио њихов светац
или да баце у пећину камен законом прописан.
Када су Црногорци примијетили
приближавање турске војске,
кренуше брзим кораком према својим границама,
као соколови који уоче птицу за плијен,
те искуством поучени утврдише своју границу.
Ћуприлић са Турцима их је гледао
и, спремајући се да их са својом војском нападне,
предвиђао је тешку борбу, и био је неодлучан;
а међутим стално му се по глави врзла
погибија небројених Турака,
као и срамота коју је доживио његов господар.
Стога се не усуди да их нападне
од страха да не подлегне,
те прибјеже разним сплеткама
разапињући мреже као лукава лија.
Написа својом руком писмо на српском,
упућено војним главарима Црне Горе,
и посла им га у шанчеве,
а прочита га главном стану.
У истом писму свечано се заклињао
изражавајући се овим ријечима:
"О, главари Црне Горе,
зашто се спремате на одбрану?
Мислите ли, можда, да сам ја овамо стигао с војском
да запалим ваша насеља и вашу имовину,
да одведем у ропство оне који падну под моју власт,
да удовољим на тај начин намјерама свога господара?
Нико се није никада могао да поднчи вашим плијеном,
а ко се тога прихватио рђаву је награду извукао,
јер је тешко змији отети плијен
док нападачу задаје отровни ујед;
напротив, ја сам послат с војском
према уговореном наређењу двојице владара,
то јест Мустафе, цара стамболског,
и Петра Великог, цара простране Русије.
Сјећате се, када се ратовало са Петром
те се закључио праведан мир.
онда када сте се ви одрекли слободног живота,
и више вољели да у мутном ловите,
па, кренувши у помоћ руском царству
и напавши земљу која је отоманска својина,
уништили сте огњем и мачем села и вароши
и привукли на себе нашу војску;
од њеног напада јуначки сте се одбранили
без икакве помоћи од стране руског царства.
Петар се тада јако разљутио
јер је био добронамјеран и обманут од стране нашег цара,
који није одржао свету ријеч дату за мир,
већ је наредио везиру да нападне Црну Гору.
Петар Велики се стога увриједио
изражавајући своје жаљење моме и осталим владарима.
због неправедног рата противу Црне Горе
сматрајући је као дио руског царства
и рачунајући много на Црну Гору.
Стварно, године хиљаду
седам стотина једанаесте
запријети Петар нашему владару
тражећи за то одмазду;
и принуди га да склопи мир,
јер би у противном случају заратио на њега.
Мој владар преплаши се Руса
и истог тренутка заповиједи да се погуби серашћер
због неправедног рата противу вас.
И био је приморан да ме упути вама
да се договоримо и углавимо мир,
наредивши ми да се не упуштам с вама у рат,
већ да вам одредим слободу ферманом.
Сада можете уграбити најбољу згодну прилику,
биће вам дозвољена слободна трговина
коју ћете моћи да водите све до Цариграда.
Свако ће бити дужан да вас поштује као што се владар поштује
и да вам одаје признање као славним ратницима.
Упутите се мосту хладне ријеке Ситнице
да учврстимо мир за будућност.
Не морате се нимало бојати
да бих ја био кадар да покушам тиме какву превару;
од ријечи сам ја, и, ако лажем, гром ме убио,
а ако истину кажем, нека ме небо штити.
Ја, везир Ћуприлић, главни заповједник,
који без мијешања свога владара склапам мир са краљевима,
рођен сам у српској земљи, иако исповиједам муслимански закон,
свијет добро познаје мој поштени рад,
моја је ријеч чвршћа од ријечи мога султана.
Ја управљам по својој вољи отоманским царством
и знаћу да одржим дату ријеч по цијену сопственог живота.
А кад је не бих одржао, сасвим би потамњела отоманска слава.
Упутите се мосту, убрзајте корак
са бројем горе траженим, ја ћу доћи да вас нађем."
Писмо прочиташе црногорској војсци
и сви су га добро разумјели.
Чим су јунаци упознали његов смисао,
састадоше се у тајно вијеће.
Неки су се плашили смишљене пријеваре
у часу састанка са невјерницима
и говорили су: "Не доликује нам да се мијешамо са крвницима,
јер је достојан смрти сваки Србин и Хришћанин
који мисли да се може имати вјере у Турке."
Други су били вољни да се састану на мосту
сматрајући да се на тај начин неће показати као кукавице
јер су многи говорили да ће се Турци поносити тиме
што се Црногорци не усуђују прићи к њима,
и рећи ће да се познаје кукавичлук по томе
што се плаше да пређу своје границе.
Други су узвикивали; "Нема ту издаје,
не чусте ли што су Турци изјавили?
Нико се неће усудити да нам спрема замке
да се не би уплео у сигуран рат са Русима;
јер ако нам учине какву пријевару,
од тога ћемо бити ослобођени чим Петар устане,
па нас неће држати као своје заробљенике,
него ће брзо морати да нас ослободе окова.
Дедер кренимо, јер, ако одустанемо,
мора се опет умријети. Што да изаберемо?"
Многи пристадоше на посљедњу одлуку.
Када то чуше, главари кренуше према мосту
да се састану на разговор са Ћуприлићем.
Тридесет три главара пођоше, а не шездесет,
и стигавши на мост од ријеке Ситнице,
која није далеко од вароши Подгорице,
- безумнима, о Боже, не буди на помоћи -
несрећнике нападе велики број Турака
које је вјешто Ћуприлић био сакрио.
Тридесет три главара почеше да се бране,
тако да остадоше притиснути тешким ранама;
шеснаест од њих остадоше мртви на мосту,
а седамнаест тешко рањени;
рањенике одведоше у ропство.
Од Турака пало је шездесет.
Несрећнике доведоше у ровове турске
и предадоше их у шатор великог Ћуприлића.
Ту им је врат окован тешким ланцима,
а табани изударани дебелим батинама.
Када их је Ћуприлић угледао пред собом,
невјерник им овако проговори:
"Ланцима сте оковани, ви главари вјероломних,
па се, тако оковани, ништа више не можете поуздати у себе.
Ево вам дивит и перо,
и пишите сами својој браћи
да сте дочекани,
да сте богато обдарени
и да сам с вама склопио вјечити мир
и потврдио га доиста ферманом,
зато нека се ваша војска повуче са граница
ако жели да сачува свој опстанак;
а ако вам није по вољи да тако пишете,
сви ћете за час пасти убијени."
Сваки од главара издајнику повика:
"О Ћуприлићу, невјерниче пред богом,
наказо без части и без вјере,
такав поступак не доликује поштену човјеку;
ми никад нећемо бити вољни да то напишемо,
него смо спремни да изгубимо главе.
Ако сте нас безбожном заклетвом преварили,
и ако сте нас од наше војске одвојили,
мислите ли да ћете нас зато приморати да то напишемо?
Да писмима преваримо своју браћу
која ће нас осветити, видјећете!
За сваког од нас десеторица од вас ће да плати.
Али, кукавице, немој се служити пријеваром
да завладаш срачунатим издајама,
пошто у пријевари нема части.
Не може да се назове јунак ко бјежи од боја,
не држи нас живе, већ нам одмах одсијеци главе,
нареди да то ураде твоје слуге."
Ћуприлић свирепо плану гњевом и презиром
и одмах нареди да се набију на колац,
изложивши их на стрмој обали Мораче
да би већи страх задао ратницима.
Затим написа лажно писмо,
и упути га у логор Црногораца
у име несрећне њихове браће,
као да су сви у животу:
"3драво, браћо Црногорци,
нас су љубазно примили Турци
и склопили смо с њима мир
како се никад нијесмо надалн;
здраво смо, браћо наша,
станујемо с Ћуприлићем у шатору,
стога, чим вам стигне наше писмо,
повуците се слободно вашим кућама
и радите своје послове;
немојте да се за нас ништа бринете,
јер је близу наш повратак вама -
идуће недјеље првог дана прије заласка сунца."
Писмо је стигло скупштини Црногораца,
прекаљених и вјештих ратника,
брзо је стигло, а још брже прочитано,
и сваки војник, чувши садржај,
и не мислећи на турско лукавство,
сматрао је да су га заиста написали њихови главари.
Вјерујући да су још у животу,
и не помишљајући на њихов ужасан свршетак,
весело се повратише својим кућама
палећи од весеља пушке пред лицем Турака.
Када је Ћуприлић заједно са Турцима примијетио
да су се Црногорци разишли и вратили се својим кућама
он навали на гњијезда соколова
и заклони сунце густим облаком
који се подигао из пламена запаљене имовине,
и поведе сто робова тада заробљених.
Чим се Црногорци досјетише
да су кобно преварени,
понесоше у брда све што је могло Турцима да падне као плијен,
а они који су били близу мора
склонише се у покрајину дужда млетачкога,
увјерени да се склањају у крило хришћана,
који никако не би пристали да их предаду Турцима
и од којих се надаху да ће бити примљени
за знатне услуге које су им раније учинили,
а и по светој дужности према ближњему,
пошто су се често за њихову ствар изложили у биткама
лијући против Турака потоке крви.
Али после смрти шта користи кајање
и ратовање ономе који је лишен државе?
Њихове куће Турци запалише
и разорише цркву на Цетињу,
затим извршише напад на имовину сакривену у брдима
чврсто ријешени да је опљачкају нли да нађу смрт.
Тежак је био подухват, пошто ју је свако бранио по цијену сопственог живота,
јер је свакоме тажак губитак имовине.
Турци видјеше да им је узалудан покушај
па, притиснути големом невољом,
одступише повлачећи се са брда,
и остављајући, међутим, не мали број мртвих,
и упутише се према широком мору,
према пријатељу дужду (недостојни дужде!),
путем све огњем и мачем уништише,
у чврстом убјеђењу да то није никакав злочин;
запалише цио крај Његуша и Цетиња
и спржише потпуно сва села.
Све док су се спустили до Солила
гонили су их оружјем Црногорци,
који отуда одступише пут своје границе
и у своја села пренесоше имовину спасену од Турака...
Кад се цијела турска војска сакупила на морској обали
да се под шаторима мало одмори,
Которани видјеше жељени цнљ
који њихови преци нису могли да виде испуњен,
па су ликовали због пустошења Црне Горе
и због губитка слободе Српства,
пошто су сматрали да је турска војска све уништила
и да није оставила жива ни једног пиличника.
Према наређењу њиховог дужда
и Сената, нерасположеног према Црногорцима,
ухватише све који су се склонили међу њих,
а нису могли да се бјекством спасу,
и седам сто шездесет робова предадоше Турцима у руке,
без обзира на будућу освету.
Сви несрећни робови били су дјеца
коју су јадне мајке у наручју носиле.
Чим Ћуприлић угледа мушкарце,
нареди да се сви смјеста закољу.
Синове заклаше пред очима оних што су их родиле;
свуда јецају самохране мајке
оплакујући дјецу. Авај, од бола би камен заплакао
и црни гавран би заграктао
да има кога ко би чуо његово грактање
или кад би било крова да се спусти на њ.
Мртве мајке на земљу попадаше
видјевши заклане синове своје,
који пред смрт према њима
пружаху своје нејаке руке,
заклињући их да их не предаду Турцима,
већ да прибјегну тајном начину одбране.
Проклет си и свиреп
и потпуно немилосрдан, о турски законе!
Није ти било доста да дјецу учиниш робљем,
већ си их учинио жртвама свога бијеса!
Ти у грудима немаш људског срца,
твоја правда свуда остаје тупа,
тигар и рис би се заплакали
кад би видјели такав свирепи злочин.
О Ћуприлићу, гадна наказо,
сјети се што си урадио,
помрачио си сјај своје славе,
и срамотом се покрио пред лицем свијета;
нашто клати невину дјецу
и несрећне мајке одводити као робље!
Њих су укрцали на лађу за превоз преко мора
и држали их скривене од сунца
док не стигоше до острва Кандије
и до страшне Мореје.
Тада су ропкиње послате у Цариград,
а војска је изненада напала нека острва,
заузела Кандију и Кипар
и друга нека мала острва Мореје,
отела их силом дужду млетачком
да би му вратила дужну награду за услуге које јој је учинио
кад јој је предао у ропство Црногорце,
своје пограничне сусједе, који су вјеровали
да ће код њега наћи уточишта,
а који су потпуно истријебљени
пљачком, пожаром и ропством.
Ево какву су награду Турци дали свима,
не оружјем, сребром или новцем,
већ насиљем најодабранијих турских чета;
и у замјену за сваког Турчина кога је дужд заробио
предали су десет које су они заробили.
Сем тога упада у његове земље
и ратује по приморским градовима.
Тако је Турчин продужио неколико година.
Свјесни прошлости, Црногорци чувају успомену,
вазда спремни да приграбе оружје
и да свој живот жртвују за славу.
Српски синови лете око својих гнијезда
уништавајући много гуја својим сусједима.
Дође вријеме кад Петар престаде живјети
и славна Јелена ступи,
наслиједивши га, на пријесто Русије,
која је била у свађи са разним пограничним сусједима.
Чим Јелена ступи на пријесто, написа поруку
и упути је црногорским главарима;
у својству владарке написа писмо,
обећавајући веће повластице Црној Гори,
и изјави: "Нека вам је познато, Срби Црногорци,
како су други на мене неправедно заратили
и како су ме Татари напали са многобројном војском,
а султан ми објавио рат
захтијевајући да се џамијама замијене цркве
и да се њихова минарета још више уздигну.
Дедер, ако сте прави јунаци
и синови ваших славних отаца,
нападните снажно турску земљу,
јер тако можете помоћи.
Мало муке имаћете да подносите,
али вам обећавам да ћемо заједно наметнути услове мира,
ако нам свемогући помогне да побиједимо
и ако на корист наше вјере пролијемо крв."
Када су Црногорци прочитали поруку,
пристадоше на молбе владаркиног гласа
и нападоше отоманску земљу
одводећи робље, пљачкајући и палећи куће
све до Пиве, Стоца и Клобука.
Турке је то већ узнемирило
и они написаше извјештаје пером умоченим у сопствену крв
како су их напали Црногорци,
и многе несрећнике у ропство одвели,
уништавајући пожаром све куће у близини градова.
Такве извјештаје упутише травничком везиру
тражећи чете себи у помоћ.
Када је везир примио њихова писма
и из њих тачно све разумио,
позва силну војску
одабраних Бошњака под заповједништвом свога замјеника,
која је раније била послата против Московљана,
и сад је цијелу упути против Црне Горе.
Војска је састављена од четрдесет хиљада
најгласовитијих коњаника и пјешака,
и чим се сретоше, дође до битке.
Црногорци се повукоше на своје границе,
а охоли Турци пођоше за њима у стопу
с намјером да иду примјером Ћуприлића
пљачкајући имовину и палећи куће,
а затим да се као побједници скупе на морској обали.
Али везиров замјеник оста јадно разочаран:
кад се с војском упутио да силом пробије пролазе,
гдје неће моћи да спасе ниједног друга
и одакле неће моћи да се здрав врати у Травник,
Турци су мирно напредовали
све до мјеста гдје их срете снага Црногораца,
која силовито нападе Турке,
и у црвено обоји њихова зелена крзна.
Обје се војске силно сударише
и с обје стране до подне издржаше ватру,
али кад је подне прошло, међу Турцима наста забуна,
а надјача снага Црногораца.
Турци окренуше леђа и ударише у бјекство
од јунака који их стадоше гонити
и који одсјекоше главу замјенику
као и многим другима и не пребројавајући их.
Осам стотина заробише,
па и њих пустише на слободу а не одсјекоше им главе;
а остатак окупљене војске ноћ и судбина
сакри и омогући им срећно бјекство,
тако да идућег дана, када је сунце огрануло,
свако од спасених је рачунао као да је добио живот на поклон.
Василију, црногорском владици,
достојном заиста да носи српско име
(после јуначке побједе над Турцнма)
стигоше сасвим поуздане вијести
да је Јелена склопила мир с Турцима
заузевши сасвим Крим.
Руси су остали господари ове покрајине
и уништили све турске поморске лађе,
те се показали надмоћнији од отоманске војске,
с којим су склопили мир по свом нахођењу,
али не обухватајући у уговору Црногорце,
који, занемарени, осетише јал,
оставши запањени кад су чули ту вијест,
те су сами себе питали чиме су се замјерили.
Неки се на ово нијесу много обазирали,
пошто су живјели у увјерењу
да неко мора да ратује, а други да ужива мир
и да пред бијелим овцама свира у дипле,
Слабији је понајвише жртвован,
и док је жив, мора да буде на опрези,
јер јадник, ако није будан, може
лако да изгуби или главу или кожу.
А више треба вољети тродневну болест
него хиљаду година подле дангубе.
Сувише брза је изгледала смрт старом Матусалему
као дјечаку њежном попут комарца.
Сунце је више пута извршило свој круг
и земљу више пута обавило зором;
послије смрти босанског паше
обје су војске прешле у стање мира,
Турци се измирише са Црногорцима
замисливши сасвим нов начин
да би на удицу уловили соколове.
а нијесу хтјели разумјети
да се удица не може да ослони на ваздух,
него да је подешена за воду,
и да соко не спушта свој лет до саме воде,
него се летом диже небу под облаке да прибави плијен,
и у његовом је природном нагону
да лети ваздухом далеко од воде.
Глупи Турци замислише да храбре јунаке поклонима придобију,
пошто дебела греда не може да прође
кроз ситну мрежу решета,
али се Црногорци присјетише пријеваре
и Турцима мушки проговорише:
"Ми не можемо да се упоредимо с вама Турцима,
а не можемо с вама ни да се сложимо:
ви сте почели да нам поклоне дајете,
јасно се види да вас нужда гони да лажете,
али, сусједи наши, ми вас поздрављамо,
и кад нас видите, онда ћете моћи на нас рачунати."
Вративши се својим кућама, Црногорци се одморише,
а у то, према поузданим вијестима, сазнадоше
да је Ченгић паша напао
Трњине са својом војском и да је она уништена;
Црногорци изиђоше побједници,
посјекоше хиљаду глава
и привевши сто педесет робова,
угледних лица, ага и господе,
а за већу поругу Турцима
и да сасвим замраче њихову славу.
аге предадоше у замјену за вепрове,
а господу у замјену за влашке волове.
Ова кобна вијест стиже у Травник,
и када је везир за њу сазнао,
упути опширан извјештај у Цариград,
пооштривши га најјеђим ријечима,
описујући пораз паше Ченгића
и великог јаничара Љубовића.
У истом извјештају он је вапио своме цару:
"Помози, сунце! Јеси ли чуо
шта ти се сада дешава
и да је осрамоћена цијела Босна!
Твоје вјерне поданике, који су ти часно служили,
заробили су невјерници,
и ропство би било мање зло од срамоте
до које је дошло при размјени
када су аге замијењене за вепрове
а господа за велике волове,
пошто није био могућ други откуп,
јер би иначе пропали наши храбри ратници
које су невјерници хтјели лишити живота,
и на тај начин уграбити нам ваљане ратнике.
Него помози, за милост, или уради тако да се искоријене невјерници,
да би свијету остала трајна успомена.
Не смије се подносити та срамота
да синови твоји не буду освећени."
Кад је султан Абдула био обавијештен
о садржају везировог извјештаја,
зачуђен откри нешто што у животу свом није осјетио;
десницом гладећи браду
и слушајући о нечувеном пазару Срба,
срамном за цијелу Босну и Херцеговину,
којим су аге замијењене за вепрове
а господа за влашке волове, -
избезуми се од бијеса и мржње
и одлучи да напише кратко писмо.
Султан га морским путем посла
у Млетке дужду и првацима.
И султан овако написа дужду
и исприча му несрећу и срамоту
коју су му нанијели млади Црногорци,
као и то како намјерава да поступи против њих.
У истом писму султан моли дужда,
ако хоће да сачува његово пријатељство,
да затвори потпуно своје границе и да ниједног
Црногорца не прими у своју земљу,
да не пропушта џебану Црногорцима,
и да својим поданицима на граници нареди да се
придржавају строге неутралности,
јер он намјерава да скупи силну турску војску
и да са свих страна нападне Црну Гору
и пороби Црногорце,
без обзира на године и сталеж, све без изузетка.
Када је дужд разумио вољу моћнога султана,
примио је с великом радошћу његово писмо
и одмах му одговорио
изражавајући своје жаљење за оним што се десило;
"О Абдула, владару Цариграда.
разумио сам садржај твога писма,
и што си ми наредио извршићу;
затворићу с војском своје границе,
нећу дати џебану и одбићу приступ свим избјеглицама,
али нека одмах крене твоја војска,
сада када је вријеме за то погодно,
јер се ја сјећам што се догодило у прошлости.
Можеш слободно напасти Црну Гору
и потпуно уништити своје непријатеље."
Када је султан разумио дуждев одговор,
послао је три разна фермана,
један у Босну, други у Румелију,
а трећи љутој Арбанији,
у њима султан наређује везирима:
"О слуге, сакупите са свих страна војске,
и с њима хитно крените
да осветите срамоту нашу и великог свеца.
Ти, везире камените Босне,
пређи с војском Херцеговину,
и храбро нападни код Острога Црну Гору
пљачкајући сва брда невјерника,
и улогори се на Чеву
да се спојиш са другим одредом наше војске.
А ти, слуго, валија Румелије,
послушај ферман и крени с војском,
полазећи из Румелије све до иза Скадра
пређи земљу арбанашку,
и споји се у Чеву са везиром из Босне,
не дај никад мира Црној Гори,
стави све под мач и пламен, и пљачкај,
и оружјем жари и пали;
ти, о пашо Скадра на граници,
дај доказ своје вјерности да не навучеш мој гњев,
скупи своју храбру војску
и напредуј с њоме све до Црмнице;
пошто је славно опљачкаш и спалиш,
не штеди животе мушкараца;
кад јуначки извршиш ово дјело
и претвориш Црмницу у пепео,
тада с војском крени становницнма Ријеке,
уништи их као становнике Црмнице
и улогори се на Цетињу
гдје ћеш уништити чувену цркву;
у равници ћеш направити око,
па ћеш угледати два везира улогорена у Чеву.
Када војске буду сакупљене, -
онда, паше, крените према мору,
и све избјеглице на млетачком тлу
мораће вам бити предане,
а онда ћете се с војском улогорити код Солила,
по примјеру мога драгога Ћуприлића.
Ту ће вам се на располагању наћи паша
који ће укрцати на лађе румелијску војску.
Ти, босански везире, повуци се с војском
ударивши према Рисну и Грахову;
а ти, скадарски пашо, кретаћеш се
крајем морске обале све до Бара."
Стој! О Абдула, лако је говорити,
али је тешко подухват у дјело привести:
и кад би се дјела могла онако брзо извршити
како се замисле,
одавно би у овом дјелу било срушено твоје господство,
и ти би са својим свецем разговарао на небу.
Везири одмах послушаше свог султана,
сакупише силне војске
и послаше их према Црној Гори.
Та вијест стиже до свих Црногораца,
и они журно дођоше на никшићки пут
који води према Бјелопавлићима.
Под неприступачним Острошким гредама
Црногорци скупише своје снаге
и сретоше се смјела чела са босанском војском.
Три је дана без предаха трајала битка,
али у свануће четврте зоре
вјешто примијетише Црногорци да се из Загарча
подигла густа магла
измијешана са жућкастим свјетлуцањем
од пожара који је упалила небројена војска
која је, прешавши га, била у покрету према Чеву.
Када Црногорци открише ово,
убрзаним кораком кренуше пут Чева.
Али, обавијештени да је његов положај врло подесан
за одбрану Црногораца,
Турци су га били заузели
и спалили огњем и пламеном,
окружили га широким обручем војске,
кроз који би тешко и соко пролетио.
Затим се румелијска војска сјединила са босанском
и чврсто су се улогориле;
саставивши се тако, двије силне војске
разапеле су у пољу своје шаторе.
Разјарени Црногорци борили су се с турском војском
а Турци су били као лавови,
али нијесу могли ни једног корака напријед
па су их Срби у логоре потиснули.
У то стиже овима сигурна вијест,
коју сви примише с великом радошћу,
из Црмнице, њиховог извора за снабдијевање
и вазда срећне заштите,
како је скадарски везир напао Црмницу
и пола ње ватром уништио,
али крвљу је платио казну
за све свирепости,
пошто је, потучен и натјеран у право бјекство,
оставио на бојном пољу хиљаду погинулих.
На обали Блата распоредили су чете
у облику два српа за кошење сијена
да не би дали да се спасе иједан Турчин,
затворивши чврсто кланац Албаније
која, притиснута са свих страна, би потучена.
Обрадоваше се јунаци када чуше ову вијест
и смјела чела заметнуше битку с Турцима.
Са свих страна започе жестоко пушкарање,
али на несрећу понестаде џебане Црногорцима.
Млетачки поданици нису смјели да их снабдијевају,
јер је њихов дужд издао под пријетњом забрану,
распоредио војску и намјестио страже на граници
од Спича па до Грахова.
Тај је погранични појас затворен млетачким четама,
којима је наређено да ухапсе сваког избјеглицу,
било дијете или одрасла човјека,
који би дошао из Црне Горе
од страха да не падне Турцима у руке,
и још да им буду предати живи дјечаци
као јагањци за плијен прождрљивим вуцима;
а ко год прекрши забрану дајући џебану Црногорцима
биће потпуно уништен.
Али ко може да у шаци стисне свијет,
ко ли ће спријечити да се притекне у помоћ сусједу?
Ришњани, пријатељи Црногораца,
од старине на гласу као прави јунаци,
пожалише једноплемену браћу
и спремише много врећа џебане.
Истина, није била велика количина,
већ хиљаду метака, ни мање ни више,
и ово је било отпремљено њиховој браћи.
О упућивању ове пошиљке
одмах стиже глас јунацима,
који, добивши је у своје руке,
брзо је свима подијелише,
па, ударивши у бок турског логора,
брзо заплијенише и џебану,
која је имала да послужи босанској војсци.
Чим добише џебану,
раздијелише је својим борцима
чији је број износио четири хиљаде,
све најодабранијих и најхрабријих младића
из Катунске и Ријечке нахије,
не бројећи растурене мање чете.
Одмах затим изведоше привидно повлачење
и договорише се за напад на Турке
па се укопаше у ровове и стиснуше се у обруч
за жестоки напад.
У пола ноћи упутише небу молитве
и сваки се борац причести,
и кад зора на истоку заруди,
јурнуше на силну војску.
Доведени у забуну
страховитом виком Црногораца,
Турци се даше у бјекство, сударајући се једни с другим,
тако да брат заборави брата.
Брзи Црногорци продријеше до везира
прегазивши многе Турке,
који напустише свилене заставе и шаторе,
и многим Турцима припремише неочекиване гробнице
не дајући им времена ни да чизме обују
и принудивши их да се босоноги даду у бјекство;
трње их међутим боде, камење им ноге реже.
Сваки Турчин је хтио први да одатле побјегне.
Јунаци поклаше многе, многе ухватише живе
скачући на њих све до коњске гриве.
Реже несрећни румелијски Турци,
на зечеве личе херцеговачки ратници,
урличу бијесни Бошњаци;
као гладни медвједи
гоњени су Турци све до поља Почкаља
и до гробнице Вукоте Мрваљевића,
па су приморани да падну у руке Брђана
који их дочекују ударцима мотке,
и свако обара на земљу свога душманина
лишавајући га за увијек живота.
Док су Турци били сатјерани у Спуж,
оставили су много мртвих ратних другова.
Затим се Црногорци вратише према Чеву,
силни плијен раздијелише као права браћа,
сабље и мачеве предадоше у руке главарима,
најбоље пушке у руке нишанџијама,
а скупоцјене у руке барјактарима,
остало оружје подијелише међу све ратнике,
шаторско платно, одијела и турске шалове
раздијелише на једнаке дјелове.
У то заноћи црногорска војска.
Лагана магла била се дигла у ноћи.
а кад зора заруди и сину сунце,
изврши се смотра, војска би уређена
и упућена право према Црмници
да својој браћи притекне у помоћ.
Похиташе да заметну битку,
али кад падоше на Цетињско поље,
чувено мјесто где се Црногорци састају,
војсци стиже вијест
потпуно истинита и без икакве лажи:
"Стој и почуј, црногорска војско,
шта се догодило турској и млетачкој војсци:
синоћ се подиже црн облак
из ког ситна киша паде на земљу;
муња сијевну из облака
усред густог ноћног мрака,
и гром удари код града Будве
поред лијеве обале ријеке,
посред логора војске млетачког дужда
и претвори у пепео небројене војнике;
преживјели из овог логора
дадоше се у бјекство, већином голи,
према Котору, држећи се обале морске,
и о тој војсци није стигла друга вијест.
Други гром удари над Црмницом,
у близини извора мале ријеке,
усред скадарске војске
и обасја цио крај који је она била заузела,
запали Турцима сву џебану
и уништи им хиљаду бораца,
разнесе им шаторе у ваздух
и причини неизмјерну штету.
У то становници Црмнице нападоше Турке
и уништише паши много војске,
велики број војника се удавио,
а сви они који се нијесу могли спасити чамцима
остали су с пашом између мочвара,
и имали су муке да спасу живот.
Становници Црмнице подијелили су плијен
како им се згодно учинило."
Дознавши то Црногорци,
радосно се вратише својим кућама.
О несрећни султане Абдула,
и ти, невјерни млетачки дужде,
можда сте се обмањивали да је лако
уништити храбре Црногорце;
видјели сте, божји отпадници,
да их брани штит правде,
и зато што се тога не сјетисте прије него сте их напали,
него што сте обојица претрпјели штету, -
свемогући вам је дао на знање гласом громова
да оставите на миру Црну Гору
на мјесту гдје вас није могао да погоди метак из пушке
и гдје вам равна земља није могла да олакша спас.
Двадесет до тридесет година прођоше у миру,
послије којих стигоше писма и шест изасланика.
Ова писма упутише Јосиф и Катарина:
да се спремају да нападну Турке,
и да шаљу војску да навале
жестоко на турско царство,
да би приморали невјернике да се иселе из Европе
и да би их принудили да се одрекну свих права на њу.
У писму се Црногорцима овако говори
и овако се соколе да подупру тај подухват:
"О, силни, рођени и храбри јунаци,
о, орлови, који сте се излегли из српског гнијезда,
признајемо патње и муке које сте претрпјели
и све што сте поднијели од времена Петра Великога;
дедер, остаје вам још кратко вријеме да се мучите,
спремите се да нападнете за заједничко добро,
а ево вам као помоћ шаљемо
џебану и војске колико нам је могуће;
молимо вас да примите Филипа и његову војску
и трудите се да се супротставите Кара-паши,
а за вашу сигурност дајемо вам царску ријеч
да вам је истина казана без икакве лажи.
Ако оружјем уништимо Турчина
и ако останемо побједници на бојном пољу,
уврстићемо вас у уговор
да вам тако омогућимо трајан мир с Турцима,
само их одважно нападните и збуните Махмуда,
и гледајте да привучете на себе турску војску."
О свему су томе добро размислили Црногорци,
и према писму очекивали су Филипа.
Неки су били мишљења да не треба узимати учешћа у овом подухвату,
ни улазити у непријатељство са Махмудом
баш сада кад је згодно да буду у миру:
"Филип ће нас напустити, а ми нећемо бити способни да продужимо рат,
свако од нас зна Махмудову силу,
он је уништио Отоманову војску
прошле године кад је с њиме ратовао, свима вам је то познато,
а три везира се сасвим добро сјећају
да је сву тројицу одвео у ропство
пошто им је сасјекао читаве војске
и заплијенио стотину топова,
које сте чули да тутње као громови.
У корист Јосифа и Русије
не улазимо у борбу, оставимо их да сами ратују.
Вазда су нас гурали у борбу с Турцима,
а потом закључивали мир не водећи рачуна о нама.
Када је требало улазити у рат, молили су нас,
а када се расправљало о мнру, били смо искључени.
Но, браћо ријешимо
да одговоримо како доликује,
да смо с Турцима доста ратовали
и да нам је много патњи донијело то ратовање
усред наших клисура и брда,
а да никакве помоћи нисмо добили ни од кога
осим од бога свемоћнога,
који је у свако вријеме указивао помоћ вјернима."
"Ви сте владари богате земље
и око вас имате многе краљеве,
са Турцима лако вам је ратовати,
само ако се за овај потхват припремите;
оставите, дакле, на миру наше сиромаштво,
ми нијесмо још могли покрити спаљене кровове,
а то су биле посљедице ратовања с Турцима,
с којима смо ступили у непријатељство по вашој вољи.
Ако буде међу вама слоге,
са свих страна можете на њих заратити,
сасвим их истјерати из Европе
и сатјерати их у жарку Азију,
али ми знамо да се ви међусобно не слажете
и да дјелимично улазите у рат с Турцима,
и да се, ратујући и борећи се са Турцима,
трудите да преварите једни друге.
Ко вара, Бог му не помаже,
а правда и пријевара не иду никад заједно.
Због вашег неслагања и разједињености
могу Турци да некажњено врше злочине."
У то Филип стиже међу њих
и даде свима чврсту вјеру,
позивајући Бога за свједока,
да ће бити захвалан за сваку њихову услугу
и да ће ратовати и склопити мир заједно с њима.
"Ево вам спремне војске за помоћ, а друга ће ускоро стићи,
ево вам потребне џебане
да се можете свим жаром спремити за бој,
само пружите помоћ своју владарима
као што сте је раније пружали,
покажите се сада одважни."
На те се ријечи сви Црногорци
подигоше на оружје као и раније,
опасаше шанчевима тврди положај Спужа,
ставивши га у одбрамбено стање, са свих страна,
да би могли да се одупру свакој сили.
У тој борби проливено је много јуначке крви;
сва Брда се подигоше на оружје
да опколе градове и Турке у њима.
Мјесец и по ратовало се без престанка
и смјело се одолијевало турској сили,
кад стиже кобна вијест
да су два владара склопила мир с Турцима
искључујући из уговора Црногорце,
и сматрајући их као побуњенике против Турака.
Кад Филип Вукасовић сазнаде
да се с Турцима склопио мир,
пође с војском на своје границе
и убрза повлачење
напуштајући у невољи Црногорце
који су се сами морали борити и ратовати са Турцима.
Чим је Филип извршио повлачење,
везир је изјавио: "Сад ћемо предузети све да падну Брда.
И у трен ока скупи војску,
навали на село Ћурилац,
многе куће уништи ватром
и успје да опколи педесет Црногораца.
Али педесет јунака пружише снажну одбрану
не штедећи ниједног Турчина који би им у сусрет наишао,
из бусије снажно викнуше
позивајући у помоћ најближу браћу.
Бјелопавлићи примијетише одмах борбу
и хитно на овај глас стигоше у помоћ;
у селу Ћуриоцу нападоше Турке
и ослободише опкољене другове.
Настави се битка усред Косовог луга
уз велике губитке Турака,
Махмуд се борио, затим је окренуо леђа,
прогоњен од Црногораца,
који му побише пет стотина људи
и заплијенише стотину коња.
Црвенећи се од стида, побјеже у Скадар,
хитро је било његово бјекство, без икаквог заустављања.
Мало времена затим прође
када му стидљиво паде на памет мисао
да је срамотом окаљао своје јуначко име
и да је његова војска уништена.
Обиђе затим Скадар и Малесију,
Улцињ и цијелу Албанију.
Сакупише десет хиљада бораца,
крадом се паша приближи становницима црногорских кршева,
а одатле крену са својом војском
на храбре Пипере.
Јунаци се спремно нађоше на одбрану,
али не прихватише борбу у равници,
него се повукоше према селу Стијени и закопаше се у ровове.
У овом селу ухватише се у коштац с везиром,
па на оружје устадоше и старци.
За битку се прочу међу сусједним Брђанима,
који одмах послаше помоћ мале војске
од Пипера и Бјелопавлића
и нешто из племена Васојевића.
На турску војску јуришаше Брђани,
преплашени Турци дадоше се одмах у бјекство;
први побјеже везир Бушатлија,
а за њим скадарска коњица.
Један дио Турака растури се међу клисуре,
од њих се три стотине сурваше са брда,
а остатак војске су гонили
пјешаци који су престизали коњанике,
сабљама их сијекући све до Дрезге.
Стотина их се удави у ријеци Морачи,
двије стотине турских глава би посјечено,
и више би их било да се Турци бјекством не спасоше.
Сав постиђен, повуче се паша
и смјести се у Подгорици
где заустави преплашену војску.
па је поче и појачавати
док је не повећа на петнаест хиљада.
С том војском јунак упаде у Црну Гору,
али му сваки напор остаде узалудан, па се срамно повуче
спасивши једва свој голи живот.
Сав посрамљен стиже до Скадра града,
а кад се нађе у скадарском серају,
поче опет да сакупља голему војску
смишљајући да с њом нападне Брда,
па чим уреди одабрану војску,
изврши смотру одахнувши мало,
Тада написа писмо
и посла га у Црну Гору
главарима и владици Петру
[стих неразумљив]
и рече им у писму овако:
"Истина је ово што кажем и ништа вам не лажем
о, владико Петре, и ви, главари,
судбина крајишника се мијења.
Славни Кара-паша вам пише,
њему је презиме Бушатлија,
први везир је, виши од осталих у царству,
а то му по заслузи и припада;
султан му са својом сабљом не може одсјећи главу,
ни сви краљеви заједно ако на њега зарате.
Откад је тргао мач
и откад на раменима носи јуначку главу,
чувени постадоше његови поданици и његова крајина,
а његова слава их је ојачала.
Ви добро знате да су мени подложни сви Брђани,
а сад, како вам је познато, почеше се дошаптавати,
многи од њих спремају устанак
и неће да ме више признају за свога пашу,
али увјерите се да то не може бити
док моја мишица буде управљала мачем.
Истина је да сам се три пут с војском кретао
и да сам сва три пута био примораван на повлачење.
Зато су Брђани постали охоли
вјерујући да су ми уништили војску,
али се они љуто варају
и маштају да су, борећи се с мојим четама,
потпуно их уништили;
међутим, и не упознаше их и не видјеше их.
Сад сам заиста скупио војску
и ево њен тачан број:
Она се састоји од тридесет шест хиљада ратника,
већим дијелом пјешака, а мањим дијелом коњаника.
С њом имам намјеру да кренем у рат,
да опљачкам и спалим села у Брдима
светећи се за сву срамоту
нанесену у три разна маха мојој војсци.
Него чујте ме, владико и главари,
и памтите добро што ћу вам рећи:
немојте пружати помоћ Брђанима
ни склањати никакву њихову имовину,
већ будите моји пријатељи
и искрени моји сарадници;
а, ако не хтједнете да тако поступите,
кунем вам се мојим именом Бушатлије,
и именом Малесије, мени најмилијим,
чим опљачкам и попалим села у Брдима
и стигнем с војском у Никшић,
упутићу своју војску да вас нападне
и уништи као што будем уништио Брда;
силом ћу продријети у Црну Гору
да се потом спустим на обале мора."
Кад је владика примио писмо
и заједно са главарима разумио садржај,
одржао је уже вијеће:
"Ми не смијемо никада препустити Брда."
Када то одлучише у вијећу,
послаше одговор Махмуд-паши:
"Шта нам пишеш, обијесни Бушатлијо,
поуздавајући се у велики број своје војске,
да мислиш с њом напасти Брда
и отети плијен који ће ти оставити,
све се ово може и не догодити,
и не зависи од тебе, већ од божје воље
да ли ћеш их попалити или ћеш погинути,
или ћеш се као раније срамно повући.
Зашто нам пишеш и бијесниш,
а у исто вријеме се понизујеш молећи нас
да не дамо помоћ Брђанима?
Ти знаш да ми немамо друге браће
и да смо с њима заједница.
Чуј, ми ћемо заједно гинути!
Зашто нам пријетиш да ћеш нас опљачкати
и да ћеш нас са својом војском опколити до Солила?
Прије него то извршиш, немој се хвалити,
јер ћеш имати много посла док савладаш Брда!
Али остави на миру, пашо, ова Брда
и знај да она нама припадају.
Ако пак не промијениш намјеру,
него се упутиш да их оружјем узнемирујеш,
објави рат као прави јунак
и покушај да нас истријебиш заједно са Брдима."
Кад је Махмуд примио одговор,
крену с војском и то објави,
па се с њом упути у поље Загорич
крај гласитог мјеста Подгорице.
Кад је владика с главарима чуо
да Махмуд са огромном војском
заиста креће са намјером да похара Брда,
стаде храбрити славне јунаке.
Писма су на све стране послата
на руке витешких ратника,
свакоме редом од барјактара
и храбрих момака и главара:
"На оружје, српски соколови,
напале су нас аждаје турске,
које су наумиле да нам опустоше Брда
и да нас баце у вјечиту тугу,
ако се не покажемо сада сложни у борби
не штедећи крв, колико год буде могуће."
Када писмо разумјеше убојници
и вјешти отимачи турског плијена,
сви спремно на ноге скочише
и заједно са владиком кренуше према Брдима
носећи са собом много џебане
одличне врсте, поклон Јосифа.
бечкога ћесара,
чија су дјела славом овјенчана.
Када стигоше на брдо,
у Слатини се улогорише,
а према њима улогори се Махмуд
у близини града Спужа.
Спреман да заметне битку,
он обавијести Црногорце
да је наумио да их нападне с војском.
Црногорци, жељни борбе,
распоредише своју војску
у свануће петнаестог јула.
Нападе их везир заједно са Малисорима
и прегази храбро село Мартиниће,
цијело га спаливши све до куле Радовића,
гдје му се Црногорци одупријеше
проливши много њихове крвн.
Седам сати је трајала огорчена битка.
У њој паде небројено турских војника,
а остатак би натјеран у бјекство.
Везир покуша да их силом задржи
и успје да врати у борбу војску из Малесије.
Још неколико пута учини ово исто
док га несрећа и зла коб за њега,
као и за све остале његове борце,
не намјери на млада пастира
од једва дванаест година.
Бијесно везир скочи на дијете
тргнувши бритку сабљу,
замахну да му одсијече младу главу
да би се тиме прославио пред својом војском,
али се дијете показа врло храбро,
опали против паше метак из пушке
и погоди га тако
да му зададе тешку рану,
пробивши му груди и лијево раме.
Хитро везир наже у бјекство,
за њиме цијела његова силна војска.
Тада настаде ужасан покољ:
док су војску гонили до Спужа
три хиљаде мртвих Турака паде на земљу,
тридесет застава оставише као плијен Црногорцима
и хиљаду пушака сребром богато украшених.
Рањени паша даде се са војском у вратоломно
бјекство, на велику своју срамоту,
носећи урезану успомену на село Мартиниће
више него на Стамбол и многе друге градове.
Послије два мјесеца оздрави од ране,
и устаде из кревета ставши на ноге,
па присутнима овако проговори:
"Тешко мени! Шта се то догоди
с мојом огромном славом
и с цијелом мојом храбром војском,
с којом сам покорио седам пашалука
отевши их из руку султана и Турака?
Ох! нека ми бог одузме живот
ако, на оном ко ме покорио, ко ме ранио
учинивши ме руглом цијелог свијета,
не осветим нанесену љагу
и ако одустанем од скупљања још једне војске
са чврстом одлуком да погинем или добијем задовољење.
Јер боље ми је погинути
него изгубити славу!"
Чим јунак прозбори ове ријечи,
изиђе из свога двора
и нареди да се испали шездесет топовских метака,
знак да се скупља војска.
За кратко вријеме сакупи четрдесет хиљада бораца
да с њима подјарми Црну Гору.
Одатле се упути војска
кренувши према Црној Гори.
На челу ступа везир са четири паше.
Чим Црногорци примијетише
војску упућену против себе,
и да је дошао везир у Љешкопоље
да би олакшао својим мукама,
одмах се јунаци латише оружја
и у селу Крусима се улогорише да дочекају Турке.
Везир са силном војском заметну битку
и попали мали број кућа,
али га Црногорци одвратише од замишљеног
подухвата намамивши му војску у Бусовник.
Везир помисли да су се Црногорци дали у бјекство,
па цијела турска војска стаде да их гони.
Када јунаци примијетише
да су привукли Турке међу камење,
нападоше их са три стране
дозивајући у помоћ јунаке из Брда,
и тако уништише силну војску
гонећи је до села Круса,
гдје достигоше везира,
који, док му је дах трајао, није хтио да мирује.
Девет му рана зададоше
и од пратње му три стотине убише;
снажну му одбрану пружише Малисори,
и већ су сви од његове пратње лежали мртви,
док најзад не осјети десети метак из пушке против себе уперен
(помогла му света божија правда),
који рани пашу баш
у кољено, и сломи му ногу.
Кад Црногорци ово спазише,
са свих страна насрнуше на њега.
Везир се јуначки држао и бранио
задајући ране неколицини окретних младића,
али га притискоше, па му није помогла одбрана,
и над главом му је сијевнуо мач.
Први од Црногораца одруби му главу,
други му одузе скупоцјене мале пушке,
трећи сабљу, четврти коња,
и добише дарове као да су били на свадби,
У то Брђани Турке нападоше с леђа
и разбише преостали дио војске;
само се мали њен дио спасе бјекством,
а и од њих половина умрије од голога страха.
Вратише се Црногорци
и пашину главу донијеше владици на поклон
заједно са сабљом димискијом и коњем
натовареним другим бираним оружјем,
па подијелише сав плијен
одузет у рату с Турцима.
О Јосифе, владару по дјелима,
а не само по празним ријечима,
на како ли си велико добро спомен оставио,
на корист свих покољења и на корист нејаких,
какво ли си тада велико дјело извршио
поклонивши Црногорцима прах
који им је помогао да побиједе грозног пашу,
великог и непобједивог турског змаја.
Истина, прах је био скупо плаћен
размјеном за драгоцјену митру (Кауниц то зна).
Она је била тешка као три хиљаде цекина
и била посута великим бројем драгог камења,
а Јелисавета ју је поклонила
Василију, који вам је добро познат.
Не жале Црногорци
што су је поклонили,
и они ће те, Јосифе, вјечно хвалити.
Иако за тај поклон ниси уопште знао,
ти си извршио племенито дјело, сви то признају.
Кад је већ уништен грозни везир
и њему одрубљена јуначка глава,
нека је Кауницу проста митра,
иако је вриједила сто хиљада цекина.
Јер шта су цекини
према добру отаџбине сачуваном с толико труда!
Ортак Европе добро се сјећа војевања
и памти кад је ступио с вама у борбу,
двапут га нападосте
према примљеним порукама које сте послушали.
Французима отесте градове
и све топове у читавом Которском заливу
све до славнога града Дубровника,
у којем се била скупила силна војска Француза.
Многе од њих заробисте,
а многе хиљаде посласте у вјечни сан;
заједно са Русима пролисте крв
знајући да припадате истом племену,
а све по наређењу цара самодршца,
праве круне српскога народа;
са Турцима и Французима се бористе
дајући му доказ своје вјерности,
на земљишту Боке Которске и све до Дубровника,
као и на османлијској територији све до Коњица,
у никшићком и корјенићком крају
и око многих турских варошица,
под вођством цара Александра
док није уништен француски Бонапарта.
Пошто бише покорени Париз и Француска,
очува се турско царство.
Александар састави писмо
наређујући Црногорцима
да предаду Боку Которску,
Аустријанцима без оклијевања
да се повуку на своје границе,
и да сачувају вјеру у Русију.
Кад ова вијест стиже до главара и владике,
изазва велико огорчење,
али против свршеног чина није било помоћи.
И пригнувши шију пред главом Словенства,
Црногорци се повукоше из Боке Которске
и кренуше пут својих брда
захваљујући свемогућем Богу
што су се одбранили од свих напада.
А тако ће наставити по цијену свога живота
све док Европа не отјера ђавола.
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Хвала Ти, Господи, јер си ме на бријегу једнога Твојега свијета удостојио извести и зраках једнога Твојега дивнога сунца благоволио напојити. Хвала Ти, Господи, јер си ме на земљи над милионима и душом и тијелом украсио – колико ме од мога ђетинства Твоје непостижимо величество топило у гимне Божествене радости, удивленија и велељепоте Твоје, толико сам биједну судбину људску са ужасом разматрао и оплакивао. Из Тестамента Његош - Моргунов, литографија, 1833Ja сам за границом просвештенога свијета. На мом узаном поднебљу свагда се ломе тирјански громови. Стога је мој мали крај тамом дивљине обезображен. За човјека здравомислећега нити је муке ни увеселенија на свијету, јербо су све људске посластице са отровом приправљене, а све печали имају неко своје удовољствије. Човјеку је готово, кад му дође, слатко плакати као пјевати. Ја овако нашу пјесну разумијем. Свијет је сад Божји, стога у свакојем његовом нуглу виде се дјела великога мајстора. Трудољубије и искуство мрава и пчеле, и уредно летење ждраљевах ја радије гледам но све параде европејских столицах. Збогом, изволите ме задржати у Вашем драгоцјеном успомену. писмо Л. А. Франклу од 12. октобра 1851
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
 Кућа Његошевих родитеља у ЊегушимаКада се 1813. године родио у Његушима, већ је имао два брата (Пера и Јована) и две сестре. Његова породица владала је у Црној Гори више од двеста година и дала јој пет владика (Данило (1700-1735), Саво (1735-1750 и 1766-1782), Василије (1750-1766), Петар I (1782-1830), Петар II (1830-1851)) и два световна владара (Данило (1851-1860) и Никола (1860-1918)).
У то време, Црна Гора је била савез племена и није имала атрибуте државе, њене границе нису биле одређене а централна власт скоро да није постојала. У међународним односима Црна Гора сматрана је турском територијом. Уз владику као духовног владара, постојао је и гувернадур (губернатор), кога су дуго одређивали Млеци из редова Црногораца као свог представника и световног владара. Нека црногорска племена признавала су владикину, али и млетачку, аустријску или турску власт. Црногорски владика често је потајно обављао и неке световне владарске дужности у суседним племенима, док је у Боки Которској и око Скадра био само епископ. Црну Гору дуго су чиниле само четири нахије (Катунска, Љешанска, Ријечка, Црмничка) а у време Петра I, Његошевог претходника, прикључена су јој племена Пјешивци, Бјелопавлићи и Пипери (која су се одметнула од Турака), а касније још два Брда - Ровци и Морача. У то време, становници четири нахије често су називани Црногорцима, а становници брда касније прикључених Црној Гори - Брђанима. Духовна и културна средишта земље били су цетињски манастир, као и манастири Острог и Морача. Цетињски манастир саградио је крајем петнаестог века Иван Црнојевић; после трећег турског разарања, обновио га је 1786. Петар I Петровић.  Петар I
Од половине године Раде борави у Топлој, близу Херцег-Новог, код јеромонаха Јосипа Троповића као новог учитеља. Са још неколико ђака учи предмете часловац, псалтир, црквено певање, рачуницу и италијански језик. Често присуствује црквеним обредима у оближњем манастиру Савине. У Топлој остаје до краја 1826. године и тада се враћа на Цетиње.  Цетињски манастир
Крајем септембра, владика Петар I задржава у својој служби, као државног секретара и јединог министра, песника Симу Милутиновића Сарајлију и поверава му, као један од задатака, васпитавање Рада Томова. Сима Милутиновић, често несређеног духа и језика, упућује Рада у класику, уметност, историју, филозофију и књижевност и тако утиче на његову будућу поетику.1829. Раде предаје свом учитељу, Сими Милутиновићу, неколико народних песама које је прикупио. Исте године саставио је песму у „народном духу“ о рату између руске царице Катарине II и турског цара. „Е тако ме не заклали вуци/у џамију, ђе клањају Турци,/ако дигнух моје јањичаре,/сву ћу твоју земљу поробити,/поробити, ватром попржити,/а тебе ћу живу уфатити,/да ме двориш као робињица.“ (из песме о рату између царице Катарине и турског султана). Његошеве белешке за лекцију о интерпункцији( писмо Јеремији Гагићу, 30. октобра 1830)  Његошева владичанска одежда Његошева митра Његошев прибор за писање
|
|
|
|
|
|
|
Nina
|
|
Moderator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555
|
Два века од рођења Петра II Петровића Његоша
СЕОБЕ ПОСЛЕ
Четири пута су га, упокојеног, шетали од Цетиња до Ловћена и натраг. И увек, јел', имали оправдање. А он је много пре свих њих, и свих нас, певао да „ко на брдо ак’ и мало стоји, више види но онај под брдо...”
Грудобољи није било лека. Последњег октобарског дана 1851. године тридесетосмогодишњи владика, самртнички блед, обратио се брату и окупљеним главарима:
„Мила моја браћо! Ево сам вам доша на ждријело вјечнога дома... Ја ’оћу да ме са’раните у ону цркву на Ловћену... То је моја потоња жеља коју у вас иштем, да је испуните, а ако ми не задате Божију вјеру да ћете тако учинити, како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој последњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вама на душу...”
Савременици су забележили да се после тих речи узјогунио његов брат Перо речима:
„...А ко ће те носит на Ловћен, него да те са’ранимо овђе у цркву и близу нас...”
Љутити владика још једном је запретио проклетством и ишчупао обећање да ће они који остају поштовати његов завет.
Његош је ипак сахрањен на Цетињу.
Познаваоци тог времена тврде из најмање два разлога. Први: над градом под Орловим кршем беснело је незапамћено невреме. Други, не мање важан: страх да се Турци на ловћенској осами не докопају још за живота уцењене Његошеве главе. Онда је стигло време кад се само мислило о спасавању земље. Потомци су аманет испунили четири године касније, 27. августа 1855. У међувремену његови земни остаци почивали су у Цетињској цркви, заједно с моштима претходника му и стрица Петра I Петровића (1748–1830), потоњег светог Петра Цетињског.
Брат Перо пророк?
Када су се коначно стекли услови да се оствари жеља песника „Горског вијенца” и „Луче микрокозме”, књаз Данило (1826–1860), његов наследник и први световни владар Црне Горе, послушао је жељу Његошевог оца Тома и наредио да се ковчег пре него што буде пренесен на Ловћен отвори. Била је то заповед која се противила (црквеним) законима да тело не може да се открива пре него што протекне седам година од смрти. Правило је прекршено у нади да ће Његошево тело бити целовито, као што је било тело Петра I. Није било, сачувана је у целости само десна рука. Земни остаци пренесени су и сахрањени у црквици на ловћенском Језерском врху, на 1657 метара изнад површине мора које се одозго види као на длану.
Родио се 13. новембра на Његушима (слика лево) и крштен је као Радивоје. Са осамнаест година и калуђерским именом Петар, наследио је стрица, владику Петра I
Иначе, црквицу је десет година раније, 1845, подигао Његош и посветио је свом претходнику. Ваља рећи да се она разликовала од свих дотадашњих цркава у Црној Гори и да је обликом подсећала на одбрамбену кулу. Неколико десетлећа касније тада чувени архитекта Никола Краснов (1864–1939), човек који је између 1923. и 1925. и обновио ту исту цркву-капелу, рекао је:
„Његош је велики човек кад је могао овако оригиналну идеју да има за овакав облик и овакву основу цркве на Ловћену, то јест два круга у основи различитих пречника а који продиру један у други.”
Његошу, изгледа, није било суђено да у миру почива на месту које је сам изабрао за вечни починак. Ко зна, можда му је брат Перо с оним „а ко ће те носит на Ловћен” дослутио шта све може да снађе човека на таквим висинама?! Јер, ако Турци, за свога времена, нису успели да се докопају узвисине према којој су пирамиде фараона „малена гомила камења”, Аустријанцима то није била велика препрека.
Под окриљем мрака
После тродневних жестоких борби застава Црно-жуте монархије завијорила је на врху Ловћена 11. јануара 1916, три месеца након пада Београда. Фрањо Јосиф, „цар царева”, желео је да овлада Боком которском и у њој изгради највећу ратну луку на јужном Јадрану. Његови поданици, пак, хтели су још нешто, оно што ће да симболише њихову власт у овом делу света: да на Ловћену подигну споменик својој победи висок тридесетак метара. Расписан је и конкурс на коме је победио пројекат сликара Марка Рашице из Херцег-Новог.
--------------------
НЕБО НА РАМЕНИМА
О Његошу су још за живота остали многи записи о његовој висини, неки готово бајковити, с обзиром на то да су говорили о чак 225 центиметара. Све док право стање ствари није утврдио др Божина Ивановић, биолог, и то објавио у студији „Династи Петровић-Његош, антрополошко-културолошки оквир” (у издању цетињске „Цитаделе”).
Његов запис, у кратком, овако гласи:
„Антропометријска и антроскопска испитивања Петра II Петровића Његоша извршена су 1974, у вријеме преношења његових земних остатака у новоподигнути Његошев маузолеј. Антрополошка испитивања извршена су у крипти Маузолеја на Ловћену, у току једног дана... Телесни остаци, иако су више пута преношени из гроба у гроб, из Цетињског манастира на Ловћен и обратно (1855, 1916, 1925. и 1974) доста су добро очувани, а нарочито кранијум (лобања), што је од посебног значаја за антрополошке анализе и студије...”
Ивановић је, поред осталог утврдио, да су личности из лозе и династије Петровића (владика Сава, Петар II Петровић Његош, књаз Данило и велики војвода Мирко) имали јаку и густу право-таласасту косу, густу и јаку браду, густе и развијене бркове и да су били средњег, високог и врло високог раста у односу на тадашње становништво. Највиши је био Његош (191,49 центиметар), а најнижи књаз Данило (161,1 центиметар).
До ових података доктор Ивановић дошао је уз помоћ остеолошког материјала, односно величине дугачких костију. Висину Његоша – као и висину остале тројице коју је овом приликом изучавао – израчунао је користећи две формуле: Пирсонову, старију, и Тротерову и Глезерову, новију. Јер, тврдио је, још нема ниједне формуле која даје апсолутно тачне податке за одређивање телесне висине.
У оно време кад је човек у просеку био нижи двадесетак центиметара него ми данас, нимало не чуде сведочанства Његошевих савременика у која су појединци – из различитих разлога – сумњали. Још кад се на висину од 191,49 цм стави камилавка...
------------------
Главна сметња била је црква и у њој Његошеве кости. На Цетиње је митрополиту Митрофану Бану стигла наредба да се „овај пренос има извршити између 12. и 13. августа”. Узалудни су били протести и нада да ће непријатељ ипак поштовати светињу. Да се кости несрећног владике не би оскрнавиле, четворица црногорских угледника (свештеник Симо Мартиновић, ђакон Иво Калуђеровић, др Лазо Томановић и Михајло Поповић) пристали су да, уз надзор високих аустроугарских државника и војних лица, учине „најсрамотнију ствар у историји”.
Сведок догађаја др Лазо Томановић, писац и политичар, оставио је, ваљда за наук потомству, запис који, укратко препричан, изгледа овако.
Тачно у подне ка Ловћену су кренула два аутомобила, за њима камион са венцима и ковчежићем. Мада је црквица стално била закључана а кључ у Цетињском манастиру, нашли су је отворену и похарану. У том грозном чину Томановић је нашао утеху што су четворица војника у униформама Аустроугарске били из наших крајева и, запањени призором, врло пажљиво обавили посао. А поп Симо Мартиновић је кост по кост увио у памук и положио у ковчежић.
Намерно одуговлачећи читав посао, стигли су на Цетиње после десет часова увече. Мрак им је био добродошао савезник јер су, кад се у народу прочуло шта је урађено на Језерском врху, уследили жестоки протести. Зар у светињу да се дира?! Али, сила бога не моли, важило је и тада. Био је то тек почетак Његошевих путовања после смрти.
Лазарева торбица
Из овог времена потиче и једна занимљива прича, речито сведочанство о нечувеном понашању силника али и о људима који су у тим и таквим временима успели да сачувају и своје достојанство али и достојанство светиње.
Наиме, 12. августа увече, испод усамљене букве код колибе Марковића на Ивановим коритима подно ловћенског врха, седео је Лазар Матковић, аустроугарски официр. Кад је од сабораца сазнао да на Ловћену више нема костију црногорског владике, ујутро је са својим писарем и заставником Врбуом, Чехом по народности, кришом стигао пред разрушену црквицу, да види Његошево празно гробно место. Потресен призором, спустио се у јаму и у њој нашао пршљен који је вирио из земље. Узбуђен, ставио га је у торбицу претходно га умотавши у марамицу. У раку су ускочила и двојица Чеха. Копајући прстима по испревртаној земљи, међу остацима иструлелог ковчега, нашли су пету и затиљак Петра II Петровића Његоша. Бојажљиво се осврћући око себе, све су потрпали у торбу Лазара Матковића.
Целовит запис о путовању Његошевих костију у торби Лазара Матковића кроз године Првог светског рата, колико се зна, није сачуван. Познато је, пак, да је имао прилично муке да сакрије да са собом носи реликвије, да су Чеси такође упорно ћутали. Ни они нису били у униформи свог народа.
Ко зна да ли би ико од надлежних приметио да нису све Његошеве сачуване кости похрањене на Цетињу, да се после рата Митрополији није јавио Лазар Матковић, сада већ срески начелник у Дувну. Преписка је потрајала и у пролеће 1921, пет година доцније, кости су стигле у манастир Савину, надомак Херцег-Новог. Одатле на Цетиње.
О вандалском ископу Његошевих костију на Ловћену сведочи и податак да је 1920. године, боравећи на Ловћену, професорка Јелана Лазаревић, доцнији члан Одбора за обнову капеле, нашла кошчицу почившег владике и предала је Митрополији на Цетињу.
Краљ и вајар
Августа 1918. године, месец дана пре пробоја Солунског фронта, увиђајући скору пропаст, Беч и Пешта покушавају да ублаже злочин на Ловћену и траже од митрополита Митрофана Бана да поправи срушену капелу на Језерском врху и врати Његошеве кости. Свима је тада било јасно да су некад моћној царевини избројани дани и да је питање часа кад ће се срушити њени темељи. Две године касније нови митрополит Гаврило Дожић (1881–1950), потоњи патријарх српски, обавештава Свети архијерејски сабор да су темељи капеле готово уништени и да све треба почети изнова како би се сачувала жеља великог песника исказана у његовом тестаменту.
Највећи број надлежних изјаснио се да се црквица обнови каква је била, али се у међувремену, 1924. године, појавила скица коју је, у договору с краљем Александром I Карађорђевићем (1888–1934), урадио познати вајар Иван Мештровић (1883–1962). Владар је с уметником већ договорио изградњу, али је одустао после разговора с црквеним великодостојницима који су га убедили да Мештровићев пројекат „није у складу са Српском црквом”. Још је додао: „Ја ћу г. Мештровићу у замену за ово дати могућност да направи споменик Незнаном јунаку на Авали... Ја сам о томе једном разговарао са Мештровићем, који ми је пријатељ и мени у свему одан до краја. Уосталом, тај нацрт споменика, и кад би се усвојио, захтевао би да се чека мало дуже да би се остварио у целини...”
Посла обнове Његошеве капеле на Ловћену прихватио се овде већ помињани угледни архитекта Никола Краснов. Све што је сачувано од старог здања узидано је у ново, а већина је урађена од тесаног ловћенског камена. Величина и облик у основи су били исти, само је проширен простор око ње.
И тачно у подне 21. септембра 1925. године несрећни владика поново је стигао тамо где је потомке заветовао да га сахране. Ковчег с његовим остацима у капелу су унели краљ Александар са члановима владе. Свечаности је присуствовао и патријарх Димитрије (Павловић, 1846–1930) с највишим црквеним великодостојницима и „незапамћено мноштво народа”. У саркофаг су спуштени комадић Његошеве свилене одеће нађен при откопавању старе капеле и Албанска споменица коју је краљ скинуо са својих груди...
И грмљавина Другог светског рата нарушила је вечни спокој човека који је писао: „Хвала ти, Господи, јер си ме на земљи над милионима и душом и тијелом украсио...” А овако је фебруара 1945. године писао „20. октобар” из Београда:
„Једнога дана 1942. по Цетињу у Црној Гори пронео се глас да је Његошев гроб разорен или бар тешко оштећен. Узбуђење свих Црногораца било је велико. Италијани су схватили да су погрешили. Отворена је истрага којом је утврђено да је гробница оштећена случајно, непажњом италијанске војске. Да ли је то баш било случајно или не, не зна се, тек италијанска окупаторска власт објавила је овакво објашњење 14. 4. 1942. г. пошто је видела колико је тај поступак коснуо све Црногорце, па чак и Србе из других крајева који су се тада нашли на Цетињу у Црној Гори.”
Тунелом до песника
Почетком 1952. године влада Народне Републике Црне Горе понудила је Ивану Мештровићу, тада становнику Сједињених Америчких Држава, да се „прими племенитог посла... рада на споменику у славу Његоша”. У одговору Мештровић, поред осталог, пише:
„...Како ће вам бити познато, ја сам се пред више од петнаест година бавио проблемом споменика Његошу. Замишљао сам га тада на Ловћену, у форми једног малог храма с Његошевом фигуром у нутрињи здања. Мјесто је било оно исто гдје је једна капелица Његошу у спомен. Та идеја је пропала јер су се наводно противили црквени кругови, јер да им није изгледала доста православна. Том приликом сам био направио једно његово попрсје и поклонио једно Југославенској академији знаности и умјетности у Загребу, а један је се примјерак налазио код краља Александра на Дедињу. Ово је само толико и успут да вам предочим колико ме је лик и значење Његоша занимало...”
Вајар је дао „принципијелни пристанак”, али није дочекао његову изградњу.
И кренули су преговори и договори и 18. марта 1969. године одборници Цетињске општине, законски надлежни за тако нешто, једногласно су донели неопозиву одлуку о подизању маузолеја на месту капеле. Јавност се узбуркала и поделила на оне који су за и оне, бројније и гласније, против. Умешао се и Уставни суд Југославије који је одлуку препустио Уставном суду Црне Горе. И његова одлука била је неопозива, без обзира на многа супротна мишљења и с уважених иностраних адреса.
Његош је поново морао на путовање после смрти. Песник Душко Радовић (1922–1984) објавио је 1971. године песму „Већи гроб за нову смрт”. Овакву: „Његоша подмићују/ нуде му нову смрт и већи гроб/ маме га у своју раку, у казамат,/ да га ставе под свој камен и своје страже/ да једино они буду надлежни за његов случај/ да нам једино они могу препричавати његове/ праве мисли/ да није мислио оно што је мислио/ и да није написао оно што је написао/ и да је одувек мислио оно што они мисле.”
У недељу 28. јула 1974. године на Језерском врху, прилично скраћеном због величине грађевине, свечано је отворен Његошев маузолеј, по Меши Селимовићу „фараонска гробница”. Како пише у званичном водичу Националног парка Ловћен, коме маузолеј данас и припада, до њега води тунел са степеништем пробијен у масиву планине. Средишње место грађевине заузима капела на чијем улазу се налазе две величанствене фигуре Црногорки исклесане од црног гранита које, као каријатиде, подупиру конструкцију капеле. У њој је смештена задивљујућа седећа фигура Његошева с отвореном књигом на коленима. У подземној крипти, у мермерном саркофагу, сахрањени су Његошеви посмртни остаци.
Својевремено, првобитна капела пажљиво је разграђена и сваки скинути камен обележен бројем и пребачен на Иванова корита. С надом да ће се, негде и некад, обновити о чему се у последње време поново говори.
Да ли су и сеобе после смрти усуд ових простора?! забавник
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Matica srpska obeležava dva veka od rodjenja Njegoša
U Matici srpskoj u Novom Sadu sutra će, na dan te naše najstarije kulturno-naučne institucije, biti održana svečana sednica posvećena 200. godišnjici rodjenja Petra II Petrovića Njegoša.
Petar Petrović Njegoš
Kako je najavljeno iz Matice srpske, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije održaće besedu "Hristocentričnost prestola svesvetija po Njegošu", a Njegoševe stihove kazivaće glumac Gojko Šantić.
Na toj tradicionalnoj svečanosti biće uručena Zmajeva nagrada Matice srpske za proteklu godinu, koja je dodeljena Mariji Ssimoković za zbirku pesama "Ccuvari privida".
O nagrađenoj knjizi govoriće Đorđe Despić, a stihove će kazivati glumica Gordana Đurđević Dimić.
Učesnici i gosti svečane sednice, koja počinje u 19 sati, moći će da pogledaju izložbu Prva izdanja Njegoševih knjiga u Biblioteci Matice srpske.
Blic _________________  
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Код кога је данас тестамент Петра I Петровића Његоша ?  Народни музеј Црне Горе негирао је наводе да је у Народној библиотеци Србије изложен оригинални тестамент Петра Првог Петровића Његоша, једног од најзначајнијих црногорских владара.
Тестамент је у поседу Народног музеја Црне Горе и оригнал са жигом изложен је у Његошевој биљарди на Цетињу од 1951. године, преносе подгорички медији изјаву управнице Његошевог музеја Исидоре Ковачић.
Према њеним речима тестамент садржи оригинални жиг и печат канцеларије Петра Првог Петровића Његоша, а ескпертизу тог документа урадио је Јеремија Гагић, два дана после смрти црногорског владике.
Библиотекар и водитељ Збирке архиварија у Одељењу посебних фондова Народне библиотеке Србије, Душан Никодијевић раније је београдским медијима изјавио да се дуго није знало за тестамент и да се претпостављало да је он изгубљен.
Из Народне билиотеке Србије саопштено да је реч о тестаменту писаном руком Симе Милутиновића Сарајлије, секретара Петра Првог Петровића и Његошевег учитеља, датираном 18. октобра 1830, на дан смрти црногорског владике Петра Првог Петровића Његоша.
Тим тестаментом Петар Први Петровић Његош именује синовца Рада Томова, односно Петра Другог Петровића Његоша, за свог наследника. преузето са Србослов-а
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Ноћ скупља вијека La douceur de l’haleine de cette deesse surpassait tous les parfums de l’Arabie heureuse Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече
испод поља звјезданије у прољећну тиху вече,
сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди,
те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди.
Над њом зв’језде ројевима брилијантна кола воде,
под њом капље ројевима зажижу се ројне воде;
на грм славуј усамљени армоничку пјесну поје,
мушице се огњевите ка комете мале роје.
Ја замишљен пред шатором на шарени ћилим сједим
и с погледом внимателним сву дивоту ову гледим.
Чувства су ми сад трејазна, а мисли се разлетиле;
красота ми ова божа развијала умне силе.
Него опет к себе дођи, у ништавно људско стање,
ал’ лишено свога трона божество сам неко мање;
претчувствијем неким слатким ход Дијанин величави
душу ми је напојио – све њен в’јенац гледим плави,
О насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије,
те са небом душа људска има своје сношеније!
Слух и душа у надежди пливајући танко пазе
на ливади движенија – до њих хитро сви долазе!
Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка –
све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука;
затрепте ли тице крила у бусењу густе траве,
стрецања ме рајска тресу, а витлења муче главе.
Тренућ ми је сваки сахат – моје време сад не иде;
силе су ми на опазу, очи бјеже свуд – да виде.
Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети –
завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!
Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће,
од сребрног свога прага над прољећем кад се креће;
зрак је виле младолике тако красан ка Атине,
огледало и мазање презиру јој черте фине.
Устав’ луно, б’јела кола, продужи ми часе миле,
кад су сунце над Инопом уставити могле виле.
Прелесницу како видим, загрлим је кв бог вели,
уведем је под шатором к испуњењу светој жељи.
При зракама красне луне, при свјећици запаљеној
пламена се споји душа ка душици раскаљеној
и цјеливи божествени душу с душом драгом слију.
Ах, цјеливи, божа мана, све прелести рајске лију!
Цјелителни балсам свети најмирисни аромати
што је небо земљи дало на усне јој стах сисати.
Совршенство творенија, таинствене силе боже,
ништа љепше нит’ је када нити од ње створит може!
Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи –
од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи!
Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом,
дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом;
црна коса на валове низ рајске с игра груди...
О дивото! Чудо смртни ере сада не полуди!
Б’јела прса гордија су под црнијем валовима
но планина гордељива под вјечнијем сњеговима
на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим,
кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим.
Играм јој се с јабукама – два свијета срећна важе,
к восхиштењу бесмртноме лишеника среће драже;
зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе...
Друге среће, мало важне, за њу би да, и све славе.
Не мичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле!
Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле;
свезала се два погледа магическом слатком силом,
као сунце с својим ликом када лети над пучином.
Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу,
тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу! Песма је написана 1845.
Први пут је објављена у "Босанској вили" 1913.
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 144 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
