Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 02 Jun 2020, 03:19


Autoru Poruka
lOOla
Post  Tema posta: Re: IVO ANDRIĆ  |  Poslato: 16 Sep 2013, 10:54
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Epilog


Slika


Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice blijedo, duboko spuštene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetni dan, sine moj!

- Šta si vidio u ljetni dan, sine moj?

Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek.

- Šta si vidio, sine moj, u ljetni dan?

Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna.

- Šta si vidio, sine moj, u ljetni dan?

Vidio sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmjene grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku.

- Hoćeš da usneš, sine moj?

Ne, oče, idem da ž i v i m.


Ex ponto


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: IVO ANDRIĆ  |  Poslato: 11 Okt 2013, 09:11
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Молитва



Боже, не допусти да срце наше остане празно, него дај – пошто од Твоје воље све зависи – да увијек желимо и да се надамо, и да то што желимо буде добро и стварно и да наша нада не буде испразна.

Дај да предмет наших жеља буде виши и љепши од нашег живота и да се доброј нади никад не изневјеримо због кратких и варљивих остварења која заклањају видик и лажно обећавају одмор. Дај нам прав пут, са пролазним посртањима, а са миром и славом на крају. И дај нам мудрости и храбрости, кад нам дајеш искушења.

И ма куда ишли и лутали, не дај да на крају останемо изван Твоје свеобимне хармоније, јер то сваке секунде, на сваком мјесту, сваким дјелићем бића желимо.


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: IVO ANDRIĆ  |  Poslato: 25 Nov 2013, 20:33
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Спас



Девет је стотина сутона желело једну радост,
Док сам живео
Заборављен, напуштен, презрен,
Гажен као мост над водом.

Тек – једне вечери
Кроз блесак последњег зрака
Младог месеца, сокова и вода,
Угледа дух занесен
Како вечерњи облак добија облик и свест,
Како се огромно небо отвара и сјајем
Неслућеним
Одузима једном заувек несрећан дах.
А Спас, коме се гоњена звер као и човек нада,
Говори светлошћу, непролазном хармонијом:
Да нико није заборављен и сам.


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: IVO ANDRIĆ  |  Poslato: 22 Feb 2014, 16:49
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
КУЛА


– Лазаре, црни сине!

У тој реченици затворена је цела та кула, са играма, доживљајима и искуствима његових дечачких година. Тим речима дочекивала га је мајка, кад би се, после дугих и разноврсних игара у кули, враћао кући, где су га, уз охладнео ручак, чекале увек мајчине грдње а понекад и очеве батине.

Кулом су дечаци звали стару турску барутану, сазидану некад у влажној удолини на крај вароши. У то време она је била већ одавно напуштена, сва у рушевинама, зарасла споља и изнутра у шипраг и коров. Округла грађевина била је опасана двоструким каменим зидом. Ветрови, кише, снегови, људи и животиње уништавали су и разносили све што није од камена, па и ти камени зидови осипали су се и нестајали, само теже и спорије. Кров је у средини одавно проваљен и све се више руши. Остала је само још покоја храстова греда ужлебљена у саме зидове који су сачињавали два концентрична круга. Између тих зидова размак није био ни два пуна корака. А средишња просторија, коју су оба зида обухватала и у којој су некад лежали барут и муниција, била је сада закрчена гомилом поломљеног црепа и дрвета. Из тог крша клијала је дивља трава и растао чкаљ и репух. У висини се, место крова, видело светио небо. Нешто од срушеног крова задржало се само по ивици куле, изнад оног уског кружног ходника између два зида; због тога је у њему и усред дана владала полутама, а местимично и потпун мрак, у коме су се гнездили слепи мишеви. Нешто светлије било је само у близини улаза који је зјапио отворен, јер су оба крила велике дрвене капије давно нестала. Тако је у кулу улазила стока, чобани у њој ложили ватру, а за пролетњих и летњих месеци служила је као стално игралиште градској деци.

У тој сумрачној кули, у којој је све било трошно и рушевно, мемљиво и нечисто, клизаво од влаге, маховине и бледе траве која не виђа сунца, дечаци су проводили дуге, светле и лепе сате, доживљавајући само ретко и тамне тренутке које и најлепша игра понекад доноси. И Лазар увек са њима. За њега се време од раног пролећа до касне јесени делило на два једнака дела. На једној страни варош са грађанима и чаршијом, са школом, кућом и породицом, а на другој – кула. Цео живот оног првог света био је њему и његовим друговима досадан, изгледао неважан и нестваран, а прави, главни, истински свет, – била је кула са игром и доживљајима које само игра даје, и само у детињству, у доба кад се живи животом својих жеља и тако доживљује све што се жели. А најдубље дечачке жеље, ношене маштом и незадржљивим снагама тела које се развија и расте, бирају често за своје поприште забачена, напуштена места и рушевине.

Понајчешће су се играли рата, подељени на Србе и Турке, или просто на наше и ваше, наоружани дрвеним мачевима, и штитовима и шлемовима од лима и картона. Једна, војска би се испела на ивицу зида и ту се утврдила и сакрила под искрзаним остацима крова, а друга би настојала да открије непријатеља, да се успуже уза зид и својом виком „избаци“ скривеног противника из његовог положаја. А кад би им то пошло за руком, онда би сви заједно поскакали у кулу и ту се настављала борба, која је у ствари била бучна јурњава по мрачном, уском ходнику између два зида који уокруг опасују кулу.

У бојевима дечаци су нападали и бранили се виком и трком, маневарским опкољавањем и убијањем које није болело. Стварни судари и ударци били су изузетак и реткост. Па ипак, по таквом једном изузетку Лазар је и памтио своје ратовање у кули, и само по њему.

То сећање он неће моћи, чини му се, потпуно избрисати док год носи своје две руке и десет прстију на њима. У једном таквом боју његови су хтели да преваре и изненаде непријатеља, и да га нападну с бока. Они су, мало подаље од противничког положаја, на мрачном месту које је изгледало небрањено, почели да се пењу уза зид. Лазара су истурили међу прве. С напором се хватао за мало јаче испупчена места у зиду, и уздржана даха напредовао полако. А кад је стигао на врх и ухватио се са обе руке за греду на ивици зида, одједном је искрснуо дотле притајен непријатељски војник и стао да измахује и млати дрвеним мачем. Онако изненађен и збуњен, и сам уплашен, у полутами, он није могао ни да одмери ударце ни да јасно види место по ком бије. Тако је неколико пута узастопце ударио Лазара по грчевито стегнутим прстима, ударио га тешко и душмански како се никад не удара у овим њиховим бојевима, у којима су занос и слава заистински, а ударци благи и симболични.

И, то је болело, болело страховито, изнад сваког очекивања. Неслућено, несхватљиво огњено поље бола отварало се пред Лазаром и у том огњу у трен ока су изгореле све речи и сви појмови са којима је досад живео и са којима је малопре весело кренуо у дивну и безазлену битку. Тај пламен, који је, полазећи од прста, обухватио цело његово тело – то је рат; а тај невидљиви што бије без престанка и милосрђа – то је непријатељ. Прави рат и прави непријатељ. У том наглом открићу била је већа и тежа половина његовог бола. Изненађен, преварен, згађен, урлао је из свега грла, бацакао се и грчио као црв, али није имао снаге да се једним покретом тела вине на зид, ни смелости да пусти греду и падне са висине доле, на оштро и љигаво камење. То је рат, са ранама, болом и, ваљда, умирањем.

Спасили су га другови који су стигли да се успну и отерају непријатељског војника, а њега да извуку на зид.

После је седео крај потока, који протиче поред куле, и ћутке дуго квасио натекле прсте у хладној води, чудећи се да је жив и читав прошао кроз онај огањ што се зове рат, да још дише и гледа око себе. А дисао је тешко и гледао мутно.

Било је и других искушења и сазнања.

Лако је било јуришати уским, мрачним простором између два зида, уз заглушну ратничку вику и њен вишеструки одјек, машући дрвеном сабљом у десној руци и високо држећи замишљени барјак у левој. Око тебе „твоји“ а негде пред тобом још невидљива противничка војска, и она састављена од другова који су као и ти: воле игру, али редовно нити дају нити примају истинске ударце. Од заноса не знаш гдје ногама стајеш на земљу. Све је то и весело и лако. Али тешко је било сам проћи тим истим мрачним кругом, без пратње, без трке и урнебеса. Лазар је и то пробао.

Једног дана кад никог жива још није било крај куле, стегнуо је зубе и кренуо. Испочетка, док је још допирала светлост од врата, ишао је мирно, али чим је ушао у завијутак, где је било готово сасвим мрачно, храброст га је напустила. Изгледало му је да се одједном и без прелаза нашао у туђем, опасном свету, да је већ одавно далеко од свега што му је блиско и познато. И нехотице је почео да трчи. Већ са првим корацима његов трк се претворио у бежање. Бежао је напред. Ни сабље ни барјака, ни другова око њега, ни стварног „непријатеља“ пред њим, само тама, зидови и тескоба, задах свакојаког измета, трулежа и влаге, и – страх, безразложни, свемоћни страх, који га засипа хладном језом по леђима. Јављало се и кајање, и прекори самом себи што је кренуо на тај луди и непотребни пут. Посртао је и оклизивао се, ударао лактовима лево и десно од зидове, али је трчао даље. Тај мрачни кружни ходник, који је толико пута прешао са друговима, сад му је изгледао страховит и бесконачан. Имао је потребу да викне, не би ли уплашио свој страх, или, можда, дозвао неког од другова. И почео је да дозива у помоћ, али је и сам осећао да његов глас (ако гласа има!) нико неће чути. Трчао је ипак даље, заборављајући тренутак и место уласка у таму и питајући се једнако да ли тај ходник има још онај исти познати, савршени и благословени облик правилног круга у ком сваки корак напред мора да води ка полазној тачки, ка излазу, или се, како му његов страх стално дошаптава, одједном претворио у неке безумно испреплетене кривине и спирале које и немају краја ни исхода и у којима га негде чека сигурна, грозна смрт од страха, исцрпености и безнађа.

Све то није трајало више од два-три минута, али је изгледало као неподношљива вечност. Лазар није одмах поверовао својим очима кад се пред њим нејасно забелела, прво као нада а затим као извесност, мутна светлост дана, која је надирала кроз увек отворена врата на кули. Ухватио се за каменити довратник као за спасоносну обалу, а затим се спустио на излизан праг, да одахне и да се прибере. Срећом, никог још није било ту. Тешко дишући и једнако подрхтавајући, питао се шта је то са њим било. Чега се уплаши и пред чим је бежао? Зашто је уопште предузимао ту „пробу“? Није налазио одговора, а није га дуго ни тражио. Главно је да мрачни круг није без краја. Дивно је да, после свега, седи опет ту, на светлости и познатом месту. Није му жао што се „опробао“, иако осећа да испит није сјајно положио, али је сигуран да пробу не би никад више поновио. Исто као што је решен да о свему овом нипошто не говори. Никад, ником, ништа!

И још нешто.

Једном, док су се у кружном ходнику, недалеко од излазних врата, нешто препирали после заморне игре, у полутами неочекивано је искрсла светла глава једне девојчице. Неки су је познали и зовнули по имену. Звала се Смиљка. Кућа јој је била сиротињска, на периферији града а близу куле. Оклевајући, учинила је још неколико корака према дечацима, и стала. У руци је држала прут.

У играма у кули и око ње нису никад учествовале девојчице. Сад се у влажном сумраку међу зидовима појавила ова Смиљка као створење са другог света. Непомична, она је више неодлучно него уплашено прелазила преко њих погледом својих великих плавих очију. Могло јој је бити седам-осам година, али је била снажна у отешњалој и избледелој хаљиници која је при дну искрзана. Чврсто је стајала на босим, изгребаним и препланулим ногама које су биле пуначке и тешке, као ноге у младог штенета. Промрмљала је неколико речи из којих се могло разабрати да тражи изгубљену козу.

Не зна се докле би сви стајали тако збуњени и непомични да најстарији и најснажнији међу дечацима, неки Ђорђије, није одлучним покретом прокрчио себи пут и устремио се на девојчицу као кобац на пиле. Али кад је био поред ње, зауставио се одједном.

– А зашто си изгубила?

Говорио је неприродним гласом и отезао слогове, збуњен, не знајући право шта треба да каже или учини. Да би прикрио забуну, повисио је глас и пооштрио тон.

– Зашто? Гдје ти је коза? А!

То је звучало и непријатно и лажно. Изгледало је као да му се речи лепе једна за другу. Било је очигледно да њему није ни до козе ни до губитка. Јаче од његовог измењеног и одједном промуклог гласа осећала се тишина коју је полутама појачавала.

У тој мучној тишини, оборених очију, девојчица је шарала прутом по земљи. Тада је Ђорђије несигурно пружио десну руку пут њеног плавог темена. Све су очи биле упрте у њега. Лазар је осећао како му срце бије јако. Мислио је живо, али мутно и неодређено. У ствари, он се само са страхом питао шта ће то сада бити. Хоће ли је ударити или помиловати? И како? Или ће се десити оно нешто – он сам не зна шта! – што се, по његовом нејасном сазнању, дешава између жена и мушкараца, а чему он не зна имена и не сме и не уме да замисли облик. Чинило му се да је решење свих тих питања код Ђорђија, којег никад није волео, који му је и сада одвратан, али који му одједном изгледа и већи и много старији, некако узвишен, достојан и жаљења и дивљења. Девојчица је, без страха и узбуђења, шарала прутом по земљи, као да мирно и равнодушно чека одлуку.

Тешку и неприличну тишину од ишчекивања, оклевања и стрепње разбио је узбуђен глас жене коју нису још видели, али која им се приближавала између завојитих зидова, дозивајући једнако Смиљку по имену. Већ у идућем трену пред њих је избила мајка плаве девојчице, мршава и узбуђена жена засуканих рукава. Она је тражила и девојчицу и козу. Одмах је распршила дечаке и јурнула на дете.

– Зар се ту чувају козе, несрећо несретна! – женин глас је јако подрхтавао. (Од гнева? Од радости? Лазар то није могао да разабере.)

Ухватила је силовито девојчицу за руку и повукла је излазу, а из друге јој отела прут и њиме припретила дечацима, који су се, постиђени и уплашени, разбежали на обе стране уског ходника. Једини је Ђорђије одступио полако, као да се тешко буди, и мрмљајући нешто неразумљиво.

И тај кратки и нејасни призор памтио је Лазар још дуго, исто као и оне болне ударце по прстима, као и оно избезумљено трчање кроз тамни ходник.

* * *

Стара кула тамо у граду Лазаревог детињства срушена је одавно до краја и сравњена са земљом; на њеном месту зелени се градски парк са стазама, клупама и већ високим дрвећем; многи доживљаји везани за њу избледели су с годинама прилично. Само покаткад искрсне и оживи поједини призор који се, управо по оном што је у њему било неизречено и несхватљиво, задржао негде у памћењу. И то бива ретко, и увек ћудљиво и нередовно, без везе са његовим животом зрелог човека. Некад у сну, некад у музици, а понекад усред бела дана, у тренуцима кад се налази, бар наизглед, подједнако далеко и од сна и од музике.


Vrh
MAD BOOKSELLER
Post  Tema posta: Re: IVO ANDRIĆ  |  Poslato: 13 Avg 2014, 15:13
rang
rang

Pridružio se: 09 Dec 2012, 20:33
Postovi: 6420

OffLine
СТВОРЕЊЕ
Политика, 18. април 1925.

Или лични удес или она нека нарочита напаст која људима са Балкана не да никад да мирују, или обоје заједно, натерали су Ђаковића да се окрене око жене енглеског капетана.
Толике жене у пансиону и на плажи: гојне Холандескиње, Рускиње са штапићем у руци, са удовичким велом и са прошлошћу, па малко затегнуте али ипак приступачне Аустријанке. Али не! Он ломи ноге око те руменкасте, пошироке туђе жене која мирише на чисто рубље и детињи сапун и сва своја осећања изражава у вокалима, и то их не треба свих пет. Доста су јој о и а. Наглашавајући разно и варирајући та два вокала она изражава све што може да осети: одушевљење, негодовање, радост, чуђење. Она има беле зубе и широк ход Енглескиња, лице без пудера и очи с мирним сјајем плитке воде под бледим небом.
Још првог дана, кад је стигао и упознао се с госпођом Таундлеј и њеним мужем, капетаном, Ђаковић се ненадано сетио свог оца, покојног газда Манојла, и оног што је као дете слушао о њему. То сећање га је мучило али та прича му није силазила с памети.
Његов отац се тек био оженио кад је кренуо у Трст по трговини. И ту у Трсту, шетајући једног дана поред обале, угледа тада чувену глумицу Нину Покатера где се купа. Сутрадан је прошао опет; и она му се, видећи га онако пристала у фесу и народном оделу, насмејала. Трећи дан се заћорио толико да је пошао за њом на трамполин а кад се она с трамполина бацила у море изгубио је и он равнотежу и пао за њом. Заљуљао се тур од широких чакшира, залепршао траболос и кићанка на фесу полетела очајно у вис. Ту у мору су се одмах упознали. И отад па за за три месеца нису се растајали. Морао је таст из Сарајева да дође па да га искупи и доведе. Био је велики скандал о коме су и новине писале.
Зато је ваљда и Јаков Ђаковић одувек презирао глумице, мрзио новине, бојао се мора.
– Ми кад изиђемо на море неминовно починимо ма какву глупост, – понављао је сам себи сваки дан.
Па ипак се по ваздан не одваја од госпође Таундлеј а кад ноћу доцкан дође кући, он се, по свом давнашњем обичају, уосталом обичају многих особењака и пропалица, овако сам грди и разговара:
– О чика Јакове, (тако су га некад назвале другарице на университету и тако и он сам себе воли да зове), магарче стари, где ти је разум и достојанство? Није ти доста што занемарујеш радњу и кућу него се још скиташ по иностранству, трошиш очевину и хваташ се са женама. Код толиких жена ти се везо уз неку Енглескињу, која не зна ни шта је љубав ни шта је прељуб и која све што осећа може да изрази са Аааа, Оооо; и која има мужа морнарског капетана, грдосију човека, који у свако доба дана може да ти саспе зубе у грло и од тебе таквог какав си учини једно бедно ћуфте на паркету.
Али оно што сатире Јакова Ђаковића и што га нагони у очај то нису толико прослављене песнице капетанове – о којима упућени боксери заиста чуда причају – колико невиност и недотупавност госпође Таундлеј.
Њу, изгледа, интересује тај Јаков са егзотичним презименом, крупан и јак до неспретности а са вечитим смешком у детињски плавим очима. И она с њим шета, чаврља, учи га енглески, кад престане ветар иду и газе по мору. Он завлачи руку под стене и вади јој морске јежеве. Али шта користи све то кад она не разуме ни једну његову алузију; кад се ослања мирно на његово раме, исто као да је раме њена мужа или раме лађара или топла стена крај мора, кад на његов заљубљени поглед који жари, моли и обећава, одговара погледом у ком има исто онолико израза колико у погледу куване рибе.
И све што понесе кући са тих шетња то је мисао, да га је пожалила кад је видела да се убо хватајући јежа, и да му из прста цуру крв. И све што му преостаје то је, да мисли о њој кад остане сам. А је аналише, како је он себи говорио.
Тада би она искрсла пред њим у свој својој анималној срећи и руменом задовољству својих мишића, са смешком и са тридесет и два здрава и бела зуба. Топла ствар, рођена без срца, да живи без мисли, игра тенис, чита Илустровани магазин, жваће, рачуна...
– Какво је то створење? пита се сам, у мраку, и осећа да би могао са сваким живим да се објасни, само не може с њом. Можда би ово прошло, да само једном види искру у њеном оку, један нагао и узбуђен покрет, да је види тужну и занесену. Али не. Она стоји пред њим као огромна кула од слонове кости, обла, глатка, хладна, непомична, а он је као бубица која узалуд пуже уз њу и увек поново пада одакле је пошао. Па онда погледа низа се:
– Бубица! Срам те било, зар не видиш колики си? И тако, гневан на њу, и још више на себе, легне. Спава, мисли да спава а уствари успављује и заварава своју мисао. А и ако одиста заспи, кад се јутро буди први блесак свести обасјава мисао која се није одмицала:
– Како да почнем кад немам за што да је прихватим, Христос је убио!
А затим се опет цео дан креће око ње, изналази речи које би је покренуле, игре које би је занеле.
Тако и опет дође ноћ кад капетаница, пошто је појела свој бифтек и попила чашу млека, оде да спава а капетан с цигаром у зубима седи и игра бриџ. Тада се Ђаковић повлачи у собу, хода горе-доле или се баца на диван па онда скаче у неодољивој потреби да се објасни с тим створењем или бар са самим собом.
Долазе му луде мисли, да иде да лупа на њена врата, да је назове најпогрднијим именима, да избуди пансион, да се побије с капетаном, да погине, али да скине са себе ту муку. Или да је сутра кад буду опет газили плићак обори, ма колико вриштала и бранила се, и да је у запенушеној и замућеној води саломи пре него ико могне да јој прискочи у помоћ. Да учини ма шта само да проломи ово око себе, да присили то мутаво створење да каже ма шта, да цикне, пребледи. Само тако скандал неки може да га спасе од лудила.
И стојећи раскорачен на сред собе казује сам себи:
– Чика Јакове, чика Јакове, ово неће издобрити. Биће пуне новине твоје бруке.
Али кад се замори од тог ходања и праскања и кад легне, њему се опет укаже јутрошње плитко море по ком су њих двоје газили. Опет гледа како по глаткој површини долази прохладан априлски ветар и шири танку мрежицу од једва видљивих валова, примиче се стреловито и кад стигне до њених ногу, прелази јој као језа у листове.
И прислања лице чврсто уз јастук, у безнадној, неизрецивој нежности.

Иво Андрић


Vrh
MAD BOOKSELLER
Post  Tema posta: Re: IVO ANDRIĆ  |  Poslato: 20 Avg 2014, 09:18
rang
rang

Pridružio se: 09 Dec 2012, 20:33
Postovi: 6420

OffLine
Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања над њим

Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања над њим, то значи учинити га непокретним и безопасним потпуно и заувек, и та обмана чекања тврђа је од сваког затвора и јача од најјачих букагија, јер се, са много среће и вештине, из затвора може побећи и окова се може човек ослободити, али те обмане(!) – никад ни довека.

И тако, прихвативши прећутно услове живота које вам ваш непријатељ поставља, живите како он хоће; управо, и не живите него стрпљиво чекате, све док се сав ваш живот, заједно са свим оним што сте очекивали, не претвори у стрпљење и бескрајно чекање, што значи да сте прихватили рајински начин живота, а то је исто што и пут добровољне пропасти за себе и своје потомство.

Да не би морали да вас сами убијају, заразили су вас тим чекањем које вас одржава у животу и полагано убија. Увенућете и нестати као што су увенули и нестали толики преци и народи у Османском Царству, пре вас на исти или сличан начин.

Нису ни приметили да су са пута истинског живота неосетно пребачени на мртви колосјек чекања без краја и циља. Не осећају то своје чекање као терет ни као понижење, јер су се и сами претворили у чекање.

Све што јесте и што знате, умете и можете, стављено је у службу тога чекања без краја и без икаквог изгледа на остварење. Једнима век прође у мучном и узалудном чекању, а други добију и без најмањег чекања све што желе и чему се надају.

Иво Андрић


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: IVO ANDRIĆ  |  Poslato: 10 Apr 2017, 23:27
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43662

OffLine
Bajron u Sintri

Hitajući tim stazama urezanim u bedeme i sa stalnim izgledom na daleke vrtove i još dalje more, susreo je iznenada jednu devojčicu neodređenih godina. Stojala je na ivici bedema, pored jedne male kamenite stražarnice koja je bila napuštena i prazna. Iskrsla je tu pred njim neočekivano, kao poslata odnekud, od nekog, sa nekom porukom

Slika
Портре - Милан Коњовић

Idući za Sintru Bajron se porečkao sa društvom. Nisu mogli da se slože kojim putem treba da se vrate. Njega je naročito ljutilo što u ovakvim slučajevima vidi uvek, po očima svoje posluge, da ona ne odobrava njemu nego njegovom protivniku.

Čim su prošli kapiju parka, on je pustio društvo. Bila je nedelja. Čula se svirka odnekud. Da bi izduvao srdžbu, pretrčavao je basamake odmahujući onom kraćom, romom nogom i zaboravljajući da izgleda smešan kad trči. Pred njim su se otvarale sve nove terase, sve novi putevi i sve širi vidik: dvanaest milja zelene ravnice uokvirene pojasom mora i beskrajem neba. Nije osećao napor. Činilo mu se ne da se penje nego da raste. Nigde živa stvora. Ni ptice nije bilo. Mislio je: najposle, evo jedna zemlja u kojoj je samoća vesela!

Hitajući tim stazama urezanim u bedeme i sa stalnim izgledom na daleke vrtove i još dalje more, susreo je iznenada jednu devojčicu neodređenih godina. Stojala je na ivici bedema, pored jedne male kamenite stražarnice koja je bila napuštena i prazna. Iskrsla je tu pred njim neočekivano, kao poslata odnekud, od nekog, sa nekom porukom. U čistoj haljini od bela platna sa zagasitim poluafrikanskim licem, malim nosom širokih nosnica koje odaju neposrednost i sa pametnim očima punim zdravlja i veselosti. Ona pozdravi stranca nerazumljivim rečima, posve stidljivo i tiho, ali u njenom glasu i pokretu bilo je nečeg što je više od običnog pozdrava, iako nije znao čega. Odzdravio je i zaustavio se. Zastade i ona. Njihala se lagano i gledala ga, nasmejana, pravo u oči, vlažeći jezikom uvek suve usne. Ništa nema uzbudljivije od usana ovih portugalskih žena! One imaju nešto i od vegetalnog i od mineralnog sveta. Nepravilne kao slučajno raspukla voćka, one pokazuju od kakve je vrele, tamne i slatke krvi ponutrica ovog sitnog a dozrelog tela. Tek na krajevima one su malko modelirane kao usne u žena kavkaske rase, ali i ti kutovi usana gube se u neodređenoj senci, kao pazušci na lišću bilja.

Mislio je: mora da izgledam strašno smešan i nesiguran, kao čovek nejasnih namera. Svim silama je nastojao da izgleda bezazleno i neusiljeno. Svim silama, u koliko je još raspolagao njima. Jer on je iznutra sav bio u plamenu. Čini mu se: sve što jej celo njegovo biće od uvek tražilo, i mnogo više, našao je sada na ovom zelenom visu. Nepoznato zlo koje ga je oteralo iz Engleske i šibalo svetom kao da ga je s planom isteralo ovamo.

Nad dvostrukim ponorom, onim od sive stepe i zelenih padina i drugim od svega što nije dozvoljeno ni mogućno a što je njegova večita žeđ, njegova uobrazilja, uzbuđena visinskim vazduhom i blizinom žene, letela je smrtonosnom brzinom. U munjevitim vizijama koje su se raspaljivale na ovom malom stvorenju, kao požar na čobanskoj žeravki, Bajron je po prvi put imao sve ono što snovi obećavaju, što žene nikad ne daju, i što život stalno oduzima. Sve je to jurilo sada kroz njega, zajedno sa zahuktanim krvotokom.

Ali odmah zatim gasio je svaku želju i nekom oslobođenom, novom i svetlom mišlju obuhvatao ovo živo i nasmejano ljudsko stvorenje, a ta ga je misao ispunjavala nekim beskrajnim stidom i snebivanjem i bezgraničnim poštovanjem prema ljudskoj ličnosti, najvećoj živoj svetinji.

I za sve to vreme on je tapkao u mestu ili sporo obilazio oko devojčeta koje se opet neprestano okretalo prema njemu ne odvraćajući očiju od njegovog pogleda i pazeći na svaki njegov pokret. Bajron je mucao neke slogove. Činilo mu se da i ona nešto govori. Tako su se gledali a obilazili kao dve zverke, mala i velika, koje se njuše i posmatraju pre nego otpočnu čudnu igru u kojoj se glade i vređaju naizmence. I dok je tako kao omađijan kružio, sva njegova čula radila su pojačanom snagom i brzinom. Video je njenu čistu beonjaču kakva se nalazi samo kod primitivnih, posve mladih žena i njene osvetljene zenice kao od topaza. I na odstojanju je osećao, i to potpuno odvojeno, zadah njenog mrkog tela i suve kose i miris bela platna njene haljine izbeljene na suncu. Izgledalo je da se čovek umnogostručava i da mu svako čulo živi za sebe i takvim intenzivnim životom da to znači u isto vreme i bogaćenje i smrt njega kao ličnosti. Sad je mogao kazati da zna šta je to istinski trenutak zanosa i zaborava! U paklu koji je u stvari život svakog čulnika, ovakvi trenuci su retke i neočekivane oaze na kojima nema stanka ni zadržavanja.

U svom potpisu imao je jednu malu jedva primetnu crtu koja je označavala ženu sa brega u Sintri. Limun, so, ulje i malvasija označavali su njeno biće. On je mogao za ručkom od dvadeset osoba da dozove zelenu Sintru i njeno Malo stvorenje, igrajući se neprimetno sa dva zrna soli između palca i kažiprsta. Gde je najmanje nalazio to je bilo u licima, rečima i pokretima žena.
U tom trenutku, iz mrkih žbunova u kojima se gubio put, Bajron je začuo glasove ispod sebe. Trgnuo se kao probuđen i nastavio svoj prekinuti trk uz strmu putanju, ostavivši začuđenu devojku gotovo bez pozdrava.

Lutao je još dugo uskim stazama i obroncima. Na kraju su ga te staze i oštra nizbrdica sačekale pred dvorcem ispred koga je krenuo. Na kamenitim klupama društvo je već čekalo.

Vratili su se u Lisabon istim putem kojim su i došli, kako je predlagalo društvo i čemu se Bajron ranije toliko protivio. Sad nije rekao ni reči. Bio je uopšte miran kao jagnje i pun neke fine pažnje ne samo prema ljudima nego i prema predmetima.

Idućih dana živeo je u najmirnijem i najlepšem snu svoga života. Bosonoge lisabonske ribarke, koje su se podgurkivale i smejale gledajući ga kako pored mora sam sa sobom razgovara, nisu imale pravo. On nije bio sam ni razgovarao sa avetima. Govorio je ljudskom licu koje živi u Sintri, ima svoju krv, svoje srce, svoje oči, i verovatno i svoje roditelje, svoju kuću, svoje ime. Ali, to je manje važno. Mislio je da je nazove imenom voćke ili minerala, ali je odustao, jer mu je izgledalo da bi to značilo umanjiti je i ograničiti. Navikao se da je u mislima zove Malo stvorenje – Little creature – ali to nije izgovarao kao reči. To je bio jedan cigli kratak dah iza sklopljenih usana, koji je samo doticao nepce pa ipak bio dovoljan da je označi celu. Tu na nepcu Bajron ga je ljubomorno zaustavljao i čuvao kao slast u sebi.

Posle izvesnog vremena napustio je Lisabon, pa Portugal. Gledajući druge zemlje, govoreći sa ljudima i šaleći se sa ženama on je čuvao i negovao svoju tajnu, sakrivao je pod rečima, stvarima i likovima i mogao da uživa u njoj a da se ne oda ni malo. Izvesne reči u govoru vezao je za nju i kad god ih neko izgovori pred njim, on kao nevidljiv nesmetano uživa u njenom prisustvu. U svom potpisu imao je jednu malu jedva primetnu crtu koja je označavala ženu sa brega u Sintri. Limun, so, ulje i malvasija označavali su njeno biće. On je mogao za ručkom od dvadeset osoba da dozove zelenu Sintru i njeno Malo stvorenje, igrajući se neprimetno sa dva zrna soli između palca i kažiprsta. Gde je najmanje nalazio to je bilo u licima, rečima i pokretima žena.

Dodir sa njom, u sećanju, lečio ga je i čuvao od svih susreta, od žena, od života samoga. A u naročito srećnim trenucima, za sutona na atinskim ulicama, dešavalo se čudo, istinsko, neobjašnjivo i neopisivo: zeleni breg u Sintri pretvarao se u nebesku svetlost bez kraja, njegovo romo trčanje u bezglasni dugi let, a sva čulna groznica toga susreta u čist podvig duha bez bolne svesti i granice.

To je trajalo otprilike godinu dana. A onda je Malo stvorenje počelo da gasne i bledi kao priviđenje i san u zoru, i da postepeno gubi svoju moć. Bajron se osećao osiroteo, očajan, nemoćan. Ponovno ga je podigla zla matica i ponela niz život i ponovno su učestali susreti i sudari sa kojima je, kao senka, išlo gađenje. I sve je bilo još teže, i bolnice nego pre doživljaja u Sintri, jer mu se sada činilo da krvnički zakoni života protežu svoju moć i u carstvo mašte, i da od njih nema ni begstva ni spasa.


Autor: Ivo Andrić

(Politika, 6. januar 1935. godine)

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: IVO ANDRIĆ  |  Poslato: 12 Apr 2017, 00:45
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43662

OffLine
Mrak nad Sarajevom

Kao za većinu Evropejaca, Hrišćana, i za doktora Galantia moglo se reći da ga je u Tursku dovela nezdrava ambicija. Prvih godina, u Carigradu, toliko je morao da se muči i bori da nije imao kad ni da razmišlja mnogo u Turskoj, o sebi i o životu koji vodi

Slika
Мотив из Босне - Михаило Петров

Vezirov lekar, doktor Galanti obišao je bolesnog arhimandrita koji je bio zatvoren u Žutoj Tabiji „zbog nekih knjiga, nekog oružja, i neke politike”. Sad je silazio kamenitim puteljkom do na drum gde su ga čekala kola. Sunce je zapadalo negde između Huma i maglovite ravnice u dnu vidika. Zalazilo je po nekoliko puta za gust oblak pa se opet pomaljalo i obasjavalo. Kad je konačno uistinu iščezlo, ostala je u očima čovekovim neka nesigurna i bolna nada, da će se možda još jednom pojaviti. Ali umesto sunca javi se večernje rumenilo za kojim dolazi tama.

Sunce koje zalazi za Sarajevom izgleda da je poslednje i da se gasi nad čovečanstvom za uvek, mislio je vezirov lekar. To je bila jedna od onih kratkih misli kojim ga je darivao sumrak svakodnevno, a od kojih je svaka nagrizala volju za životom i, pomalo, i život sam.

Na uzvisini ispod tvrđavskog zida lekar zastade, i naslonjen na ogradu posmatraše ispod sebe Sarajevo koje je izgledalo ustreptalo i nerealno u tom trenutku između dana i noći.

Dodir s Turcima bio je za lekara jedan teret na koji se navikao s vremenom kao na neminovno zlo, ali dodir sa rajom bio je za njega pravo mučenje. Protivno od mnogih Turaka i Hrišćana u turskoj službi, lekar nije olako uzimao pokrete raje, ali nije verovao ni u njihov konačni uspeh. Njemu su rajinski vođi i prvaci izgledali kao robijaši koji se, da bi zavarali vreme i sopstvenu bedu, igraju vojvoda i kneževa. U stvari on je verovao da će raja naneti Turcima mnogo zla ali da sebi neće ništa pomoći. I kad god je ovako morao da dođe u dodir sa predstavnicima raje, u njemu se javljalo neko jetko sažaljenje koje se zbog svoje pomoći odmah pretvaralo u očaj, u želju da se beži iz ove zemlje, ma kuda i što pre.

Kao za većinu Evropejaca, Hrišćana, i za doktora Galantia moglo se reći da ga je u Tursku dovela nezdrava ambicija. Prvih godina, u Carigradu, toliko je morao da se muči i bori da nije imao kad ni da razmišlja mnogo u Turskoj, o sebi i o životu koji vodi. Tada ga je uzeo u svoju službu bogati i lukavi Osman paša i zbrinuo njega i porodicu mu. Paša je imao veliko poverenje u svoga lekara, ako se poverenjem može nazvati ta nasmejana i malko prezriva naklonost kojom ga je dočekivao od prvog dana.

Kako kod Osmanlija ništa nije određeno, jasno ni čisto, kako nijedna stvar ne služi samo onome čemu je javno namenjena, i pašin lekar dobivao je poslove koji nemaju ničeg zajedničkog sa njegovim zvanjem. Poveravani su mu tugaljivi, mučni i sumnjivi zadatci u administraciji, u pašinoj ličnoj politici ili u intrigama koje se pletu u Konaku. On je sve to svršavao sa urođenom tačnošću i opreznošću, mirno i bezobzirno kako može da radi samo stranac koji stvarno nije vezan za sredinu u kojoj živi. I nikad nije mogao ni pomisliti da taj rano osedeli i smireni lekar nije ni do danas našao sebi mesta u ovome svetu i da nosi kroz život tešku unutrašnju muku, nepriznavanu i nekazivanu.

Misleći mnogo i dugo o Osmanlijama lekar je svaki put dolazio do istog zaključka: njihova snaga počiva u njihovom odnosu prema vidljivom svetu. Oni se od postanka osećaju potpuno jedno sa vidljivim svetom i ne žele ništa ni da mu oduzmu ni da mu dodaju. Otud njihov mir i njihova ravnoteža koja potseća na čudesnu ravnotežu animalnog sveta.

Nadgrobni kamen turski – beli, veseli nišan bez tuge i tajne – pokazuje samo mesto na kom je zastao jedan Turčin u svojoj borbi za posed sveta ili za odbranu njegovih dobara
Njihova sila i njihova vlast to su darovi koje stvarnost daje onima koji je priznaju bezuslovno i isključivo. Za to je besmisleno i uzaludno boriti se protiv njih, jer turski sistem, nepokolebljiv, postoji kao što postoji svet, živi s njim i dotrajava s njim, ali ne boji se toga, ne poznaje nemira, ne priznaje poraza, ne luta, ne kaje se, ne prašta, ide pravo ka cilju, a cilj mu je prost i jasan: ovaj svet, vaskolik i ovakav kakav je.

Lekar je dobro uviđao da u suštini nisu u pitanju državne granice, vojničke pobede i politička moć. I pobeđeni, priklešteni i osiromašeni Turci će uvek biti gospodari ovoga sveta, ne zbog svoje moći nego zbog svoga odnosa prema njemu. Poslednji Turčin, doteran u najudaljeniju pokrajinu Male Azije, uživaće svoja poslednja dobra: hranu, piće, ženu i kuću, bolje, jače i drukčije nego ma koji Hrišćani sa Zapada. I nema sile koja mu to može oteti. Ako i on pogine jednog dana, braneći ta svoja dobra, samo će potvrditi princip na kom je postojao i živeo.

Nadgrobni kamen turski – beli, veseli nišan bez tuge i tajne – pokazuje samo mesto na kom je zastao jedan Turčin u svojoj borbi za posed sveta ili za odbranu njegovih dobara. To što lekar zove u sobi „turski princip”, postojaće uvek. I kad nestane Turaka i turskog imena, javiće se magde u svetu druga rasa, pod drugim imenom, koja će se ovako osećati jedno sa vidljivim svetom, voleti ga, učiniti od njega središte svoga života, i vladati njime.

Za to lekar nije verovao u potrebu borbe sa Turcima, ni u uspeh takve borbe. Sve što živi u njihovoj atmosferi mora da im služi i služiće im dok ih ima.

To su bile „dnevne misli” lekarove.

Ali živeći i radeći dugo s Osmanlijama, kao lekar i kao poverenik, on je zavirio u njihove najintimnije odnose, sagledao im naličje, upoznao cenu kojom plaćaju svoje vladanje svetom. Okom Hrišćanina on je video pakao čulnog života, čamotinju i jad tela, užas, nered i bezvlašće telesnih potreba i prohteva. Poznavao je njihove tajne rane, njihove strahove, njihove srdžbe naprasne i ubilačke, njihove besanice bez nade i molitve, njihove ljubavi opojne ali gorke i naopake, materinstva bez prava i dostojanstva, očinstva bez sreće i nežnosti, zanose bez krila.

Sve to bilo je predmet drugih, „noćnih” misli lekarovih.

Noću, lekaru je često dolazila osmanlijska vlast kao nešto plitko i površno. Njihovi gradovi i utvrđenja pričinjali su mu se kao šatori koji se talasaju i pomeraju pod svakim vetrom i neće odoleti prvoj oluji. Ponekad je jednim pogledom obuhvatio sva njihova naselja kao pregršt prašine koju vetar slučajno snese na jedno mesto; kao nešto bez korena i temelja, što će opet neki slučajni vetar omesti i razneti; kao lišaj na jednom delu zemlje. Noću, kad prošlost u čoveku jače govori, on je po sto puta uveravao sam sebe da ne može trajati to što je nastalo slučajno, mimo zakona i protiv smisla života. U tim trenutcima njemu se sve to činilo tako istinito i jasno da nije ni pomišljao da bi neko mogao, znajući sve to, služiti tome principu koji je ne samo zao i štetan nego i nesiguran, slab, od danas do sutra. Ali tu bi se odjednom okrenula protiv njega sva savest sa svim svojim poznatim i večno novim mučenjima.

Da bi neko mogao! Taj neko ko bi mogao i ko može, to je on, doktor Galanti, sa svojom dušom koja samo noću progovara a danju ćuti i drhti. Sluga i branilac toga poretka koji je osuđen da se raspline kao težak i ružan san, a dok traje, postoji samo kao sramota i muka sebi i drugima. Eto, u taj poredak uzidao je on, bez potrebe i voljno, po nekom nezdravom nagonu koga sam ne shvaća, svu svoju mladost, sve svoje mnogostruke darove. Zakopao je u to osmanlijsko smetište koje će prvi vetar razneti, i što više uviđa njegovu odvratnost sve se više zatrpava u njega. Upregnuo se nesvesno, služi svesno. A ta mrska služba dolazi mu noću, pred licem savesti i u mirnom svetlu logike, kao odvratno čudovište; hiljadu razloga ima protiv sebe a ni jednog opravdanja.

Posle kratkog sna u kom nije nikad zaboravljao sebe ni svoj život, svitalo je jutro, jedini odmor i jedina radost lekarova života. Jer u bitci koja se stalno bila u njemu, jutro je bilo vreme zatišja. Protivne snage koje su se u njemu rvale rastavljale bi se i sakrivale negde u dubinama, a u čoveku bi ostajalo razliveno ogromno zadovoljstvo zbog samog odsustva bola. I tada je nalazio snage za osmejak, za miran pogled i dobru reč. Samo, to je trajalo kratko. Čim bi izašao iz kuće, počinjao je da se menja i koleba. Kako se sunce dizalo, sve se više krutio i ledio. I dovoljno je bilo da čuje vezirov glas iz daleka ili da pogleda u žućkaste zenice ćehajine pa da oseti u njima silu kojoj treba sve da služi i ne pomišljajući na otpor.

Skupljao se mrak nad Sarajevom i palila sitna svetla. Dolazio je red na „noćne misli”. Jer, u lekaru su brige smenjivale jedna drugu kao revnosne straže. Hteo je još samo malo da se odmori na tom visu na kom se lako disalo i s kog se daleko videlo, pre nego siđe u varoš i nastavi život čoveka koji je razapet i mučen u sebi.


Autor: Ivo Andrić

(Politika, 6. januar 1931. godine)

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: IVO ANDRIĆ  |  Poslato: 12 Apr 2017, 21:54
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43662

OffLine
Mostovi

Veliki kameniti mostovi, svedoci iščezlih epoha kad se drugojače živelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra i kiše, često okrzani na oštro rezanim ćoškovima, a u njihovim sastavcima i neprimetnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice

Slika
Ivo Andrić

Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, opštiji od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno ili zlo.

Veliki kameniti mostovi, svedoci iščezlih epoha kad se drugojače živelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra i kiše, često okrzani na oštro rezanim ćoškovima, a u njihovim sastavcima i neprimetnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice. Tanki železni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao žica, što drhte i zvuče od svakog voza koji projuri; oni kao da još čekaju svoj poslednji oblik i svoje savršenstvo, a lepota njihovih linija otkriće se potpuno očima naših unuka.

Drveni mostovi na ulasku u bosanske varošice čije izglodane grede poigravaju i zveče pod kopitama seoskih konja kao daščice ksilofona. I najposle, oni sasvim mali mostići u planinama, u stvari jedno jedino oveće drvo ili dva brvna prikovana jedno uz drugo, prebačeni preko nekog gorskog potoka koji bi bez njih bio neprelazan.

Po dva puta u godini gorska bujica odnosi, kad nadođe, ta brvna, a seljaci, slepo uporni kao mravi, seku, tešu i postavljaju nova. Zato se uz te planinske potoke, u zatokama među stenama, vide često ti bivši mostovi; leže i trunu kao i ostalo drvo naplavljeno tu slučajem, ali ta zatesana brvna, osuđena na oganj ili truljenje, izdvajaju se od ostalog nanosa i podsećaju još uvek na cilj kome su služila.

Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema njegovom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen.

I kad mislim na mostove, u sećanju mi iskrsavaju ne oni preko kojim sam najviše prelazio nego oni koji su najviše zadržali i zaneli moju pažnju i moj duh.

Slika
Mostovi su važniji od kuća, svetiji, opštiji od hramova

Pre svega sarajevski mostovi. Na Miljacki, čije je korito kičma Sarajeva, oni su kao kameniti pršljenovi. Vidim ih jasno i brojim redom. Znam im lukove, pamtim ograde.

Među njima je jedan koji nosi sudbinsko ime jednog mladića, malen ali stalan, uvučen u se kao dobra i ćutljiva tvrđava koja ne zna za predaju ni izdaju. Zatim, mostovi koje sam video na putovanjima, noću iz voza, tanki i beli kao priviđenja. Kameniti mostovi u Španiji, zarasli u bršljan i zamišljeni nad sopstvenom slikom u tamnoj vodi. Drveni mostovi po Švajcarskoj, pokriveni krovom, zbog velikih snegova, liče na dugačke ambare i iskićeni su iznutra slikama svetitelja ili čudesnih događaja, kao kapele. Fantastični mostovi u Turskoj, postavljeni od prilike, čuvani i održavani sudbinom. Rimski mostovi u južnoj Italiji, od bela kamena, sa kojih je vreme odbilo sve što se moglo odbiti, i pored kojih već stotinu godina vodi neki nov most, ali oni stoje još uvek kao skeleti na straži.

Tako, svuda na svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazim na verne i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljenja, protivnosti ni rastanka.

Tako isto u snovima i proizvoljnoj igri mašte. Slušajući najgorču i najlepšu muziku koju sam ikada čuo, odjednom mi se ukaza kamenit most, presečen po polovini, a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna ka drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jedino moguću liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote, koja pored sebe dopušta jednu jedinu mogućnost: nepostojanje.

Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, i prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.


Autor: Ivo Andrić

(Politika 6. januar 1933. godine )

_________________
Slika Slika


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 9 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   
cron

Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker