|
| Autoru |
Poruka |
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
Tajna
Naše dve ljubavi pune kobne moći,
Od sviju skrivene, žive u svom stidu,
Kao pod zvezdama, zaspali u noći,
Dva mirna pauna na starinskom zidu.
Krijem svoju ljubav kao mržnju drugi -
Istom silom laži i svim podlostima;
Kao drugi staklo otrova, svoj dugi
Svoj bol bezutešni ja krijem meć svima.
Koliko je šuman eho moje laži,
Da ne prenu nikog udarci mog srca!
I koliko mira u reči gde grca
Cela jedna duša i san od sveg draži!
Sva je moja radost znati bol da skrijem;
Sva mudrost, ljubavi dati izgled zlobe;
Vrlina, da prezrem suze koje lijem,
I pokažem srce kao prazne sobe.
I tako dve naše ljubavi očajne,
Ogrnute lažju večitom i niskom,
Stoje nemih usta u dnu naše tajne -
Dva crna pauna na zidu starinskom.
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
Gnezdo
Pletem svoje gnezdo iznad vaše glave,
Toplije od gnezda u orla i laste;
Vetar otme granu ili vlakno trave,
A, ko cvet džinovski, ono ipak raste.
Sve mu mirne zvezde svetle kad se smrkne,
I puno je sunca, kao čaša vina;
Zmija na po puta zastane da crkne,
Držeć mrtvi pogled put naših visina.
U gnezdu će biti sve ćutanje šuma,
I sve pesme reka u jutru kad sviću,
I sav strasni miris s rascvetanih huma -
Dokle zlatno perje raste mome tiću.
Pletem svoje gnezdo visoko nad vama,
A još niko ne zna mesto toga gnezda -
Ono ide kao što nad obalama
Putuje u nebu izgubljena zvezda.
I po mirnom putu od mene do Boga,
Ide čudno gnezdo, kao bajka gola;
A svi zvuci otud što dopru do koga,
To je glas još nikad nečuvenog bola.
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
Lepota
Na mome uzglavlju svu noć mirisahu
Čežnjivo i slatko tvoje tamne kose,
Dok se šapat čuo kao pesma rose,
I duge zakletve u očajnom dahu.
A ja ipak ne znam za radost i sreću;
Ja se bojim tvoje podmukle Lepote,
Da osvetu jednom ne zatraži veću
Za svirepa prava što joj drugi ote.
Blagosiljaš ropstvo i tegobne uze,
Srce ti je puno nebeskoga plama,
I sišla sa mnom do patnje i srama,
I prolila si najsvetije suze.
A strepim pred tvojom podmuklom Lepotom -
Da ne digne jednom, kao gladna vila,
Dok žalosna srca i ne slute o tom,
Dva svoja u suze zamočena krila.
I dok ljubav gori svim željama njenim,
I noć teče duga, mirisava, sobna,
Kraj nas, kao sužanj, bdi čudna i kobna
Lepota, s očima večno zamišljenim.
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
Suton
Ja te volim jednim žarom neveselim,
I sumnjom u tugu i lepotu jada;
Sreća koju imam uništava sada
Beskonačnu drugu sreću koju želim.
Zaklanjaš mi sunce, a dala si sama
Sto očiju mome srcu, i sve pute
Duši, da bi ipak svi nestali u te,
Kao izgubljeni zvuk u dolinama.
I sto volja kao belih jata k jugu,
Da sva na tvoj ostrv padnu očarana;
I sto vera da te slede jednog dana -
Ko sto blede dece u litiju dugu.
Digla si sto mržnja da stražare, kao
Sto crnih jedrila, sva pred tvojom lukom...
I tako mom dahu prinela si rukom
Cvet tvog bića krupan, otrovan i zao.
I svom strašću prve i poslednje žene,
Vladaš mojom dušom, svom i svagda; slična
Sudbi, tako i ti, silna, nepomična,
Stojiš izmeđ mene i sveg oko mene.
Dok iz suhe stene bije nova voda,
I plavi cvetovi iz staroga panja,
I sijaju kao u sam dan postanja
Sva zvezdana kola sa velikog svoda.
Moju ljubav tamnu kao mrak u česti,
Ja ispunih mržnjom, kajanjem i strahom -
No žeđ za izdajstvom pretvori se mahom
Sva u novi zavet i slast ispovesti.
Tako gorko pada neko veče bledo
Na sve moje pute, bolno, po sve doba,
Duboko u meni: dok ljubav i zloba,
Kao dva anđela, poju naporedo.
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
Beskrajna pesma
Vi što se još niste javili iz gnezdâ,
Čija srca trepte još u kaplji rose,
Čiju strasnu dušu još vetrovi nose,
I čiji dah topli struji s mirnih zvezda -
Kad nebrojne oči otvorite, kada
Pružite spram sunca bezbroj svojih ruka,
Sve šume bez konca i mora bez luka
Vaš svetli dolazak pozdraviće tada.
I svi poplavljeni u sunčanoj kiši,
Tamo, gde maločas, u trenuti strašne,
Zbacismo odeću i sandale prašne,
Stajaćete bolji, silniji i viši.
Tako opijeni već od prve čaše,
U ekstazi zvuka i sjaja što pline -
Pružićete brazdu da svirepo mine
Njivom, gde još čami zimsko zrno naše.
Ali ko će tada biti među vama
U taj dan bez sumnje, bez bola, bez sene,
Nevidljivom niti privezan za mene,
Da odvojen stane među hiljadama?
I kao ja nekad u danima ovim,
U večernjoj nemoj agoniji mora,
Da donese, mračnu, kao pesmu bora,
Staru pesmu tuge međ ljudima novim?
Da ispunjen dugim sutonom i strahom,
Potomak mog bola, strasno kao i ja,
Digne svoj glas, sjajan, kao što se sija
Mlečni Put pokriven usijanim prahom...
No tom večnom bolu i toj tamnoj sreći
I reč jednu novu ako bude dao -
Ko će znati da sam nekad iščezao
Jer tu reč čudesnu ne umedoh reći!
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
Naša srca
Ko zatvara vaše oči nebrojene,
Srca, srca, srca? I kuda se raspe,
Kad se svako od vas zatvori i zaspe,
Vas svet od sveg veći i lakši od sene.
I otkud na ove bregove, kud koje
Padate, o srca, kao vihor vila,
I sunčate tamna i velika krila,
Bezumno pijući sve zvuke i boje.
U muzici svega što oko vas teče,
Sva ste uvek puna samo večitoga,
A mrete, o srca, srca! I zar stoga
Ima sreće za vas, srca? Jedno reče:
„Beskrajne su naše sreće nebrojane,
Na toj međi izmeć večnog i trenutka:
Jer, ma smrt i bila u dnu našeg kutka -
Svet je samo ono koje u nas stane.“
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
Moja ljubav
Sva je moja duša ispunjena tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Kao večni pokret nevidljivim dobom.
I tako beskrajna, i silna, i kobna,
Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
Svugde si prisutna, svemu istodobna.
Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,
Rađaš se u meni kao sunce noći,
I u mome telu drhtiš u samoći,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.
Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće to je trepet sene;
O ljubljena ženo, silnija od mene -
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.
Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja.
Ja te Ni ne vidim gde si, a sve duge sate
Od tebe su moje oči zasenjene.
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
Oči
Beskonačne tvoje oči, mlada ženo,
Dve duge večeri u pustinji mora;
Dve sumorne bajke što uznemireno
Imaju šum slutnje u granama bora,
Dve mirne galije s crnim zastavama;
Dve žene u crnom, na molitvi, neme;
Dve ponoćne reke kroz kraje od kama;
Dva glasnika bola koji kroz noć streme.
Oči moje žene, mračni trijumf ploti,
Koje večnom tugom opijene behu,
Svoj su prostor našle u njenoj čistoti,
A svoj čar nebeski u njenome grehu.
Od suza prosutih u velika bdenja,
Te beskrajne oči sijaju se stoga,
Dalekim i čudnim sjajem ushićenja,
Kao neke oči što videše Boga.
Čuvaju na svojoj beskonačnoj mreži
Sve tamne ekstaze snova koje sanja,
Oči nepregledne, na čijem dnu leži
Velika i mračna sablast očajanja.
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
Čednost
Dokle spavaš jedna ruka nevidljiva
Brižno svu noć vaja tvoje male dojke,
Briše i popravlja, i vuče, i sliva,
Kreće mirne crte i pravi uvojke.
I postavlja boje s večite palete
Na vrh dojki i na usne nasmešene;
Tka mrežicu oka punu zla i sete;
Prede vlas i giblje talase i sene,
I u dušu sipa sujetu; i smelo
Svom magijom spola ozari vrhunce.
I dok gradi svoje neizmerno delo,
Pristižu je jutra i podnevno sunce.
Ali prsti ruke neznane i čudne,
Ne miruju. Zalud: u telu duboko
Ne vri još mlad otrov želje nerasudne!
Ni glas da zasuzi, ni potamni oko.
Tako ravnodušna, mirna, ti si stala
Izmeđ sveg i mene; sa strahom da ne bi
Senka sumnje na te, kao porok, pala -
Da nisi nad svačim, i cilj sama sebi.
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
Nomadi
Oči su mi kao oči u nomada,
Suncima bezbrojnim večno opijene:
Brane da ih umor jučeranji svlada,
A već nov put motre nespokojne zene.
Heroji pokreta, nomadi, nad nekim
Bregom tako zure u vidik pun dima,
U mutnoj i strašnoj žeđi za dalekim,
I u večnom svome boju s prostorima...
Prostorom napito, moje srce gleda
Sjaj novih nebesa i fatamorgana;
Rasplače ga svako sunce koje seda,
I raspeva jutro svakog novog dana.
Sto očiju svojih moja duša smela
Otvara pred nekom zemljom nedoglednom;
Nikad ne zahvati dvaput s istog vrela,
I dva sna nikada na uzglavlju jednom.
Kao da me uvek s drugu stranu reke
Čeka moja sreća, kao verna žena,
Što upreda tugu ljubavi daleke
U nit od preslice do zlatnog vretena.
I kao da leži iza brega tamo
Bolno naslućena moja strašna tajna;
Jer svaka stvar koju duša dirne samo,
Kao ona sama, postaje beskrajna.
Oči su mi kao oči u nomada,
Zvezda očajanja u kojim je sjala;
I velika suza koja iz njih pada;
Ne poznade nikad zemlju gde je pala.
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 149 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
