|
| Autoru |
Poruka |
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
Pesma umiranja
Ljubavi umiru bez zbogom, sred njine
Agonije duge, neme, nepristupne...
Niču i mru u svoj lepoti tišine,
I krišom zatvore svoje oči krupne.
Zar večita nije ljubav, kao duša?
Zar najlepši deo duše nije večan?
Na morima smrti val koji penuša,
U noćima smrti mlaz sunčani tečan?
Kada cvet uvene, nova zvezda blisne.
No pogled umrlih ljubavi kud gleda?
Moru idu reke, zemlji gore lisne,
A ljubav ćutanju s usnama od leda.
Mru u jednoj reči što se nije rekla,
A u kojoj beše sto vrela života...
Tako jata zvezda što su prostor sekla,
Mru u kapi rose na listiću plota.
Od ljubavi naših veće su tišine...
Tišina je mati ljubavi; i taka
Kao golubice od sebe ih vine,
I opet u ruke vraća joj se svaka.
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
Poslednja pesma
Bol je dao ovoj ljubavi gorčinu,
Lepotu i tajnu; mračna sumnja moja:
Sav prostor i užas; kob i očaj; njinu
Svemoć; zadnja suza: neba sedam boja.
Nit znäde za vino u kupi od zlata,
Niti za poljubac u zakletvi; sama,
Mučki kao zlotvor, ušla je na vrata,
S nožem, ne u ruci, već u zenicama.
Njen je plašt sunčani možda tkivo laži;
Laž s tih usta kaza reč najdublju njene
Strašne misterije: no dok udar traži,
Sve cveta pod njenom nogom kuda krene.
Jer od tvog otrova moj san beše jači:
Tvoj sam pojas tkao od sunčanih mlaza,
I ti si svetlila; jer svemu kud zrači
Moje sunce dadne sijanje ekstaza.
Svoju veru nađoh u svom snu o veri...
Tvoj nož ne ubija nego blista blistom...
Jer ti beše trenut u mojoj himeri,
Moj san o dobroti i vera o čistom.
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
Pesma
Jednim istim putem nestaćete obe -
Ti i moja mladost, lica nevesela,
I s pečatom gorkog prokletstva sred čela,
Kao neutešne dve kćeri Niobe.
I kad najzad padne zadnja strašna sena,
Znaću neumitnog očajanja radost:
Da ima sto sreća, ali jedna mladost;
Stotinu ljubavi, ali jedna žena.
Tako, kao zvezde u lokvi na drumu,
Umreće ta ljubav u svom stidu mnogom,
S jednom crnom ranom u srcu i umu -
Već s prvim poljupcem i sa prvim zbogom.
Dok krupni svećnjaci dogoreli gasnu;
Razbijene čaše ispite; dok modru
Svoju sen još bacaš na zavesu jasnu;
Dok još žig tvog tela vidim na svom odru.
Kao da je samo moje srce htelo
Da zlurado pozna dan koji te ote,
I ta nema patnja da postane vrelo
Moje veličine i tvoje lepote.
Piće moga tela i svetlost mog duha,
Mog sopstvenog glasa odjek u dnu dola,
Nekad praznik mojih očiju i sluha,
Da sad budeš tajna gorčine i bola.
Ti u kojoj ljubljah svoju iluziju,
Svoj san o ljubavi i san o lepoti,
I neku reč strašnu kazanu u ploti,
A koju ja pojmim silnije od sviju.
Zamrknućeš bolno sa kobima svima,
U dnu moje sumnje i kajanja kruta,
Kao da te naglo stigla na po puta
Noć što silno daždi mrak po bregovima.
I stope u pesku izbrisaće naše
Isti topli vetar, koji nežno svima,
Nečujan, otvara srce cvetovima,
Da nove svetlosti nalije u čaše.
Moj će se dan novi da javi s vrhunca –
I kao što nekad plovljaše po kalu,
Zaigraće srce na svetlosti valu,
Kao cvet očaran, otvoren spram sunca.
I ja ću da vidim, iz jezive sene
Kad izlete bela raspevana jata,
I kako je slična ta sreća iz blata
Boginji rođenoj iz sunčane pene.
Svaki šum da seća tvog ćutanja;
svaka Tmina opomene na svetlost tvog glasa;
Da je srce puno sve tvojih koraka;
Da na svačem leži senka tvoga stasa.
Uvek nezasitno, moje srce hoće
I zadnju kap čaše još neispijene...
Dva su kobna vrela čovekove zloće:
Ljubav spram božanstva i ljubav spram žene.
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
Zaborav
Zaborav je mirno umiranje srca,
Bezdušno i bolno odricanje ćutke;
Prezrivi dah smrti u duši što grca;
Zaborav to znači mreti na trenutke.
Ko zna suze stvâri koje ostaviše?
Dvostruku smrt groblja gde suza ne kapi?
Bol imenâ koja ne pominju više?
Krik zaboravljenih ljubavi što vapi?
I strašno ćutanje natpisa sa stene,
Što posta nečitljiv? I prokletstvo nemo
Reči, što sad čame, neprotumačene?
Tugu trave putem kud sad ne idemo?
Ko zna plač idola pod zemljom? Ko znade
Kletvu molitava zamuklih? I rane
Nepamćene sreće i prestale nade?
I gorčinu jedne suze ubrisane?
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
Pesma srca
Nestati u nečem koje srce vole,
Umreti u nečem besmrtnom! Svog mača
Baciti pred noge neke moći hole
Što je i od ruke herojeve jača.
Biti pred beskrajnim uzvišenog sitan;
I tražeći gorko sreću meću nama,
Verovati najzad, u čas neumitan,
Da je san poreklo svima istinama.
No taj ostrv sunca sam pronaći; sjajni
Cilj sviju ciljeva i sveg večitoga!
Reći svome srcu da je svet beskrajni,
Jedno dobro za se, van ljudi i Boga.
Dobro, ne znajući da ima dobrota!
Hrabro, ne poznavši lovor ni izmirne!
Čisto, i ne čuvši da ima čistota:
Srce, kao sunce, da zlati što dirne.
I sjajno i slično samo svojoj meti,
Kao ozareno sunčanim aprilom,
Sve puteve sumnje tako da nadleti –
Ne dirnuvši zemlju drugče nego krilom.
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
Sumnja
Moja sumnja strasna, i svetla, i plodna,
Moje drugo biće i drugi vid; jetka,
Brani koju čašu da ispijem do dna,
I da koju sreću poznam do svršetka.
Moje srce drži prstima od leda,
I moj duh napaja kajanjem bez mere;
Moj pogled u nebo da očajno gleda,
Da mrzim bez snage i ljubim bez vere.
No ona obasja moj um obesnažen,
I dade mom duhu, slabom kao slamka,
Sto krupnih očiju, da ozaren, blažen,
Mine svaki ponor i zna gde je zamka.
I da je dobrota, odricanje; i da
U zakletvi ima izdajstva i srama;
I u pobedama poraza i stida;
Niske bezbožnosti u svim molitvama.
I u čistoj veri, praznoverja; da je
Ljubav sebičnija nego naše zloće;
I koliko laži naše suze taje,
I mračnih zavera zamukle samoće.
Tako oslobođen i sebe i drugih,
Gledam kako pada i poslednja uza...
I gord sam u času iskušenja dugih
Što bar ne zajecam kad mi pođe suza.
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
Strofe jednoj ženi
Gledaću tvoj sjajni sen na talasima,
I stope na pesku; s jutrom na vrhuncu,
Kao prvo gnezdo budno među svima,
Ja te pevam kao himnu zemlje Suncu.
Ti si iskra moga mača pobednoga;
Sto muzičkih vrela što bruje i plave;
Pogled koji hoće da sagleda Boga;
Pehar iz kog pijem strašno piće Slave.
Kroz tamnu je pustoš moje krilo seklo,
Gde sad sja tvoj pokret i tvoja reč zari;
I kao da svemu ti beše poreklo,
Sunce što mi otkri mesto sviju stvari.
Sve vode postaše za odsev tvog stasa,
Prostor, da imadneš dušu začuđenu,
Mir tamnih dolina za eho tvog glasa,
Sunce da na svetu baciš svoju senu.
Ti si kao lađa s krupnim jedrilima,
Što nosi podneblja drugih kopna: o, ti,
Što se, neumitna, javi među nama
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
Najtužnija pesma
Znam za neizmerne i bolne samoće,
Kad sat mre nečujno, kao cvet što vene,
I kad srce prazno prestaje da hoće
Ni vence pobede ni ljubavi žene.
Znam za neprohodne samoće bez daha,
Kad konci sa svačim padnu pokidani,
I u kojim srce zastane od straha;
Kad svemu oko nas izgledamo strani.
Kad nas oči stvari ravnodušno motre,
I duša pred sobom prestravljena stane;
I sopstvena povest kad se cela potre;
I kad je od leda suza koja kane.
Ni seme u brazdi, ni stopa na putu,
I kako je teška sena koju vučem!
Kanda tuđe srce bije u mom kutu?
Sve svetle palate života pod ključem!...
Vaj, koliko puta umiremo? Ko bi
Znao za sve tmine pod suncem! I zna li
Iko sva bespuća u sutonu dobi?...
I kako smo često oči zatvarali...
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
Zalazak sunca
Još bakreno nebo raspaljeno sija,
Sva reka krvava od večernjeg žara;
Još podmukli požar kao da izbija
Iz crne šume starih četinara.
Negde u daljini čuje se da hukti
Vodenički točak promuknutim glasom;
Dim i plamen žderu nebo koje bukti,
A vodeno cveće spava nad talasom.
Opet jedno veče ... I meni se čini
Da negde daleko, preko triju mora,
Pri zalasku sunca u prvoj tišini,
U blistavoj senci smaragdovih gora -
Bleda, kao čežnja, nepoznata žena,
S krunom i u sjaju, sedi, misleć’ na me.
Teška je, beskrajna, večna tuga njena
Na domaku noći, tišine i tame.
Pred vrtovima okean se pruža,
Razleće se modro jato galebova;
Kroz bokore mrtvih docvetalih ruža
Šumori vetar tužnu pesmu snova.
Uprtih zenica prema nebu zlatnom
Dva giganta Sfinksa tu stražare tako,
Dokle ona plače; a za morskim platnom,
Iznemoglo sunce zalazi, polako.
I ja, kome ne zna imena ni lica,
Sve sam njene misli ispunio sade.
Vernost se zaklinje s tih bledih usnica.
Kao smrt su verne ljubavi bez nade!
Vaj, ne recite mi nikad: nije tako,
Ni da moje srce sve to laže sebi,
Jer ja bih tada plakô, ja bih večno plakô,
I nikad se više utešio ne bi’.
|
|
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07
Postovi: 11750
|
U sumraku
Odvela me tuga i misli zloslutne
U polje, daleko. Trava puna rose.
Tužno stoje vrbe iznad vode mutne,
Hladni vetri mrse zelene im kose.
Na zapadu negde polumrtav bleska
Ugašenog dana zadnji bledi plamen.
Nema je nada mnom širina nebeska,
Mrak zasipa šumu, reku, cvet i kamen.
Evo jedno groblje. Tu leže seljaci,
Do suseda sused, drugar do drugara;
A dok se u svodu brišu zadnji zraci,
Pobožno kapela stoji kraj njih stara.
I dole u selu zadnji ognji zgasli -
Noć, i tu se spava... A ko sablast čudna,
Međ grobljem i selom još krivuda staza,
Sva bela i gola, kratka, večno budna.
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 200 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
