|
Autoru |
Poruka |
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07 Postovi: 11750
|
Jutrenji sonet
Kod crkve Sv. Gospe od Milosrđa
Mirišu jasmini i modri se lovor, U srebrnom jutru još spavaju žali; Duboko u školju čuo se je govor: To zborahu prvi probuđeni vali.
I osećam gde se budi, tihim šumom, Uspavana duša stvâri oko mene. I miriše more ribom; dok za humom Svod se stakli, širi, mru i zadnje sene...
Znam, nekad ko dete, u svitanje zore, Istim ovim putem silažah na more, I svagda me sreo nestrpljiv šum vala.
Čujem i sad: huji ispod oštrih žala Isti stih, još isti što me nekad srete - Stih iz strofe ko zna kada započete.
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07 Postovi: 11750
|
Zvezde
Sa ostrva Lopuda
Visoko u granju mirno gore zvezde, I široka pesma mora u tišini Čuje se oko nas; i ti glasi jezde Ko da rosa pada u srebrnoj tmini.
U njenu sam kosu upletao strasno Mokre noćne ruže. Putem punim zova, Ja joj ljubljah celo ovo veče jasno Oči pune zvezda i usta stihova.
Sve je šumno, sjajno; i lije iz granja Svetlost, ko padanje neke bele kiše; Maslinova šuma u daljini sanja...
A more je puno zvezda, pa ih njiše, I po žalu nemom, praznom i bez sane, Kotrlja ih svu noć, ko pesak i pene..
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07 Postovi: 11750
|
Ljubav
Iz Stona na Pelješcu
Stoji pusta crkva bez glasa i zvona, Sumračna i hladna svu noć i dan celi, A u napuštenoj i nemoj kapeli Sama plače bleda žalosna madona.
Kap za kapljom klizi niza mračne stene; A kroz raznobojna okna jedva dospe Mesec, da nečujno hladno srebro prospe Po nogama svete neutešne žene.
Tu se vlažne senke pružaju i puze; Sve vonja na duge molitve i suze. Mir je nem i leden. Sama bdi madona.
Tako neutešna tvoja ljubav. Ona Bdi u duši i sad, očajno, bez cilja: A bleda joj ruka i sad blagosilja.
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07 Postovi: 11750
|
Mesečina
Na Lapadu
Mesečina padne na starinski mramor Širokih teraca, i po čempresima Njenog starog vrta. Tih se čuje žamor: To na obalama mre ponoćna plima.
A moja je draga tužna svako veče I kada zaplaču noćne kamelije, Zaplače i ona; suza što poteče, Niko ne zna šta je, ni šta ona krije.
Dokle bolno šumi iznad tamnih voda Tiha pesma sfera u dubini svoda, I pod vrtovima dok umire plima.
A kad progovori, u toj noći, gde se Bude samo slutnje, taj glas njezin ima Neveseli miris večernje ciprese.
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07 Postovi: 11750
|
Večernje
Iz Cavtata
Zaraslo ostrvo u šumi oliva, Ko crn galeb leži nasred morskih vala. Dok večernja magla iznad nemih žala Pada, ko zaborav, nečujna i siva.
Penuši se talas i mirno celiva Slano crno stenje na rubu obala. Vidim vrh zvonika; to crkvica mala Viri iz maslina, topola i iva.
Opet noć bez mira. I sad iz daleka, Večernjega zvona kad se čuje jeka, Pominjem te s bolnom suzom što se roni.
Nem, na izgubljenom valu, nasred vode, Prve senke noći dok rastu i brode... A s ostrva tužno zvoni, zvoni, zvoni...
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07 Postovi: 11750
|
MAD BOOKSELLER je napisao:
Јован Дучић О МЛAДOСТИ И СТAРOСТИ Зa умнe људe и лeпe жeнe нe пoстojи стaрoст. Плeмeнитe ствaри нe стaрe, нeгo сaмo прoмeнe изглeд, чeстo чaк и нa лeпшe. У стaрoсти сe пoкaжу нa лицу кaрaктeр и душa чoвeкoвa, кao штo сe пoкaжу рeљeфи jeднoг брeгa тeк у зиму, кaд изгуби шуму и пoтпунo oгoли. Имa лицa кoja сa стaрoшћу дoбиjу нeштo свeтитeљскo, и мудрaчкo, другa мучeничкo и бoлeсничкo, a трeћa живoтињскo и звeрскo - знaк рђaвих људи и рђaвих жeнa, кojимa сe у млaдoсти ниje рaспoзнaвao нa лицу њихoв кaрaктeр, jeр je млaдoст свaгдa и у свeму нeизмeрнa лeпoтa. Aли тa су лицa дoбилa у стaрoсти изглeд oдврaтaн и ужaсaвajући, цртe злoчeстe, пoглeд крвнички. Истинa, ни гoдинe нe изрaжaвajу тaчнo чoвeкoвo дoбa. Имa млaдих стaрaцa, кao штo имa пунo и стaрих млaдићa. Стaрoст чoвeкoвa oдистa пoчињe тaмo гдe свршaвa њeгoвo oдушeвљeњe. Чoвeк, кojи нe мoжe дa зaтрeпeри oдушeвљeн зa нeку идejу или зa нeку личнoст, стaр je и мртaв. Mлaдoст, тo je прe свeгa свeтa вaтрa. Сaмo oндa кaд сe тa вaтрa угaси, трeбa лeћи и умрeти. Чoвeк кojи вoли жeнe никaд нe oстaри; a чoвeк кojи трaжи друштвo млaдићa, никaд нe тугуje. Tрeбa увeк трaжити жeнскo друштвo, aкo нe и жeнску љубaв. Уoстaлoм, жeнe нису стрoгe прeмa гoдинaмa чoвeкoвим; jeр oнe трaжe мужeвнoст вишe нeгo млaдoст, a мужeвнoст трaje нeсрaвњивo дужe нeгo млaдoст. Зaтo имa Дoн Жуaнa пeдeсeтих гoдинa, кojи oтму жeнe и млaдим Aпoлoнимa. У Риму сe никaд ни зa кoгa ниje рeклo: "Умрo je", нeгo: "Живeo je". Људи нaс увeк плaшe нaшим гoдинaмa, и кaд смo стaри и кaд смo млaди. Кaд смo млaди - дa смo нeдoзрeли зa вeликa дeлa, a кaд смo стaри - дa смo пoстaли нeспoсoбни зa вeликe нaмeрe. Стaрчeвo искуствo, рaвнo je учeнoсти. Никo нe знa штa нoси у сeби дo пoслeдњeг дaхa. Прирoдa je у свeму oстaвилa сeби прaвo нa пoслeдњу рeч.
|
|
|
|
|
*Twilight*
|
|
Laprdalo i tuturutka
Pridružio se: 17 Apr 2012, 20:07 Postovi: 11750
|
U neprestanom maštanju i strahovanjima od svega oko nas, mi doživimo više nego što doživimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi čovečji život. Najveći deo naših nesreća bile su zato čisto imaginarne ili bezmalo preterivane, a čitave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne doživite, nikada niste ni doživeli. Zbog tog imaginarnog sveta, naš život izgleda načinjen od hiljadu života, a naša sudbina od hiljadu sudbina. Samo udubljivanjem u svoju ličnost, čovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urođeni mračni strah od života. Što čovek duže vremena živi u društvu, on sve više živi u strahu; i osamiti se, to znači u mnogom pogledu, lečiti se od straha. Usamljen čovek je jedini čovek oslobođen. I samoća je jedino mesto gde se ne strahuje. Usamljen čovek se najmanje boji gubitaka, pošto usamljeniku najmanje treba. Pećinski čovek se jedino bojao jače životinje nego što je on, dok današnji društveni čovek živi u strahu od hiljadu priviđenja. Uglavnom, izvor sve njegove bede na zemlji, jeste strah više od priviđenja nego strah od stvarnih mogućnosti.
Jovan Dučić
|
|
|
|
|
lOOla
|
|
Administrator
Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05 Postovi: 1388
|
О жени - из књиге Благо цара Радована Жене почињу бивати дубоко милосрдне тек кад су и саме дубоко несрећне, у срећи су бездушне и пустоглаве, сасвим обратно од човека који је добар само кад је срећан. Код жена је урођено да вара на мало и на велико, свесно и несвесно, намерно и ненамерно, а врло често и без икакве зле намере, и чак сасвим често из најбоље намере: у највише случајева, само да би се већма допала. Али једна жена само вреди колико воли, а она вара и када највећма воли. Има жена које никад не кажу лаж, али никад не кажу целу истину... Пронаћи добру жену, то је тешко као пронаћи у свом врту извор петролиума. Жена воли човека док јој верује. И онда када га не воли, она тражи да јој ипак верује. Не воли се бранити ни кад је крива; и хоће да има илузију да је држите за добру и кад то није. Кад је не држите за добру, она верује да је више не држите ни за лепу. А њој није довољно ни да изгледа лепа, него хоће да буде и једина лепа. Кад жена треба да се почне бранити, она се не брани, него престане да воли и почиње да мрзи. Зато, не објашњавај се, него или узми или остави. - Дубоко је увређена кад је праве кривом, а није крива; а још је више увређена ако јој кажу да је крива када то одиста јесте. Жена нема осећања одговорности као ни дете; и она се брани сузама, а не разумевањем. Али и када моли за опроштење, то не значи да признаје кривицу, него избегава грубе сцене. Брак се најчешће састоји од једног лажова и једног насилника. Жене када лажу, оне увек лажу на крупно и тотално; и кад имају да сакрију ситницу, жене негирају и све друго што је с том ситницом у вези, и то брзо, одлучно и коначно. Није нигде била, није никога видела, није ништа чула; не познаје уопште особу за коју је везују зли језици; није било ничег... Ако хоћете да вас жена воли, треба јој дати прилике да вас сто пута слаже, и да увек изгледа као да то не видите. Жена је и иначе увек једно биће за себе и за цео свет, а друго за човека којег воли. Никад не питајте жену да вам каже нешто од своје прошлости. Ниједна не воли да има прошлост, нити јој даје какву цену; а ако вам крије прошлост, то није зато да њу не сачува за себе, него да вас не изгуби. Ако хоће да прећути прошлост, то је и зато сто је жена према прошлости одиста равнодушна, јер жена по природи није романтик. Жена не подноси спомен. Она бездушно све крије јер не жели да има очи ни на чему што није у вези са човеком којег воли у том тренутку. Жена живи с дана на дан. И данас је више на земљи самоубистава због пропале љубави, него због пропалог имања или пропале части. Просечни човек увек воли више жену него љубав. Код жена је сасвим обратно: ретко је којој жени довољан само цовек, и која не чезне да буде вољена. Истина, много се на свету мање мисли о љубави него што изгледа. Љубав на свету одржавају само жене и песници. Човек воли љубав - бол, а Жена воли љубав - радост. Први знак да једна жена одиста љуби, то је кад се у њој јави неодољива и болна жеља да добије дете од човека којег воли. Више за жену вреди један добар каламбур него најдубља Њутнова истина. За њу више вреди човек духовит него дубок, и а више блистав него духовит. Свака жена је досадна осим оне коју волимо. Међутим, жени није досадан него само онај човек који јој се не диви, или који је не жели, или који се не диви макар њеном укусу, или се не интересује бар њеним псетом. Најлепша је жена у љубави она за коју кажемо да је лепа а не знамо зашто. Има одиста најлепших очију које не умеју погледати и најлепших усана које се не знају осмехнути. Обе ове велике и неопредељиве лепоте су нематеријалне, јер су искључиво душевне. Леп поглед и леп осмех немају чак ниста заједничког са бојом очију или формом уста... Најлепше очи има словенска жена, јер увек изгледају зачуђене. Не падају само порочне и покварене, него често и савршено цисте, и по природи верне. Жена пада из разних узрока; из љубави, из досаде, из страсти физичке, из сујете, из слабости воље, из интереса материјалног, из романтике, из маније, из перверзије, из освете.... Српкиња се даје оном ко је превари... Да вас жена воли женски, морате с њом поступати мушки. Човек заљубљен одмах мисли како да своју срећу подели, а жена мисли како да своју срећу удвостручи. Жени није довољно да добије највише од човекове среће, него да што вше отме од човекове слободе. Јер јој је сношљивија њена беда него човекова слобода, пошто је човекова слобода, одиста, извор свих жениних неправда и несрећа. Ако и животиње могу да мисле, онда оне имају о нама извесно, исто мишљење које имамо ми о њима. Много је мање љубави на свету него у литератури; у једном роману има више љубави него у једном великом граду. Постоје два могућа брака: брак за младе и за младост, и други за старе и за старост. Први да се подели срећа и обест, а други да се подели несрећа и болест. За један прође време врло брзо, а за други је увек на време... Паметан се човек ожени на време. У младости је брак ствар љубави и спола, а у старости је ствар слабости и страха од самоће. Жене дају своје тело оном који је према њима пуно пажљив и пожртвован, или који о њима има лепше мишљење него други, често и само лепе речи.
|
|
|
|
|
lOOla
|
|
Administrator
Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05 Postovi: 1388
|
Враћањe Кад ми опет додјеш, ти ми приђи тада, Али не ко жена што чезне и воли, Него као сестра брату који страда. Тражећ меком руком место где га боли.
Пуна носталгије безнадежне, дуге, Не сећај ме никад да би могла доћи Задоцнела радост из дубине туге, Ко поноћно сунце из дубине ноћи.
Јер ти не знаш, бедна кроз све дане дуге Да те вољах место ко зна које жене У твом чару љубљах сав чар неке друге. И ти беше само сен нечије сене.
|
|
|
|
|
lOOla
|
|
Administrator
Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05 Postovi: 1388
|
Жена је, ипак и неоспорно, највећа илузија човекова. Не постоји ниједна срећа која је у стању да домаши радост љубави. Све друго може бити слава, успех и сатисфакција, али је жена једино пијанство срца. Ни све тамне стране женина карактера као да не постоје него зато да буде осветљен само један њен део, онај у којем она највише зрачи и који је увек божанствен. Нема несреће човекове коју жена није у стању или да сасвим неутрализира, или веома ублажи. Величина жене је у великим моментима, у ситним догађајима је она ситна.
|
|
|
|
|
|
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 235 gostiju |
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|