|
| Autoru |
Poruka |
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Dece nikad dosta
Milica Jakovljević rođena je u Jagodini a detinjstvo provela u Kragujevcu gde je završila Učiteljsku školu. Stevan Jakovljević u „Trilogiji“ pominje sestru
MILICA Jakovljević, kasnije Mir Jam, rođena je u Jagodini 1887. godine u velikoj porodici Jakova Jaše Jakovljevića, državnog činovnika. Vreme je bilo nemirno, ali kad je u Srbiji bilo mirno vreme?! Pobune i političke borbe potresale su malu kraljevinu, a vlastodržac, kralj Milan Obrenović, „prvi srpski kralj posle Kosova“ se razvodio sa suprugom Natalijom, na radost evropskih bulevarskih listova, koji su često pisali o njegovim skandalima.
Jakova - Jašu Jakovljevića kraljevske bračne zađevice,političke borbe i drugi neredi zanimali su onoliko koliko su mogli da utiču na njegovu službu i visinu plate. Imao je on svojih, porodičnih briga, bio je udovac sa osmoro dece. Deci je bila potrebna majka, ili zamena za majku. Rođaci i prijatelji su mu savetovali da se oženi izvesnom Simkom, udovicom bez dece. Kad u braku nije bilo dece, smatralo se da je ženina krivica, pa ako Simka nije imala dece, neće ih imati ni u ubuduće, dovoljno je bilo onih osmoro. Ali, nije tako bilo, već posle prve godine braka rodila je Milicu. Državne činovnike su često premeštali, selili su se iz mesta, u Knjaževcu je Simka 1890. godine rodila sina Stevana, a u Kragujevcu najmlađu ćerku Zoru.
U Kragujevcu je Jaša Jakovljević u službi veoma „avanzovao“, kako se tada govorilo, dobio je visok činovnički položaj, postao je načelnik okruga kragujevačkog, na tom položaju je ostao do penzije. Zahvaljujući ocu i njegovom statusu, porodica je bila u vrhu gradske elite.
Vreme rata
MILICA je u Kragujevcu provela detinjstvo, godine školovanja i rane mladosti. Završila je Učiteljsku školu i 1907. otišla u selo Krivi Vir, ispod Rtnja, da tamo bude seoska učiteljica. Šta je bilo sa ostalom decom ove velike porodice? Stevan je studirao biologiju i bio naučnik, biolog, akademik i pisac, njegova naučnička, a i privatna biografija su poznate. Kad je postala Mir Jam, u svojim sećanjima Milica je pominjala starije sestre, ne navodeći im imena, osim sestre Ruže, koju je mnogo volela. Ne zna se koliko je dece doživelo zrelo doba, deca su često umirala od raznih dečjih bolesti i teško je saznati ko je umro, jer su tokom nekoliko ratova crkvene knjige o rođenima i umrlima izgubljene ili uništene.
Na početku svog poznatog, trotomnog romana „Srpska trilogija“ Stevan Jakovljević ne pominje nijedno od dece, osim najmlađe sestre. Njegov opis polaska u rat 1914, nežna je i tužna priča o roditeljima koji ispraćaju sina u rat, sa neizvesnim ishodom i strahom da li će im se vratiti. U ovim kratkim pasusima može se videti i slika naše patrijarhalne porodice, briga o deci i visoki stepen rodoljublja. Prepustićemo te redove njegovom peru:
„Moji su roditelji stari, patrijarhalni ljudi. Majka se brinula da mi se u putu nije šta desilo, a otac, kao stari ispravan činovnik, razmišljao je da li ću na vreme stići u svoju komandu. Oboje su se obradovali kad su me videli. Ali je njihovo raspoloženje bilo pomućeno kad sam im rekao da sutra izjutra treba da krenem. Majka se zaplakala. Otac je ćutao. Ali sam osećao kako savlađuje svoj bol. Krijući pogled od mene, dobovao je nervozno prstima po stolu. Najzad progovori:
- Šta ćeš... nije on sam. Ceo narod ide. Ne vredi plakati,opet će doći.
Da bih ih utešio, pričao sam kako rat ne može dugo trajati pri ovako usavršenoj tehnici. Ali moja majka kao da to nije slušala. Ona je bila obuzeta jednom mišlju:
- Eto, rodiš ga, čuvaš ga, da ga naposletku pratiš u rat...
Moj otac se naljuti:
- Vi žene ste zloslutnice. Šta plačeš? Nismo ja i ti sami. Stotine hiljada roditelja sutra ispraćaju svoju decu.
Razgovor se onda preneo na Francuze, Ruse, Engleze...“
U ovaj tužni rastanak Jakovljević smešta i jedno vedro, simpatično sećanje:
Pazi majku...
„MOJA mlađa sestra kao da nije shvatala o čemu je reč. Nju je više zanimalo kako će mi uniforma stajati. Pričala mi je da je danas videla neke moje drugove i da lepo izgledaju. Ožalostila se mnogo što ja nemam uniformu, pa da je odmah obučem i da me vide njene drugarice. I po deseti put mi je rekla da odmah tražim odsustvo, da bi me videla“ .
Dakle, u opisima opraštanja sa roditeljima i porodicom on pominje samo mlađu sestru.
Sećajući se rastanka sa ocem, koji ga je dopratio do kasarne, pamtio je da mu je otac rekao:
„Ljudi smo... ti znaš... pazi majku i sestre...“
Zar je on, u brojnoj porodici, bio jedini muškarac? Oni stariji, iz očevog prethodnog braka, bili bi pre njega mobilisani i već u vojsci! Ne pominju ih ni Stevan, ni roditelji.
Mir Jam je odrasla u velikoj porodici, to pominje često u svojim sećanjima. Imala je lepo detinjstvo, bila je okružena ljubavlju i umela je da ljubav uzvrati.
U poetičnom tekstu u „Nedeljnim ilustracijama“, gde je pisala i objavljivala svoje romane u nastavcima od 1926. do 1941. godine sa mnogo ljubavi pominje jednu od starijih sestara, koja može da joj bude samo sestra po ocu, ali Mir Jam to ne kaže. Prenećemo neke delove ovog dugačkog teksta jer je to autobiografija ove spisateljice, njeno sećanje na detinjstvo i opis porodičnog života tadašnjeg vremena. Sa naslovom „Vaskrs moga detinjstva u Palanci“, posle rečenica punih poštovanja o pobožnosti svoje majke, koja je u pobožnosti vaspitavala i decu, njeno sećanje se nastavlja lepim, veselim i detaljnim opisom domaćih poslova i spremanja kuće, da čista i uredna dočeka veliki praznik. Ali, spisateljica ne zaboravlja da primeti lepotu prirode, pa beleži:
DOSLEDNA SEBI
Bila je najpopularnija i najčitanija spisateljica u Kraljevini Jugoslaviji. Bez zvaničnog objašnjenja odbačena je po dolasku partizanske vlasti. Nije bila jedina, ali mnogi su se prilagodili novom poretku i „stvaranju novog čoveka“. Ona nije, iako je imala vremena da to uradi. Da li je za vreme rata učinila nešto zbog čega je zaslužila da bude odbačena? Nije. Mir Jam je dosledna sebi i svom vremenu, piše Miljana Laketić u knjizi „Obožavana i unižena“, iz koje ćemo objaviti najinteresantnije delove o životu književnice Milice Jakovljević.
(Nastaviće se) vecernjenovosti foto izbor administratora _________________  
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Vaskrs mog detinjstva
Slike porodičnog života oplemenjene hrišćanskim običajima. Na presto Srbije doveden 13-godišnji Milan Obrenović
Vaskršnji post je donosio prolećne radosti. Pupoljci su se pojavljivali na drveću u bašti, ljubičice otvarale svoje krunice, hrizanteme puštale mladice iz korena, a tata je već pravio aleje i rondele i baštovan je riljao po bašti. Mirisala je mlada prolećna trava, meka i fina kao zelena žanila. Na doksatu se sedelo sve duže popodne i iznosio se sto za doručak”, piše Mir Jam u članku “Vaskrs mog detinjstva u Palanci”.
U ovim lepim prolećnim danima počinjala su vaskršnja bdenija, koja su bila naporna, ali su ih vernici pratili s velikom pobožnoćšu i poštovanjem, pa čak i deca:
“Od prvog bdenija ulazili smo u mističnu pobožnost i još od jutra radovali se da idemo sa mamom, iako bi nas posle bolele noge jer se moralo odstajati celo bdenije. I kakva radost ona svećica, uvijena u klupče što se odmotava i lagano sagoreva, sve gledamo da li će celo klupče da sagori, ili ćemo je vratiti kući. I ono što ostane čuva se za drugo bdenije. Pa posle dolazi velika radost pred Vrbicu, kada sva kuća miriše na novo, kada se šiju po dva para haljina, za radni dan i praznike, donose se šeširići. Sećam se i danas jedne Vrbice kad nam je mama kupila šešire, šešir moje mlađe sestre je koštao dvadeset groša, moj dva dinara, ja sam plakala za jednim od pet dinara, ali nisu hteli da mi ga kupe, jer je mojoj sestri udavači kupljen od devet dinara.”
Veliki petak
Sestra udavača, mnogo starija od Milice, znači da je bila iz prethodnog očevog braka, jer je Milica bila najstarije Simkino dete. U crkvu su išli svi, cela porodica, a majka, odnosno maćeha, isto ih je vaspitavala, kupovala šešire i brinula o njima. Iz ovog nostalgičnog sećanja može se saznati mnogo o tadašnjem porodičnom životu, ali i ne baš beznačajan detalj da su srpske devojčice krajem 19. veka i u palankama nosile šeširiće, kao što su bili običaj i moda širom Evrope.
Pobožnost i porodični sklad osećaju se u svakoj rečenici sećanja, pa je lepo čitati ih, vratiti se u davno prošlo vreme kad se živelo drukčije i kad su životne vrednosti imale drugačiji značaj:
“Veliki petak nam je bio najveći praznik u kući. Osećala se neka svečana tuga. Mama nije dala da se peva tog dana, nije palila sveće mrtvima jer je govorila da je tog dana izdahnuo Hristos i treba oplakivati samo njegovu smrt. I sad se sećam onih trenutaka kad unose plaštanicu a razleže se iz hora ona najbolnija pesma materinskog bola ’Tebje odrejajušćagosja...’. Posle se vraćamo kući kroz mirnu ulicu naše palanke, oživelu od novih haljina i šešira, kroz miris bagrema koji cveta o Vaskrsu.” U toj sedmici ima dosta običaja i svečanosti koji su se poštovali u našem narodu, pa naravno i u porodici Jakovljević. Mir Jam se svega seća - klepala koje se čuje umesto zvona, obilaženja oko crkve, crkvenih stubova i svitanja kad “se završava tuga Velike nedelje i budimo se sa radošću, dok odjekuje ono najveće zvono mi se spremamo i žurimo na vaskršnje jutrenje. I onda nastaju radosti, za mamu najveće, jer je osećala slast praznika, završio se njen dugački post, a kuća puna mirisa kolača,na stolu šarena jaja, u kući svečano, bašta ozelenela i procvetala, svi raspevani. Na ulici šetnja, radost, flert. Jutarnje oblačenje u kući ispunjeno pesmom, oblače se nove haljine, novi šeširi. Po izlasku iz crkve, gde je sve svečano i radosno, šetamo, pozdravljamo se, svi su praznično veseli, ali i žurimo kući gde nas čeka majka i vaskršnji doručak. Kad se svi okupimo oko stola prvo pevamo Hristos Voskrese, onda se nadmećemo pri tucanju čije će jaje biti najtrvđe, srećni smo i veseli. I tako prolaze svetli praznični dani, tajanstvena bdenija, vraća se obični život, škola, tromesečje... I sad, kad dođe Velika nedelja vraćam se u te svoje tople uspomene detinjstva, đačkog života i roditeljske kuće. Uvek volim bdenija na Veliki četvrtak i kao da uvek vidim moju mamu kako sluša Jevanđelje, sva utonula u pobožnost svoje duše. Zato sam i ja ostala pobožna i čini mi se mogla bih svake nedelje da odem u crkvu. Religija je lepota i poezija koja unosi mir u dušu. Žena koja nema vere u sebi, nema ni duše ni ljubavi”.
Ovako je Mir Jam pisala o sebi, svom detinjstvu i porodici. U njenim sećanjima na vreme kad je imala desetak godina vidimo sliku porodičnog života gde su vladali ljubav, poštovanje i vera, koja unosi mir u dušu, kako piše spisateljica.
Završetak je 19. veka, a kragujevačke majke kupuju ćerkama šešire, isto kao u Parizu i Beču! Pa onda, “vraćamo se kući kroz ulicu oživelu od novih haljina i šešira”, a na ulici “šetnja, radost, flert”. Nije to učmala palanka utonula u blato i nečistoću, ni sokaci kojim prolaze pognute žene ubrađene šamijama, kako smo zamišljali i zamislili prema nekim opisima. Haljine i šeširi, u takvim pričama, pominju se ironično, podsmešljivo, kao novotarija koju prihvataju glupe kaćiperke, pokondirene tikve, te im se narod zbog toga smeje. Da li je bilo baš tako?
Lepi Milan
U vreme kad je Milica Jakovljević bila devojčica, vladajući kralj Srbije bio je Milan Obrenović. Imao je trinaest godina kad je doveden iz pariske plemićske škole da bude prestolonaslednik Kneževine Srbije, posle iznenadnog atentata na kneza Mihaila. Njegov dolazak izveden je munjevito. Knez Mihailo nije imao naslednike, jedini muški potomak porodice Obrenović bio je Milan, unuk Gospodar Jevrema, brata kneza Miloša. Obrenovićevci su strahovali da će Karađorđevi potomci iskoristiti atentat i dočepati se kneževstva, pa su doveli maloletnog Milana, poverili ga vaspitačima, a vlast su preuzeli namesnici, do kneževog punoletstva.
Odrastao je u svojeglavog, bahatog, razmaženog mladića. Bio je knez, pa kralj Srbije, a ostao je Evropejac sa svim manama tog vremena. Život je provodio između pariskih kabarea, bečkih kockarnica i Beograda, gde nije slušao nikoga, vladao je po svojoj volji.
U najluksuznijem bečkom hotelu “Saher” imao je stalno zakupljen apartman, gde je odlazio da se odmori od državnih briga.U tom hotelu predstavljena mu je lepotica Natalija Keško, kći rusko-moldavskog bojara i princeze Pulherije Sturca. Upoznavanje su organizovale njihove majke, sa željom da eventualno...
Ništa više nije bilo eventualno, već posle prvog susreta. Devetnaestogodišnji knez se ludo zaljubio u četiri godine mlađu plemkinju, veliku lepoticu. I on je bio lep, u Parizu su ga zvali Bo Milan, lepi Milan, a u Beču Šene Milan, što znači isto. Kad su se venčali 1875, evropski listovi su pisali da su “najlepši prinčevski par Evrope”, i bilo je tako. Kasnije, bili su i najlepši kraljevski par, ali njihov brak nije bio lep.
DOSLEDNA SEBI
Bila je najpopularnija i najčitanija spisateljica u Kraljevini Jugoslaviji. Bez zvaničnog objašnjenja odbačena je po dolasku partizanske vlasti. Nije bila jedina, ali mnogi su se prilagodili novom poretku i „stvaranju novog čoveka“. Ona nije, iako je imala vremena da to uradi. Da li je za vreme rata učinila nešto zbog čega je zaslužila da bude odbačena? Nije. Mir Jam je dosledna sebi i svom vremenu, piše Miljana Laketić u knjizi „Obožavana i unižena“, iz koje ćemo objaviti najinteresantnije delove o životu književnice Milice Jakovljević.
NARUDŽBENICA
(Nastaviće se) vecernjenovosti foto izbor administratora _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Milica jedna u majke
Savremenici pamte da je bila jedna od najlepših u gradu. Kragujevac je izgubio izgled turske kasabe
Stari Kragujevac
Kragujevac je izgubio izgled turske kasabe
MOŽDA je mladi kralj, na svoj način, voleo svoju lepu suprugu, ali bio je neveran muž. Nisu mogli da se usklade, ona je bila hladna, otmena, strogo moralna, zaljubljena u svoju lepotu, koju je brižno negovala. Pokazala je i političke ambicije, želela je srpski presto, što bi odgovaralo Rusiji.
Naravno da Milan nije želeo da mu žena otme presto, a još manje ruski uticaj, bio je zakleti austrofil. Čudan čovek i čudan kralj. Gubio je ratove, a po uzoru na austrijsku, organizovao je srpsku vojsku, osnovao Vojnu akademiju za visoko obrazovane oficire, Timočku bunu je krvavo ugušio, a 1888. objavio je Ustav, jedan od najdemokratskijih, kojim se vladareva prava ograničavaju. Najzad, abdicirao je u korist sina jedinca Aleksandra i ostatak života proživeo u evropskim gradovima, sa titulom ”grof od Takova”. Umro je u Beču 1901, kad je imao 46 godina.
Dve godine kasnije, u surovom vojnom puču, ubijen je njegov sin zajedno sa suprugom Dragom i Obrenovići su zauvek otišli sa srpskog prestola. Ostala su istorija, sećanja, anegdote, pesma: ”Moj Milane, kad u vojsku pođeš, nemoj moju kapiju da prođeš”, koja se pogrešno smatra za narodnu, nju je ”spevala” jedna od mnogobrojnih Milanovih ljubavnica. Ostao je i Milanov raskošni dvor, dostojan bilo koje evropske prestonice. Dugo je bio najlepši i najraskošniji dvor na Balkanu, posle mnogih prepravki i adaptacija to više nije. Zovemo ga Gradska skupština, neobično ime za dvorsku palatu.
Novo vreme
KAMEN temeljac za dvor svečano je postavljen u januaru 1881, u prisustvu mnogih značajnih evropskih zvanica, među kojima je bio i nadvojvoda Rudolf, nesuđeni car austrijskog carstva, koji se ubio u dvorcu Majrling sa ljubavnicom Marijom Vačerom. Dvor je završen 1883 godine. Sagrađen je u stilu rokokoa i renesanse, a nameštaj je, prema posebnoj porudžbini, napravljen u bečkoj dvorskoj firmi ”Porto i Fiks”, koja je radila samo za dvorove. Mnogi novinari, pisci i putopisci prolazili su kroz Srbiju, zanimala ih je mala država koja je brzo otresala naslage turskog robovanja. Herbert Vivijen, putopisac i dopisnik londonskog ”Dejli ekspresa”, napisao je veoma lepu knjigu o ovom dvoru, a slavni Feliks Kanic, uz obimne tekstove, ostavio je i veliki broj divnih crteža dvora, njegovih fasada, a još više crteža salona, balske dvorane, holova, dvorske kapele.
Nije samo dvor bio velelepna palata. Na beogradskim Terazijama i u Knez Mihailovoj ulici bogati ljudi su podizali lepe kuće u tada modernim stilovima, a slične kuće su podignute i u drugim gradovima Srbije, sa nameštajem koji je dopremljen najčešće iz Beča. Menjao se način života, odevanja, bilo je sve više Srba koji su se vraćali sa diplomama, često i sa titulama doktora nauka poznatih evropskih univerziteta. Bistri seljačići školovani su o trošku države, ili ličnom trošku kralja i kraljice, a bogatiju decu školovali su roditelji.
Balovi, toalete, maniri, ono što se zove novi društveni život bili su ”u nadležnosti kneginje Julije”, supruge kneza Mihaila, a kasnije još više kraljice Natalije. Mnogo novog je prihvaćeno. Ipak, za našu sredinu bilo je čudno osnivanje ”devojačkih škola”, one su ih osnivale i održavale svojim novcem. Kasnije su postale državne, u mnoge, već postojeće regularne škole, počele su da se upisuju i u njima školuju i devojke. Zaboravljeno je da su bogati Obrenovići i njihove supruge bili veliki narodni dobrotvori i darodavci.
Kraljica Natalija poklonila je mnogo prestonici. Veliko imanje između današnjih ulica Kralja Milana, Balkanske i Admirala Geprata njen je dar, a Univerzitetu je poklonila ogromno imanje, preko devet hiljada hektara šume kod Kučeva i rudnike zlata ”Blagojev kamen” i ”Sveta Barbara”. Za njihovim primerom krenuli su najbogatiji Srbi: Miša Anastasijević, Luka Ćelović, Đoka Vlajković, Vlajko Kalinić i mnogi drugi.
Korzo - ponekad
KRAGUJEVAC, gde su živeli Jakovljevići, izgubio je izgled turske kasabe. Podignute su nove porodične kuće u šumadijskom stilu, sa drvenim doksatima, a bogati građani su se nadmetali u građenju velikih, modernih kuća. U gradu je otvorena Topolivnica, sa mnogo radnika, u kojoj je radilo mnogo radnika i stručnjaka, inženjera. Brzo je stekla dobar renome i njeno oružje kupovale su i druge države.
U gradu je bio bogat kulturni život, Kragujevac nije bio monotona i dosadna palanka. Još od vremena knjaza Miloša postojalo je pozorište koje je osnovao Joakim Vujić, a 1933. otvorena je prva srpska gimnazija u kojoj je nastava bila na srpskom jeziku. Gimnaziji je kasnije priključena Učiteljska škola, otvorene su i druge srednje škole i nekolko zanatskih škola.Velelepna zgrada sadašnje Gimnazije podignuta je u godinama detinjstva Milice Jakovljević, pa je i ona bila njen đak.
Milica je bila dobar đak, još u osnovnoj školi bila je član školskog hora i imala je u njemu i ”solo partije”. Verovatno se time ponosila, članovi školskog hora mogla su da budu samo ona deca koja imaju dobar muzički sluh i lep glas. Njene savremenice kažu da je bila dobra drugarica, ali, ”volela je da se ističe”.
Savremenici pamte da je bila vrlo lepa plavuša, jedna od najlepših devojaka u gradu. Njena školska drugarica se sećala da je ”kosu ispirala čajem od kamilice, da bude svetlija i lepršava”. Želela je da bude lepa. A koja mlada devojka to ne želi? Odevala se lepo, a skromno, kao sve devojke iz dobrih porodica. Retko je šetala na korzou, sa porodicom je odlazila u pozorište, a često u Biblioteku, koja je imala i Čitalište. Radila je sve kućne poslove. Majke su govorile malo neposlušnijim ćerkama: ”Ugledaj se na Milicu Jakovljevićevu!”
RATNE GODINE
SA početkom rata Milica se vratila u Kragujevac da u teškim danima bude sa svojom porodicom, da brinu o bratu Stevanu koji negde daleko ratuje, da se Bogu mole da ostane živ i da se vrati. Glad, siromaštvo, okupator, strah, logori, strašne vesti sa fronta o pogibijama najdražih trajali su četiri godine i ostavili dubok trag u sećanju svih koji su ga doživeli. Teške ratne godine pominju se u mnogim njenim romanima, pa i u ”Ranjenom orlu”.
(Nastaviće se) vecernjenovosti foto izbor administratora _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Bajka ispod Rtnja
Priča o siromašnoj devojci i strancima očaranim njenom lepotom. U Krivom Viru Milica je učiteljovala sedam godina
Izvor Crnog Timoka u Krivom Viru
Poznato je i davno rečeno da svaki pisac, u svojim delima, piše i o svom životu, pažljivim čitanjem može se otkriti mnogo iz njegove biografije, iako doživljaje i postupke daje svojim književnim junacima. Biografske detalje naći ćemo često i u romanima Milice Jakovljević Mir Jam, u mnogim događajima i ličnostima mogu se prepoznati doživljaji iz njenog života, uspomene. Ovo je najuočljivije u jednoj od prvih knjiga koja se zove “Devojka zelenih očiju”.
Po završetku učiteljske škole otišla je u selo Krivi Vir, ispod planine Rtanj. U opisima prirode i okoline, oni koji poznaju taj kraj otkrili su da piše o Krivom Viru, pre nego što su saznali da je u ovom selu bila učiteljica od 1907. do 1914. Te godine je počeo Prvi svetski rat, i ona se vratila u Kragujevac da ratne godine provede sa porodicom. U selu čudnog imena, Krivi Vir, provela je veći deo mladosti, imala je dvadeset godina kad je stigla, a dvedeset sedam kad ga je, možda sa žaljenjem, napustila. U “Devojci zelenih očiju” piše o životu, radostima, tugama i nevoljama mlade seoske učiteljice koja se odvojila od porodice i živi usamljeno u selu. Ali, ne tuguje, poneta je željom da opismeni seljačiće, da njihove roditelje poduči zdravijem i boljem životu, da ih prosvećuje. Ne idealizuje mladu učiteljicu, ona je osoba koja se školovala i pripremala da radi ono što treba uraditi u dalekom selu, pa tako i postupa.
A poštara nema
UOČLJIVO je da je u ovu priču unela svoja sećanja i iskustva mlade seoske učiteljice. Recimo, u priči o jednom zimskom danu, kao da čitamo njen lični dnevnik. Bio je neki praznik. Iako je bilo hladno, seljaci su došli u crkvu, crkva je bila puna ljudi i njihovih molitvi, želja, nadanja. Posle liturgije okupili su se na mestu gde se u letnjim danima održava vašar. Svi su bili praznično radosni, nisu osećali hladnoću, bio je sunčan zimski dan, obasjan svetlošću. Domaćini su razgovarali o svojim poslovima, a mladi, zajapurenih obraza i usplamtelih pogleda, gledali su jedni druge, lako je bilo pogoditi ko koga “simpatiše”. Iznenada je počela mećava, skup se rasturio, ali se još dugo čuo smeh mladih koji se vraćaju kućama. Devojke, srećne što su videle svoje momke poveravale su se prijateljicama, momci su imali muške razgovore. Ona je bila sama, bez porodice i drugarica. Pošla je uzbrdicom prema školi, ali mećava je bila snažnija, usporavala joj je korake. Opustila se tek u svojoj sobici, uz vatru koja je grejala i veselim plamenom osvetljavala zidove.
Igra vatrenih plamičaka vratila je sećanje na detinjstvo, kuću punu dece okupljenu oko vatre koja plamti u velikom šporetu. Iznenada, čula je pseći lavež, znak da neko dolazi, ona je nestrpljivo čekala samo jednog gosta, poštara. Otvorila je vrata, vetar je zakovitlao sneg, pahuljice su ispunile sobu, a nije joj bilo hladno, radovala se. Prošao je neki seljak, sa poštovanjem je pozdravio, nije bio poštar.
Očekivanje poštara često pominje u ovim pričama. Mlada učiteljica je u gradu ostavila svoju “simpatiju”, studenta, koji joj piše nežna pisma, pisma su joj najveća radost. Ali, polako, pisma stižu sve ređe, kad stignu, u njima su nežne reči sve ređe i najzad, pisma prestaju da dolaze, a poštar, kome je sve jasno, prolazi pored njene kuće kao da je nešto skrivio. Kasnije, saznala je da se student oženio bogatom miraždžikom i njena ljubavna priča je tako završena.
Selo ideal
Da li je u njenom životu postojao student “simpatija”, da li je to priča o njoj? Pisana je sa tugom i sa žarom, onako kako se pišu intimna pisma, pa je verovatno da je u pitanju njena patnja zbog ljubavi. Ko je bio student, šta joj je obećavao, koje nežne reči je pisao, ne zna se. Ali, zna se da je dugo otezala sa udajom, preterano, toliko da se nikada nije udala. Da li je bila razočarana, a razočaranje bilo tako duboko? U kasnijim romanima često se oseća melanholija kad opisuje sećanja na ljubava muško neverstvo nije samo “pouka “da mlade devojke ne veruju slatkorečivim muškarcima”, već ima poverljiviji, intimniji ton kojim žene jedna drugoj pričaju tužne uspomene.
Naviknuti na opise surovog seoskog života nekih naših pisaca u periodu realizma u književnosti, možda bismo mogli reći da je Mir Jam idealizovala selo. “Za nekoga je Venecija smrdljiva stara bara, a za drugog remek-delo umetnosti i graditeljstva; oboje je tačno, zavisi šta ko vidi”, napisao je Hemingvej. Mir Jam je volela seoske pejzaže, vredne i poštene seljake, dobre devojke, radne i nežne majke, opisivala ih je onako kako ih je videla. Pisala je o setvi i žetvi, o grmljavini i gradu koji za jedan sat uništi jednogodišnji trud, o smrznutom đačiću koji se uputio u školu po mećavi, a vratile ga u život učiteljica i njena domaćica, sa mnogo straha, truda i želje, kao da su mu majka i sestra. Događaj je surovo realistički opisan, kao da je pisan prema ličnom sećanju na strašni doživljaj. Ne samo u “Devojci zelenih očiju”, već i u drugim kasnijim romanima, ona pominje seoske učiteljice i u odnosu prema njima je blagonaklona, druge ličnosti mogu da budu dobre ili loše, ali seoske učiteljice su uvek dobre i to joj ne treba zameriti.
Ali, nije u selu sve bilo idilično kao priroda. Već tada je bila na strani siromašnih i vrednih koji se bore pošteno za bolji život, a protiv seoskih zelenaša, bogataša, sebičnih i uobraženih. U selu je živela siromašna a lepa devojka, sa majkom udovicom, u bednoj kući. Njena budućnost nije bila ružičasta, uz svu vrednoću i dobrotu, nije mogla da se nada da će se udati za mladića koji joj se dopada, jer nije imala nikakav miraz. Nije imala ni haljinu kao druge devojke, pa nije želela da ode na vašar, ali ju je učiteljica nagovorila da obuče svoju narodnu nošnju i dođe na ovo veselje mladih. Bogate devojke su se smejale, ali gle čuda!
Odjednom, u selo stiže luksuzni automobil i u njemu bogati američki turisti koji putuju kroz našu zemlju. Zastali su da vide vašar i fotografišu ga, i očarani divnom narodnom nošnjom i lepom devojkom koja je nosi, kupuju njenu nošnju, plaćaju onoliko koliko misle da treba da plate. Za devojku je to ogroman novac za dobar miraz, a ostaće i za popravku kuće. Bajka, lepa bajka.
DOSLEDNA SEBI
Bila je najpopularnija i najčitanija spisateljica u Kraljevini Jugoslaviji. Bez zvaničnog objašnjenja odbačena je po dolasku partizanske vlasti. Nije bila jedina, ali mnogi su se prilagodili novom poretku i „stvaranju novog čoveka“. Ona nije, iako je imala vremena da to uradi. Da li je za vreme rata učinila nešto zbog čega je zaslužila da bude odbačena? Nije. Mir Jam je dosledna sebi i svom vremenu, piše Miljana Laketić u knjizi „Obožavana i unižena“, iz koje ćemo objaviti najinteresantnije delove o životu književnice Milice Jakovljević.
(Nastaviće se) vecernjenovosti foto izbor administratora _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
“Novosti” prvi ispit
Milica je novinarstvo započela u listu “Novosti”, odakle prelazi u “Štampu”, a ime stiče u ”Ilustracijama”
Насловна страна броја 17, 1930.
IZ strašnog rata mladi Stevan Jakovljević se vratio živ presrećnoj porodici, da bi kasnije mnogo dao našoj nauci, ali i književnosti. Dr Radmila Nikolić, poznati pedijatar, u bogatoj porodičnoj biblioteci našla je “Spomenicu gimnazije u Kragujevcu 1833-1983”, objavljenu povodom proslave 150 godina postojanja najstarije srpske gimnazije, iz koje saznajemo da je u školskoj 1914. godini Stevan Jakovljević bio suplent ove gimnazije, danas bi se reklo profesorski pripravnik. Nije dugo bio suplent, otišao je u rat. U istoj Spomenici, uz imena i fotografije mnogobrojnih đaka i profesora ove slavne gimnazije koji su ostavili značajan trag u našoj nauci i umetnostima, nalazi se i fotografija lepog, elegantnog Stevana Jakovljevića za koga piše da je “naučnik i književnik, akademik, đak i profesor Kragujevačke gimnazije, odbornik Kragujevačke komunističke opštine 1920.”
Po povratku iz rata, Stevan je jedno vreme bio profesor, ne više suplent u gimnaziji u Kragujevcu, a onda je došao u Beograd. Već 1919. četvoro Jakovljevića, sa različitim željama i namerama, stigli su u Beograd zajedno: Milica, Stevan, najmlađa sestra Zora i sestra po ocu Ruža. Smestili su se u Molerovoj 21. Ispred kuće bila je velika bašta, koja je zaklanjala kuću, a ispred bašte zelena ograda, obična taraba, kao u provincijskim varošicama. Veliki stan, dovoljan za četvoro, devojke Jakovljevićeve uredile su onako, kako je izgledao porodični dom iz koga su otišle.
Sestre Ruža i Zora su se udale i osnovale porodice, a Milica nije nikada “stala pred oltar”. Otišao je i Stevan, nastanio se u blizini, u Njegoševoj ulici, oženio se i posvetio se nauci, postao univerzitetski profesor, akademik. Milica je ostala u ovom stanu, do kraja života. Nikada se nije preselila u luksuzniji, komforniji stan, u modernu zgradu koje su tih godina prosto nicale u Beogradu. U poznatom i dragom enterijeru osećala se najbolje, sve što je pisala tu je napisala, okružena dragim predmetima i bombonjerama i tortama, koje su joj bile slabost.
PUNO IME
U LIST “Nedeljne ilustracije”, koje je proslavila, a i one nju, stigla je 1926. godine. Pre toga, bila je novinarka u nekim drugim listovima. Odabrala je neobično zanimanje za devojku, nije se vratila u selo Krivi Vir, više nikada nije sela za katedru, postala je novinarka.
Počela je u listu “Novosti”. Ali, bila je devojka, a novinarstvo je bilo vrlo muški posao, morala je da bude bar dva puta bolja od muških kolega da bi joj priznali da su dobro napisane kratke vesti koje se poveravaju početnicima. “Novosti” nisu odgovarale njenim ambicijama, prešla je u list “Štampa”, gde je bilo isto kao u prethodnom listu. Sa jasnom idejom šta želi i ogromnom mladalačkom energijom, najzad se domogla velikog, cenjenog, tada najvažnijeg prestoničkog lista “Vreme”. Najbolji novinari, a što je važnije i najbolji urednici, radili su u “Vremenu”, od njih je moglo mnogo da se nauči, a i oni su primetili vrednoću i solidno pisanje ove lepe, provincijski skromne devojke, koja se nije nametala ponašanjem i novinarskom drskošću nego dobrim radom i “pustili su je u vatru u kojoj će ili izgoreti, ili pobediti”.
Nije izgorela, u listu “Vreme” polako, ali sigurno je širila novinarska krila. Posle godinu dana, stekla je pravo da joj se celo ime potpisuje ispod teksta, što je mladim novinarima veliki podsticaj za rad i saznanje da dobro rade svoj posao.
Verovatno zbog toga što je volela pozorište i bila očarana raskošnim izgledom beogradskog Narodnog pozorišta, veoma modernom scenom, svim onim što se događalo na sceni, a i izvan nje, u pisanju za “Vreme” orijentisala se na tekstove o pozorištu. Nije pisala pozorišnu kritiku, bilo je tada mnogo više nego danas stručnih i poznatih pozorišnih kritičara, njeni tekstovi su bili obaveštenja šta se novo priprema u beogradskim pozorištima, kakva je podela uloga i ko režira, uobičajena obaveštenja, ali pisana ljupko, sa šarmom, često vrlo duhovito. Sprijateljila se sa mnogim glumicama i glumcima, a glumci vole novinare, naročito kad ih pominju u svojim člancima. Još je bila provincijalka kojoj imponuje što poznaje lično neku poznatu glumicu i sa njom prijateljski ćaska, a u tom ćaskanju mogle su da se čuju razne vesti. Nikada nije zloupotrebila ono što je čula, nikada nije loše pisala o nekome, ako nije mogla da napiše lepo i dobro, izbegavala je da osobu ili događaj pomene, glumci su to poštovali. Beograd, kome se divila, a i plašila ga se, već je znao njeno ime, znao je Milicu Jakovljević, novinarku.
LEPA PLATA
PRAVI početak bio je kad je došla u “Nedeljne ilustracije”, koje su počele da izlaze 7. januara 1925.godine. Zašto je napustila “Vreme”? Odgovor se, možda može naći u jednom od onih pisama čitateljkama: “Sećam se početka svoje žurnalističke karijere. Dođemo, na primer, da primimo honorar, a blagajnik svima daje po pedeset dinara i kaže da nema više.
Jednog dana, opet dođem u redakciju, nosim članak, a redakcija zatvorena. Likvidirana. Sad se mogu pohvaliti, primam svoj honorar prvog, kao svaki činovnik. Tu moram odati priznanje vlasnicima: “Za ovih pet godina od kad sam u “Ilustracijama” nikad mi se honorar nije zadržao ni do drugog”.Mir Jam je postala član ove redakcije 1926. U prvom tekstu koji je napisala za ovaj list potpisala se kao Mir Jam i zauvek ostala Mir Jam.
U zaglavlju lista pisalo je da je “list za odmor i zabavu”. Mir Jam je učinila da budu mnogo više. Glavni i odgovorni urednik bio je Grgur Kostić, dugo je poživeo, stigao da bude i korektor posleratne “Duge”.
Vlasnik lista bio je Dragutin Vukčević, a kasnije Dragomir Stojadinović, rođeni brat Milana Stojadinovića, predsednika vlade. Onaj ko je doveo Milicu Jakovljević u ovaj list napravio je dobar posao. Nikada nije bila suvlasnik lista, čak ni urednik, ali je imala “odrešene ruke”, pisala je kako misli da treba pisati i njene ruke su stostruko vratile ovu privilegiju. Posle nekoliko godina, među tadašnjim beogradskim novinarima pričalo se da ona ne prima određen honorar, kad dođe po platu vlasnik otvori fioku gde je novac i kaže: “Uzmi koliko misliš da treba!” Grgur Kostić je u privatnom ćaskanju, jer se o Mir Jam dugo ništa nije pisalo, odgonetnuo kolegama iz “Duge” da je bilo tako, ali malo drugačije, modernije. Svakog prvog u mesecu dobijala je blanko ček, sumu je određivala i upisivala sama. Nije bila neskromna, a ni preskromna.
DOSLEDNA SEBI
Bila je najpopularnija i najčitanija spisateljica u Kraljevini Jugoslaviji. Bez zvaničnog objašnjenja odbačena je po dolasku partizanske vlasti. Nije bila jedina, ali mnogi su se prilagodili novom poretku i „stvaranju novog čoveka“. Ona nije, iako je imala vremena da to uradi. Da li je za vreme rata učinila nešto zbog čega je zaslužila da bude odbačena? Nije. Mir Jam je dosledna sebi i svom vremenu, piše Miljana Laketić u knjizi „Obožavana i unižena“, iz koje ćemo objaviti najinteresantnije delove o životu književnice Milice Jakovljević.
(Nastaviće se) vecernjenovosti foto izbor administratora _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Nevesta bira manu!
Nušić verenici ponudio da odabere jednu od tri mane budućeg supruga: pijanstvo, kocku ili neverstvo
Nedeljne Ilustracije - Br. 31 (30.jul 1939.)
PRIVATNI život poznatih uvek je zanimao onu vrstu ljudi koje tako nešto zanima, pa često izmišljaju i prepričavaju izmišljotine o tuđem zanimljivom životu, jer im sopstveni teče monotono. O poznatim ličnostima Beograda je moglo mnogo da se priča i prepričava, neki su bili pravi “skandal majstori”, današnji tabloidi bi poželeli takve junake. Tabloida tada nije bilo, o životima poznatih raspredalo se u komšiluku uz kaficu, a i na elegantnim prijemima i balovima, na ulici, na pijaci, u kancelarijama, svud. S obzirom na to da je mašta prepričivača tuđih života veoma bujna, obični događaji se uvek uveličavaju, a o neobičnima ne treba ni govoriti. Branislav Nušić je pred venčanje svojoj verenici rekao da, kao svaki muškarac, mora da ima neku manu u bračnom životu, pa neka ona odabere koju će manu imati njen budući muž - pijanstvo, kockanje ili vanbračne avanture sa lepim ženama.
Nevesta je ovo shvatila kao šalu, ali mudra Cincarka je mudro razmišljala, pa je na šalu odgovorila da ne želi da bude pijanac, to će mu uništiti zdravlje, kockanje bi uništilo i njega i porodicu, ako mora da ima manu, neka to bude trčanje za suknjama. Nušić se smejao, ali je njen izbor ozbiljno prihvatio i nije bio veran muž, kao star čovek hteo je čak i da se razvede i oženi se nekom mladom novosadskom glumicom, sprečila ga je ćerka, nagovorila ga je da ne pravi budalu od sebe pod stare dane i da mu deca, odrasli ljudi, ženu mlađu od sebe zovu majkom.
Priče o njegovim avanturama zabavljale su svako gradsko poselo, a on je duhovito a mudro govorio i pisao, da zahvaljujući ovim pričama saznaje o svojim velikim donžuanskim uspesima, bio bi ponosan da su istinite, ali prija mu ako se o njemu tako misli i govori, nekad se i šepuri kad čuje takvu, naravno na istinitu, priču. Da li je i njegova supruga imala isti “stav” u odnosu na tračeve i “izmišljotine”, ili je mudro ćutala i ponašala se kao da u njih ne veruje i tako sačuvala brak i porodicu, nije poznato.
Dve ličnosti, jedna iz dvorskih krugova a druga rodbinski vezana za visoku politiku, svojim postupcima zabavljali su dokone građane, željne da, bar pričajući o njima, odškrinu zavese u životu onih u čije krugove ne mogu da uđu. Čak i kad je odveden na lečenje u duševnu bolnicu, pravedno ili nepravedno, o prestolonasledniku Đorđu, koji nije postao kralj, na prestolu se našao mlađi brat Aleksandar, kolale su nekad ružne, nekad tužne,nekad smešne priče o njegovoj bahatosti, grubosti, nepromišljenosti.
Nije kralj...
Drugi “stalni abonent” na tračeve bio je Rada Pašić, sin velikog političara i državnika Nikole Pašića. Rada je bio upleten u skandale različitih vrsta, a naš najveći političar tog vremena Nikola Pašić bio je neobjašnjivo blagonaklon prema svom raspusnom sinu. Iako je bio vešt političar i jedan od tvoraca Jugoslavije, Nikola Pašić je poštovanje naroda u velikoj meri izgubio posle Prvog svetskog rata, kad se saznalo da se Rada oženio u Švajcarskoj i priredio raskošnu svadbu u vreme kad su njegovi vršnjaci umirali u albanskim gudurama. Mnogi političari, ministri, pisci, među njima i Nušić, izgubili su sinove jedince u ovom ratu, a Pašićev sin je od rata pobegao, provodio se i ženio kao milioner, u neutralnoj i mirnoj Švajcarskoj. Ovo su mu najviše prebacivali, jer je običaj da se Srbi ne žene i priređuju svadbena veselja u vreme rata, kad se gine, osim u izuzetnim slučajevima, pa se to obavi tiho i neprimetno.
Kasnije, Rada je bio upleten u mnoge poslovne afere i mnogo novca je zaradio, a zahvaljujući svojoj spretnosti i očevom autoritetu, nekažnjeno je prolazio. O ljubavnicama, sa kojima se javno pojavljivao, iako oženjen i otac, ne treba govoriti, bile su poznate celom gradu. Ljubavnice je menjao kao cipele, a svaka je, za sećanje na lepe dane, dobijala skupo prstenje i nakit, u zavisnosti od toga u kakvom mu je sećanju ostala. I posle očeve smrti, nastavio je da živi raspusno, uz mnogo skandala. Bio je neveran muž u prva dva braka, da ima novu ljubavnicu više nije bila novost, radoznalce je zanimalo ko je ta nova. Smirio se tek u trećem braku, posle Drugog svetskog rata, kad mu je za nekadašnji način života ponestalo novca i šarma, ali je zapanjio čak i socijalistički Beograd kad je sa očevog groba ukrao njegovo poprsje, skupoceno delo Ivana Meštrovića i prodao ga. Ne samo da je sramotio oca, kažu i u grob ga oterao svojim ponašanjem i nezakonitim špekulacijama, u kojima se besramno obogatio, nego mu je i grob obeščastio.
Kao u svakom velikom gradu, gde se rado ogovara isto kao u palankama, bilo je mnogo priča o poznatima, ogovarali su poznate lekare da nesavesno leče a uzimaju mnogo novca, bogataše koji imaju mlade ljubavnice i na njih “bacaju carevo blago”, političare koji se lako mogu podmititi, bogate sredovečne žene koje imaju mlade, izdržavane ljubavnike. Najnovije vesti stizale su iz najpouzdanijih izvora, od sobarica, kuvarica, služavki, sekretara, manikirki, pedikirki, suseda, krojačica, svih koji su ih okruživali i mogli da znaju nešto iz njihove intime. Ništa novo nije donelo naše vreme u tom pogledu. Novac, vlast i popularnost su pokretači takvih priča vekovima, šire ih oni koji se dive ogovaranima, ili ih mrze, zavide im.
Scena i - cena
Glumci, često sujetni i željni da i van scene skrenu pažnju, izmame aplauze, pravili su duhovite, manje ili veće kafanske skandale, uglavnom u pijanom stanju, ovim zgodama su se svi smejali i prepričavali ih, mnoge su ostale u anegdotama. Glumice, kao i danas, ogovarane su da veće i dobre uloge “dobijaju preko kreveta” sa upravnikom pozorišta, rediteljem ili nekim moćnim čovekom. Priče često nisu bile istinite, ali uspeh se ne prašta, mora da se opravda bilo kako i bilo čim, samo ne talentom. Dakle, kako se kaže, nema ničega novog, što već nije bilo. Najogovaranije su bile dve mlade subrete, tako su zvali glumice početnice. Nije im bio potreban ni upravnik pozorišta, ni reditelj, imale su već “pun krevet”. Ove velike lepotice, za svoje ljubavnike odabrale su bogataše.
Jedna je bila ljubavnica ministra koji joj je kupio lepu kuću na Senjaku, sa velikom ulaznom kapijom i drugom skrivenom, koja je kroz baštu vodila do kuće. Ministru je ovako bilo zgodnije da posećuje svoju dragu, više nisu morali da se skrivaju na tajnim mestima, a njoj je bilo vrlo zgodno da postane vlasnica lepe kuće. Ljubav sredovečnog ministra i mlade glumice trajala je nekoliko godina, pa je on otišao iz njenog života, ili ona iz njegovog. U toj kući doživela je duboku starost, kao poštovana matrona i cenjena glumica, nikada nije bila u “prvoj glumačkoj garnituri”, ali ni nepoznata i zaboravljena, njen glumački vek je dugo trajao. Bila je to Marica Popović, velika dama. Lepote njenih nogu, sećao se naš poznati arhitekta Ilija Gligorijević, divili su se mladi senjački mangupi, i kad je bila u poznim godinama.
(Nastaviće se) vecernjenovosti foto izbor administratora _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Berlin uoči oluje
Impresije glumice Ljubinke Bobi?ć iz predhitlerovske Nemačke. Posle svađe iz Miličine kuće poletele čaše i šerpe
Ljubinka Bobić: Nenadmašna “Gospođa ministarka”
DRUGA je bila vragolanka, uvek vesela, ”živa čigra”. Njen ljubavnik je bio veoma bogat, a uz to mlad i vrlo lep. Nisu je zanimale kuće, volela je skupe bunde i nakit, lude noći. Balovi, konjske trke, golf, jahanje, skupi hoteli na putovanjima, skupa garderoba, bili su joj prava strast, koju njen ponosni ljubavnik ne samo da nije sputavao, već je u tome uživao. Jureći njegovim automobilom, tokom noći stizali su svuda gde se nešto zanimljivo događalo. Svuda su bili viđeni i mnogo se pričalo o toaletama mlade subrete, nakitu, čak i njenim parfemima. Uprkos protivljenju porodice, bio je spreman da se njom oženi, čak tajno, a ona nije želela brak i nikada se nisu venčali. Sa dolaskom komunizma izgubio je svu imovinu, ali se pričalo da ima još dosta u švajcarskim bankama, nekako je uspeo da stigne u beli svet gde mu se gubi trag, ili glas o njemu. Pred polazak, kažu, ponovo je zaprosio, ponovo ga je odbila. Velika i slavna glumica postala je kasnije, kad njene lepote više nije bilo ni u tragovima, dokazala je da ima raskošan glumački talenat, kome nije potrebna lepota. Ostatak života provela je skromno, privatno skromno, a blistavo na sceni, filmu i televiziji.
Ostavila je dubok trag u našem glumištu, njene uloge su nezaboravne i neponovljive. Mir Jam, koja nije volela mondenke, bar u svojim romanima, bila je očarana ovom subretom, tada mladom Ljubinkom Bobić, zove je Boba i piše o njoj u ”Nedeljnim Ilustracijama”, 1. decembra 1929. Boba se upravo vratila iz Berlina, vreme je predhitlerovsko, Berlin je značajan evropski centar:
”Šta sve Boba nije videla u Berlinu! U prvi mah Berlin je zaprepastio svojim zamršenim ulicama, podzemnom železnicom, ogromnim saobraćajem. Svakog dana sam se gubila u Berlinu. Taksi me je spasavao. Pozovem taksi, dam šoferu adresu hotela i on me odveze. Ko će da se snađe u tolikom gvozdenom kolosu!”
Tako je Boba opisivala Berlin, a Mir Jam je ovako opisala Bobu:
DAMA U KAFEU
ULAZI Boba u kafe. Na njoj mantil od crnog velura sa velikom kragnom od skupocenog belog hermelina u koji je utonula njena glavica i samo blistaju dva ogromna crna oka, a nad njima nakrivljeno somotsko šeširče, koketno nakrivljeno.
Ona ulazi i nikoga ne gleda.
Neka oni nju gledaju, imaju i šta.
Bele i crvene Nemice, sa pegavim licem, uperile su radoznale poglede u tu malu, tako koketnu i pikantnu, sa južnjačkim vatrenim očima.
Boba skida mantil, ležernim i gracioznim gestom i ukaza se još lepši prizor. Haljina od zelenog krepžoržeta, a na rukavima somot i po somotu zlatne perle. Sedi gordo, ovlašno pogleda levo i desno i zagleda se samo u jednu tačku”.
Mir Jam? Ovako je pisala Viki Baum, slavna tadašnja književnica u romanima o životu u skupim hotelima, već pomenuta Dafne de Morije u romanu ”Rebeka”, ni Hemingveju nisu bili strani opisi elegantnih žena u Parizu tog vremena. Mir Jam je bila pravi pisac svog vremena.
U kolopletu i vrzinom kolu ogovaranja poznatih ličnosti, u kome je svako morao da dobije ”rep”, makar i lažni, Mir Jam kao da je bila van svega. Bila je poznata novinarka, već poznata i kao književnica, komšiluk je ”otvarao četvore oči” da prvi sazna nešto što bi zanimalo ”javnost” i stekne priznanje za informaciju, ali se ništa nije događalo. Da, stanovala je sama, što je neobično za mladu i lepu ženu i to je bilo sve. Motrili su i mogli da vide one koji je posećuju, a to su bili rođaci i po neka prijateljica, pa ni oni nisu bili česti gosti. Sa susedima je bila ljubazna, proćaskala bi, ljubazno im se javila u prolazu kad žuri, ako se neko požali na bolest u kući ili neku nevolju raspitivala se da li je bolesnik ozdravio, ali ih nije pozivala da je posete. Mašta može svašta, pričali su da joj je kuća luksuzno nameštena, kao holivudska vila, a pakosniji su ogovarali, tvrdeći da je neuredna, pa zbog toga ne zove susede.
LEPI BOŽA
SREDOVEČNA žena koja joj je vodila domaćinstvo, a u kući boravila samo do ranih popodnevnih sati, ponašala se kao da je gluvonema, iako nije takva bila, pa nije bila izvor bilo kakvih informacija. Jedini gosti koje je uvek primala bili su brat Stevan i njegova porodica. Događalo se da nekoga, ko češće dolazi, nekad ne pozove u kuću, možda zbog toga što je mnogo pisala, ili nije bila raspoložena za ćaskanje sa gostima. Tada je, kao u palanci gde je odrasla, otvarila kapiju, naslonila bi se na tarabu i popričala ljubazno, smejući se veselo, onda bi završila kratko ćaskanje i vratila se sama u kuću. Vremenom su odustali od ove radoznalosti, proglasili je za čudnu osobu i čitali njene romane, ponosni što mogu da se pohvale kako je lično poznaju.
Da li je car Trojan imao kozje uši nije poznato, ali je poznato da se svaka tajna otkrije, a tajna gospođe Mir Jam otkrivena je uz viku i buku, baš tako. Jednog mirnog, kasnog letnjeg popodneva iz njene kuće odjeknula je prvo žučna svađa, a onda su kroz prozor, po jednoj verziji izletele čaše, a po drugoj, izletele su šerpe. Iznenađeni, uzbuđeni i svakako radoznali susedi brzo su pozvali dežurnog žandarma da vidi o čemu se radi i spreči, ako se, daleko bilo, njihovoj susetki događa nešto neprijatno. Žandarm je savesno obavio dužnost, u kući je zatekao vrlo smirene gospođu susetku i poznatog glumca Božu Nikolića, rekli su mu da su oni glumci i da su vežbali jednu dramsku scenu, što je rekao i gomili okupljenih suseda. Da li su poverovali? Verovatno da nisu, priča je krenula i traje do danas, pamti se iz priča ili feljtona, pominje se i danas kad se pomene Mir Jam kao da je to najvažniji detalj iz njenog života. Da se dogodilo nekom drugom poznatom paru, bračnom ili vanbračnom, sklonom skandalima, zaboravilo bi se za jedan dan,nije zaboravljeno, jer je mnogo odudaralo od utiska i slike koju je Mir Jam o sebi stvorila u javnosti.
Posle ovog burnog događaja mnogo više pažnje se obraćalo na posete, a posebno na Božu Nikolića. Njeni susedi i drugi radoznalci viđali su ga kako u njenu kuću dolazi žurno i istim žurnim koracima odlazi, posle kraće ili duže posete. Špijunirali su i videli da nikada nije ostajao preko noći, nisu stanovali zajedno. Prepoznavali su ga, u to vreme je bio vrlo poznat glumac, pozdravljali ga sa poštovanjem, on je uljudno otpozdravljao, ali ni sa kim nije razgovarao, kao Mir Jam.
PRAVI GOSPODIN
ELEGANTAN, gospodstven, verovatno je na Božu Nikolića mislila kad je u jednom romanu, opisujući jednog junaka, napisala ”rođen je da bude gospodin”. Da li je bio lep? Pojam ljudske lepote se menja, mnoge nekada slavne lepotice, koje nas gledaju sa starih portreta, vremenom su postale smešne, današnji lepi muškarci verovatno ne bi bili lepi pre sedamdeset godina i obrnuto. Sa fotografija, koje se čuvaju u Pozorišnom muzeju teško je dokučiti kako je Nikolić izgledao, jer su sve u kostimima i sa šminkom za određene uloge, samo na jednoj ”civilnoj”, u vrlo zrelim godinama vidi se da je imao lepe oči i da je bio od onih muškaraca čija mladost dugo i uporno traje.
(Nastaviće se) vecernjenovosti foto izbor administratora _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Strast iza scene
Desetogodišnja veza spisateljice i poznatog glumca Božidara - Bože Nikolića daleko od očiju javnosti
GLUMAČKA biografija Božidara - Bože Nikolića veoma je bogata, lična je malo kraća. Bio je veoma poznat glumac, priznat i poštovan kad je počela njihova velika i malo tajna ljubav. Rođen je u Smederevu 1883, a umro u Beogradu 1968. godine, nadživeo je punih šesnaest godina slavnu spisateljicu. Prošao je kroz sve faze tadašnjeg glumišta. Kao đak Trgovačke škole stupio je u putujuću pozorišni trupu Milivoja Stojkovića, bio je putujući glumac u mnogim trupama, a stalni glumac postao je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, pa u Hrvatskom narodnom kazalištu u Osijeku, Hrvatskom zemaljskom kazalištu u Zagrebu.
Za vreme Prvog svetskog rata Boža je bio u zarobljeništvu i nastupao je u zarobljeničkom pozorištu. Član Narodnog pozorišta u Beogradu postao je 1919, iste godine kad je Milica Jakovljević stigla u Beograd da se oproba i da ostane u novinarstvu. Njihova ljubav počeće kasnije. Proučavao je pozorišni život u više evropskih zemalja. Glumački repertoar mu je bio ogroman i raznovrstan. Beograđani su mu se divili u Šekspirovom “Kralju Liru”, isto kao i u “Đidu” Janka Veselinovića, “Marku Kraljeviću”,Molijerovom “Tartifu” i “Građaninu plemiću”, očarao je publiku kao Žan u Strindbergovoj “Gospođici Juliji”, igrao je u dramama Bernarda Šoa i Sterije Popovića, nezaboravan u Nušićevom “Narodnom poslaniku”, Ben Haberg u “Malim lisicama” Lilijan Helman, u vreme kad se ova drama prikazivala istovremeno na njujorškom Brodveju i u Beogradu.
Ne zna se kako su se upoznali, možda zvaničnog upoznavanja nije bilo, glumci su znali i voleli Mir Jam, ona je volela glumce, a onda je jednog malo više zavolela, na drugi način. Nisu krili da su zajedno, na malo neobičan način zajedno, jer su se retko pojavljivali u paru u Beogradu, ali se znalo da dosta putuju, mnogi su ih sretali, pa i družili se sa njima negde daleko od Beograda, ali je sve ostajalo “u granicama pristojnosti”.
Sećanje Urbanove
UPOZNALA sam Mir Jam u Malinskoj na Krku, gde je letovala sa glumcem Božom Nikolićem, mnogo godina kasnije Nevenka Urbanova opisala je početak divnog pijateljstva, koje će trajati do kraja relativno kratkog života iznenada zaboravljene književnice. Njihovo prijateljstvo će odoleti nametnutoj izolovanosti, koju je prihvatila Mir Jam, ali i mnogi lažni prijatelji, koji su se iznenada udaljili. “Tada je još bila raskošna, mlada plavuša”, Urbanova opisuje buduću prijateljicu, “sunčala se, čitala Rablea u originalu, na francuskom. Sećam se da me je to iznenadilo, malo je bilo takvih žena u ono vreme.”
Diskretno ostavljajući po strani dalje komentare o Boži, velika dama Urbanova govori o Mir Jam i njenoj očaranosti pozorištem: “Kasnije smo se često viđale u Beogradu, jer je bila pozorišni fanatik. Njene primedbe bile su na svoj način iskazane. Igrala sam malu koketu u jednom francuskom komadu i posle predstave u garderobu mi je došla Mir Jam: “Kako ste je divno branili, kako ste je samo divno branili!”, govorila je ushićeno. Prava ženska reakcija. Ona, koja je davala prednost nedirnutoj palančanki, umela je da razume i parisku prostitutku.”
U nekoliko rečenica, Urbanova sjajno slika portret žene, već slavne književnice, koju mnogi prepoznaju, a ona letuje i putuje sa svojim “građanskim” mužem, ili ljubavnikom, čita Rablea na francuskom i ženski razume i one “posrnule”, iako su njene javne i literarne simpatije uvek na strani devojaka i žena sa suprotnim shvatanjima i načinom života.
Dakle, njihova ljubav nije bila mladalačka ludost. Ona je bila prevalila četrdesetu, a on je bio pet godina od nje stariji. Imao je brak u mlađim godinama i bio je udovac. Mir Jam nije imala brakove ni pre ni posle njega.
Brak - formalnost
Nije čudno što se pozorišni fanatik, a uz to slavna spisateljica romana u kojima je ljubav bila glavna tema, zaljubila u poznatog, obožavanog glumca. I obrnuto. Ljubav, nezvanični brak, veza, nazovimo kako hoćemo,trajala je jednu deceniju, pa su se mirno rastali.
Nisu se krili, ali ni javno preterano pokazivali. Nisu stanovali zajedno. Ako indiskretno zavirimo u intimu, poput tabloida, može se reći da su u zajedničkom krevetu bili samo na putovanjima. Preterano radoznalima govorili su da su sklopili građanski brak, kako se tada govorilo za brakove koji nisu sklopljeni u crkvi, pa su smatrani za neku vrstu polubrakova. Građanske brakove sklapali su razvedeni supružnici ako je jedan od njih bio razveden, što je odobravao zakon, ali ponovno venčanje nije odobravala crkva ako je prethodni ili prethodna živ i rešenje je bilo građanski brak. Ali, supružnici su i u takvim brakovima živeli zajedno, imali zajedničko domaćinstvo, porodicu, rađali decu, čega nije bilo u slučaju Jakovljević - Nikolić. Možda je “brak” bio samo izgovor za znatiželjnike.
Gde je tu Boža Nikolić? U Beogradu se nikada nisu pojavljivali zajedno, kao par. Iako su, u određenim krugovima, znali za njihovu vezu i komentarisali korpu sa crvenim ružama posle njegovih premijera, koju je ona slala, znalo se. Za široku javnost, građane i čitateljke, čuvala je svoj stil usamljenice ne samo u pismima čitateljkama nego i u šetnjama Kalemegdanom.
U to vreme kalemegdanska promenada nedeljom pre podne, po lepom vremenu, bila je najveći gradski salon na otvorenom prostoru. Sve što je trebalo da se pokaže, pokazivano je u ovim šetnjama. Beograđani su na kalemegdansku esplanadu stizali kao bebe, ponosne majke su ih dovozile u kolicima, a kad malo porastu, dorastu za igranje u pesku sa kanticom i lopaticom,majke bi sedele na klupama, ćaskale, posmatrale i komentarisale one koji šetaju, naročito ženske haljine, a deca su se igrala. Bogatašku decu dovodile su guvernante, austrijske i engleske,odevene u pravu uniformu guvernanti. U ovu nedeljnu šetnju stizale su mlade, tek venčane neveste, da prošetaju i pokažu muža, držeći ga “ispod ruke”, a bilo je i dama koje su se producirale sa novim ljubavnikom, “da druge puknu od muke”. Prošetali bi i poznati gradski glumci, naročito glumice i drugi gradski “idoli”, da bi videli, a još više da bi bili viđeni.
(Nastaviće se) vecernjenovosti foto izbor administratora _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Device bez zaštite
Kako sačuvati devojačku čast, bila je tema koja je okupirala ondašnje devojke, ali i književnicu
Danas jesu smešne mnoge fraze, reči, rečenice u pismima i romanima Mir Jam, način govora, jezik, a on ima svoj život, menja se. Fraze i od pre dvadesetak godina zvuče izanđalo, a od pre sedamdeset mnogo više. Prevodioci koji prevode klasike,velike pisce, prinuđeni su da njihov jezik malo modernizuju, da bi ga prilagodili današnjem vremenu i čitaocu. Mir Jam je pisala onako kako se tada govorilo i pisalo, lako se podsmevamo prošlosti, osećamo nadmoć sadašnjosti prema nekadašnjim fotografijama, pismima, jeziku. Ali, to je usputno, osnovna osećanja se ne menjaju i zbog toga se Mir Jam pamti, a njeni romani čitaju.
Takođe, danas su neobični njeni vapaji devojkama da ostanu “poštene za brak”, da čuvaju nevinost i ni po koju cenu ne prihvataju seksualne odnose pre braka, jer će ta cena, kasnije,biti veoma visoka. Sedamdeset godina kasnije ovo zvuči neobično,danas se smatra i veruje da je žena gospodar svog tela, svojih emocija i svojih seksualnih doživljaja. U njeno vreme patrijarhalni moral je podrazumevao devojačku nevinost u prvoj bračnoj noći, one koje nisu bile nevine zasluživale su stub strama. Da bi bile srećne u braku, odnosno da im ceo budući život ne bude nesrećan zbog “mladalačke greške”, vestalka Mir Jam je savetovala, molila devojke da ne budu “preterano moderne”, ne zbog javnog morala, već zbog sebe i svoje sreće.
Ona ide korak dalje. U jednom od pisama, objavljenim u “Ilustracijama”, odgovara čitateljki, ili izmišlja pitanje, da bi pisala o čudnoj temi, iz tog vremena, o kojoj se mnogo govorilo ili šaputalo u tadašnjem Beogradu:
“Draga Cico, u vašem pismu pitate me da li je istina da u Beogradu postoje lekari ginekolozi, koji rade operacije tako da izgleda kao da je devojka nevina, pa može bezbrižno da se uda i mužu predstavi kao nevina. Čula sam i ja za takve operacije, ako postoje rade se u velikoj konspiraciji i verovatno visoku cenu. Jadne su devojke koje idu na ove operacije...”, logičan je zaključak velike promoterke predbračne nevinosti, očekuje se prezir, podsmeh do gađenja nad takvim devojaštvom.
Lažna nevinost
Nastavak pisma je iznenađujući: “Ako ih lekar operiše i dobiju lažnu nevinost, on ne može da operiše njihovu dušu i duševni život. Ove očajnice traže pomoć da bi se srećno udale.Ali, njihova duša i duševni život će ostati bolesne, njih je prevario neki bezdušni blazirani zavodnik, tražio im je ‘dokaz ljubavi’ a kad su mu ga dale, ostavio ih je. Njihov život postao je patnja i večni strah, možda će se udati, ali neće biti srećne žene, lagaće muža, strahovaće da se ‘onaj’ ne pojavi i obruka ih. Zar nije bolje, draga Cico, odoleti iskušenju i laskavim lažnim rečima i naći pravu i istinsku sreću?!”
Ostaćemo u neznanju da li su postojale takve operacije, koje “ne mogu da poprave dušu i duševni život”, danas neaktuelne.
Ali, da li su uvek mogle da se odbrane? Mlade, lepe a siromašne devojke svi žele da osvoje: lažni udvarači koji obećavaju mnogo, gazde radnji, zadrigli gadovi, u kojima su prodavačice, oženjeni šefovi u kancelarijama gde rade kao činovnice. Nije lako devojkama da se bore sa tim muškim zverima.U jednom od romana, glavna junakinja je bila bogata devojka,školovana u inostranom koledžu gde je naučila strane jezike,svirala na klaviru, slikala. Lepotica, sa velikim mirazom, imala je čitavu četu udvarača i prosaca, ali bilo joj je još rano za udaju. Onda se dogodila tragedija, pred polazak na njen prvi bal javili su da je bogati bankar, njen otac, izvršio samoubistvo. Postala je siromašna, udvarači su nestali. Ostala je i bez majke. Posle mnogo potucanja našla je lep posao, postala je guvernanta u bogatoj porodici, gospođa je zavolela,devojčice su je obožavale. Zavoleo ju je i gospodin, na drugi način.
Srećan kraj
Jednog popodneva, kad je bila sama u kući, iznenada je došao, a sa njim je stigla i strašna scena. Posle bestidne izjave da je ona stvorena za ljubljenje i milovanje i da ga njene grudi uzbuđuju, nožice, kosa, uz predlog da može od nje da napravi damu ako mu postane ljubavnica, uplašena devojka je pokušala da pobegne, ali on se naslonio na vrata i nepotrebno joj stavio do znanja da je jači od nje. I tada:
“Užasnuta od tog lica, tih raspomamljenih očiju, ona se odmicala kao da joj preti smrtna opasnost. Ali, čovek se približavao kao zver. Jurnuo je na nju, ona je bežala oko stola,preturila stolice. Čovek je sav izbezumljen stiže, dočepa je svojim rukama kao ogromnim šapama, privuče joj glavu. Ona je vrištala, udarala ga pesnicama u glavu, grebala po licu. Ništa on kao da nije osećao. Podiže je u naručje, ali se ona izvi, pade na pod, kleknu. Ponovo je dočepaše one šape i usne se zubima zariše u njena nežna, fina ustašca. Osetila je kako joj gruba ruka steže butinu. Ona vrisnu: ‘Puštajte me! U pomoć!’ Njenom kriku je odgovorio drugi krik. Vrata se sa treskom otvoriše i ona oseti kako one šape popuštaju. Na pragu sobe stajala je bankareva žena, bleda kao smrt, a iza nje prestravljene dve dečje glavice.”
Surovi pokušaj silovanja prekinula je gospodinova supruga, u pravi čas. Šta bi bilo da nije stigla na vreme? Ovo je roman, i u romanima ko treba da stigne, stiže na vreme, da bi roman mogao da ima sadržaj koji je zamislio autor. Devojka je otišla iz ove porodice, njen život će biti još dugo nesrećan, ali će uvek uspeti da pobegne od nastrljivaca i sačeka svoju veliku bračnu sreću.
PRAVA MONDENKA
PRATILA je modu na neobičan način. Uvek je imala haljinu ili kostim one boje koja je tada bila najmodernija u Parizu, ali je detalje, u smelim kombinacijama, dodavala sama. Beogradske dame su odmah prihvatile “bubi kopf” frizuru, vrlo kratku kosu sa šiškama na čelu, a ona je i dalje imala dugačke, “viseće” lokne. Kad su se nosile “čarlston” ravne haljine, nosila je one koje ističu struk i bistu. Iako neobična i “u kontri”, takva kakva je mnogima se sviđala, pa je jedna tadašnja novinarka ovako opisuje: “Volela je jarke i sveže boje, dok je bila još mlada. Sećam je se u prvim redovima fotelja u pozorištu. Uvek pripijena dugačka haljina, a boje tirkizna, ružičasta, plava, violet. Lepršava i sveže oprana duga kosa, cipelice od zlatnog lamea. Bila je prava mondenka!”
(Nastviće se) vecernjenovosti foto izbor administratora _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Korpa ljubavi bivšoj
Kako su Boži Nikoliću prestale da stižu crvene ruže. Tiho, bez buke, ljubav glumca i spisateljice se ugasila
ONI koji su pratili gradska događanja - a pozorište je bilo važan deo gradskog života - pozorište i sve u vezi sa pozorištem, primetili su da nedostaje korpa sa crvenim ružama.Sve je bilo uobičajeno, premijera je bila odlična, glumci izvanredni, Boža Nikolić je nekoliko puta izlazio pred publiku da se pokloni, mahao je razdraganoj studentariji na trećoj galeriji, najvernijim posetiocima pozorišta. Mir Jam je bila na premijeri, aplaudirala je kao i sva publika, ali korpe nije bilo. Šta se dogodilo?
Možda je cvećarska radnja nije isporučila na vreme? Kakva je gradska priča bila povezana sa ovom korpom? Oni koji su želeli sve da znaju, znali su ko šalje neobičnu korpu od belog pletenog pruća sa drškom u obliku srca ukrašenu crvenom mašnom, u kojoj su uvek bile divne crvene ruže. Slala ih je Mir Jam. Ona je često, za premijere, slala cveće protagonistima, kao znak divljenja, prijateljstva, poštovanja. Ali, samo posle premijera komada u kojima je igrao Boža Nikolić, sa gomilama drugih korpi i buketa, binski radnici su donosili ovakvu korpu i postavljali je ispred Nikolića.
Korpa je stizala na njegove premijere desetak godina i odjednom je više nije bilo. Čekali su sledeću premijeru Bože Nikolića i opet nije dobio korpu, ili je, kako se tada govorilo, ”dobio korpu”, više nije bio sa Mir Jam. Pominjalo se u gradu, prepričavalo, njih niko ništa nije pitao, a oni su ćutali, kao i ranije nisu o svojoj vezi govorili, pa nisu govorili ni o prekidu veze. I tako je tiho i bez javne buke njihova ljubav nestala, ugasila se.
Raskošna plavuša
Glumica Nevenka Urbanova sećala se da se sa Mir Jam upoznala na letovanju, u Malinskoj na ostrvu Krku. Mir Jam je bila sa Božom. Urbanova pominje da je Mir Jam ”letovala sa glumcem Božom Nikolićem”, bez nekog čuđenja ili komentarisanja, kao da joj je to bilo poznato, iako se sa Mir Jam još zvanično nije upoznala. U ovom sećanju Boža se više ne pominje, Urbanovu je više začudilo, pa i zadivilo, kad je videla da Mir Jam na plaži čita Rablea na francuskom i kaže ”malo je takvih žena bilo u to vreme”. Ovo sećanje Nevenke Urbanove već je pomenuto u jednom od prethodnih poglavlja, a za nastavak priče o Mir Jam važna je opaska Urbanove o poznatoj spisateljici: ”Tada je još bila raskošna mlada plavuša”. Ni po današnjem vrlo elastičnom komentarisanju godina ne može se reći da je žena koja je prešla četrdesetu mlada, već se kaže nešto drugo, prihvatljivije, a takođe komplimentirajuće. U ono vreme, bez plastičnih operacija i raznih tretmana za očuvanje mladosti i lepote, zapažanje glumice Urbanove da je Mir Jam, doduše uz jedno ”još”, bila raskošna plavuša, ukazuje da je bila ponosna na svoju lepotu i da je tu lepotu negovala da što duže traje.
Ali, četrdesete su četrdesete, što znači da je ljubav između slavne spisateljice i poznatog glumca stigla u njihovim zrelim godinama, trajala je desetak godina i ugasila se kad je Mir Jam bila već prešla pedesetu, a Boža bio pet godina stariji.
Takođe u prethodnim poglavljima pomenuto je da je Milica Jakovljević, tada se samo tako zvala, bila veoma lepa devojka iz dobre porodice, vredna i toliko dobra da su majke govorile ćerkama: ”Ugledaj se na Milicu Jakovljevićevu!”, a ako su kragujevačke majke tako govorile ćerkama, znači da je zaista bila za ugledanje. Zašto se takva devojka nije udala u vreme kad je udaja bila cilj svake devojke, a naročito onih iz dobrih i poštovanih porodica? Uglavnom se na ovo pitanje odgovara da se posvetila svom spisateljkom radu i da nije želela da ga se odrekne zbog braka. Ali, to je bilo kasnije, mnogo kasnije. Milica Jakovljević je došla u Beograd 1919, sa željom da bude novinarka kad je imala 32 godine, u ono vreme i u tadašnjoj sredini bila je već ”matora frajla”, odnosno usedelica.
Kakva je bila Milica Jakovljević u vreme kad su je isticali kao primer drugim devojakama. Ona o tome piše:
Stroga majka
Moja mama je bila starinska žena, strogo patrijarhalna i moralna. Kao učenica nikad nisam smela da prošetam sa muškarcem. Nisam smela da odem u kuću drugarici koja ima brata. Ona se uvek bojala. A mnoge moje drugarice su se lepo provodile. Ja nisam zbog toga patila. Čitala sam i učila. I danas mogu reći, za sve što sam postigla kroz život, imam da zahvalim mojoj starinskoj mami.”
Šta se dalje događalo u njenom životu? Starinska mama, koja ne dozvoljava da se ode kod drugarice koja ima brata ostala je u Kragujevcu, a Milica je otišla u Krivi Vir, postala seoska učiteljica i imala je 20 godina.
Mlada, veoma lepa, ispirala je kosu čajem od kamilice da bude više plava i lepršavija, ne treba ni sumnjati da je bila centar pažnje u tom lepom selu ispod planine Rtanj. Lepom ali dalekom od njene porodice i njenog grada.
Sve što sada bude napisano samo su hipoteze, pretpostavke da je moglo da se dogodi, a ne znači da se dogodilo. Ali, pažljivo prateći mnoge njene tekstove, možda se i dogodilo.
Dakle, imala je 20 godina kad je otišla u selo i postala učiteljica, a 27 godina kad se vratila da sa porodicom provede teške godine velikog rata 1914. Neudata. Njenih sedam godina provedenih u selu su godine kad je bilo uobičajeno da se devojke udaju. Mnoge su se udavale i ranije, one koje se nisu školovale. Za školovane devojke to je bilo vreme za stupanje u brak i za osnivanje porodice.
U selu nije imala prilike da upozna mladića koji bi joj odgovarao po društvenom statusu,obrazovanju i drugim sličnostima. Ali, letnje raspuste je provodila sa porodicom u svom gradu.
Verovatno je, tokom letnjih meseci, bilo dosta mladića koji su je prosili i želeli da se takvom devojkom ožene.
Zašto nije prihvatala? Novinarska karijera i sve što će joj se kasnije dogoditi veoma su daleko ,verovatno na to i ne pomišlja niti bilo šta slično zamišlja, ona je još samo devojka kojoj majka nije dozvoljavala da šeta sa mladićima, ni da odlazi kod drugarica koje imaju brata.
Majka je želela da joj se ćerka što bolje uda i ove zabrane nisu bile majčinska preterana strogost koja nekad prelazi u porodični despotizam, nego dokaz dobrog ponašanja devojke iz dobre kuće, koje će joj, uz druge vrline, omogućiti da ”bez trunke na obrazu” nevina i čista, poštovana i hvaljena, stupi u častan i dugovečan brak. I ona je to želela, nesumnjivo. Zašto nije tako bilo?
(Nastaviće se) vecernjenovosti foto izbor administratora _________________
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 56 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
