Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 29 Mar 2024, 01:02


Autoru Poruka
Senka
Post  Tema posta: Re: MIR JAM - pero puno ljubavi  |  Poslato: 11 Jan 2020, 22:36
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
DOTAKLA JE ZVEZDE, A UMRLA U BEDI: ŽENE SU JE OBOŽAVALE, MUŠKARCI OSPORAVALI, A CEO BEOGRAD ZAVIDEO NA HRABROSTI I TALENTU

Mir Jam je pseudonim književnice čiji su romani obeležili period između dva rata u Kraljevini Jugoslaviji i učinili je najčitanijim ženskim autorom. “Srpska Džejn Ostin”, kako je često nazivaju, opet je pre nekoliko godina osvojila srpsku publiku kada su njeni romani ekranizovani i tako ponovo stekli izuzetnu popularnost.

Slika


Iza imena Mir Jam krije se Milica Jakovljević, rođena u Jagodini 22. aprila 1887. godine. Detinjstvo i mladost provela je u Kragujevcu. Posle Prvog svetskog rata se preselila u Beograd, kako bi započela karijeru kao novinarka u “Novostima” kao jedna od retkih žena u poslu.

Posle toga je radila i u “Nedeljnim ilustracijama”, sve vreme iza pseudonima Mir Jam, koji je zadržala i kada je počela da piše romane koji su stekli izuzetnu popularnost u periodu između dva rata.

“Srpska Džejn Ostin”
U svom stanu u Molerovoj ulici na Slaviji, Milica je pisala o ljubavi, braku i životu građanske klase u Jugoslaviji, intrigirajući javnost svojom povučenom i pomalo eksentričnom personom.

Šetala je beogradskim ulicama “zanosna u ljubičastoj pelerini, doterana i negovana, sa dugim loknama, lepa i smerna Mir Jam, patrijarhalna devojka iz dobre kuće”. Uprkos činjenici da je pisala o ljubavi i braku, Milica se nikada nije udavala, a o njenom privatnom životu se mnogo više nagađalo nego što se zaista znalo. Tečno je govorila francuski i ruski, bila je obrazovana, pametna i veoma samostalna.

Kraljica ljubavnih romana
Milica Jakovljević je autor romana “Ranjeni orao”, koji se smatra najlepšom ljubavnom pričom srpske književnosti ekranizovan je 2009. godine i tako se opet našao u žiži javnosti. Pored toga, romani “To je bilo jedne noći na Jadranu”, “Nepobedivo srce”, “Otmica muškarca”, “Greh njene mame”, “U slovenačkim gorama”, “Samac u braku” i “Mala supruga” su decenijama mamili suze i uzdahe devojaka, a i ponekog muškarca sa širokom lepezom likova i uzbudljivim zapletima.

Pored romana, Mir Jam je potpisala i zbirke pripovedaka “Dama u plavom”, “Devojka sa zelenim očima”, “Časna reč muškarca” i “Sve one vole ljubav”, kao i pozorišne komade “Tamo daleko” i “Emancipovana porodica”.

“Kraljica ljubavnih romana”, kako su je nazivali, osvojila je čitalačku publiku u Jugoslaviji svojom laganom prozom, jednostavnim i ponekad sladunjavim stilom koji je bio izuzetno slikovit i pružao je odmor i beg od svakodnevnih briga i problema.

Mir-Jam se zalagala i za ženska prava. U vreme kada je većina dama još bila neobrazovana i potlačena, ona se borila za rodnu ravnopravnost, baveći se suštinskim problemima ženskog pola.

Izdvojila se tekstom “Treba li podići ženi spomenik”, zalažući se da se damama prizna umeće i svakodnevna briga o deci i porodici.

- Žena je i naučnica i sportiskinja i umetnica - govorila je.

Međutim, nisu svi podržavali rad ove jedinstvene žene...

Mnogi su je kritikovali i osporavali, uz argumente da njen rad nije mogao da se meri sa muškim autorima tog vremena. Često su je upoređivali sa bratom, poznatim piscem Stevanom Jakovljevićem, autorom “Srpske trilogije”. Njegova odiseja koja je opisala srpskog vojnika kao pravog pobednika u Velikom ratu donela mu je tutulu autora prvog srpskog bestselera.

Crni dani za smelu damu
Posle Drugog svetskog rata, Milica je bila gurnuta u stranu i osramoćena, navodno jer tokom okupacije nije radila. Ironično, prema tadašnjim pravilima, novinar koji šest meseci nije zaposlen gubi status novinara.

Tako je Milica bezuspešno pokušavala da se zaposli ili da makar dobije penziju. Bila je napuštena i osramoćena, a njene knjige zabranjene. Čak ni njen brat, Stevan Jakovljević, koji je postavljen za prvog posleratnog rektora Beogradskog univerziteta, za sestru ništa nije mogao da uradi.

– Neki drugovi ne pišu borbeno, onako kako naša stvarnost zahteva. Oni ne pišu komunistički, pišu buržujski sentimentalno i sladunjavo, kao Mir Jam – kritikovao je koleginicu “revolucionarni pesnik“ Oskar Davičo na sednici Saveza književnika Jugoslavije.

Odjednom, od autorke “broj 1” Mir Jam je postala najnepoželjnija književnica Jugoslavije. Pričalo se čak i o kažnjavanju tinejdžerki koje bi bile uhvaćene kako čitaju njene romane.

Uprkos svemu, poslednje dane života Milica je provela držeći glavu uspravno i gordo šetanjući Beogradom, kao što je i činila celog života.

Milica je umrla 22. decembra 1952. godine od zapaljenja pluća, a vest o njenoj smrti nisu objavile nijedne novine.


istorijskizabavnik

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: MIR JAM - pero puno ljubavi  |  Poslato: 31 Jan 2022, 17:02
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
UŽIVALI STE U NJENIM ROMANIMA

UMRLA U BEDI, ZABORAVLJENA OD SVIH: Buran život kraljice srpskih ljubavnih romana, prezirala BRAK, a komunisti je nisu voleli

Slika

"Srpska Džejn Ostin", kako je često nazivaju, opet je pre nekoliko godina osvojila srpsku publiku kada su njeni romani ekranizovani i tako ponovo stekli izuzetnu popularnost.

Mir Jam je pseudonim književnice čiji su romani obeležili period između dva rata u Kraljevini Jugoslaviji i učinili je najčitanijim ženskim autorom.

Iza imena Mir Jam krije se Milica Jakovljević, rođena u Jagodini 22. aprila 1887. godine. Detinjstvo i mladost provela je u Kragujevcu. Posle Prvog svetskog rata se preselila u Beograd, kako bi započela karijeru kao novinarka u "Novostima" kao jedna od retkih žena u poslu. Posle toga je radila i u "Nedeljnim ilustracijama", sve vreme iza pseudonima Mir Jam, koji je zadržala i kada je počela da piše romane koji su stekli izuzetnu popularnost u periodu između dva rata.

Slika
14. juli 1940. godine :)
Mir Jam

U svom stanu u Molerovoj ulici na Slaviji, Milica je pisala o ljubavi, braku i životu građanske klase u Jugoslaviji, intrigirajući javnost svojom povučenom i eksentričnom personom. Šetala je beogradskim ulicama "zanosna u ljubičastoj pelerini, doterana i negovana, sa dugim loknama, lepa i smerna Mir Jam, patrijarhalna devojka iz dobre kuće". Uprkos činjenici da je pisala o ljubavi i braku, Milica se nikada nije udavala, a o njenom privatnom životu se mnogo više nagađalo nego što se zaista znalo. Tečno je govorila francuski i ruski, bila je obrazovana, pametna i veoma samostalna.

Naime, nekon što je prešla čedrdesetu, po beogradskim kuloarima počela su govorkanja da njen stan posećuje tadašnji veoma poznati i jedan od najprivlačnijih glumaca Božidar Boža Nikolić. Od nje je bio stariji pet godina, udovac, a veza je rasturena nakon jedne decenije zbog, kako se pričalo, Miličinog kategoričnog odbijanja da vezu krunišu brakom. A volela ga je. Mada, zasigurno ne toliko koliko Vitoja.

Ovom Slovencu posvetila je i roman "Slovenačka gora", a on joj je "ukrao" i prvi poljubac.

"Drugog dana ja i Vitoj izašli smo pre podne sami u šetnju. Vodio me u park Tivoli. Kako je to divan park, svetao, pun cveća, pokraj jednog malog jezerca. Seli smo na klupu. Pričali i zaćutali. Ptičice su cvrkutale oko nas, deca se u dolini igrala, senke drveća pokrivale nas, jezero je bilo mirno, a moja duša ustalasana. Vitoj mi se najednom naže niže, obgrli mi ramena i poljubi mi usne", otkrila je u svojoj autobiografiji.

"Kraljica ljubavnih romana", kako su je nazivali, osvojila je čitalačku publiku u Jugoslaviji svojom laganom prozom, jednostavnim i ponekad sladunjavim stilom koji je bio izuzetno slikovit i pružao je odmor i beg od svakodnevnih briga i problema.

Slika

Откривена спомен-плоча књижевници и новинарки Милици Јаковљевић Мир- Јам

Заменица председника Скупштине града Андреа Радуловић и председник општине Врачар Милан Недељковић открили су данас спомен-плочу књижевници и новинарки Милици Јаковљевић Мир Јам у Његошевој улици 54.

Према речима Андрее Радуловић, реч је о жени која се као позната списатељица у једном тешком времену између два рата борила за свој став излажући суштинске проблеме нежнијег пола.

- Она је прави доказ како се својом упорношћу, својим ставовима и својом борбом, иако долазећи из мале патријархалне средине, може успети и остварити траг далеко иза свог времена. Она се храбро борила да жене остваре своје право на образовање и посао. И зато јој данас захваљујемо не само као списатељици и романтичној души већ и јакој жени која је показала шта значи борити се за своја права - истакла је заменица председника Скупштине града.

Милан Недељковић је нагласио да му је велико задовољство да испред зграде општине Врачар и Друштва за улепшавање Врачара открије спомен-плочу једној од знаменитих књижевница и новинарки која је обележила своје време и у својим делима, новинарским чланцима и романима објаснила положај грађанског сталежа.

- Због тога је после Другог светског рата дошла у ситуацију да буде маргинализована, али то не умањује снагу њеног оригиналног приступа кљижевности. И данас је памтимо кроз породичне представе - рекао је Недељковић, додајући да је управо Жанка Стокић на основу њеног дела извела једну од најпопуларнијих представа „Тамо далеко”.

Догађају су присуствовали професор Филолошког факултета Александар Јерков и управник Народне библиотеке Србије Ласло Блашковић.

Mir Jam se zalagala i za ženska prava. U vreme kada je većina dama još bila neobrazovana i potlačena, ona se borila za rodnu ravnopravnost, baveći se suštinskim problemima ženskog pola. Izdvojila se tekstom "Treba li podići ženi spomenik", zalažući se da se damama prizna svako umeće. Međutim, nisu svi podržavali rad ove jedinstvene žene. Mnogi su je kritikovali i osporavali, uz argumente da njen rad nije mogao da se meri sa muškim autorima tog vremena. Često su je upoređivali sa bratom, poznatim piscem Stevanom Jakovljevićem, autorom "Srpske trilogije". Njegova odiseja koja je opisala srpskog vojnika kao pravog pobednika u Velikom ratu donela mu je tutulu autora prvog srpskog bestselera.

Milica Jakovljević je autor romana "Ranjeni orao", koji se smatra najlepšom ljubavnom pričom srpske književnosti ekranizovan je 2009. godine i tako se opet našao u žiži javnosti. Pored toga, romani "To je bilo jedne noći na Jadranu”, "Nepobedivo srce", "Otmica muškarca", "Greh njene mame", "U slovenačkim gorama", "Samac u braku" i "Mala supruga" su decenijama mamili suze i uzdahe devojaka, a i ponekog muškarca sa širokom lepezom likova i uzbudljivim razvojem događaja.

Slika

Pored romana, Mir Jam je potpisala i zbirke pripovedaka "Dama u plavom", "Devojka sa zelenim očima", "Časna reč muškarca" i "Sve one vole ljubav", kao i pozorišne komade "Tamo daleko” i "Emancipovana porodica".

Onda se desio potpuni preokret u njenom životu. Milica, koja je bila jedna od najpoznatijih novinarki tog vremena, tokom okupacije odbila je da dobro plaćen posao radi u Nedićevim okupacionim novinama kako ne bi okaljala svoj i obraz brata Stevana, majora kraljevske vojske u zarobljeništvu. Posle rata za nju nije bilo posla ni penzije, dok je Stevan napredovao velikom brzinom na lestvici društvenog uspeha. Dva puta je biran za poslanika u Veću građana Jugoslavije.

Bila je odbačena, zaboravljena i sankcionisana. Status novinara je izgubila jer je prošlo više od devet meseci bez angažmana, a niko nije uzimao u obzir razloge. Odbijena je i za penziju, a da bi preživela, sva autorska prava svojih književnih dela prenela je na beogradskog knjižara Ivana Veselinovića.

To je obelodanjeno tačno 20 godina nakon njene smrti, kada je 1972. godine Atelje 212 u svoj repertoar uvrstio predstavu "Ranjeni orao". Porodica, koja je očekivala materijalnu dobit zbog izvođenja njenog dela, ostala je u šoku kada se Ivan Veselinović pojavio sa ugovorom na čijoj poleđini je pisla poruka da joj je on "omugućio da priušti nešto uglja kako se ne bi smrzla", te da zato na njega prenosi sva prava.

Posle Drugog svetskog rata, Milica je bila gurnuta u stranu i osramoćena, navodno jer tokom okupacije nije radila, a prema tadašnjim pravilima, novinar koji šest meseci bude nezaposlen gubi status novinara. Tako je Milica bezuspešno pokušavala da se zaposli ili da dobije penziju. Bila je napuštena i osramoćena, a njene knjige zabranjene.

"Neki drugovi ne pišu borbeno, onako kako naša stvarnost zahteva. Oni ne pišu komunistički, pišu buržujski sentimentalno i sladunjavo, kao Mir Jam", kritikovao je "revolucionarni pesnik“ Oskar Davičo na sednici Saveza književnika Jugoslavije.

Umrla je 22. decembra 1952. godine od zapaljenja pluća, a vest o njenoj smrti nisu objavile ni jedne novine. Njena bratanica Gordana, ćerka Stevanova, opisala je kako im je javljeno za njenu smrt, koju nijedne novine nisu objavile jer je okrenula leđa političkim vođama tog doba.

"Vrlo bedno je živela posle rata, ali se nikad nije žalila. Tata je uvek bio tu da joj pomogne, a posle je uspeo da joj izradi neku penzijicu, ali ni ona nije bila dovoljna, jednog dana bila sam sama u stanu kad zvoni telefon: "Milica Jakovljević je umrla", znate kako oni to tako javljaju. Kad je tata došao i ja mu rekla da je tetka umrla, prvi put sam videla da tati teku suze", ispričala je tri decenije kasnije Gordana.

Decenijama su njena dela bila zaboravljena od većine, ukaljana pečatom srama njihove autorke, da bi se vratila na scenu predstavom "Ranjeni orao" 1972. godine u Ateljeu 212. Od tada publika opet može da uživa u njenim delima i da pronađe predah od svakodnevnog života, čitajući romane i gledajući filmove i serije inspirisane njenim radom.



kurir

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: MIR JAM - pero puno ljubavi  |  Poslato: 31 Jan 2022, 17:05
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
Slika

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Milica Jakovljević MIR JAM - pero puno ljubavi  |  Poslato: 14 Avg 2022, 21:05
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
Mir-Jam: Hrabro pero „srpske Džejn Ostin“

Mir-Jam, novinarka i spisateljica koja je stvarala između dva svetska rata, proslavila se ljubavnim romanima. Kao izraz duha jednog vremena, njena dela imaju kulturno istorijski značaj.

Slika

Milica Jakovljević, poznata pod pseudonimom Mir-Jam, rođena je 22. aprila 1887. godine u Jagodini. Detinjstvo i mladost provela je u Kragujevcu sa svojom veoma uglednom porodicom. Otac joj je bio državni činovnik Jakov Jakovljević, dok je brat, Stevan Jakovljević postao akademik i pisac. Po obrazovanju bila je učiteljica, završila je Višu žensku školu u Beogradu. Nekoliko godina provela je radeći kao učiteljica u seoskoj školi u podnožju Rtnja. Tečno je govorila francuski i ruski jezik.


Nakon Prvog svetskog rata, Milica se seli u Beograd. Iako je volela učiteljsku profesiju, u prestonici odlučuje da ostvari potencijale i posveti se negovanju svog talenta: želi da piše. Najpre, 1921. godine otpočinje novinarsku karijeru u dnevnom listu Novosti, zatim nastavlja u Nedeljnim ilustracijama. Najuzbudljiviji deo njene radne biografije upravo čini period kada se prepliću novinarski i literarni rad.


Tridesetih godina XX veka, najčitanije članke u Nedeljnim ilustracijama činili su nastavci Miličinih ljubavnih romana. Njen uticaj na čitalačku publiku toga vremena bio je veoma snažan. Bilo da je reč o potrebi za begom od stvarnosti ili o povratku vere u pravu ljubav, veliki broj žena je s nestrpljenjem iščekivao romane u nastavcima.


Mir-Jam je pisala o ljubavi, o braku, o životnim izborima devojaka iz građanskih slojeva. Njene junakinje su i nežne i hrabre, one su natprosečno obrazovane i veoma samostalne prilikom donošenja važnih životnih odluka, baš takve kakva je bila i ona sama. Iz njenog pera potekle su neverovatne ljubavne priče i dramski zapleti. Privatno je bila neudata, govorila je da mnogo radi i da nema vremena za romanse, što su joj ljudi zamerali.


Naizgled p(l)itko i lepršavo štivo, uvijeno slojevima nežnih osećanja i sa mnogo ljubavi i topline, ipak predstavlja nešto više. Spisateljica, kao iskreni svedok svoga vremena, zapravo, detaljno i autentično dočarava život, modu i vrednosti tadašnjeg, jugoslovenskog građanskog sloja u međuratnom periodu. To je u stvari i doprinelo realnoj vrednosti njenih romana i donelo joj nadimak Džejn Ostin srpske književnosti.

Slika

Po okončanju Drugog svetskog rata, Miličina karijera doživljava sunovrat. Pošto odbija da piše za okupacionu štampu, čuvajući čast porodice, ali i novinarske profesije, gubi status novinara, koji je to tada uživala. Čak su čitateljke njenih romana bile kažnjavane, a za svakoga ko umišlja da je pisac, govorilo se da „piše kao Mir-Jam“. Od cenjene postaje osporavana.


Milica je uprkos materijalnoj bedi koja ju je snašla i odbacivanju od strane vladajuće vlasti, nepokolebljivo koračala beogradskim ulicama, uvek dostojanstvena i gorda. Nesalomivog duha nije dozvolila da politika upravlja njenim životom, iako je bila „neprilagođena“ te su joj oduzeli službu, dušu nisu uspeli,ostala je svoja i jedinstvena.


Živela je u Molerovoj ulici 21 u Beogradu, sve do kobne upale pluća u zimu 22. decembra 1952. godine kada je preminula. Sledećeg dana nijedan list nije objavio vest o njenoj smrti.


U Ateljeu 212 je 1972. godine prvi put izvedena predstava po motivima romana Ranjeni orao. Dakle, tek je posthumno, njen rad ponovo postao dostupan javnosti, u vidu romana na policama širom knjižara, kao i ekranizacijom njenih dela kroz popularne tv serije i filmove.

Slika
14. juli 1940. godine
Mir Jam

Književni opus Mir-Jam čine romani: Ranjeni orao, To je bilo jedne noći na Jadranu, Nepobedivo srce, Otmica muškarca, Greh njene majke, U slovenačkim gorama, Samac u braku, Mala supruga i autobiografski roman Izdanci Šumadije; zbirke pripovedaka: Dama u plavom, Devojka sa zelenim očima, Časna reč muškarca, Sve one vole ljubav; pozorišni komadi: Tamo daleko i Emancipovana porodica.


U deceniji za nama, čak pet romana proslavljene autorke dobilo je ekranizovanu verziju i to kroz pet serija Ranjeni orao (2008), Greh njene majke (2009/10), Nepobedivo srce (2011/12), Samac u braku (2014), Jedne letnje noći (2015) i dva filma Ranjeni orao (2009)i Kad ljubav zakasni (2014) snimljenom po romanu Samac u braku. Dakle, u relativno kratkom vremenskom periodu, publika, posebno mlađe generacije, imala je priliku da upozna dela književnice čije je doba odavno prošlo, ali koja izvanrednim zapletima oživljava duh jednog drugačijeg vremena i vrednosnog sistema.


Jedna je od samo tri žene, pored Dese Glišić i Mage Magazinović, koje su uvrštene u monografiju o dva veka srpskog novinarstva (1791-1991) i time zabeležene među 100 najznačajnijih srpskih novinara.


Bilo da se Milica posmatra kao „kraljica ljubavnih romana“ ili, neki će reći obična spisateljica lake literature, izvesno je da je poput Anđelke, junakinje iz romana Ranjeni orao, kreirala snažne ženske likove, koji su znatno doprineli promeni pogleda na žensku emancipaciju toga vremena, u smislu isticanja značaja obrazovanja, zaposlenja i samostalnosti samih žena.


U vreme kada je većina žena bila neobrazovana i potlačena, Milica Jakovljević se borila za rodnu ravnopravnost. Naročito je zapažen njen tekst Treba li podići ženi spomenik, u kojem ističe da je neophodno da se ženama prizna svako umeće.


„Žena je i naučnica i sportiskinja i umetnica“ – govorila je Mir-Jam i učiteljica i novinarka i književnica.


iserbia

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Milica Jakovljević MIR JAM - pero puno ljubavi  |  Poslato: 14 Avg 2022, 21:15
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
SVE PRODALA ZA MALO UGLJA I UMRLA U SIROMAŠTVU: Tužan kraj KRALJICE srpskih ljubavnih romana - ovo niste znali o Mir Jam

Mir Jam je pseudonim književnice čiji su romani obeležili period između dva rata u Kraljevini Jugoslaviji i učinili je najčitanijim ženskim autorom.

Slika

Njeno pravo ime bilo je Milica Jakovljević i rođena u Jagodini 22. aprila 1887. godine.

Detinjstvo i mladost provela je u Kragujevcu. Posle Prvog svetskog rata se preselila u Beograd, kako bi započela karijeru kao novinarka u "Novostima" kao jedna od retkih žena u poslu. Posle toga je radila i u "Nedeljnim ilustracijama", sve vreme iza pseudonima Mir Jam, koji je zadržala i kada je počela da piše romane.

U svom stanu u Molerovoj ulici na Slaviji, Milica je pisala o ljubavi, braku i životu građanske klase u Jugoslaviji. Šetala je beogradskim ulicama "zanosna u ljubičastoj pelerini, doterana i negovana, sa dugim loknama, lepa i smerna Mir Jam, patrijarhalna devojka iz dobre kuće".

Uprkos činjenici da je pisala o ljubavi i braku, Milica se nikada nije udavala, a o njenom privatnom životu se mnogo više nagađalo nego što se zaista znalo.

Slika

Nakon što je prešla čedrdesetu, po beogradskim kuloarima počela su govorkanja da njen stan posećuje tadašnji veoma poznati i jedan od najprivlačnijih glumaca Božidar Boža Nikolić. Od nje je bio stariji pet godina, udovac, a veza je rasturena nakon jedne decenije zbog, kako se pričalo, Miličinog kategoričnog odbijanja da vezu krunišu brakom.

Volela je i Vitoja, Slovenca kojem je posvetila roman "Slovenačka gora".

"Drugog dana ja i Vitoj izašli smo pre podne sami u šetnju. Vodio me u park Tivoli. Kako je to divan park, svetao, pun cveća, pokraj jednog malog jezerca. Seli smo na klupu. Pričali i zaćutali. Ptičice su cvrkutale oko nas, deca se u dolini igrala, senke drveća pokrivale nas, jezero je bilo mirno, a moja duša ustalasana. Vitoj mi se najednom naže niže, obgrli mi ramena i poljubi mi usne", otkrila je u svojoj autobiografiji.

Mir Jam se zalagala i za ženska prava. U vreme kada je većina dama još bila neobrazovana i potlačena, ona se borila za rodnu ravnopravnost, baveći se suštinskim problemima ženskog pola. Izdvojila se tekstom "Treba li podići ženi spomenik", zalažući se da se damama prizna svako umeće.

Međutim, nisu svi podržavali rad ove jedinstvene žene. Mnogi su je kritikovali i osporavali, uz argumente da njen rad nije mogao da se meri sa muškim autorima tog vremena. Često su je upoređivali sa bratom, poznatim piscem Stevanom Jakovljevićem, autorom "Srpske trilogije". Njegova odiseja koja je opisala srpskog vojnika kao pravog pobednika u Velikom ratu donela mu je tutulu autora prvog srpskog bestselera.

Milica Jakovljević je autor romana "Ranjeni orao", koji se smatra najlepšom ljubavnom pričom srpske književnosti ekranizovan je 2009. godine i tako se opet našao u žiži javnosti. Pored toga pisala je i romane "To je bilo jedne noći na Jadranu”, "Nepobedivo srce", "Otmica muškarca", "Greh njene mame", "U slovenačkim gorama", "Samac u braku" i "Mala supruga"...

Slika

Tada se desio potpuni preokret u njenom životu.

Milica, koja je bila jedna od najpoznatijih novinarki tog vremena, tokom okupacije odbila je da dobro plaćen posao radi u Nedićevim okupacionim novinama kako ne bi okaljala svoj i obraz brata Stevana, majora kraljevske vojske u zarobljeništvu.

Posle rata za nju nije bilo posla ni penzije, dok je Stevan napredovao velikom brzinom na lestvici društvenog uspeha. Dva puta je biran za poslanika u Veću građana Jugoslavije.

Bila je odbačena, zaboravljena i sankcionisana. Status novinara je izgubila jer je prošlo više od devet meseci bez angažmana, a niko nije uzimao u obzir razloge. Odbijena je i za penziju, a da bi preživela, sva autorska prava svojih književnih dela prenela je na beogradskog knjižara Ivana Veselinovića.

To je obelodanjeno tačno 20 godina nakon njene smrti, kada je 1972. godine Atelje 212 u svoj repertoar uvrstio predstavu "Ranjeni orao". Porodica, koja je očekivala materijalnu dobit zbog izvođenja njenog dela, ostala je u šoku kada se Ivan Veselinović pojavio sa ugovorom na čijoj poleđini je pisla poruka da joj je on "omugućio da priušti nešto uglja kako se ne bi smrzla", te da zato na njega prenosi sva prava.

Umrla je 22. decembra 1952. godine od zapaljenja pluća, a vest o njenoj smrti nisu objavile ni jedne novine.


mondo

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Milica Jakovljević MIR JAM - pero puno ljubavi  |  Poslato: 14 Avg 2022, 21:42
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
ODBIJALA JE BRAK

Pisala je SAMO O LJUBAVI, a živela bez nje: Ko je bila i koga je volela Mir Jam, žena zbog devojke setno uzdišu pun vek?

Iako je decenijama pisala o velikim i strastvenim ljubavima i životu u braku, o emotivnom životu slavne Mir Jam znao se vrlo malo. Ipak, poznato je da nikad nije želela da bude supruga.

Resized Image - Click For Actual Size

Književnica Milica Jakovljević, koja stoji iza pseudonima Mir Jam, rođena je u porodici državnog činovnika i udovca Jakova Jakše Jakovljevića 22. aprila 1887. godine u Jagodini.


Kako je već bio udovac sa osmoro dece, Jakovljevića su savetovali da se ponovo oženi Simkom, udovicom bez dece, a verovalo se da ona neće moći da rodi dete. Međutim, već posle godinu dana braka, ona je donela na svet Milicu, poom sina Stevana i ćerku Zoru.


Kako se kasnije sećala glumica Nevenka Urbanova, Milica Jakovlević bila je "lepa, raskošna plavuša, koja je na plaži čitala Rablea u originalu", a govorila je ruski i francuski jezik.

Kako se njena porodica često selila zbog prirode očevog posla, Milica je kasnije živela u Kragujevcu, a potom u Beogradu završila Višu žensku školu, gde se obrazovala kako bi postala učiteljica, čime se 13 godina i bavila u više sela širom zemlje.


Nakon Prvog svetskog rata, stacionirala se u Beogradu, gde je radila kao novinarka u "Novostima", "Nedeljnim ilustracijama" i "glasu". Štaviše, novinarstvom se bavila pune dve decenije, do početka Drugog svetskog rata u Jugoslaviji.

Slika

Jugoslovenska čitalačka publika obožavala je Mir Jam zbog njene sentimentalne i pitke proze, koja spada u najpopularniju u međuratnom periodu. Pisala je ljubavne priče i romane, a iako ju je književna kritika odbacivala i ismevala, njena dela su i te kako bila kupovana i čitana. Književnu vrednost na stranu, romani Mir Jam spadaju u retke koji su verne dočarali period između dva svetska rata na području Jugoslavije, svakodnevicu, mentalitet i položaj žene, a mnogi su je zbog toga prozvali Džejn Ostin srpske književnosti.


Među njenim najomiljenijim romanima su "Ranjeni orao", Nepobedivo srce", "Greh njene majke", "U slovenačkim gorama", "Samac u braku", "Mala suprugaa", "Otmica muškarca"... Objavila je i četiri zbirke pripovedaka: "Damu u plavom", "Devojku sa zelenim očima"; "Čarnu reč muškarca" i "Sve one vole ljubav". Jedna je od od domaćih stvaralaca čija su dela najviše ekranizovana u srpskoj istoriji, a čak i reprize serija po njenim pričama bivaj nagledanije.
Po okupaciji Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, odbila je da sarađuje s okupacionim listovima "Obnova" i "Novo vreme", pravdajući se kako je isuviše stara i umorna.

Ipak, 1945. godine je pokušala da nastavi novinarsku karijeru u "Glasu", a bila je jedna od samo pet (od svega 12) žena koje su obnovile članstvo u Udruženju novinara Srbije nakon oslobođenja. Kako je bila najstarija, nije mogla da izdrži napore u tadašnjim surovim uslovima pod parolom "Nema odmora dok traje obnova" i napravila je višemesečnu pauzu, pa ju je Udruženje izbrisalo iz članstva. Štaviše, slavni Oskar Davičo je na sednici Saveza književnika Jugoslavije izjavio:


— Neki drugovi ne pišu borbeno, onako kako naša stvarnost zahteva. Oni ne pišu komunistički, pišu buržujski sentimentalno i sladunjavo, kao Mir Jam.


Čak ni njen brat Stevan, istaknuti rektor univerziteta u Beogradu, biolog i književnik, nije uspeo da joj pomogne da se ponovo zaposli, već joj je obezbedio samo nisku penziju. Zbog toga je Mir Jam do kraja života živela skromno, a u tadašnjem društvu je "rehabilitovana" tek 1972. godine, kada je u Ateljeu 212 postavljena predstava po njenom romanu "Ranjeni orao".

Iako je celog života pisala o ljubavi i braku, Mir Jam nikada se nije udavala, a nije poznato da li je postojao neko zbog koga bi njeno srce brže zaigralo.
Kako je kasnije otkrila njena sestričina Marina Ban, književnica je uvek govorila da nikad neće biti u braku.


— Moja baka Zagorka puno je pričala o tetka Milici. O tome kako se oblačila, šminkala, o njenoj skromnosti i gospodstvenosti. Milica joj je govorila kako se nikada neće udati. Živela je povučeno i mnogo se razlikovala od svog brata, poznatog pisca Stevana Jakovljevića, autora "Srpske trilogije" — ispričala je Marina.


U Beogradu tog vremena mnoge ljubiteljke njenih romana pokušavale su da saznaju kako živi Mir Jam, koja je šetala uvek doterana, u ljubičastoj pelerini i sa dugim i zanosnim loknama. Ona se, međutim, skrivala iza svojih ljubavnih priča i ugkavnom vreme provodila s porodicom.

Spekulisalo se da je njen dom posećivao glumac Božidar Boža Nikolić, a poznato je da je ona tada bila u četrdesetim, dok je umetnik bio pet godina stariji udovac. Navodno je između njih postojala ljubav, a zajna veza trajala je desetak godina i, opet navodno, okončala se jer Mir Jam nije želela da se uda za njega.


Iako se verovalo se Boža bio njena najveća ljubav, u tadašnjim beogradskim krugovima se šuškalo i da je volela Slovenca Vitoja, kome je posvetila roman "U slovenačkim gorama". I sama je jednom prilikom pisala o njihovom poljupcu...

— Drugog dana ja i Vitoj izašli smo pre podne sami u šetnju. Vodio me u park Tivoli. Kako je to divan park, svetao, pun cveća, pokraj jednog malog jezerca. Seli smo na klupu. Pričali i zaćutali. Ptičice su cvrkutale oko nas, deca se u dolini igrala, senke drveća pokrivale nas, jezero je bilo mirno, a moja duša ustalasana. Vitoj mi se najednom naže niže, obgrli mi ramena i poljubi mi usne — prisetila se.


Njen brat Stevan, akademik, sahranjen je u novembru 1962. godine, uz velike počasti. Međutim, sahrane Milice Jakovljević, koja je preminula 22. decembra 1952, niko se ne seća jer je poslednje godine života provela mahom sama i u tišini.



glossy.espreso

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Milica Jakovljević MIR JAM - pero puno ljubavi  |  Poslato: 15 Avg 2022, 12:43
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
Slika


Живот заиста пише романе! Непобедиво срце смене генерација изнедрило је брата и сестру - Стевана и Милицу Јаковљевић. Стеван Јаковљевић, аутор чувених романа „Српска трилогија" и „Смена генерација", био је писац, доктор биолошких наука, професор и ректор Београдског универзитета, члан САНУ и брат Миличин, која је била једна од првих међуратних новинарки и ауторка многих љубавних романа. Позната је као Мир - Јам. Стеван је током живота стекао многа признања и статус признатог писца, док се његова сестра није снашла у послератним временима и тако заборављена и одбачена, умрла је у беди и сиромаштву. Њен брат успео је једино некако да јој обезбеди скромну пензију. Била је сувише буржоаског духа за тадашњи пролетерски резон. Њени списатељски плодови дуго времена су сматрани малограђанском херц литературом, а њену рехабилитацију много година после извео је - Здравко Шотра, снимивши серију „Рањени орао", по Миличином истоименом роману. „Смена генерација" је роман којем сам се враћала много пута, а шансу Мир - Јам дала сам када сам схватила да без обзира на сладуњаве љубавне заплете, она, као и брат јој, познаје занат писања. И то јако добро. Дух међуратног Београда, најбоље су пренели управо њих двоје, свако на свој начин. Стеван на историјски и социолошки, а Милица на свакодневни, општељудски и публицистички. Јаковљевићи су заиста имали писање у генима


instagram

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Milica Jakovljević MIR JAM - pero puno ljubavi  |  Poslato: 15 Avg 2022, 12:49
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
Slika


135 година од рођења Милице Јаковљевић.
Позната је под псеудонимом Мир Јам; рођена 22. 4. 1887. у Јагодини, преминула 22. 12. 1952. у Београду.
Била је српска књижевница. Детињство и младост провела је у Крагујевцу, а након Првог светског рата преселила се у Београд. Новинарску каријеру је започела у београдским „Новостима“, а наставила у „Недељним илустрацијама“. Под псеудонимом Мир Јам објавила је више љубавних прича и романа.
Лаки, љубавни садржаји, као и једноставан, често сладуњав и изнад свега сликовит стил, обезбедили су њеним романима сталну популарност. Стварну вредност њених романа представља детаљно и аутентично дочаравање живота и вредности грађанске класе у међуратној Југославији, које јој је донело надимак Џејн Остин српске књижевности.
Милица Јаковљевић, сестра Стевана Јаковљевића (аутора „Српске трилогије“) говорила је руски и француски језик и, иако је писала о љубави и браку, никад се није удавала.
Никада није награђивана, а тек 2017. године постављена јој је спомен-плоча у Београду Његошевој улици 54.

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Milica Jakovljević MIR JAM - pero puno ljubavi  |  Poslato: 15 Avg 2022, 12:51
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
Slika

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Milica Jakovljević MIR JAM - pero puno ljubavi  |  Poslato: 15 Avg 2022, 12:53
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
Za Vas, pripremili studenti Filozofskog fakulteta, pre dve godine, a mi urednice pronasle i zelimo da podelimo sa Vama...
Поноћ је већ давно прошла, и први знаци зоре појавили су се над Београдом. Свитао је последњи дан марта 1951. године. На својој полумансарди на Врачару, Милица Јаковљевић коначно је успела да доврши најтежи текст. Њој, која се писањем бавила скоро пола живота, и са лакоћом исписивала страницу, једва је пошло за руком да састави молбу свом новинарском удружењу да јој призна стаж. Али док је исписивала своју радну биографију, те две странице, пред очима јој је као у филму још једном прошао читав живот. Можда је баш тако, као слика из неког њеног романа, изгледала та пролећна ноћ шест и по година после ослобођења. Да ли јој се тада њен живот, или бар његов већи део, могао чинити као остварење сна?
Знала је добро да би свет био сиромашнији да није великих жеља, и да највеће жеље постају снови, јако жељен а тешко достижан циљ. Срећан је онај који их има, а још срећнији онај коме се остваре. Знала је и да има оних који се безуспешно, свим силама, упињу да достигну своје снове, и оних других, којима се снови остваре наизглед без великог труда, готово сами од себе. Таквом се другима могла чинити и њена животна прича, прича оне која је у нашој културној и друштвеној историји остала забележена као Мирјам.
А како је другачије и могло изгледати то што се сеоској учитељици из Кривог Вира посрећило да постане не само становник Београда, града о којем је сањала, већ и да се у позоришту, које је обожавала, изводе њени комади, да постане новинар и писац, и да јој највећа љубав буде глумац, како другачије него као остварење снова.
Рођена је у Јагодини 1887. године, али јој је родни град лако могао бити и Ниш, Горњи Милановац, Књажевац, Крагујевац или Врање, јер је отац као један од најбољих српских начелника у то време, и одличан полицајац, често премештан. Милица је била прво од троје деце из трећег очевог брака. Отац Јеврем је из претходних бракова већ имао осморо деце. У Крагујевцу, где се многочлана породица Јаковљевић коначно скрасила, завршила је основну, а потом и Вишу женску школу и Учитељску школу.
Рађање првих снова…
Атмосфера предратног Крагујевца, посебно његов Бајонет сокачета, а касније и улица Александра и Милоша Великог, и поред врло скромног материјалног стања породице са много школоване деце, створиће код ње идеализовану слику српске паланке, која ће се касније често сећати и о њој писати.
Један од њених најранијих снова био је да постане сеоска учитељица. До његовог остварења пут је, након завршетка петог разреда Више женске школе у Крагујевцу, водио преко Женске учитељске школе у Београду.
Милица је била одличан ђак и породица је одлучила да одваја по 50 динара од очеве пензије за њен живот у Београду. Становала је најпре у једној малој кући у Улици Војводе Миленка код сестре Кате, коју су одмиља звали Голубица, и њене породице са четворо мале деце. Потом се накратко, на месец дана, преселила у ,,господску кућу“ код једне рођаке у Хаџи Милентијеву број 14.
Током тог свог првог боравка у Београду, од јесени 1902. до јуна 1903. године, најдуже је остала у кући у Доситејевој улици испод Народног позоришта. Није имала новаца да често одлази на представе, али је свакодневно, на путу у школу или на повратку кући, виђала глумце: Тодоровића, Гавранића, Цацу Ђорђевић, Персу Живковић, Тодосићку, Рају Павловића, насмејаног Чича Илију Станојевића. Дрхтала је кад их види, за њу су они били ,,други свет, лепши, идеалнији“, а само позориште - бајка. У Доситејевој улици становао је и глумац Добрица Милутиновић, ,,најмилији принц” целог њеног разреда, који је сваки дан пролазио поред куће у којој је становала, ,,прозори се отварају и уздаси витлају за њим“, сећала се касније.
Како је била лепог гласа и талентована, после једног наступа у дилетантској ђачкој дружини у Народном позоpишту проричу јој да би могла бити одлична глумица и певачица. О представи су писале и новине, али се њеној мајци то није допало и прекорно јој је написала: ,,Срамота. Ми се мучимо… а ти изиграваш на позорници.“
Школовање је 1902. наставила у тек отвореној Женској учитељској школи у Београду, која је била одељење Више женске школе. Зграда се налазила на месту данашње ЕТШ ,,Никола Тесла“. У почетку њен се разред због недостатка простора селио из учионице у учионицу, а на јесен школа се преселила у зграду у Улици Мајора Илића на Палилули.
И тај први, кратки, десетомесечни боравак у Београду био је довољан да он постане сан, ,,зачарани град“. Иако је многе снове касније остварила, један ипак није. Није школовала глас, учила певање и није постала певачица, како је желела. За то да школује глас највише се залагала њена разредна наставница коју су она и друге ученице доживљавале као другарицу. Спремала се да је води код композитора Јосифа Маринковића да је чује.
Међутим, Милица је ускоро морала да напусти Београд и школу похађа у Крагујевцу. Разредна наставница Катица Павловић и управитељ Учитељске школе Сретен Пашић писали су њеном оцу и молили га да је пусти да пређе у Београд, где ће њен таленат имати више могућности да се развије. Ипак, превладали су финансијски разлози, породица се жртвовала да би она боравила у Београду, и отварање школе у Крагујевцу било је право олакшање.
,,Те године у Београду у школи, и тој кући у Доситејевој, пролазе ми као најлепши сан…“, записала је о свом боравку у ,,лепој кући“ учитељице Ружице Протић. На истој адреси са породицом становао је и професор и композитор Стеван Стојановић Мокрањац. У суседној кући становао је уредник Трибине Наум Тодоровић, и ту је видела глумицу Велу Нигринову, која је за њу била ,,прва богиња са својим класичним профилом и великим очима“.
Повратак у Крагујевац помутио је снове и донео младој ученици тугу за ,,лепим Београдом, за позориштем, за мојим другарицама“. На зид своје собе ставила је фотографије обожаваних глумаца, најпре Добрице Милутиновића. Строга мајка није могла да поднесе њену тугу и то што је одбијала да једе, па је исцепала све слике, верујући да због њих тугује и плаче за Београдом, и желећи да угуши њену жељу да постане глумица. Трудила се да је увери како треба да постане учитељица. Касније, гледајући несталу и трагичну судбину певачица и певача, Милица је схватила да би и сама вероватно постала пропала певачица. Била је захвална мајци на љубави и строгоћи, јер је готово извесно била у праву. Па ипак, током школовања у Учитељској школи у Крагујевцу, када би имала соло тачке на концертима, у потаји је још туговала за каријером оперске певачице. Исту тугу осетила би понекад и током учитељевања.
Учитељица Милица
Завршила је Учитељску школу, писала поезију и преводила са француског. Учитељевање је започела у источној Србији, у селу Криви Вир испод Ртња. И премда ни школа ни њена мала кућа не изгледају онако како их је сањала, па је одмах пожелела да се врати у Крагујевац, ипак је, разнежена ,,радозналим и умиљатим очима, и невештим, несташним, веселим и малим рукама“ кривовирских ђака, остала ту читавих пет година. Ту је научила да воли самоћу и волела ју је читавог живота. Веровала је да свако треба да проживи извесно време у самоћи да би упознао себе. Дружила се са коњима окружена природом и почела озбиљно да преводи.
Због катара у плућима морала је да одсуствује једну годину. Потом је уследила још једна пауза због српско-турског рата, 1912. године, када школе нису радиле. Наредне године услишена јој је молба и добила је премештај у село Обреж. У питомом Поморављу, поред пута за Јагодину и у непосредној близини Варварина, Обреж јој је после Кривог Вира више личио на варошицу него на село. Школа је била стара, али је зато њена кућа управо онаква какву је желела, кућица из снова.
Убрзо долази нови рат који је провела у Крагујевцу, уз краће боравке у Врњцима и Крушевцу. У рат одлазе многи Крагујевчани, и њена браћа Стева и Чеда и зет Вуле. У Обрежу је остала цела њена годинама скупљана библиотека, што је осећала као ненадокнадив губитак. Па опет, тај губитак се није могао мерити са губитком оца, који је умро на самом почетку рата, и мајке, која је, након тешких година окупације, преминула на његовом самом крају.
По завршетку рата Милица је одлучила да оконча рад у државној служби и да узме мајчину пензију. Са сестром Ружом одлази да живи у Аранђеловац, али не задуго: наредне 1920. одине Ружа је одлучила да потражи посао као наставница певања у Београду, и сестре се већ у новембру селе.
Повратак у Београд
Лепа аранђеловачка кућа са баштом је прошлост; у Београду ће живети у малој изнајмљеној соби код госпође Виде у Молеровој улици, у дну једног калдрмисаног дворишта, ,,испред помијара, клозета и сутерена“.
Када је питому Шумадију, њену лепу природу и простосрдачан свет заменила београдским Врачаром, још увек паланачким крајем, са мрачним кућерцима и једном високом зградом према Хаџи Милентијевој улици, присетила се својих снова о Београду док је била учитељица у Кривом Виру. Тада је окружена блатом у самоћи своје собе, за јесењих тмурних облачних дана, мислила: ,,Боже, да ми је само у Београд, да само прошетам улицама, да видим масу света.“ То сећање и сазнање да ће опет ићи у позориште и видетиобожаване глумце поново су пробудили у њој љубав према Београду, и тада јој је љубав грејала душу у тој хладној и туђој соби. Ускоро ће се у њој стиснути њих четворо, јер стижу и брат Стева и сестра Зора. Мала соба постаје топла, испуњена њиховом љубављу и лепим разговорима уз кафу.
Онда су, један по један, њени снови почели да се остварују. Најпре се у листу Новости појавио фељон који је превела са француског, истина потписан само иницијалима М.Ј. Преводи роман и постаје сталан преводилац са месечном платом. И ти први периоди заправо су почетак њеног новинарског рада, а када је 1923. године подигнута зграда у Молеровој 21, преселила се са сестрама и братом на њену полумансарду, одакле се видео цео Београд.
У стану је било много јастучића, китњастих завеса, пиротских ћилима и књига. Када су се сестрe поудавале а брат одселио, Милица је испред стана поставила зелено обојену тарабицу ,,филаретици“, чија се капија закључавала. Све је то био покушај да се имитира онај идеал куће из детињства. Селидба у нови стан десила се у исто време када је постала стални сарадник листа Новости.
Милица постаје Мирјам
На позив својих колега Милица је прешла у новоосновани лист Недељне илустрације, у којем је радила до последњег броја. ,,Живим више Славије, у једној кући на два спрата, са пет одељења, потпуно сама. Видите, исувише одељења за мене једну“, писала је у Недељним илустрацијама 1931. године, одговарајући на питање о свом животу читатељки госпођи Симић. ,,Али мени је потребна атмосфера за умни рад… са прозора имам изглед. На једној страни је Топчидерско брдо, на другој видим у даљини Опсерваторијум са чудним њеним шумама…“
Сада је већ увелико новинар. Још док је радила у Новостима преузела је рубрику ,,Женски свет“ у којој ће писати о моди, о женама, васпитању омладине, и то ће заправо бити оно о чему ће наредне две деценије углавном и писати. По савету колега почела је да пише под псеудонимом. Узела га је по имену ауторке романа који је управо преводила, Мирјам Хари. Но њени су текстови веома често објављивани под псеудонимом написаним као Мир-Јам, те је тај облик и данас врло заступљен.
Редовно је, сама и са сестрама, посећивала оперске и балетске представе, препуне руских певача и балерина. Писала је позоришне критике и интервјуисала глумце, оне који су јој се у младости чинили недостижним а којима се приближила и одлазила им у куће. Тиме је остварила још један сан.
У позоришту је почела да се рађа и њена прва права љубав. Имала их је неколико: ђачку Свету Стајића, младалачку, Словенца Витоја Јеленца, и Хрвата Марија. А сада је у њен живот ушао глумац Божа Николић, најпре су је занеле његове улоге у Народном позоришту, потом његове лепе сјајне очи, ,,фина уста, бели зуби, коса лака таласава, елегантна“ и уметничка душа која му ,,зрачи из очију“. Николић је био ожењен једном Италијанком, са којом није био срећан, и која се вратила својим родитељима. Између њега и Милице развила се љубав која је трајала читаву деценију.
И ту није крај остварењу Миличиних снова. На сцену Народног позоришта на Врачару постављена су два њена комада.
Њене комаде публика је лепо прихватила док је критика била прилично оштра, али ништа није могло да умањи, како је писала ,,бескрајну радост у души, какву никад нисам осетила у животу“, док се као аутор клањала публици која ју је поздрављала аплаузима.
Треба ли жени подићи споменик?
У тексту који је објавила у Недељним илустрацијама почетком 1930. године, Одбору за подизање споменика предложила је подизање споменика жени, а ако се не нађе она која је то заслужила, споменик треба подићи жени која је тога несумњиво достојна - мајци из светског рата. ,,На високом постаменту, симболичка фигура мајке, узвишена у својој моралној и физичкој лепоти, а около споменика, рељефно се илустрира рад наших жена, њихово страдање и борба“, тако тај споменик замишља ауторка текста. Такав би споменик, веровала је, био знак захвалности српској жени и мајци за све њене патње и родољубиви допринос, али би понајвише био знак високе културе једног народа који једнако вреднује допринос жена и мушкараца.
Не чекајући на прихватање свог предлога, као прва наша драмска списатељица, почетком фебруара те године, подигла је својеврстан споменик жени, мајци, сестри, својом првом драмом у три чина Тамо далеко. Позоришни критичар Правде осетио је ,, једну повреду доброте и среће“ у финалу комада. Чинило му се неукусним и неправедним што га аутор завршава потресним детаљем, превише сентимнеталним. Сцена у којој мајка издахне баш у тренутку када српска војска улази у Крагујевац и када је њен син ступио на кућни праг изгледала му је превише сурово и непријатно, а она је заправо била опис породичне трагедије породице Јаковљевић, у којој мајка Смиљка замало није доживела да види сина Стевана.
У кући коју је подигла Јеврејка Клара Јаковљевић Милица је становала све до смрти, готово пуних тридесет година. Одмах поред налазила се дивна кућа са широком куполом, која је припадала Сими Тројановићу, нашем првом етнологу, антропологу и утемељивачу Етнографског музеја. Оба здања су срушена, а после изградње блока нових зграда више не постоје бројеви 19, 21 и 23.
Живот њене мајке и иначе се Милици чинио као читав један роман. Уз то, ,,имала је прави књижевни таленат и говорила лепим језиком“.њене речи пуне фолклора, уместо дечије литературе, очарале су њу и осталу децу и испуњавале им детињство. Реченице су јој биле лепе, живописне. Имала је и глумачког дара, умела је свакога да имитира. То својеврсно наслеђе један је од разлога што је касније Милица и почела да се бави писањем, јер то мајчино ,,драмско и проповедачко утискује се у душу моју и Стевину“. Од мајке је Милица наследила и певачки дар; она је умела и да запева дивне јуначке песме, будећи у својој деци национални занос.
На месту данашњег Југословенског драмнског позоришта у време обнове Народног позоришта у преуређеном мањежу Краљевског коњичког ескадрона била је Сцена Мањеж, коју су звали Позориште на Врачару. Овде је Милица доживелаа премијеру драме Тамо далеко 1930. године, а 1937. играна јој је комедија Еманципована породица. Првобитна зграда изгорела је 1927, а већ 1929. године представе су игране у новоподигнутом издању.
Феномен Мирјам
,,Архаично и несхватљиво изгледа, када се цело човечанство налази у епоси борбе, кад се јављају све уочљивији знаци судбоносног сукоба између два света, да се сваке недеље, по берберницама, под школским клупама, у девојачким ташнама, на усамљеним клупама паркова, за тезгама и по домаћим диванима, повлаче, прочитавају страсно, халапљиво и с напетом пажњом, и тумаче узалудно као Делфска пророчанства, отмени и бесмислени одговори неуморне гђе Мирјам.“ Овим речима је у јуну 1934. године Александар Вучо најбоље осликао један изузетан феномен оног времена, нападајући га у тексту ,,Млаки облози госпоће Мир-Јам“. Као новинар и аутор, Мирјам је у Недељним илустрацијама објављивала романе у наставцима, а тај недељник је,
управо захваљујући њима, имао за оно време невероватан тираж од неколико десетина хиљада примерака. Писала је и текстове сатемама мушко-женских односа, и одговарала на писма читалаца који су тражили савет и решење својих љубавних, брачних и животних проблема.
Током више од петнаест година, све до непосредног почетка рата, априла 1941. године, као сарадник и уредник у Недељним илустрацијама објавила је на стотине текстова, десетине приповедака и романа. У њима је покушала да продре у сложену психологију односа мушкарца и жене, вођена једном романтичном представом о љубави. Чедност, верност и пожртвованост за њу су светиње љубави, брака и породице, најпре мајка и супруга, што је животни став утемељен на њеном патријархалном васпитању и помало идеализованој представи живота у паланци, онаквом какав памти из младости. Са силним одушевљењем и понеком узгредном критиком писала је и репортаже са путовања по Југославији. Упуштала се и у анализу средњошколске и студентске омладине, кроз њихову типизацију, и опажала и типове Београђанки. Умела је понекада да изненади и крупним темама од којих су неке и данас актуелне попут разматрања да ли је фереџа код муслиманки верско или социјално питање.
Последње године
Њени савременици сећају је се као добродушне и мирољубиво отворене; памте њене свакодневне шетње од Врачара до Калемегдана и, за оно време, ексцентрично облачење.
Сенке туге и разочарања надвиле су се над идеализовану слику живота већ са болним растанком од велике љубави Боже Николића. Написала је једном: ,,Ко није патио, није ни живео.“ Надолазеће патње биле су велике, а донели су их рат и окупација. Новине за које је радила престале су да излазе, а за друге, иако јој је нуђено, није хтела да ради. Морала је да преживи време оскудице, глад и хладноћу па је тих тешких година продавала одећу и драгоцености. Достојанствено држање током окупација, па ни то што је била сестра Стевана Јаковљевића, првог ректора Београдског универзитета и народног посланика, није омело припаднике нове власти да скују израз ,,мирјамовски“, који се везивао за малограђанска дела без икакве вредности. Живела је тешко и после ослобођења.
У захтеву за признавање стажа за пензију у неколико реченица сажела је читаву радну биографију и проблеме који су је одједном задесили. Написала је: ,,После ослобођења била сам примљена у Удружење новинара за шест месеци, с тим да се упослим. Ја сам била слаба, уморна од темпа рада без одсуства и предаха (држала сам рубрике: историјску, етнографску, дописивање са читаоцима, друштвени живот свију слојева, психолошке теме, филмску рубрику, позоришну критику, приповетку роман) да нисам могла више да радим и такмичим с младим данашњим новинарима. Нису ми допуштале године…“
Милица Јаковљевић је била новинар готово 20 година и све време је била члан Удружења новинара Југославије. После ослобођења изгубила је статус члана овог удружења јер није радила као новинар дуже од шест месеци. Дом новинара Србије, некада Новинарски дом, подигнут је 1933. године. У њему је сада седиште два удружења новинара.
Удружење је било признало стаж, а да ли је примала неку пензију није било забележено. Када су 1991. слављена два века новинарства у Србији, међу сто најзначајнијих новинара узвишене су у Србији само три жене: Деса Глишић, Мага Магазиновић и Милица Јаковљевић Мирјам. Умрла је 1952, у шездесет петој години. Сахрањена је на Новом гробљу.
Својим књигама и текстовима оставила је сведочанство о времену када су патријархална Србија и паланачки дух почели да уступају пред модерним добом. Веровала је ипак да нездрави утицаји са запада неће угрозити здраву омладину да ,,сачува своје патријархалне, расне, моралне назоре, из старих српских кућа, и победоносно пође кроз живот…“
МИРЈАМ У БЕОГРАДУ
…Молерова улица, обична паланачка улица. Нигде високе зграде, само у дну, ближе Милентијевој улици, једва двоспратна кућа. Остале једноспратне и мале кућице, насродних прозора, или зидано више партер, а плочници од калдрме као у Аранђеловцу, а средином улице неравна калдрма и по где-где рупе.
Једно узано сокаче водило је покрај плаца у коме је била чатрљица и ту је становала нека баба. Два сокачета су водила Кочиној улици из Молерове, прљави сокачићи, где се бацало ђубре и вршили пролазници нужду. Нити ко чистио, нити калдрмисао, кад је киша раскачка се блато да се није могло ићи, већ се виделе цигле и камење и газило са цигле на камен да би се стигло до чича Косте, који је држао пекару у Баба Вишњиној улици. Погаче су биле печене, беле. Меке, као с киселом водом, још вруће, два динара погача, а могла се купити и мање за динар, или пола погаче…
…Има нешто смешно, велико, привлачно у Београду што привлачи сав свет из унутрашњости, лепота бића већа од лепоте природе, од наших шума, планина, цветних башта. Дође тренутак у животу кад се зажели велики град, благодети његове културе и цивилизације, кад души људској није довољна само природа, благостање у кући, оно што крепи тело, већ дух тражи изобиље а то пружа велики град…
…Београд је тада још онај предратни, сa турском калдрмом у споредним улицама, без асфалтираних плочника ниских кућа; и све попречне улице од Макензијеве, почев од Проте Матеје, сачувале су старински изглед, ниске куће, лепе баште, турску калдрму. Грађевинска делатност је тек у развитку, и овде-онде, па се уздиже по која вишеспратница, али још се не дижу облакодери…
…Београд је радост живота. Он пружа материјалну и духовну храну, подиже, бодри, даје енергију, ствара амбицију, такмичење…
…Београд је све примио са запада, и нездраво и ексцентрично, и калемио на свој здрави организам. Али беше у том граду здраве омладине, која не подлеже утицају запада, већ сачува своје патријархалне, а расне моралне (вредности), из старих српских кућа, и победоносно прође кроз живот…
,,Изданци Шумадије“
…Како је лепо изјутра кад варош спава. Изгледа као да смо у паланци. Нигде никога на улици. Тек иду нека млекаџијска кола и чисталица купи снег… На таванима се осветли понеко прозорче на мансарди, где спава послуга, јер се тек она диже… По гдегде почиње да се извија дим, а оџаци се црне на белим крововима као шиљбоци… У даљини истањени електрични стуб личи на врх минарета,а кроз кровове помаља свој шиљасти врх нека висока јела која под снегом личи на божићње дрво… Неко прође и одјекну кораци… пролети мачак, који је целе ноћи скитао… Али свуда тишина… И тек полако почиње да се буди великоварошки живот… ауто, трамвај, аутобус, кола, чиновници, ћаци…
,,Госпоћице, у колико сати устајете?“
… Како је весело у Београду! И да има брига не види се. Разнобојне сијалице бацају плаве, црвенкасте и зелене рефлексе. Рефлектори испред великих палата обојили их у жуто и плаво… Пуно је светлосних изненађења у Београду. И увек журба. Жури се из трговине у трговину. Гледа, проба, носе се пакети… Кад би странац дошао у Београд морао би рећи: срећан народ!


facebook

_________________
Slika Slika


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 79 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker