Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 27 Maj 2020, 18:26


Autoru Poruka
Senka
Post  Tema posta: Re: Mika Antić - pesnik, novinar, slikar,reditelj, boem  |  Poslato: 19 Feb 2017, 17:56
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43662

OffLine
Ciklus “Suncokreti” Miroslav Mika Antić

Slika

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Mika Antić - pesnik, novinar, slikar,reditelj, boem  |  Poslato: 19 Feb 2017, 18:06
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43662

OffLine
Ciklus “Suncokreti” Miroslav Mika Antić

Slika

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Mika Antić - pesnik, novinar, slikar,reditelj, boem  |  Poslato: 19 Feb 2017, 18:08
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43662

OffLine
Ciklus “Suncokreti” Miroslav Mika Antić

Slika

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Mika Antić - pesnik, novinar, slikar,reditelj, boem  |  Poslato: 19 Feb 2017, 18:09
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43662

OffLine
Ciklus “Suncokreti” Miroslav Mika Antić

Slika

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Mika Antić - pesnik, novinar, slikar,reditelj, boem  |  Poslato: 19 Feb 2017, 20:10
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43662

OffLine
Mika Antić: Pesnik koji je ostao bez jezika

Stručnjak za boks, alkohol, zaljubljivanje, detinjstvo, još jednom je dokazao da je smrt prolazna stvar. Danas je slavniji nego ikad. Otkrivamo i zašto

Slika

Znamo da pesnici nikad ne umiru, ali ima još bolja vest: jedan pesnik koji nije među nama celih 29 godina, popularniji je od svih današnjih estradnih zvezda i onih koji se tako osećaju.

Profil Mike Antića na Fejsbuku broji oko 400.000 fanova, a nastao je sasvim slučajno, kad je pre nekoliko godina Itana Koprivica, koja je kao srednjoškolka ispisivala njegove stihove po sveskama, udžbenicima, čak i po zidovima sobe, poželela da lajkuje stranicu svog omiljenog pisca i shvatila - da ne postoji. Od tada ona neprestano, obično našte srca, oživljava Mikinu poeziju na društvenim mrežama.

Nije ni slutila da će to postati jedno od boljih mesta za život u internet vasioni i da će joj biti potreban još jedan administrator, pa je upoznala Dušana, koji joj pomaže, a onda je virtuelno srela još stotine hiljada ljubitelja stihova koji su obeležili detinjstvo i odrastanje normalnih ljudi.

Tu pljušte pohvale, sugestije, molbe da se tačno određenim stihovima nekom čestita rođendan, izjavi ljubav, zaprosi devojka, a oni ekstremni šalju i fotografije tetovaža Mikinih stihova. Ima nade. Shvatili su poruku stručnjaka za detinjstvo:

„I nikad ne zamišljaj život kao uplašen oproštaj, već kao stalni doček i stalni početak buđenja.“ Tako je jedan strasni zaljubljenik u boks (prvak Vojvodine u valter kategoriji), nesvršeni student slavistike, čovek koji je preživeo dve kliničke smrti, imao tri braka i šestoro dece, maestro koji je sa istom strašću pisao i poeziju i razglednice, borac protiv malograđanske učmalosti i uvek van šablona, poeta koji je nastupao kao „predgrupa“ na koncertima Tome Zdravkovića, još jednom dokazao da je smrt prolazna stvar.

Ove sezone na police knjižara vratio ga je i njegov sestrić Nemanja Rotar, knjigom „Sutradan posle detinjstva“ (izdavač „Arhipelag“, 2014), što su čitaoci dočekali aplauzom. Ovaj pripovedač i esejista dugo se dvoumio da li da ujakovu intimu iznosi u javnost. Kad je jednom vrsnom poznavaocu pesnikovog lika i dela rekao da razmišlja da napiše knjigu o Miki, i da to radi kod svoje kuće, dobio je savet:

Slika

„Ako hoćeš da pišeš o Miki, jedino gluplje mesto od stana bila bi biblioteka, moraš to da radiš u kafani, na stolnjaku, salvetama, dlanovima i zavesama. Moraš upoznati Cigane muzikante, moraš provesti noći za astalom uz čašu i probijati se kroz zidove dima i vriske. Svi ostali pokušaji deluju ne baš osobito.“

Onda je Nemanja iskapio pivo, pozvao prijatelja koju mu je to predložio i odveo ga u Mokrin, tamo gde je sve počelo. U porodičnim spisima ostala je zabeleženo: „Godine 1932, 14. marta, rodio se, srce naše, Miroslav u Mokrinu, Banat. Ponedeljak uveče u pola deset. Na znamenju dobio ime Stevan. Krstio se 17. aprila iste godine...“
Danas pesnikova bista stoji u rodnom selu, na trgu, između škole i crkve. Dok je kao klinac išao sa ocem u šumu da cepa drva, pio je mutnu vodu pa je dobio paratifus, a preživeo je i difteriju. Vojsku je služio na Korčuli u ratnoj mornarici, kao radista i vezista. Bio je opčinjen morem, koje je prvi put video u sedamnaestoj godini.

„Ti misliš more je samo voda. More je ogromna muška sloboda.“ A želeo je da umre na moru, „makar to bilo i more mahovine“. Celog života je izmišljao svoju biografiju, podatke o porodici, životu, jer je prezirao klasične biografije koje su se nalazile na poleđini knjiga. Na taj način budio je i maštu čitalaca, a voleo je da njegova biografija počne rečima:“ Bio jednom jedan, a možda i nije bio...“ Čak je i fabrikovao priču o venčanju svojih roditelja, što je porodicu dovodilo do ludila zbog njegovih neverovatnih izmišljotina. A ovo je neizmišljena priča o Miki.

PRVO FATALNO ZALJUBLJIVANJE

Slika

Njegov otac je bio Bugarin, Antov, a tek na venčanju je postao Antić, tako što je uzeo prezime svoje supruge Melanije. Mika ga je uvek zezao što se odrekao svog porekla, a ostalo je nejasno da li je to uradio iz političkih razloga ili zbog ljubavi prema svojoj ženi, ili delom i zbog ružnog detinjstva, koje je po svaku cenu hteo da zaboravi.

A kad je Mika tragajući za očevim korenima stigao u Bosilegrad, da nađe grob svog dede Nikole, kupio je 50 sveća i zapalio ih na grobu. Bio je sumrak i neko je prijavio požar na groblju. Miku su priveli u policiju, ali kad su shvatili da nije u pitanju politička provokacija niti piroman, pustili su pripitog pesnika uz uslov da krene kući tek kad se otrezni.

Voleo je žene i bio je zaljubljive prirode. Njegov sestrić svedoči da se prvi put fatalno zaljubio na Korčuli u jednu Mariju i odmah je hteo da se ženi, ali su ga roditelji jedva sprečili.

Slika

Kao uspomena na tu ljubav ostala je pesma „Solaris“. Ali na prvu ženidbu nije dugo čekao - 21-godišnji student slavistike oženio se 16-godišnjom Ljubicom zvanom Buba, a tom braku su prethodili mnogobrojni zahtevi vlastima kako bi maloletnica stupila u brak. Bilo je i burnih porodičnih svađa začinjenih Mikinim pretnjama da će pobeći u Sloveniju ukoliko mu budu branili da se ženi, i da ga više neće videti. Na sve strane su vrcale majčine suze. Onda je pobegao od kuće, pa su ga pronašli kraj reke Tamiš, ispod mosta. Čitava drama okončana je venčanjem. Tada je radio kao urednik dečje strane u lokalnom listu i pisao pesme, a one koje nije smatrao vrednim potpisivao je pseudonimom Mira Antić.

Bračni život je tekao u nemaštini, što je dizalo tenziju u celoj porodici pa ga je otac zajedno sa suprugom izbacio iz kuće „gnevan što snaha po vasceli dan sedi dokono i ne zarađuje“. Preselili su se u Novi Sad, gde će Mika ostati do kraja života.

Redovno je ispraćao svoju Bubu na železničku stanicu, na voz za Beograd, gde je radila u listu Pionir kao korektor. Tog jutra, umesto da mu uobičajeno mahne kroz prozor, samo je tiho rekla: „Među nama je gotovo. Više se neću vratiti.

“ Brak je trajao deset godina. Kad su se razveli, poslao je razglednicu porodici: „Buba i ja smo se danas sudski razveli. Nemojte ništa ružno govoriti o njoj. Ja sam bio kriv.“ Stalno je sebi stvarao fascinacije, pa se često i ženama fascinirao. Voleo je i tu meku, lirsku stranu života. Ili što bi on rekao: „Ja sam, u stvari, živeo oduvek kako sam hteo.“ Posle nastupa u jednoj osnovnoj školi na jugu Srbije, zainteresovao se za zgodnu učiteljicu i svom silinom šarma krenuo je da se udvara, što je njoj prijalo, ali je ipak htela da izbegne jednokratnu ljubav. Uspeo je da je ubedi da je otprati, a ona mu je pred kapijom poželela laku noć. Mika se odmah popeo na veliko stablo ispred njene kuće i zapretio da će pojesti sve lišće ako ga ne pusti unutra. Urlao je sa ustima punim lišća. I na kraju je bilo kako je on zamislio. Stalno je težio porodičnom životu, ali zbog impulsivne prirode teško je uspevao u toj zamisli. U drugom braku sa Svetlanom imao je četvoro dece, a u trećem sa Ljiljanom dvoje.

TITO I „GOLF“

I pre nego što je postao slavan bio je zvezda onoga što se tada nije zvalo žuta štampa.

„U Zrenjaninu sam dobio batine, nisam baš pao, ali sam meč izgubio. I bio sam jako iskrvavljen. Takav sam prolazio kroz svetinu, posle batina, kroz publiku iz koje su mi svašta govorili, i to ružno. A jedna mala neprijatna žena mi se unosila u lice, vikala je da sam peder. Ja sam je nokautirao. I onda su sve novine donele vest kako je bokser siledžija nokautirao ženu. Bio sam pred isključenjem iz gimnazije.“

Jednom je proveo i noć u zatvoru, što je bila posledica druženja s nekim lošim momcima.

Retko je spavao, celog života je više dremao. Doslovno je đipao iz kreveta ako bi ga neka misao ili stih saleteli na međi jave i sna. Pre nego što je otkrio kafanu, znao je da s društvom celu noć provede u vinogradu, gde se pilo i pevalo, a onda bi ujutru zabrinutim roditeljima doneo pune ruke grožđa.

Legenda, koja se u književnom svetu prenosi s kolena na koleno, a koju mi je ispričao Duško Kovačević, kaže da je jedne burne večeri - mada je većina njegovih večeri bila burna - s društvom zaglavio u kafani, a ni pred samo zatvaranje nije mu padalo na pamet da ide kući. Zapravo, imao je samo jedan uslov: „Možemo, ali jedino ‘jaguarom’.“ Iako je zvučalo kao šala, on je bio krajnje ozbiljan u svom zahtevu. Ubeđivali su ga da ne postoji šansa da nađu „jaguar“, ali on je, kao i uvek, bio uporan. Kad su shvatili da zaista neće otići, našli su kompromisno rešenje. Neko je dovezao „mercedes“, a Mika se popeo na haubu i glumio „jaguar“.

Za 54 godine bio je i zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari i na pristaništu, bavio se vodovodom i kanalizacijom.

„Voleo je te zanatske stvari, da popravlja krov na kući, da majstoriše, da postavlja pločice u kupatilu, da ih lakira, farba i od toga pravi neku vrstu umetničkog dela“, priča Mikin sestrić.

„Postavljao je i nama pločice u kupatilu, i kad smo prodavali taj stan mojoj mami je najteže bilo da se odvoji od pločica koje je napravio njen brat. I stvarno su bile posebne, nekako su sijale. Svašta je umeo, umeo je da živi i da bude boem, da ne izbiva iz kafana, umeo je i da piše poeziju, da pravi filmove, da slika, a bio je i drugarčina.“

Sedamdesetih je poželeo da ima novi „golf“ i otišao je u Sarajevo, gde je direktor fabrike dočekao velikog pesnika, pokazao mu katalog tek završene serije novih automobila. Mika je odabrao jedan, izvadio novac na sto, direktor je sipao viski, da nazdrave, i rekao da će mu za dve nedelje isporučiti „golf“. Mika je odmerio direktora i namrštio se: „To nikako ne mogu da prihvatim. Vidim da ću morati da pozovem svog druga.“ Direktor je sumnjičavo pogledao: „A kog druga, ako se sme znati?“ „Ovog“, reče Mika i dade mu fotografiju na kojoj su Tito i on zagrljeni na proslavi neke Nove godine.

„Što ne kažete, mislim da je upravo jedan automobil spreman za probnu vožnju.“

Slika

TAJNI DNEVNIK

U njegovom tajnom dnevniku, koji je objavljen u ovoj poslednjoj knjizi o Miki, između ostalog piše:

„Delio sam pesme. Neprestano. Nije me bilo briga hoće li završiti u knjizi ili u slivniku, u korpi za otpatke ili spomenaru. Bilo mi je bitno da ih utisnem što dublje u srca svojih čitalaca, da ih prožive, da ih pošteno isplaču. Ne znam više kome sam sve poklonio stihove ispisane na kafanskim salvetama, komadima stolnjaka, marginama novina i dlanovima.“

A opet, samo nekoliko dana ranije, zapisao je: „Ponekad pomislim da pesme pojeftinjuju kad se izgovore ili napišu. Mnogo su čestitije, bolje, veće i čistije kad su u čoveku.“

Oskar Davičo mu je bio prvi recenzent, Mika je imao 17 godina i prvu zbirku pesama i bukvalno mu je pokucao na vrata, ponudio stihove Daviču, kome se to dopalo. Oskar je bio alfa i omega književnog života i kad bi on dao zeleno svetlo za nešto, onda se to cenilo, tako da ga je on na neki način uveo u književnost.

„Mučim se dok pišem. Mnogo bacam i spaljujem. Čitave noći uspevam da iscedim iz sebe dva-tri uspela stiha. Praveći pesmu, zapravo se porađam.“

Razglednice je pisao do kraja života. Te razglednice nisu bile samo običan vid komunikacije i nije im olako prilazio. I od toga je pravio literaturu. Inače, pisao je olovkom na papiru u svim mogućim momentima, pa je posle prekucavao. I stalno je vršio popravke, čak i objavljenih pesama. Uzimao je njih, pa ih je dorađivao i kao sasvim drugačije objavljivao u novoj knjizi.

„Težio je savršenstvu, neprestano“, priča Nemanja. Imao je više od osam hiljada susreta s decom od Istre do Makedonije. Obišao je sve škole u Jugoslaviji i nikad nije odbijao poziv - bila škola seoska ili gradska, svaka mu je bila podjednako važna.

Nikad se nije ponašao kao zvezda - a bio je. Čak je i danas. U tajnom dnevniku ostao je isečak:

„Čekaj, kažem, nekom klincu iz sedmog reda doma kulture u dalekoj provinciji, zašto mi se smeješ, burazeru, ja sam sve svoje pesme krvlju pisao i pošteno sam platio kiriju što sam živeo među ljudima.“

Bio je otvoren, kosmopolitski orijentisan, nije bio nacionalno obojen. Njegovi prijatelji bili su Zuko Džumhur, Kapor, Arsen Dedić. Jedino nikad nije uspeo da uspostavi odnos sa Ivom Andrićem.

„Na osnovu nekih dokumenata i istraživanja koja sam sproveo, vidi se da tu nije bilo konekcije“, tvrdi Rotar. Verovatno je boemski Mikin život bio neprihvatljiv za Andrićevu kancelarijsku prirodu i asketizam pa nije hteo kontakt s takvim društvom. A bilo je nekoliko pokušaja. Jednom je Mika bio s našim džudistima, reprezentativcima u Aranđelovcu. Voleo je džudo i smatrao je da je to filozofija života. Oni su hteli da porazgovaraju i da se slikaju s nobelovcem, koji je večerao u izolovanom salonu „Starog zdanja“ i gustirao crveno vino. Zamolili su Miku da posreduje, ali Andrić je to odbio - nije ga zanimalo. Mika je voleo Desanku Maksimović i ona je volela njegovu poeziju, prijateljevao je s Perom Zupcem, a njegov najbliži beogradski prijatelj je bio Brana Petrović, koji ga je prozvao „vojvodom Vojvodine“.

Najviše i najpodrobnije o njemu je pisao Draško Ređep. Kad se iz Pančeva preselio u Novi Sad, došao je praznih ruku. Tad ga je primio pesnik Mihail Babinka i ponudio mu jednu svoju sobu i nešto novca. Tu je živeo s prvom ženom Bubom. (Kasnije je Mika u znak zahvalnosti ulicu u kojoj je živeo u Novom Sadu nazvao po svom Mihailu Babinki.) Dobio je posao u Dnevniku, gde je pekao novinarski zanat, a nakon razvoda od Bube podigao je plate za godinu dana unapred, da bi nju isplatio kad je završena brakorazvodna parnica. Tako je 12 meseci živeo bez primanja, imao je samo neke honorare i dosta se zlopatio. I tada je Mira Banjac brinula o njemu. Odlazio je kod nje i njene majke na ručak, poklanjala mu je čarape da ne ozebe. On to nikad nije rekao svojoj majci i sestrama, nikad se nije jadao. Čak je sakupio pare i kupio sestri cipele za matursko veče. Nije umeo da kuka. Nikad se nije žalio na izdavače, na cenu pesme, nije govorio o svojoj pesničkoj sudbini na javnim skupovima, a čak jednom kad su ga pokrali maloletnici iz popravnog doma u Kruševcu - uopšte nije bio ljut. Samo je rekao da će lopovima napisati otvoreno pismo i pitati ima li smisla da se brukaju i on i lopov koji krade od običnog srpskog pesnika svega 500 starih dinara.

SUKOB S KRITIKOM

U svom tajnom dnevniku je zapisao: „Istina je da su od mene podosta toga prepisali i da su mi krali ideje kad god su mogli, klevetali i smejali mi se što mucam. Došaptavali su se iza mojih leđa da sam pijandura, da sam patetičan i pesnik estrade. U Beogradu su mi tražili da se izjašnjavam kao Srbin, a ja sam čvrsto ostao pri stavu da sam Vojvođanin, čak su mi i nos razbili Brana, Pekić, Mihiz i još neki... U dvorani Lisinski su mi Hrvati priredili nezaboravnu noć. Nije bilo mesta za stajanje. U Sarajevu sam štampao svoje knjige. Beogradska kritika je bila nema za moja dela ili bi mi odali šturo priznanje samo za dečju poeziju. Umro sam dva puta pre konačne smrti i dva puta sam ih prešao. Taman su hteli da odahnu, a ja vaskrsnem iz mrtvih. Samo da mi doktor Čanji nije odsekao pola jezika, održao bih ja njima posmrtno slovo.“

Vrlo je zanimljiv taj odnos Beograda i Mike - beogradska kritika ga nikad nije prihvatila u punoj meri. Sve je stalo na „Plavom čuperku“. Smatrali su da je patetika, koja kod njega nesporno postoji, naročito u ljubavnoj poeziji, bila obična stilska slabost. I zamerali su mu taj odnos s publikom - tu estradnu žicu nisu mogli da mu oproste. A on ja znao zašto to radi.

„Estrada me je vukla ka javnim kazivanjima. Voleo sam da fantaziram, glumatam, da oneobičavam stvarnost, da malo nemam plan, da skitam svetom kao Jevrejin lutalica, naoružan onim što nemam, bez noža, bez krika. Šta će mi biografija koju sam već doživeo? Bežao sam u svet poezije, to je bila moja naivnost. Bežao sam u svet slikarstva, to je bila moja lukavost. Odlazak u svet filma, to je bila moja potreba da budem surov. Od novinarstva sam živeo.“ U umetnikovoj glavi često su se borili Bim i Bum.

„Vidite, postoje dva Miroslava Antića, oduvek je bilo tako. Čitavog života borio sam se sa svojim dvojnikom. On je bio bolji, prirodniji Antić, koga je moja majka obožavala, a koji je meni neprekidno stvarao nevolje. Nisam mogao da ga podnesem upeglanog, namirisanog i očešljanog kako čita stihove mojim plavušama. Bio je toliko razmažen aplauzima, nagradama, položajem u društvu da mi se obraćao osorno, kao slugi, nekom nedoraslom tipu. A ja sam mu čak i pesmu napisao, najdivniji epitaf, na rukama doktora Savića, u neuropsihijatrijskoj klinici, koji me je prvi izlečio od hiljadu neverovatnih bolesti vezanih za votku, konjak, vinjak... I ta upeglana stoka je pre mene uskočila u sve čitanke i zauzela moju večnost. Trebalo je mnogo ranije da ga se rešim.“

BORBA S ALKOHOLOM

Ta bitka s nemanima bila je žestoka, kakav je, uostalom, bio i ceo život.

„Bilo je perioda kad nisam popio čašicu alkohola čitavih pet meseci. A onda mi nešto grune iznutra, neka bol pomešana sa strahom i strepnjom, i ja pomahnitam. Spustim se u kafanu i popijem za deset dana ono što normalan čovek popije za pet meseci. Svi me, naravno, vide i kažu: ‘Evo, pijandura, opet se vuče ulicama.’ Ja pijan ne mogu da pišem, slikam, režiram, uređujem novine, zidam kuću, negujem porodicu i uspavljujem decu. Oni što upiru prstom u mene ništa ne rade u međuvremenu. A ja sam pravio spektakl od pijanstva... Zar treba da se pravdam mozgu koji nije bio nikad moja istinska priroda? Bila je to lažna materija prokrijumčarena u ovakvu vrstu mišljenja.“

Dva puta je doživeo kliničku smrt, što je opisao kao eksperimente. Prva je bila na neuropsihijatrijskoj klinici u Novom Sadu. O tome je pričao Drašku Ređepu:

„Imao sam utisak da sam sam sebi izašao na usta, nadneo sam se nad sebe, gledao šta rade sa mnom. Jedna žena, bila je očni lekar, konstatovala je još hladno: ‘Ovaj je odapeo.’ Čuo sam sve lekarske razgovore. Jedan drugi lekar, i on je bio tu, šamarao me je: ‘To je Miroslav Antić, nećete, valjda, pustiti da umre!’ Vratio sam se kroz svoja usta u sebe, i oživeo.“

Drugi put je to bilo na VMA u Beogradu, posle turneje po Jugoslaviji sa Tomom Zdravkovićem, gde su osim stihova i pesama tekli i galoni alkohola.

Treći put smrt, ali ne samo klinička, zatekla ga je u kući u Ulici Mihaila Babinke, baš tog jutra kad je primio Avnojevsku nagradu. Bio je uzbuđen i legao je da se odmori. Pošto je odremao, izašao je u baštu i pao pored baštenskog stola. Nemanja Rotar priča o poslednjim danima:

„Pio je gotovo sve, a pušio je neprestano, maltene je vario jednu na drugu cigaretu. Oboleo je od kancera vilice i kad je operisan, odstranili su mu deo jezika. Više nije mogao da govori i to je za njega bila najveća kazna. Pesnik bez jezika. To ga je dotuklo i posle te operacije je nastavio da pije, a onda mu je srce oslabilo. Nekoliko godina je živeo bez jezika, onda je pisao cedulje, ali to više nije bio taj Mika.

Tada je najviše slikao, i to strastvenim, ekspresionističkim potezima, tako je i nastao fantastičan ciklus suncokreta. Radio je sa tom zlatnom bojom i kad je umro na rukama mu je ostao zlatni prah, koji nisu mogli da mu skinu, tako da je onaj svet otišao zlatnih ruku.

“ Na sahrani na novosadskom Novom groblju, gde je oporukom bilo zabranjeno držati govore, pred desetak hiljada ljudi, tačno u pola šest, orkestar Janike Balaža odsvirao je romsku baladu „Pira manđe korkoro“, glumac Miodrag Petrović recitovao je „Besmrtnu pesmu“, a pesnik Mita Golić pročitao je poruku:

„Kad umrem, ovde će se u Novom Sadu držati govor. Ležaću pred njima. Ali to ću biti neko drugi. Zato idi u Mokrin, i tamo zovi pesnike da govore stihove, neka mi to bude prava sahrana. Zovi Branu Petrovića, zovi Desanku Maksimović, Ršuma, Branu Crnčevića, Izeta Sarajlića...“

Uveče u Mokrinu, tako je i bilo, pravo književno veče, a njegova majka Melanija zapisala je: „Umro je moj Mika, moj jedini sin, 24. juna 1986. godine u pola osam uveče; moje voljeno čedo, moj genije, moje pametno dete...“

DOBROVOLJNI NASTAVLJAČI ILUZIJA

Iza Mike je ostalo šestoro dece. Neke od njih sam pronašao. Vuk Antić je nosilac autorskih prava.

„Brigu o zaostavštini i izdavanju knjiga ne posmatram kao obavezu nego kao čast i priliku da bolje upoznam oca i njegovo delo. Iako je svakodnevni život bio izuzetno sadržajan i dinamičan, najradije se sećam običnih porodičnih stvari, tih odnosa na relaciji otac - sin. Pamtim ga po neverovatnoj energiji i vrednoći. Kao otac je bio izuzetno neobičan i maštovit i dugo sam mislio da su svi očevi takvi. Kad je preminuo, ja sam imao tek deset godina i jako mi je nedostajao. Na mene nije mnogo uticao pošto sam bio mali, ali mislim da je dosta uticao na stariju braću i sestre. Uvek je govorio da se vredi truditi, da je sreća stvar odluke, a da je ljubav najvažnija... Volim knjigu ‘Horoskop’, koja je meni posvećena, često citiram pesmu ‘Opomena’.“

U knjizi „Sutradan posle detinjstva“ stoji: „Mika zasigurno nije bio jednostavan čovek za život u porodici. Ne samo zbog sklonosti prema alkoholu već i zbog neukrotivog temperamenta i izrazite dinarske plahovitosti. Bio je prznica i eksplozivan u trenutku, sklon žestokim svađama i prepirkama, često i zbog sitnica. Ono što se njemu dogodilo, sukob sa ocem i odlazak iz porodičnog doma, vratilo se kao zalutali bumerang s najstarijim sinom Igorom, koji se oženio rano, s nepunih dvadeset, i koga je on, zbog učestalih neslaganja, oterao iz kuće.“ Igor Antić je danas priznati vizuelni umetnik, živi u Parizu, a na desetak postavljenih pitanja odgovara jednim pasusom:

„Bila bi šteta da ja, Sanja, Ženja, Boris, Vuk ili Jug pokušavamo da našim privatnim anegdotama odvučemo pažnju sa onoga što je suštinska poruka Miroslava Antića, a to je da se u njegovoj poeziji mogu prepoznati svi ljudi i sva deca. Čitajući je, u njoj svako može potražiti zrno svoje istine, odlučiti da krene u potragu za nekom svojom tajnom ili se setiti svega onog značajnog što ga je gradilo kao osobu. Mi Mikina deca smo, dakle, svi bili od ranog doba učeni da te tajne i ta osećanja, koji su se budili kod njegovih čitalaca, a koje su nam ljudi rado prenosili, ne razobličavamo, nego da ih pustimo da se razvijaju. Ili da to drugačije kažem: ‘Mi smo bili i ostali dobrovoljni nastavljači iluzija.’ Bili smo na taj način ujedno usmereni i da u sebi razvijamo kreativnost i stvaralaštvo, jer su oni prečica ka upoznavanju samog sebe. Kad danas čujem da moja deca i mnoga druga deca i odrasli čitaju stihove Mike Antića, iskreno se obradujem zbog činjenice da i dalje žive i šire se njegove iluzije. Zato citiram jednog drugog pesnika, Alfonsa de Lamartina, u čijoj ulici sada stanujem:

‘Život je sastavljen od iluzija. Neke uspevaju, druge čine realnost.’“

Ćerka Sanja se otisnula u svet, ne ostavljajući za sobom nikakve tragove. „Ona je višestruko talentovana, ali o njoj najmanje znamo, ona je netragom nestala, javlja se povremeno, kad ona hoće, i to pismima koja pravi isecajući slova iz novina. Povukla je na Miku taj likovni talenat“, kaže njen brat od ujaka.

A na razglednici iz Petrovaradina, koju je Mika poslao majci u decembru 1974, piše: „Draga moja, ne brini se, ja još uvek blesavo živim. Čitav sam! Srećna ti slava. Zapali sveću tati. Tvoj M.“

I zaista sam uveren da još uvek blesavo živi. Zato, zapalite sveću Miki.


newsweek

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Mika Antić - pesnik, novinar, slikar,reditelj, boem  |  Poslato: 19 Feb 2017, 20:25
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43662

OffLine
Večiti dečak – Miroslav Mika Antić

Mi ćemo i dalje u nama tražiti Miku, a Mika će u nama i dalje tražiti decu

Resized Image - Click For Actual Size

O velikom pesniku i večitom dečaku Miki Antiću i manifestaciji koja se u njegovu čast održava 6. decembra u Pančevu razgovarali smo sa književnikom Nemanjom Rotarom, Mikinim rođakom, i Miletom Popovićem, autorom manifestacije „Mikini dani”.

Kada je pre trideset godina prestalo da kuca srce Miroslava Mike Antića, sećanje na ovog velikog pesnika otvorilo je besmrtno poglavlje njegovog života u kojem ono najvrednije otkrivaju njegova dela. Mika je dopunio mnoga detinjstva i dorekao mnoge živote. Oni koji su ga poznavali kažu da je bio sav od pesme, sete i dobrote.


Onog dana kada je Mika preminuo, 24. juna 1986. godine, uveliko iza ponoći, otvoreno je Mikino pismo adresovano na Dudu iz komšiluka, koje je apsolutno potvrdilo pesnikovu želju da izmakne malenim zamkama banalnih govora i oveštalih posmrtnih slova.

Dudo,

Kada me budu iznosili, neka pročitaju ,,Besmrtnu pesmu”. A kada me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira ,,Piro manda korkoro”. Niko ne sme da mi drži govor.

M. Antić

Tako je i bilo. U Mokrinu su na dan njegove smrti pisci održali književno veče u čast preminulog pesnika. Neki stihovi su podsećali na njegovu tvrdnju kako će zauvek živeti.



Bio jednom, a možda i nije bio

Miroslav Antić rođen je 14.03.1932. u Mokrinu kod Kikinde. Osnovnu školu učio u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica u leto 1941. preselila iz Mokrina. Gimnaziju pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, maturirao u Pančevu. Studirao slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Posle mature radio je u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. počeo se baviti novinarstvom u listu Pančevac. Prešao 1954. u Novi Sad i zaposlio se kao novinar u Dnevniku, radeći jedno vreme u izdanju sredom — Novosadskom dnevniku, do 1959. Više od godinu dana bio u Beogradu urednik Pionira (1959—1960). Po povratku u Novi Sad 1961. član je redakcije u Izdavačkom odeljenju Foruma, a od 1962. do penzionisanja (zbog bolesti) — novinar u novinskoj Izdavačkoj kući Dnevnik — saradnik kulturne rubrike i slobodni reporter u listu Dnevnik, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam (1962—1965), obnovio i radio kao glavni urednik Neven Čika Jove Zmaja (1979) kao scenarista i reditelj radio na dokumentarnim i igranim filmovima, a kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža) i samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu. Sem knjiga za odrasle, objavio je i knjige pesama za decu: „Plavi čuperak", „Garavi sokak", „Nasmejani svet", „Šašava knjiga", „Olovka ne piše srcem", „Ptice iz šume", „Tako zamišljam nebo"... Umro je 24.06.1986. u Novom Sadu.
Miroslav Mika Antić je bio pesnik široke kulture i bujne pesničke imaginacije. Pesnik koji će vas razveseliti, nadahnuti, ali i naterati da mislite iznova o sebi i svetu.

– Iz njega je šikljao na sve strane onaj čudesni životni sok, ona nepatvorena energija pesničkog zanosa koja magli stvarnost i izmešta biće van svih tokova realnog, navodi Nemanja Rotar u svojoj knjizi, romansiranoj Mikinoj biografiji, „Sutradan posle detinjstva“.

– Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine. Jata lete u mestu, i mogu se ubrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke. Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, pa vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima, ostavio je Antić pribeležen osvrt na voljenu ravnicu, ali je za života muku mučio sa ispisivanjem svoje biografije.

Nemanja Rotar za Lifestyle 013info kaže da se trudio da opiše svog ujaka kao da ga osvećuje, i da je učinio to na posve neobičan način, poštujući Mikin stav da su obične, suvoparne biografije nešto najgore što može da snađe autora nakon smrti. Njegovo sećanje na Miku je uspomena školarca koga su učiteljice i nastavnice pred drugom decom često predstavljale kao nećaka velikog pesnika. Kako navodi naš sagovornik, Mika je voleo da se dopisuje sa najmilijima. Iz pisama saznajemo da mu je nedostajala porodica, da je čeznuo za starim društvom i da se interesovao za sva porodična dešavanja. Dok je bio dečak, redovno se javljao baki i deki koji su živeli u Mokrinu. Kasnije je majci i ocu slao razglednice sa svih meridijana. Bio je vezan za majku Melaniju. U vreme kada ga je bolest primorala da ostane kod kuće i slika, bio je srećan što je Melanija došla iz Pančeva da bude uz njega. Kada se spremala da se vrati kući rekao joj je:

– Nemoj da ideš, mamice, tako mi je lepo sa tobom.

Ona nije ostala, a pesnik je nakon nekoliko meseci preminuo u svom domu u ulici Mihala Babinke. U svojoj knjizi „Sutradan posle detinjstva”, Nemanja Rotar govori o tome kako je Mika gledao na smrt:

– O smrti je imao jednu čudnu ideju, bio je ubeđen da on ne može umreti. Ali ne na način kao u frazi da će živeti večno u uspomeni svojih prijatelja, već kroz snagu duha koja se samo presvlači u novu stvarnost.

Resized Image - Click For Actual Size
Foto: Aleksandar Stojković

,,Mikini dani” u Pančevu

Edukacija mladih o načinima za transformaciju umetničkih dela iz jedne forme u drugu definiše osnovnu postavku manifestacije „Mikini dani”, koja se održava u Pančevu. Ideja ove manifestacije je da se, na primer, od Mikine pesme sačini crtež, akvarel ili fotografija, da se sačini performans, kratkometražni film ili predstava na osnovu Mikinih slika ili tekstova. Približavanje tradicionalnih i savremenih kulturnih tendencija široj populaciji sa namerom supstitucije svih pojavnih oblika kiča i usmeravanje mladih ka stvarnim vrednostima, neki su od ciljeva ove manifestacije.

– Mikini dani je manifestacija koja omogućava mladima da na pravi način koriste poeziju i ceo opus Miroslava Antića kao scenariste, filmskog režisera, pa sve do pesnika i gde postoji mogućnost da oni stvaraju nova umetnička dela, kaže naš sagovornik Mileta Popović.

Ovogodišnji ,,Mikini dani” održavaju se 6. decembra u 20 časova, posebnim besplatnim programom u Dvorani Kulturnog centra.

Resized Image - Click For Actual Size
Foto: Aleksandar Stojković

Mika u današnjem svetu koji je izgubio neposrednost i spontanost

Mika Antić je pesnik mnogih generacija. Međutim, danas se sve ređe među mladim generacijama mogu naći knjige poezije, a sve više govorimo o društvenim mrežama i hiljadama pratilaca na stranicama na Facebook-u. O tome govori i Nemanja Rotar u svojoj knjizi „Sutradan posle detinjstva”.

Činjenicu da mladi gube osećaj za vredne knjige, naš sagovornik Nemanja Rotar, više smatra tužnom nego poražavajućom. Mada kaže da uvek ima onih briljantnih umova koji prepoznaju i cene samo prvorazredna literarna dostignuća, tako da kvalitetna umetnička proza i poezija nikada ne mogu biti poražene. Za Miku mladi znaju preko lektire, ali i preko društvenih mreža.

– Miroslav Antić je postao fenomen moderne komunikacije. Na društvenim mrežama gomila se na hiljade njegovih citata, stihova i proznih odlomaka. Njegova fan-pejdž stranica na Fejsbuku ima preko tri stotine hiljada poklonika. Toliko nema ni jedna domaća javna ličnost, ističe Rotar.

AUTOBIOGRAFIJA

U običnom sam sebe uhvatio, pa nikad nisam to sakrivao, bar sam pošteno kiriju platio, na ovom svetu što sam živeo

možda sam nekome jad iscelio, i nekom u zenice sjaj namamio, i u komšiluk zvezde doselio, u prozor svitanja uramio

ako mi život krila skrati, i sneg u oku počne da veje, znam, bar se neću pokajati što sam umeo da se smejem

Miroslav Antić

Slika

Jednostavnost Mikinog pesničkog jezika bila je presudna za toliku popularnost. Pisao je o ljubavi, nežnosti, pticama i odrastanju, o svemu onome što danas svima nama nedostaje, kada agresija, neznanje, arogancija i psovka suvereno dominiraju. Da li bi se pesnik snašao u našem dobu ostaće zagonetka, smatra Nemanja Rotar. On navodi da bi Mika verovatno bio nesrećan zbog mnogo čega, a, opet, da bi takav oktanski duh pronašao način da isprazni sve svoje vulkane mašte.

Slika

Miroslav Mika Antić je bio pesnik, boem, umetnik reči, slikar, scenarista, putnik, pustolov, ljubavnik zavičaja, astronom, paor, dečak, Banaćanin, bokser, mislilac… Međutim, pored svega toga, on je svima nama prvenstveno bio drug iz detinjstva. Mika je često govorio da treba umeti leteti, ali i hodati po zemlji.


013info

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Mika Antić - pesnik, novinar, slikar,reditelj, boem  |  Poslato: 19 Feb 2017, 20:41
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43662

OffLine
Dvadest godina od smrti Miroslava Antića (Mokrin, 14.03.1932 – Novi Sad, 24.06.1986)

Slika

ANTIĆ KOGA IMA

Dvadeset proteklih godina ubedljivo je dokazalo kako ima sve više i sve totalnije pesnika koji se zove Miroslav Antić. Kako je išlo ovo žurajivo vreme, sve se pažljivije čitao i takozvani alternativni, ali i onaj zacelo metafizički Antić. Njegova neprevrela dečačka mašta daleko je, poput plime, preskočila tolike bedeme i malene naše atare, sve zarad jedne ptice koju je, tako rano, video u leto. I jedne zvezde koju je video u žbunju Banata.

Bio je pesnik, boem, umetnik reči, usmenjak, pevač, slikar, dramatičar, scenarista, veliki spavač, kapetan broda, putnik, pustolov, ljubavnik zavičaja, astronom, ali i astrolog, paor, dečak, Banaćanin, sagovornik Prevera, partner Talja, naslednik Zmaja, filmadžija, bostandžija, graditelj, džudista, majstor svakojakih veština, reporter, i to onaj koji nas budi obično petkom, zaljubljenik vozova, naročito ekspresnih, koji idu na sever, mislilac, drug iz detinjstva, koje nikako nije prohujalo, bokser, opčinjen letom galeba Džonatana Livingstona, mag.

Antićev dvojnik nije bio uvek na onoj drugoj obali, nego je, sve u isti mah, veoma mario za slobodu putovanja, za različitost, za drukčiju svetlost.

Otuda je veoma razložna tvrdanja kako ni u jednom od osvojenih žanrova nije bio gost, nego često baš kost u grlu naivnim i pokašto ograničenim našim hroničarima i kritičarima.

Upravo ta nenadmašna sloboda kretanja, maštarija kao takva, omogućila mu je da ostvari jedinstven likovni opus. Najpre, gotovo virtouzno, crtajući ptice, zvezde, telefonske žice uz naše stare železničke pruge, erotski nagnute boce u boemskom štimungu noći, Antić je kasnije i u monotipijama i u razobručenom okrilju čitavog panonskog horizonta otkrivao kontinentalnu vatru leta. Njegovi cvetovi nalik su na naočita mala a bogme i velika sunca, a požar strasti (Josip Kosor) tako uzbudljivo svedoči o jednom od naših najtemperamentnijih talenata. Famozna ona Mikina kombinovana tehnika zaista dokazuje veliku njegovu naklonost ka prepoznavanju ukupnosti bića. Sve u isti mah, rapsodično, moćno, svevideće, to je bitna naznaka ovih magičnih krugova svetla i boje, uma i emocije.

Kao što se zna, Antić je sa nepunih osamnaest godina objavio prvu knjigu pesama Ispričano za proleća (1950). Taj dečački skoro datum ostao je signiran na svim njegovim ostvarenjima do dana današnjega.

Ove slike je odista otkrila optika jedinstvenog onog banatskog dečaka koji je o sebi govorio u čudesnoj jednini putnika što veliki naš skitski prostor doživljava tako neisceljeno, tako romantično, tako neočekivano.

Autentični pesnik naših vidika, slikar bez mere, sa zlatom našeg pamćenja, sa baštinom čitavog naraštaja: Miroslav Antić

Dr Draško Ređep

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Mika Antić - pesnik, novinar, slikar,reditelj, boem  |  Poslato: 19 Feb 2017, 20:44
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43662

OffLine
Prosidba

Devojaka toliko znam.
Ako neka od njih hoće,
dom ću rado da joj dam.
Lud sam od samoće.
Kupiću joj šal od svile
da ga vetar zatalasa.
Slomiću je kroz aprile
rukom oko pasa.
Razderaću prsluk njen.
Voleću je do bezumlja
u dvorištu gde je klen
buknuo iz grmlja.
Sve ću zbog nje da proćerdam.
Šta će meni svet na dar.
Kupiću joj jeftin đerdan
i minđuša par.
Biće jutra mokra, rosna
opečena od proleća.
Na dlan njiva žut i pljosnat
prosuće se sreća.
Pa ću tako mrak da gorim,
da se pesmom niz drum javljam,
da se nikad ne umorim
od neba i zdravlja

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Mika Antić - pesnik, novinar, slikar,reditelj, boem  |  Poslato: 19 Feb 2017, 20:46
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43662

OffLine
Slika

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Mika Antić - pesnik, novinar, slikar,reditelj, boem  |  Poslato: 19 Feb 2017, 20:51
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 43662

OffLine
Resized Image - Click For Actual Size

_________________
Slika Slika


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 9 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   
cron

Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker