Ponovo se setih one priče o kineskom caru i njegovom sinu i o tome kako su ljudi mrtvi i u ovom životu a da to ne znaju. Kao da sami sebe hapse i lišavaju slobode, tovareći na grbaču milione raznih obaveza. Neko zarobljava sebe sa kućnim ljubimcem i robuje potrebama životinje koju uzgaja u domu. Za neke je supružnički život bračna lomača. Stalno se pitaju da li su stari, da li su lepi, da li ih posmatraju na ulici požudnim pogledom, da li im tela nije naružio celulit ili salo, da li im podvaljak kvari nekada zanosne crte lica? I tako do besvesti sebe more novim i novim pitanjima.
Dođe mi pokadkad da se otkačim od svega, da krenem na posao izgužvan, da nemam plan, da legnem na livadu kao Cigani čergari i grickam travčicu, opušten, slobodan od svih tih malograđanskih obruča.
Kada vozim bicikl zaustave me na ulici pa kažu: „Vreme je da kupite kola, ne priliči to jednom ozbiljnom piscu“. A meni dođe da vrisnem. Šta se to njih, dođavola, toliko tiče kako izgleda jedan pravi pisac.
Onda jednog jutra posmatram svoje obrve u ogledalu i konstatujem da ja možda više i ne mogu da umrem, da za to nemam ni vremena, a ni dopuštenja, da sam uhapsio samog sebe sopstvenim životom.
„Pa zašto čovek stvara? Zašto nosi u sebi nekakav drugačiji način ostvarivanja stvarnosti, prepoznavanja poznatog, sagledavanja viđenog i doticanja dodirnutog. Zato što svaki put ponovo i sasim drugačije živi to što su drugi doživeli i što je i sam već doživeo.“
Onda se naglo prenem iz tog stanja obuzetosti razmišljanjima koja onespokojavaju. Zapitam se šta ako Mika iskoči iz svog petrovaradinskog ateljea i opali mi šamarčinu kao onda kada sam sa bratom Vukom pravio nestašluke i kaže mi: “Hoću da budem drugo, drugačiji. Tu moju poeziju pisao je drugi čovek. Ne onaj Antić iz anegdota, iz glupe običnosti. Još gori su spomenici koji nas čekaju: nekoliko istih, banalnih, neduhovitih anegdota, toliko sramno dosadnih i ponavljanih do bezumlja, da može da se desi da nas upravo one probude iz vlažnog našeg groba, da progovorimo pravu, ironičnu reč o svemu i o sebi, naravno, nekoliko tupavih nekrologa sa obavezno netačnim i zastarelim podacima iz naših leksikona koji ionako kasne beskrajno; i najzad na neku desetogodišnjicu prekorni, usamljeni i malo čitani stubac u kurzivu koji nas brani. Samo ne znam od koga? Mene bi najpre trebalo braniti od mene samog“.
Zbilja, možda je Antić u pravu. Šta je to što treba da ostane iza jednog pisca kao spomenik. Da li baš sve što je rekao ili napisao? Veljko Petrović je pred smrt zapalio sva svoja i pisma svojih bliskih prijatelja. Želeo je da ostane samo ono što su oni napisali, a ne to što su bili. Uzimam metar u ruke i prilazim polici sa knjigama. Tolstojeva sabrana dela u dvadeset tomova, izdata u Moskvi 1963. godine, a kod nas nekih desetak godina kasnije, iznose čitavih 75 santimetara. Onaj ko nije pisao, ko nije stvarao, ne može ni da zamisli koliko je to mukotrapan posao ispisati toliko stranica. Merim i sabrana dela Dostojevskog, ne zaostaje za svojim kolegom i zemljakom. Borhes je daleko skromniji, možda i zbog činjenice da nije pisao romane, pa mu dela zauzimaju svega 15 santimetara police. Tu su i dnevnici Živojina Pavlovića koji se osvrnuo na rad Borislava Pekića, tvrdeći da tu ima mnogo reči i brbljanja i da nije baš bilo intelektualne skromnosti u stvaranju tog opusa, pa je pisac valjda pomislio kako mu je svaka reč bitna i vredna večnosti. To kaže čovek kome prozni opus, pored romana, priča ima i ispisanih šest knjiga dnevnika. Dakle, ne deluje nimalo kao intelektualni asketa.
Razmišljam koliko će iznositi moj opus ako mi neko ponudi da mi objavi izabrana dela, recimo oko pedesete godine. Slažem sve svoje objavljene knjige na gomilu i merim. Nije loše, sustižem Borhesa po količini ispisanog. A onda se setim Milana Rakića koji je za sobom ostavio svega dve zbirke poezije. Time je zapravo izbegao rizik da mu pronađu lošu pesmu.
Okrećem se oko sebe, posmatram svet koji je izmilio na sunce i prekrio delove stare tvrđave. Kažu da vreme teče brže kako stariš. Nema sumnje, to je istina. Kada se samo setim onih dugih, usporenih leta iz detinjstva, kada sam se od jutra do mraka razvlačio, neznajući šta bih sa sobom od dosade. Tih dana, naš stari porodični časovnik na komodi, jedva de se i kretao. Baka Mela ga je redovno navijala ali on je i pored toga znao da potpuno stane. Kako sam bio glup, mislim sada. To zaustavljeno vreme je upravo raj. Tajna sreće krila se u tom starom časovniku. Onda to nisam razumeo. Uplašio sam se tih vrata večnosti koja su se preda mnom na čas otvorila, pa sam sa olakšanjem odahnuo kada su kazaljke nastavile da se kreću.
Tajna smrti Mike Antića: Kad je umro, ruke mu je prekrio zlatni prah!
Pokušali su da mu operu ruke, ali prah nije silazio
Jedna od najsvetlijih pesničkih duša, Miroslav Mika Antić, napustio je ovaj svet 24. juna 1986. godine. Od njegove smrti prošlo je punih trideset godina.
Mika je umro sa rukama zamočenim u zlatni prah. Hteo je te večeri da naslika još jedan suncokret, mešajući oker sa zlatnim prahom.
"Hteo ja još, pa stao." Tako je napisao na toj nedovršenoj slici.
Pokušali su da mu operu ruke, ali prah nije silazio. Dve starije žene su se prekrstile. Pomislile su da se pesnik beatifikuje. A on je otišao na onaj svet sa zlatnim rukama da se tamo rukuje sa svojom braćom po peru, Đurom Jakšićem, Jesenjinom, sa njegovim Majakovskim...
Mika je ležao na odru dok su mu ruke svetlucale kao u biblijskoj priči.
Odlomak iz knjige Nemanje Rotara "Sutradan posle detinjstva".
Ovo su najpoznatiji citati Mike Antića:
"Postoje dva sveta. Jedan smo izmislili, a na drugi nas teraju. Od koje ste vi vrste?"
"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"
"Čemu na svetu narodi, ako postoje ljudi?"
"I zato, sve što ti je strano posmatraj blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje, jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol."
"Stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog."
"I najdalja budućnost ima svoju budućnost, koja u sebi čuje svoje budućnosti glas."
"Čaroban je taj svet od izmišljene jave."
"Kada jednom budete odrasli, ponašajte se kao svemir, a ne kao njegov deo."
"I najveći je život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da sanjaš."
"Stvarnost je kao odeća. Nije važno što nosiš, nego kako ti stoji. Prekini sa oblačenjem, moda je sezonska umetnost."
"Valja se dobro osloniti o svoju hrabrost i ljubav, i plave slojeve nade. To vam je najprostiji način da pronađete sebe i domognete se mnogih nesvakidašnjih čuda."
"Ako sad nisi ti, nikad to nećeš ni biti. Nije sve u svoje vreme, već sve u tvoje vreme."
"Čovek je željen tek ako želi. I ako sebe celog damo, tek tada i možemo biti celi."
"Treći put kad se zaljubiš, izbriši obe ranije. Nek treća bude prva. Nek peta bude prva. Nek stota bude prva, ako se pošteno diše. Kad ljubav brojiš do jedan, onda je ima najviše!"
Ništa ti ne razumeš, moj najrođeniji blesane, uobraženi prinče koga je život razmazio. Da znaš kolike sam noći uznemirene i besane drhtao kraj tvog uzglavlja,pokrivao te i pazio. Ti si za mene još uvek parče tek rođenog mesa, onaj musavko što vrrišti i celu kuću potresa.
Ja sam te,namćoru lepi, naučio da hodaš. Svima sam plaćao piće kad su ti zubi nikli. Ja sam ti digao oči ka nebu sa prljavog poda a sad smo se, odjednom, jedan od drugog odvikli kao da sve što kažem zaista ne razumeš i kao da sve što umem- ti triput bolje umeš.
U redu,visočanstvo,ja sam te ljuljao...kupao... ponosio se tobom... nemušte reči sricao... I dosta svoje mladosti zbog tebe sam polupao, pa kad je u svet trebalo-zbog tebe nisam se micao, nego sam sivkasto čamio, moj naduvenko mili, da bi tvoj život vredeo i dani valjani bili.
Danas kad rođendan slaviš, sve ću svečane torte pobacati kroz prozor na užae rodbine cele. Ti znaš- ja sam tvoj otac. Mi smo od one sorte što ne sme da zadrhti kad odapinje strele. Možda je pomalo dockan, al sve ću ti reći i drugarski i tužno i grubo i srneći.
Propustio sam godine. Ispustio te iz ruku. Sve tvoje slabe ocene moljakanjem sam rešio. Večito sam se svađao kad te drugi istuku. Bio si moje najdraže i tu sam najteže pogrešio. Četrnaest ti je godina i zar te stvarno ne vređa da stalno zbog tebe podnećem i dušu i glavu i leđa ?
Hoću da jasno kažeš kad misliš da budeš muškarac. Zar treba i sutra da rešavam sve što ti odraslom fali ? - Tata škripi u braku - Na poslu... - Daj za đeparac... A ja ti i dalje pomažem, jer te i volim i žalim. Ne čestitam ti rođendan. Mi smo se uzalud borili. I stvarali smo čuda, a ništa nismo stvorili.
I ja ti danas dajem reč roditeljsku i mušku ako ne postaneš čovek na ovoj tek započetoj čarobnoj stazi života, -moram ti razbiti njušku. makar oženjen bio, makar u trideset petoj. Nikad te tukao nisam- to za dečake nije. Al sutra, odrasli prinče, videćeš kako se bije.
Čudan je ovaj svet u meni kad se od lišća zazeleni, ili poplavi kao svila od dečje kose i ptičjih krila.
Čudan je ovaj svet u meni kad sve požuti i porumeni.
Van mene dosta boja živi. Van mene katkad svet posivi. Ili se smrači i naoblači.
Dobro je zato što postoje i ove moje lepše boje.
I neki osmeh sunčan i plah. I vetar nečujan kao dah.
Pa sve kad trne i sve kad vene, kad tmurno izgleda svet oko mene, u meni bukti sto vatrometa nekakvog lepšeg, samo mog sveta.
Ponekad pozželim da podelim moje rumeno sa gradom celim. I moje belo sa žutom travom. I moje žuto sa noći plavom. I moje plavo sa rekom snenom. Jedino čuvam ono zeleno.
Za neke oči što nisu moje, al iz njih rastu, odavnu rastu sve druge oči i druge boje.
"Izdajstvo lirike", knjiga je u kojoj su sakupljene misli-dopisnice i pisma sebi i drugima velikog pjesnika Mike Antića. Izmedju ostalog, u knjizi se mogu naći brojne Antićeve misli koje su nastale na obalama mora. Poznavaoci njegove poezije i njegovog lika će reći kako su upravo te tzv. “morske misli” bitno odredile njegov život i u velikoj mjeri uticale na njegovo stvaralaštvo, odnosno samo poimanje i razumjevanje života.
Korčula, 1950. Dok gledam ovo more, stalno me progoni misao: možda umeti stvarati znači - prosto sakupljti ono što je već stvoreno.
Kotor, 1973. Suze se bruse strpljenjem.
Split na Gripama, 1950. I reče moja misao: Ko zna kolika Sunca gore od postanka svetlosti za ovaj krhki trenutak zemaljske svečanosti, kad ti prođeš kraj mene i prepoznam svoj lik u tvome oku kao odjek. Ne uči, nego izmišljaj to što je nezamislivo. Budućnost će dokazati da smo imali pravo.
Monte Karlo, 1956. Moja je misao lako uhvatljiva i glatka i svako je odmah razume. Osim mene.
Šibenik, 1982. Moja mudrost je obična i liči na dečiju igru. I ja je, evo, osluškujem kao svoj pošteni deo radoznalosti ovog ogromnog čovečanstva. Oni koji u sebi nose velika kretanja i ritmove života, opominju me često da samo malo treba da budem vladar nad stvarima. Šta znači vlast nad stvarima? Moji su stari govorili: nauči da se vladaš da bi mogao vladati.
Kornatska ostrva, 1964. Pomešan s lišćem, vetar ima mek i žut glas, kao ona devojka kojoj sam obećao na stepeništu katedrale da ću joj kupiti jedno od ovih 1200 ostrva i kupio bih, kako sam bio romantičan, kako sam bio poludeo tog avgusta, samo da mi je danilo Grujić na vreme poslao onaj honorar što sam čekao. Ta devojka je danas ko zna gde. Majka nečije dece. I neočešljana. I zgađena na mene i sva ostrva i sve početničke pesme na svetu.
Mostar, 1974. Više me uopšte ne čudi što nebo staje u baricu, a zemlja u sebe ne staje. U neki komadić sebe. To me je i naučilo da umem da obuhvatim, ali da pristanem pri tom da i sam budem obuhvaćen. To je ta jedina umetnost čija je unutrašnjost okrenuta ka spolja. Ko nauči da želi, taj će me odmah razumeti.
Roterdam, 1960. Trave pokazuju tačno vreme naivnosti. To je putokaz za sanjare i oblake. Korenje skazaljkama opominje na prolaznost. Tamo ostavljamo kosti u staniolu mraka. Jedino vetrenjače, u dugim haljinama od vetra, neobično objašnjavaju pravac sreće, ali njih niko ne uzima ozbiljno. Kako se ja to smeškam? Tu negde, u poslednje vreme. Suviše čudno i bezglasno. Je li to način odbrane, ili posebno čulo straha? Svako je naše dozrevanje po jedno sasvim uvelo i pogrešno detinjstvo. Spolja sam dosta sličan, ali u sebi se ne prepoznajem. Pazi ako se odlučiš da se uhvatiš za neuhvatljivo, Antiću! To te nikada neće pustiti.
Lenjingrad, balet „Žizela“, 1978. Igra je kad odbaciš pokrete naučene od jave, pa onda naučiš javu da ona tebe ponavlja. ()
Vranje, Borina nedelja, 1977. Povuci ruke do lakata kroz pređu Mlečenog puta. I drži tako dok motam klube ogromne svetlosti, kao zlatni oreol oko svoje spostvene prelepe glave. Drži i reci kako neko može netoplokrvno da razmišlja o tome čime misao čuje i čime ovaj vid izmišlja, njuh sanja, ili ukus peva na vrhu jezika. Sav ogrezao u šećer i gusto vino južnih zrenja, u svojoj sad već iskraćaloj mladosti, pažljivo baveći se tananom, nežnom igrarijom stvarnog odvajanja prostora od drugih, susednih prostora, ćutim i motrim ispod oka nadolazeća stoleća. Najveća je brzina ne biti odmah brzoplet, nego pomalo namerno zakasniti. Usuđujem se da govorim sa valjenskom sigurnošću ludaka i prvosveštenika, da ću preuzeti na sebe da tako nekako i artikulišem budućnost. Jedno je razmišljati o promenama, a drugo i činiti pokretljivost.
Dečani, 1984. Kad se iskreno stidim, stidim se samo pred sobom.
Moskva, hotel «Peking», 1972. Pobacaj naše stare slike. To nismo na njima mi, već neko nama drag i poznat: naš most iz jednog bića u neko sasvim drugo biće. Neprekidno prolazimo kroz privide. Tek što na sebe naviknemo, već smo stranci. Jesmo li ovo mi, ili tek naše mogućnosti? Hajde sedi i popij sa mnom bar jedan litar daljine. Prisetimo se malo šta je bilo pre vremena. Grane nam niču iz ušiju. Neka se rascvetaju. Mi smo više od proleća nego proleće. Vodoskok mleka i mermera. Hej, ja! Povedi me, ne sa sobom, već sa mnom. Pobacaj naše stare slike. To nismo na njima mi, nego uspomena na nas.
Omsk, 1974. Moje su pesme semenje iz kojeg rastu tajge. Šiprazi puni hladovine i čestari prašine. Stavim glavu na pregršt uvele mahovine i zaspim u svojoj pesmi, ali odnekud, iz paparati, nekakva malecka crna i strašno otrovna nežnost uvuče mi se u uho i umrem u toj lepoti. Pa metar dalje oživim. Jer disanje mi je semenje iz kojeg rastu nebesa.
Jurmala-Riga, 1978. Baltik. Bele noći. Juče sam zobao pesak. Probaj to malo sa mnom. Bićemo ceo dan obala ili pustinja. Danas sam jeo zemlju. Probaj to malo sa mnom. Bićemo ceo dan sami u nebu: planeta. Sutra ću jesti breze. Pa probaj to malo sa mnom. Bićemo ceo dan šuma prepuna sunca i mirisa. I senki poneke ptice koja se uplašila. Prekosutra ću gutati oblake. Probajmo, bićemo ceo dan nečija kosa na obrazu i ličićemo na vazduh.
Na godišnjicu Mikine operacije od raka, 9.april 1986. Poljubac, to je: videti stvari u slojevima. Zagrljaj: na dlanu imati duboke mekote usana. Dodir između dvoje: porama, a ne ušima, slušati večnost postojanja.
Čortanovci, 1973. Jedino čisto čulo to je doir njene i moje ruke. Sve ostalo uopšte nisu čula.
Ovo je pesma za tvoja usta od visanja i pogled crn. Zavoli me, kad jesen duva u pijane mehove. Ja umem u svakom novembru da napravim jun. I nemam obicne srece. I nemam obicne grehove. Moja je sreca srneca, a gresno mi je smesno Ako me neko cacne u ove oci placne, nije to neutesno: ja umem od suza da pravim klikere lepe, prozracne. Podelicu sa tobom sva moja sasava zdravlja. Zavoli moju senku sto se klati niz dan. Sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja. Ludo moja, zar ne znas: divno je nemati plan. Izadji iz tog detinjstva kao iz starih patika. Zavoli moj osmeh, dubok kao jezerske vode. Evo, i ja sam se izuo. Pod vrelim tabanima rastapa mi se asfalt. Budi uz mene kad odem.
Iza suma,iza gora, iza reka ,iza mora, zbunja, trava, opet nocas tebe ceka cudna neka zvezda plava.
Cak i ako ne verujes, probaj toga da se setis. Kad zazmuris i kad zaspis, ti pokusaj da je cujes, da odletis, da je stignes i uhvatis i sacuvas kad se vratis.
Ali pazi: ako nije sasvim plava, sasvim prava, mora lepse da se spava: da se sanja do svitanja.
Mora dalje da se luta. Tristo puta. Petsto puta.
Mora dugo da se nadje. Treca. Peta.
Mora u snu da se zadje na kraj sveta.
I jos dalje iza kraja: do beskraja.
Mora biti takve zvezde. Sto se cudis. Pazi samo da je negde ne ispustis dok se budis.
Jednog dana, jedne noci, ne znam kada, ali znam tacno, izgledace nebo bez nje tako prazno, tako mracno.
I sva sunca, sve lepote i sve oci sto se jave, nikad bez nje nece biti sasvim tvoje sasvim prave.
Ja ti necu reci sta je ova zvezda cudna, sjajna. Kad je nadjes - sam ces znati. Sad je tajna....
Pronađeš negde nekakvog Mišu, nekakvog Gorana, Dragana, Svetu, pronađeš drugare nalik na sebe i staneš tako i ne veruješ da ima neko kao ti- isti, na ovom drukčijem svetu. I ništa ne mora da se kaže. Sve se unapred zna i razume. Možda te neke Mire sad traže. Možda Gordana neka ne ume bez tebe, Jelene, Milice, Vide, do nekog ogromnog sunca da ide. I ne znaš koliko kao ti – takvih večeras ponovo nekog nemaju. I ne znaš koliko kao ti - istih za susret sa tobom baš sad se spremaju. I ne znaš ko su to, kao ti - divni i što su jastuke suzama vlažili. A lepo ste se mogli sresti samo da ste se malo potražili. I kreces u zivot s pogresnim nekim. S drukčijim nekim. Nekim dalekim. A Boris, Vera, Vladan i Sanja još uvek samo tebe sanja
Ponekad mi se učini da mi beze pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konačno, evo me; ako podignem oči, vidim da svako najdalje ima svoje još dalje. Možda je to i sreća. Možda imam u sebi nešto duže od krajeva. Možda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, neće moći završiti. Nije reč o životu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo očima. Postoje u meni mnoga, neverovatna čula. Čula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,… Oni koji me sreću, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda. Od koje sam ja vrste? Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne mičem se satima. Pravim se kao da razmišljam i da u sebi rastem. Činim to dosta uverljivo. Dok imitiram drveće, neko sa strane, neupućen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje. Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Čak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu. Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjač. Spor saputnik. Pravim se da mi je teško da se savijam preko belih oštrica realnog. Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja u tačku i produžetka u nedogled… Ja ne upoznajem svet, već ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene. Jer mnogo puta sam bio gde nisam još koračao. I mnogo puta sam živeo u onom što još ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to što će tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrćem. A u sebi se smeškam. Jer, ako niste znali, svet je čudesna igračka. Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?… Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem…
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 62 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
